Le locataire (1976)

Alternativni nazvi: The Tenant
Kod nas nazvan: Stanar
Žanr: Triler
Režija: Roman Polanski
Glumci: Roman Polanski, Isabelle Adjani, Melvyn Douglas...

Priča:
U Parizu, stidljivi birokrata Trelkovski iznajmljuje stari apartman u kom je prethodni stanar, egiptolog Simon Šul, izvršila samoubistvo. Po useljenju, Trelkovski oseća neprijateljstvo skoro svih ostalih stanara.

Moj osvrt:
Polanski ko Polanski - kad ne bi napravio remek-delo i kad ono ne bi bilo mind fuck, svašta bi se desilo. Pokušaću da vam predstavim ovaj film bez ikakvog spoilovanja što će biti malo teško, ali daću sve od sebe. Pre svega ću vas upozoriti da pažljivo gledate film jer velike su šanse da će vam promaći neke bitne stvari važne za shvatanje ovog masterpisa.Kao i svako remek-delo, i ovaj film funkcioniše na više nivoa. 

Za početak treba da shvatimo ko je Trelkovski. Prvo, kada se doseljava, jasna je netrpeljivost ostalih stanara prema njemu. Non stop mu skreću pažnju da ne pravi buku, non stop ga prozivaju za sve i svašta. Drugo, on ima francusko državljanstvo, ali nije Francuz što i njegovo prezime govori. To mu ponavljaju nekoliko puta pri čemu on uvek mora da ponovi da je državljanin Francuske. Treće, on je miran i povučen. A kada je sa prijateljima, oni su upravo suprotni od njega - bučni su, vole zabavu, nije ih briga za ostale. Iz svega ovoga, jasno je kao dan da je ovaj čovek savršen primer stranca i to u svakom pogledu. 

Čovek se ne uklapa ni u kakvu grupu, ni u kakav sistem. Dok se iz sve snage trudi da sluša sve, da poštuje svakog, sve to funkcioniše kako treba po merilima društva. Takođe, što je on bolji, to drugi postaju sve zahtevniji što je stvar koja se dešava svima. Što više dozvoljavate ljudima, sve su bezobrazniji. Tu je jasna aluzija i na to da društvo lako može da učauri pojedinca. Jednostavno ga ograniči na svoj nivo kulture, na svoj kodeks ponašanja i on to prihvati. Naravno, to može biti i pozitivno i negativno. Razmišljajte o tome kao npr. da kap mastila ubacite u čašu vode. Neko vreme ćete videti plavu mrljicu ali na kraju će to mastilo da se izjednači sa vodom i više ga nećete primećivati. Osim ako taj pojedinac ima veliku snagu, uticaj i autoritet, neminovno će biti apsorbovan od društva. 

E sada, ako pogledamo kako to može uticati na osobu i ako malo prokefamo o tome, videćemo kako je ovo fenomenalno predstavljeno u The Tenantu. Vidimo kako to utiče na glavnog lika. Gluma Polanskog nam prikazuje odlično tog uslovno rečeno tunjavca. Okolina od njega pokušava formirati upravo ono što žele. Čak i prijatelji svojim ponašanjem koje je u suprotnosti njegovom doprinose tome da se on oseća pogubljenim. Kada već njegova psiha postane nestabilna, on odilazi u krajnost. Prvo ta nestabilnost proizlazi iz nejgove nesigurnosti i traženja odgovora. Nakon toga, kada se stvari pogoršaju, počinje videti pretnju i u onome što i nije pretnja, počinje sve preuveličavati, sve vidi kao postupke uperene prema njemu. Jasno je kao dan da vidimo odlične psihološke igrarije koje retki filmovi imaju. 

Sve ovo što pričam ima i te kako logike i ima strašnu podlogu u iskustvu a verujem da u ovome i prepoznajete osobine, i ovog pojedinca a i društva uopšte. Iako odbija da bude to što se od njega očekuje, on svesno ili ne postaje upravo to što od njega traže a uz to se bori protiv toga. Zamislite onda šta je u njegovoj glavi i koliko je on sluđen. I to je prikazano velemajstorski sa potpuno oktačenim manifestacijama. E sada, da ovo sve ne bi bila paranoja, da ovo ne bi bilo jednostrano, treba obratiti pažnju i na drugu stranu. Ovo ipak ostavljam vama. Sad ću govoriti o nekim detaljima, ali većinu ću ipak ostaviti vama da malo lomite glavu. Ja sam ovaj film pogledao prekjuče ali sam juče ponovio neke ključne scene i uvideo mnogo stvari. 

Pre svega, stan koji je iznajmljen nema toalet već je toalet odvojen. Prozor iz stana gleda na taj toalet. Trelkovski kroz prozor u toj prostoriji nekoliiko puta vidi likove koji samo stoje i gledaju. To može da zbuni čoveka ali ako posmatramo sa druge strane, možemo na to da posmatramo kao da svi gledaj u njega. Bukvalno veći deo filma mi se sa Trelkovskim pitamo šta ti ljudi rade, sudimo im po tim njihovim čudnim postupcima ne shvatajući da nismo mi, tj Trelkovski taj koji sudi i procenjuje. Prelom u filmu dolazi kada on zapravo ode u tu prostoriju i ugleda sebe. Ako svi gledaju u njega, jasno je da ga procenjuju, posmatraju i sude mu. Ne kažem da je on krivac ili ne, ne kažem da je on učinio nešto ili ne, to sami otkrijte. Ali onog momenta kada on ugleda sebe, tada je svestan sebe i u tom momentu film menja smer. Zašto bi čovekovo shvatanje o sebi napravilo takvu promenu? Kao što rekoh, to ostavljam vama. Ne smem više od ovoga, kako ne bih mnogo otkrivao. 

Ako je film dotle bio jednosmeran na neki način, ako je dotle sve bilo u tome da Trelkovski trpi druge i pokušava da im se prilagodi ili suoči, ovde film postaje nešto sasvim drugo. Njegova psiha se naglo menja tako da ćete se mnogo puta zapitati zašto radi to što radi i šta predstavlja to što on vidi. Ok, jasno je da je optrećen time da u svemu vidi neprijatelje i pretnju. Sasvim je legalno da postavimo pitanje zašto se on ne odseli iz stana kada već trpi toliko. E pa razmislite zašto? Možda u tom grmu baš leži zec. Šta je to što ga veže za stan? Kao što je u priči navedeno, on dolazi u stan u kom je prethodna stanarka skočila kroz prozor. Igrom slučaja on pred smrt posećuje tu ženu u bolnici. Stvari i slučajevi koji povezuju ovo dvoje ljudi su napravljeni užasno pametno i predstavljaju još jedan aspekt cele priče. Ako Trelkovski u zgradi na sve gleda neprijateljski i ako imamo činjenicu da se devojka neobjašnjivo bacila sa sprata, dobijamo jednu specifičnu atmosferu. Pretnja koju lik oseća dobija pokriće, ali njegovi postupci i ono što on vidi i preuveličava ide u suprotnom smeru. 

Polanski se tu uspešno igra sa gledaocima jer niko ne može da bude svestan na čemu je potencijal, drami, psihi, trileru, misteriji, hororu. Ostavlja nas neko vreme da lutamo tražeći odgovor na sve više pitanja. U tome i jeste njegova genijalnost. Ovde on pokazuje da kao što mi sudimo i procenjujemo, neko ipak sudi i procenjuje nas. Pitanje je samo da li smo svesni sebe samih. Braćo i sestre, mogao bih da pišem nadugo o ovome ali sve preko ovoga bi bilo već gadni spoiler. Ovo je još jedan film Romana Polanskog za koji mogu reći da je vrhunski, tako da je ovaj čovek za mene opravdano jedan od 10 najboljih režisera ikada.

Zanimljivosti:
Zajedno sa Repulsion i Rosemary's Baby, ovaj film čini nezvaničnu trilogiju filmova u kojim se Polanski bavi hororom koji se dešava u apartmanima zgrade. Iako Polanski igra glavnu ulogu, on uopšte u najavnoj i odjavnoj sceni nije naveden kao glumac. Omiljeni "strašan" film Brusa Kembela.

Naj scena:

Suočavanje sa samim sobom

Moja ocena: 8/10