The Exorcist (1973)

Kod nas nazvan: Istervač Đavola
Žanr: Horor
Režija: William Friedkin
Glumci: Ellen Burstyn, Max von Sydow, Linda Blair...

Priča:
Kada devojčisa postane posednuta od strane nepoznatog entiteta, njena majka traži pomoć od sveštenika kako bi spasila svoju ćerku.

Moj osvrt:
Prvo gledanje ovog remek dela je bilo jako davno i tada je jedan od problema koje sam imao sa filmom bio što uvod predugo traje. Da je bio neko stariji da me čuje tada, rekao bi "greška u koracima tupane". U narednih nekoliko pasusa ću objasniti zašto je ovaj uvod perfekcija i nema ni jednog izgubljenog momenta. Hajde da se prošetamo kroz taj uvod. 

Prvo gledamo sveštenika koji provodi vreme na arheološkim nalazištima. Ta pričica kulminira scenom u kojoj sveštenik stoji nasuprot statue demona. Film nam ne govori to direktno ali upravo to je statua demona Pazuzu koji će da zaposedne Regan. U asirijskoj i vavilonskoj mitologiji, Pazuzu je smatran za kralja svih demona. Ali hajde prvo da zanemarimo ove informacije. Kao gledalac verovatno ne znamo sve ovo. Ono što nam govori ova scena je da su demoni, tj zlo prisutni odvajkada. Ta statua je vekovima stara. To nisu moderni haj tek vampiri, čudovišta i zveri, to je zlo koje traje i ne nestaje. 

Zašto su nam potrebne tolike informacije prilikom upoznavanja sa Reganinom majkom. Vidimo da je ona čuvena glumica i uživa u svim benefitima toga. Nije ovo slučajno. Kada njena ćerka postane žrtva nepoznatog, sav taj novac i moć koju ima bi trebali da joj pomognu da ona reši svoje probleme, zar ne? Zar ne? Ooooo ne. Upravo zato nam je serviran takav lik. U ovom slučaju nemoć se ne prikazuje odsustvom materijalnih sredstava kojima bi čovek rešio problem. Nemoć je ovde konačna, jeziva, poražavajuća. Može li biti šta užasnije jednom roditelju od nemogućnosti da pomogne sopstvenom detetu. 

Kada je Regan u pitanju dovoljno je reći da je svako normalan najosetljiviji na zlo prema detetu. Regan nam je predstavljena kao dobra, preslatka devojčica i to je sasvim dovoljno da nam je ona simpatična. Naklon do poda za glumu Linde Bler. Ovo je za mene najzahtevnija dečija uloga na svetu filma koju sam video.  Šteta što njena karijera odavde nije išla uzlaznim tokom. 

Dolazimo i do priče o svešteniku koji je učesnik egzorcizma koji gledamo na kraju. U filmu gde imamo ovakav sukob, moraš da znaš šta su slabosti i vrline učesnika i naravno, moraš da znaš motive. Zašto bi neko pomogao nekom drugom, zašto bi se izborio, zašto bi verovao u nešto što deluje neverovatno. Fridkin nam upravo to daje. Karas ima veliku ulogu u filmu i njegova priča nije ništa manje bitna od ostalih. U upravo sa njime je zaokruženo sve što ti treba kada su likovi u pitanju. Nema više pitanja šta su čiji motivi, ko je kakav i zašto će on nešto da uradi. Ako vam do ovog momenta nije jasno, onda niste ni gledali u film već ste zverali sa strane. 

Zašto se troši ovoliko vremena na medicinska ispitivanja Meganinog problema? Ovo je još jedan savršen način da se pokaže nemoć. I ne samo nemoć. Kada iscrpiš sve što čovek zna, sve što može da uradi u rešavanju problema,  kada ispuca sve pokušaje - šta ostaje posle toga? Ostaje pitanje sa čim se to zapravo nosimo? Šta je to što ne znamo? Pisao sam već mnogo puta, čovek se najviše plaši onog što ne zna. I nemoć nauke da da odgovore se manifestuje upraožvo u tome što je Megan ne samo mučena zlom koje je drži već je mučena i ljudskom rukom. Užasno teško je gledati kako doktori mrcvare dete dok tragaju za odgovorom koga jednostavno nema. 

Ako je to bilo užasno teško gledati, manifestacije zla na detetu su jedva podnošljive. Polako gledamo kako se nešto tako prelepo i nevino rasprada i propada na naše oči. I ne užasava samo to vizuelno već i ono što čujemo. Zlo koje progovara kroz devojčicu proganja i boli. Kada to čuješ iz nekog monstruma, znaš da moraš fizički da se suočiš sa njim. Kada čuješ to iz usta nevinog deteta, poražen si. Ovde Exorcist nudi gomilu užasavajućih, memorabilnih scena koje nikada nećete zaboraviti. 

Neko može da se zapita, čemu služi detektiv koji istražuje slučaj ubistva. Sada ću vam ispričati u čemu je lepota ovog dela filma. Desio se slučaj ubistva. Znamo da se desio ali ga nismo videli. Dok se priča oko slučaja razvija, saznajemo sve više i više detalja kako se to ubistvo odvilo. I upravo ta spoznaja užasava mnogo više nego da smo videli scenu. Da smo scenu videli, odmah bi proleteli na nešto drugo i bio bi kratak šok. Ovako nas film tera da scenu dobrano prođemo nekoliko puta i shvatimo sav njen užas dok sami pokušavamo da je vizuelizujemo. Zapravo, u filmu smo i videli sličnu scenu kao tu navedenu ali ona jednostavno ostane zatrpana u moru upečatljivih. 

I sada kada sagledate sve, Exorcist ima savršen tempo. Upoznavanje sa likovima prelazi u misteriju, misterija prelazi u horor, horor prelazi u dramu i samim tim se užas povećava i na kraju. Na vrhuncu dolazi sukob i to kroz ceo, mučni i jezivi egzorcizam. I na kraju, film, iako nam daje da odahnemo, ostavlja užasavajući utisak. Postoje stvari koje i kada se završe kao srećan kraj, nisu srećne. Ne možeš izbrisati iz glave svest o postojanju nečeg tako užasnog a tako nepobedivog. Strah ne nestaje. Maskiraš ga i ubeđuješ da si ga zaboravio. Ali on čuči negde i samo čeka jedan momenat tvoje slabosti. 

Moram da pomenem da film ima nekoliko kadrova koje sam morao da zaustavljam i puštam iznova. Scena u kojoj sveštenik stoji nasuprot statue, scena u kojoj sveštenik dolazi pred kuću (najmemorabilnija scena iz filma), scena u kojoj se on moli dok je fokus na brojanici... Postoji veliki broj takvih kadrova u filmu i svaki je za uživanje. U tom trenutku budete svesni jačine momenta u filmu i koliko se zapravo dobilo takvim kadriranjem. 

Kada su horor filmovi u pitanju, Exorcist spada u jedne od najvećih ikada. Retki su horori sa ovako snažnom dramom, ovako dobro usnimljeni, sa ovako snažnim likovima i tmurnom atmosferom koja ne prestaje ni nakon gledanja. Kada se dodaju sve propratne priče i anegdote koje su išle uz snimanje Exorcista, jasno je koliku težinu on ima.

Zanimljivosti:
Kada Regan povrati na oca Karasa, trebalo je da ga pogodi u grudi. Ali zbog lošeg pozicioniranja creva koje je izbacilo tečnost, pogođen je u lice. Miler koji je tumačio oca Karasa je bio jako besan zbog ove greške. Linda Bler je dobijala pretnje smrću zato što su neki religiozni fanatici smatrali da film veliča Satanu. Exorcist je prvi horor koji je bio nominovan za oskara. Oca Dajera glumi Vilijam O'Mali koji je zaista bio sveštenik. 

Prvi dan snimanja egzorcizma, Linda Bler je bila toliko uverljiva da je Maks Fon Sidou zaboravio svoj tekst. Spavaća soba je konstantno hlađena. Linda Bler dan danas kaže da posle snimanja tog filma ne može da podnese hladnoću. Veliki broj ljudi se onesvestio od straha u bioskopima prilikom gledanja ovog filma. Mercedes MekKembridž je davala glas demonu. Ona nije želela da bude navedena u filmu ali posle snimanja je tužila Warner kako bi joj se ime pojavilo u odjavnoj špici. Inače, glas je "štelovala" tako što je gutala mnogo živih jaja i konstantno pušila cigarete. Čak je bila i vezana dok je snimana kako bi uverljivije zvučala kao demon koji se bori kako bi se oslobodio. 

Fridkin je odbio da Džek Nikolson glumi oca Karasa zato što smatra da sam Nikolson ne bi trebao da glumi sveštenika. Odbio je i Marlon Branda kao oca Merina zato što je smatrao da bi on dobio previše pažnje i Exorcist bi se pretvorio u njegov film. Pojave demona su zapravo zasnovane na odbačenoj ideji kako bi trebala da izgleda posednuta Regan. Fridkin je odbacio poster za film na kom je bila Reganina ruka kojom je držala krvav krst kojim je masturbirala. Na posteru je bila poruka "Bože pomozi ovoj devojčici". Fridkin je odbio taj poster jer nije želeo reč "Bog" u poruci. Elen Burstin je pristala da glumi u filmu pod uslovom da ne mora da izgovori rečenicu "Verujem u Đavola". 

Vilijam Fridkin je tražio od Tomasa Bermingema da izvede Egzorcizam nad setom gde je snimano. Zelena tečnost koju Regan izbacuje na oca Karasa je zapravo gusta supa od graška. Mesto gde se vrše iskopine na početku filma je zaista iskopina u Iraku. Postoje priče o gomili čudnih događaja koji su se desili tokom snimanja filma. Devet osoba koji su bili vezani za snimanje filma je priminulo. Filmski debi Džejsona Milera koji je bio nominovan za oskara za ulogu oca Karasa. Statua Pazuzua je greškom poslata za Hong Kong pre nego što je stigla u Irak. Vilijam Blati, po čijoj knjizi je snimljen film, nije želeo da razgovara sa Fridkinom kada je video koliko scena je izbaačeno iz filma.

Naj scena:

Dolazak oca Merina, priprema i suočavanjesa zlom.

Moja ocena: 10/10