Rashômon (1950)

Alternativni naziv: Rashomon
Kod nas nazvan: Rašomon
Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija
Režija: Akira Kurosawa
Glumci: Toshirô Mifune, Machiko Kyô, Masayuki Mori ...

Priča:
Zločin i njegove posledice kroz različita viđenja.

Moj osvrt:
Rashomon je jako pametno napravljen film koji nam suprotstavlja različita viđenja iste priče. Na prvi pogled ovo je sve jednostavno ali govori mnogo. Fascinira me Kurosavina sposobnost da napravi nešto što je jako pitko za gledanje a opet tako duboko. Obično su filmovi koji dostave tako nešto mnogo teži za gledanje. 

Na početku želim da pomenem glumu Toširo Mifunea. Čovek me oduševaljava iz filma u film. Ovde se divite ludilu koje glumi ali emocija koju donosi je neprocenjiva. Kada žudi za ženom ta emocija prosto sipa iz njega dok gleda unezvereno i preznojava se. Kada je lud, lud je toliko da mu poverujete. Kada je častan, divite mu se. Čovek je velemajstor. 

No sada na konkretne stvari. Ako pogledamo svaku od priča, nebitno da li lik priznaje da je uradio nešto loše ili ne, pre svega ističe čast koju poseduje. I to je sjajno jer se upravo toj časti divimo. No, kada priznajemo grešku, kada pričamo bilo šta o sebi, nije li tačno da upravo pokušavamo istaći svoju moralnost? Ali, ukoliko lažemo, nije li upravo to momenat kada naša priča postaje providna? 

I kada pogledamo sve varijante jedne priče, utisak je jedan, a to je da svi lažu. Upravo to odsustvo morala dolazi sjajno na ono što vidimo u filmu. Sve priče su takve da imaju svoj vrhunac ali svaka od priča baš zbog toga navlači sumnju. I to je dvoznačno. Prvo, tu su likovi koji nam deluju kao šljam koji bi iz svega da spase svoju guzicu. Ali sačekajte, nismo li sami sada upali u priču? Nismo li mi onda ti koji ne dajemo šansu i jednoj jedinoj priči tj. osobi? Gde nam je nestalo poverenje u ljude? Ne ispada li da je film opravdano crn? 

No, još jednom se vratimo na sve priče koje čujemo. Sve one imaju isti epilog. Da li će sve ono što se desilo pre epiloga promeniti rezultat koji smo videli? Neće. Da li sve priče menjaju glavnu činjenicu? Ne. Da li su onda te laži bezazlene? Da li su uopšte to laži? E tu smo. Šta ako je svaka priča istinita ali je viđenje cele situacije drugačije. Nađite jedan veliki događaj u vašoj prošlosti. Setite se kako ste ga doživeli i šta ste radili da do njega dođe. Mislite li da na to svi gledaju na isti način? 

No ako smo se svi moralno srozali, šta ostaje ovom svetu? Jedno veliko ništa. Pogledajte okruženje u kom ljudi pričaju o događajima. Priče koje su se desile u prošlosti obiluju lepim vremenom i sunčevom svetlošću. Ali sve ono što se u pričama desilo kao da je dovelo do ovakve sadašnjosti. Sadašnjost je tmurna. Ljudi su gladni i bedni u ruševinama. Kiša je neprestana. Setite se crnila koje sam pomenuo u Death of Mr. Lazarescu. To mi je tamo delovalo jako pesimistično. Crnilo koje gledamo u Rashomon je realno. 

Tu imamo još jedan test za nas. Dok gledamo sve varijante priče, šta nas zanima? Zanima nas istina. Zbog čega? Pa da vidimo razrešenje priče. To mnogo govori o nama. Koliko nam je puta samo bitnije otkriti ubicu nego uvideti žrtvu? Koliko nam je samo bitnije gaziti do vrha nego gledati po čemu ili kome gazimo? Zato tako često i promašimo suštinu. Čovek je ubijen. Žena je silovana. Zašto nas to što je činjenica nije dirnulo već brinemo o lažima i istini koji ne menjaju ništa. Ne plaši li vas toliko odsustvo empatije? 

Dosta je priče oko kraja filma. Dosta ljudi smatra da je kraj isforsiran, patetičan i da nema mesta u filmu. Da li je moglo onda bez njega? Jeste. Da li on smeta u filmu. Ne, ni najmanje. Nije dodao ništa što film već nije ispričao. Daje nešto svetla, nešto nade u čoveka ali to nije patetično. Možda film nije morao da nas liši totalnog crnila ali dobro. Da je uzrok tom kraju drugačiji, možda bi mi smetalo. Razlog zbog kog dolazi do to malo svetlosti je i više nego opravdan. Ipak, nije to samo vera u čoveka. To je vera i u čoveka koji tek dolazi. Možda on može promeniti nešto. A opet, možda ta kiša nastavi da pada još dugo.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja, mnogi iz ekipe su prišli Kurosavi da im on zapravo objasni o čemu se radi u filmu. Smatra se da je ovo film zbog kog je Akademija uvela oskara za najbolji strani film. Jedna od prvih upotrebi snimanja kamerom iz ruke na filmu. Smatra se da je ovo prvi film u kom imamo scenu u kojoj kamera direktno snima sunce. Kada se vidi kiša ispred kapija Rašomona, postojao je problem što se kiša nije videla od znaka. Da bi ovo rešili, sipali su crno mastilo u vodu i tako simulirali kišu. 

Čak i u podnevnim časovima, tokom snimanja scena u šumi je bilo jako mračno. Umesto da koriste standardni reflektor, Kurosava i kinematograf Mijagava su uzeli ogledalo iz kostimografije. Tako su odbijali svetlost kroz granje i to je delovalo prirodnije. Znak "Rašomon" je Mijagava zadržao u svojoj kući do smrti 1999. Oksfordski rečnik je Rašomon uveo kao regularni izraz za različite interpretacije istog događaja. 

Najveći problem tokom snimanja je bio taj što su neretko puževi golaći padali sa drveća na glumce i ekipu. Zbog toga su se svi prekrivali tankim slojem soli kako bi se odbranili od puževa. Muzika je tek dodata u postprodukciji. Kurosava je od Mifunea zahtevao da svoju kretnju zasniva na kretnji lavova.

Naj scena:

Tajomaruova priča

Moja ocena: 9/10