Star Wars: Episode I - The Phantom Menace (1999)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: George Lucas
Glumci: Ewan McGregor, Liam Neeson, Natalie Portman ...

Priča:
Dva Džedaja tokom bekstva od neprijatelja pronalaze dečaka koji može da vrati ravnotežu Sili ali se u sve to meša Sit koji želi da ih spreči u njihovim namerama.

Moj osvrt:
Kada sam se prvi put posvetio ovoj franšizi napravio sam grešku i krenuo od ovog filma. S toga nisam baš najbolje razumeo netrpeljivost koju gaje veliki fanovi originalne trilogije. Ni sam nisam fan Ratova Zvezda ali mogu da kažem da je originalna trilogija školski primer kako napraviti kvalitetnu sci-fi avanturu prihvatljivu za sve generacije. Uticaj koji je imala je nemerljiv, atmosfera je odlična, likovi karakteristični, setovi jedinstveni. No došlo je vreme da raskrstimo da li ovaj film poštuje pretke ili zaslužuje sav hejt koji je dobio. 

 

Ako se vratim na originalnu trilogiju, kupovala nas je mnoštvom sitnih detalja. Izgled naselja, životinje, vozila, letelice. Maske i stop-motion su mi uvek dragi i uvek rado gledam filmove koji ih sadrže. Phantom Menace je odmah pucao na visoko pa smo jako brzo dobili gomile brodova, nov podvodni svet, velika čudovišta. Da, efekti umeju da budu šminka ali skroz sam ok sa njima kada su urađeni sa ukusom. S obzirom da u starim Ratovima Zvezda imamo maske koje za mene uvek prolaze ovi CGI efekti već deluju zastarelo. No kažem, razumem Lukasovu nameru. Nekada nije mogao da prikaže ovakve stvari, danas može. Pucaj onda iz svih oružja. 

 

Ono što je jasno, primarna Lukasova publika ovde nisu stari fanovi. Ovim filmom on želi kupiti neke nove klince i priču povremeno spušta na baš klinački nivo gde ti treba mnogo tolerancije da progutaš ovo. Ako imate klince od 5,6 godina, gledajte ovo sa njima i oduševljavaće se određenim scenama. Ako se setimo originala, ne mogu da kažem da nije pravljen i za klince. No definitivno mogu da kažem da je za razliku od ovog filma pravljen za starije klince. Dosta neubedljivih stvari ima ovde. Recimo prepuštanje sudbine u ruke petogodišnjeg (po nekoj mojoj proceni) klinca kojem su dali toliko sposobnosti da to nije normalno. Učestvovanje tog istog klinca u ratu. Pa kada gledate trku u kojoj isti taj klinac učestvuje, svi ostali učesnici su BUKVALNO ispali iz crtanog filma. Da, maske u starim filmovima su bile zabavne ali nisu se spuštale na nivo crtaća za petogodišnjake. 

 

Tu moramo da se dotaknemo Jar-Jara. Da, on je ubačen da bi se klinci smejali. Problem je što je njegov humor kao iz standardnih američkih sitkoma - plitak. Da, nasmejaćete se ali imamo momente u kojima priča treba da bude ubedljiva i on je totalno obesmisli. Mogao je on da ima mesto u ovom filmu ali ne ovako veliku ulogu. Pogledajte R2-D2. On je naravno zabavan kad god se pojavi ali njegova prva pojava ovde je neprocenjiva - on spašava živote celoj posadi. I naravno da možeš da imaš poverenje u tako nekog. Ovde likovi sudbinu stavljaju u ruke potpunog kretena, u ruke petogodišnjeg deteta i to sad treba da bude ok. Jeste ok ali ne sme da bude ok u filmu koji pripada Star Wars franšizi. 

 

Ono što najviše smeta je upravo to očajno doziranje humora i neozbiljnosti. Gledamo sudbonosnu bitku koja treba da bude klimaktična ali onda vidimo Jar-Jara koji je mega trapav ali tom trapavošću uspeva da eliminiše gomilu protivnika. Šta to govori o protivniku? U starom filmu imali smo Luka Skajvokera koji pilotira i donosi pobedu u sudbonosnoj borbi. To je skroz ok, to je talentovani tinejdžer. Ovde to radi petogodišnj klinac. WTF. To nije igrica, to su ljudski životi majku mu. No film drži tu neozbiljnu notu u momentima koji treba da budu super ozbiljni. I gledamo smrt jednog dragog lika i sekund posle toga umesto da budemo besni i šokirani, mi gledamo klinju koji bez problema eliminiše gomile neprijatelja i gledamo Jar-Jara koji se izmotava. Izgubio si dramu i na to negativci gube kredibilitet kada ih petogodišnji klinac i tupavi Jar-Jar lako poraze. To se ne radi tako. 

 

Ovaj film je trebao biti uvođenje u priču dečaka koji je kasnije postao Dart Vejder. I to je još jedna stvar koju su odradili jako traljavo. Da, taj klinac je trebao biti "odabrani", i "posebni" ali je toliko glorifikovan i iskarikiran u filmu da to može da oduševi samo najmlađe. Superdečak čije se supersposobnosti konstantno ističu. Ceo ovaj segment na planeti gde su našli dečaka je predug. Bespotrebno trošenje vremena je  trka koja jeste super zabavna za gledanje, bespotrebno potrošeno vreme na natezanje sa trgovcem na planeti. Ne shvatite pogrešno, ovo je sjajna zabava ali suštinski ništa ne radi za samu priču ili lik Anakina Skajvokera. 

 

Kad već serendam, evo kako bih ja to uradio. Ključno ovde bi bilo da klinac pomogne ekipi kao što je uradio samo ne na ovaj način i u ovoliko vremena. Ekipa bi upoznala klinca kao roba. Potencirao bih priču na rastanku između klinca i majke - to je moralo dramatičnije pa zašto ne i tragičnije. Ovde se klinac odvaja od majke kao da ide na ekskurziju od tri dana. Ja kao roditelj ne mogu ovo da prihvatim. Tu je trebala da bude srž ove priče, to je trebalo da obeleži momka - tragičan rastanak od majke. Zašto sam tako surov? Zato što ovde treba da stvoriš USRANOG DART VEJDERA. Druže, moraš da mi daš neki temelj za to što će on postati. Moraš nečim da ga obeležiš. Morao bi na nešto da se vraća i preispituje to. 

 

Ono što ovaj film dobro radi je politika. Cela priča oko rata, politike koja se vrti oko senatora Palpatina i kraljice Amidale, sve to daje odličan temelj za nastavak priče. E sada, kada klinac gleda klinju koji bez problema učestvuje u trci gde se gubi glava, kada gleda tog istog klinca kako upravlja letelicom u sudbonosnom ratu, sigurno posle toga ne može da strpljivo sedi i čeka dok se servira ova politička strana priče. Isto tako, mi matori koje zanima istorija i svet, vrtimo prstima i kolutamo očima dok super-klinja spašava svet, planetu, dan i kevinu veš mašinu.

 

Ako bih ovaj film ocenjivao kao jednokratno iskustvo imao bi nešto bolju ocenu. Ako bih ga ocenjivao kao klinja, bio bih prilično oduševljen. Ali previše loše uklopljenih stvari i propuštenih prilika je ovde. Srećom sam u potpunosti zaboravio nastavke pa ćemo videti da li će oni ovo da spasu. Kada sam ovo gledao tamo pre više od 10 godina bio sam zadovoljan. Sada sam matori smrad koji retko ima tolerancije za propuste tako da će morati da se potrude mnogo više.

Zanimljivosti:
Nison je toliko bio oduševljen idejom da će biti u filmu da je potpisao ugovor pre čitanja scenarija. MekGregor je izjavio kako se seća ove uloge kao one gde konstantno ulazi u prostorije u gleda gore. Tokom snimanja scena borbe on je sam proizvodio zvukove svetlosne sablje iako ga je Lukas konstantno podsećao da će zvuk biti dodat kasnije u efektima. MekGregor na to kaže da se lako zanosio u svakoj sceni. Qui-Gonov komunikator je zapravo redizajniran Gillette Sensor Excel brijač.

 

Kira Najtli i Natali Portman su u kostimima toliko ličile da ih je jednom zamenila čak i Kirina majka. Kirini roditelji su je ubeđivali da ne ide na audiciju ali ona je bila veliki fan Ratova Zvezda tako da nije bilo šanse da propusti ovu priliku. Setovi su pravljeni samo u visini glumaca dok je ostalo dodavano specijalnim efektima. Zbog svoje visine, procenjeno je da je Nison dodatno koštao ovaj film nekih 150.000 dolara. Natali Portman je propustila premijeru filma jer je morala da se sprema za test u srednjoj školi. MekGregor je proučavao glumu Aleka Ginisa (originalni Obi-Van Kenobi) kako bi mu dikcija bila dobra. U senatu u jednoj sceni se vide E.T-ovi iz čuvenog Spilbergovog filma. 

 

Tokom trke korišćeni su zvučni efekti snimani na utakmici Američkog Fudbala. Kada se prvi trailer pojavio u bioskopima, ljudi su plaćali punu cenu karte za neki drugi film samo da bi videli Star Wars trailer i izašli. Glumci su birali svoje svetlosne mačeve neposredno pre početka snimanja. Mačevi su dugo bili zaključani u kutiji i Lukas je samo malo vremena dao glumcima da izaberu kako bi birali po osećaju. Džejk Lojd je izjavio kako je odustao od glume pošto je imao traume nakon snimanja ovog filma zbog zadirkivanja i provokacija koje je doživeo od strane vršnjaka. Nison je ubedio Lukasa da ostavi u filmu scenu u kojoj Qui-Gon stavlja ruke na ramena Anakina Skajvokera. Lukas je smatrao da ne sme da postoji takva emocionalna povezanost kod džedaja. Entoni Danijels (C3PO) nije bio zadovoljan filmom na kraju.

Naj scena:

Qui-Gon vs. Darth Maul

Moja ocena: 5/10

The Captains (2011)

 

Žanr: Dokuentarni | Biografski | Naučna Fantastika
Režija: William Shatner
Glumci: William Shatner, Patrick Stewart, Avery Brooks...

Priča:
The Captains je film koji je pisao i režirao Vilijam Šetner. Film prati Šetnera koji intervjuiše ostale glumce koji su tumačili kapetane u čuvenoj franšizi.

Moj osvrt:
Da se odmah razumemo, pošto ću pisati hvalospeve o ovom filmu, nisam fan Star Treka. Kao klinja sam gledao serije (Next Generation) mada nisam naročito imao pojma o čemu se tu radi. Imao sam omiljenog lika (Rajker), fascinirala me je ta fantastična scenografija, obožavao sve te čudne stvari i to je to. Nikada se nisam posvetio Star Treku, slabo znam koliko sezona ima, slabo znam priče, ali nekako mi je u glavi ova franšiza oduvek bila pravi predstavnik nečega što bi trebala biti naučna fantastika. Nisam imao neka posebna očekivanja od ovog filma ali inicijalno mi se svidela ideja. Mogu da kažem da sam bio nagrađen. 

 

Film je Šetnerova ideja. Kako bi ovo postiglo visok nivo kvaliteta, Šetner nije imao lak zadatak a evo i zašto. Prvo, on je jedan od kapetana i to prvi. On intervjuiše druge i ni jednog momenta nije smeo da ih stavi u senku, da stavi svoju ulogu ispred njihove. Ni jednog momenta nije smeo da zablista dok je red na njegove kolege. Šetner je ovde narpavio doktorsku disertaciju na temu kako držati intervju sa glumcima, kako istaći njihove uloge, pokazati šta su one značile za njih, kako podstaći apsolutno divljenje od strane publike ka onome što su ti glumci uradili. Bravo. 

 

I van dijaloga film uspeva da ispriča priču o svakom od kapetana. Već dok ih Šetner traži, vidi se trud da se snime lokacije i da se da ton dijalogu koji sledi. To su tako suptilni fazoni da me je film kupio već u prvih niekoliko minuta. Dok najstarijeg Stjuarta pronalazi u oazi mira, mladog Pajna zatiče u modernom gradu. I pre početka svakog od intervjua mi već imamo neki utisak o glumcu koji će biti Šetnerov sagovornik. 

 

Čak i da nemate pojma šta je to Star Trek, film će vam pokazati koliko je to velika franšiza. To se radi u kratkim scenicama gde vidimo Šetnera i još neke od glumaca na Star Trek konvencijama. Tu je već jasno o čemu se radi. Ono što mi se jako dopalo, Šenter ni jednog momenta ne dozvoljava da te konvencije, tj sam Star Trek zasene prave heroje ovog filma a to su glumci. Ne kapetani već glumci koji ih tumače. Šetner želi da vidite ljude iza uloga i razumete njihov trud, žrtvu, način rada i posvećenost. 

 

Film se jako potrudio da prikaže ko je šta dao samoj ulozi kapetana u Star Treku. Kada najavljuje Patrika Stjuarta, Šetner kaže kako je Stjuart ulazi kapetana dao dostojanstvo. Veliko poštovanje i šmekerski potez čoveka koji je bio prvi kapetan. Priznaje da sveko od njegovih naslednika dao neku novu dimenziju a ta dimenzija je svakako ogromna. Uložen je trud da se vidi šta je svako doneo seriji. Sve je jasno. 

 

Možda ovo "daj hard" fanovima Star Treka neće biti tako zabavno jer je fokus na glumcima, ljudima a ne toliko na samom Star Treku. Naravno da je pokazano šta njima znači Star Trek i da su tu konstantno priče iza Star Treka ali verujte mi, Captains i te kako odaje počast samoj seriji. Prvo pitanje koje se pokreće je zašto su oni počeli da glume i tu su priče o njihovim počecima. Gde je tu Star Trek? Sačekajte. Dobićete pozadinu svakog od ovih likova, šta ih je to privuklo glumi i dobićete sa kakvim iskustvima, glavama i glumačkim ambicijama su ušli u snimanje čuvene serije. To nam daje jasnu sliku koliko je Star Trek drugačiji od svega na šta su navikli i svega što su očekivali. 

 

Sviđa mi se što su svi ti razgovori drugarski, što su rasterećeni i oslobođeni floskula. Nema one suvoparnosti gde voditelj čita standardna pitanja a odgovor vas svakako zanima jer cenite tog ko ga daje a sve to je nekako hladno i na nekom profesionalnom nivou. Ne, ovaj razgovor je odličan baš zato što izgleda kao da razgovaraju drugari, kao da jedni druge sa velikim interesovanjem pitaju zašto se bave baš tim što se bave i šta pronalaze u tom poslu. No ovde imamo sreće da je čovek koji postavlja pitanje onaj koji savršeno razume sagovornika. Zamislite kako izgleda kada o svom poslu pričate sa totalnim laikom koji vas to pita tek radi reda a kako je kada pričate sa osobama koje cenite u tom poslu. E to je ta razlika. 

 

Iako je ovo film o glumcima i samom Star Treku, Šetner i te kako pokazuje da je veliki poštovalac pozorišta i starog holivuda. Na sjajan način je uspeo da sam ili sa svojim kolegama provuče neke priče iz prošlosti koje nas neminovno bacaju u atmosferu starog holivuda i koje nam pokazuju kako se nekada pekao zanat šta si morao da prođeš i sa čim si se suočavao. Zbog pominjanja nekih legendarnih imena mi je bilo toplo oko srca. 

 

Šetner je svojim pitanjima uspeo da dovede dotle da je svaki odgovor prepun emocija. To nas neminovno vodi ka situacijama u kojim vidimo osobu pre uloge. Moram da priznam, najveći broj ovih serija nisam ni gledao ali sam nakon ovog filma naučio da cenim šta su ti ljudi uradili i kakva odricanja su imali. Možda najveća razlika je u onom šta su očekivali da će im uloga u seriji doneti a šta im je donela. Kada pomislite na Stjuarta, Star Trek nekako zvuči po malo i neozbiljno za takvog glumca. Ali uz svo dužno poštovanje šetneru, za mene kada kažu kapetan, Stjuart mi je prvi u glavi. Pomenuh već, i sam Šetner je rekao da je uloga kapetana sa Stjuartom dobila dostojanstvo. A ovde nije reč samo o Stjuartu. 

 

Još jedna lepota je što su svi ovi ljudi veoma različiti. Tako da kada čujete poslednjeg, nećete imati utisak da ste sve to negde čuli. Da, svi su tumačili kapetana, svi su se odricali vremena sa svojim porodicama, svi su se suočavali sa nenormalnim rasporedom. Ali svaka priča, svaka emocija, svaki stav prema tome i sve što se ovim ljudima događalo ćete doživeti na drugačiji način sa svakim od njih.

 

Kada bih tražio mane, morao bih baš da zakeram. Ali evo, da ovo ne ispadne savršeno, pretvoriću se u zakeralo. Glavna mana ovoga je što vidimo solidan broj sporednih glumaca iz Star Treka ali ti ljudi jedva kažu dve reči. Voleo bih da je određen broj njih pričao o tome kako vidi glumca o kome je reč, kako ga je doživeo, kakav uticaj je imao, kakav utisak ostavljao na sceni itd. Druga mana je ta što je čini mi se Kris Pajn dobio jako malo vremena. Razumem to sa strane što su svi sem njega glumili u serijama ali i što je Šetner stariji i lakše je razmenjivati iskustva sa ljudima koji su ti bliže godinama, ali susret sa Pajnom je sjajno odrađen ali onda smo jako malo čuli iz njihovog razgovora. Ubeđen sam da je ovo moglo bolje. 

 

Ponoviću, nisam fan Star Treka, još manje sam fan Šetnera ali ovaj dokumentarac je suvo zlato. Pre svega, dao nam je glumce (kapetane) i emotivne (od)govore o njihovim ulogama. Nema suvoparnih, šablonskih pitanja i odgovora. Dao nam je sjajne priče, čega su se odricali, šta im je uloga dala, kakva su očekivanja imali itd. I to je napravljeno na najbolji mogući način na čemu možemo zahvaliti upravo Šetneru. Na kraju krajeva iako nisam gledao te serije (osim kao klinac) posle gledanja ovog dokumentarca imam veliko poštovanje i prema njima i prema glumcima.

Zanimljivosti:
Privatni avion u kom Šetner leti je Bombardier XRS Global Express.

Naj scena:

I know that if it were all to end, this evening, everything, I would be largely known for my work on "Star Trek". I would be Captain Picard. Not Macbeth, not King Lear, not Shakespeare, any of those things but Captain Picard. And I am absolutely fine with that.

Moja ocena: 8/10

Na srebrnym globie / On the Silver Globe (1988)

 

Žanr: Avantura | Drama | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: Andrzej Zulawski
Glumci: Andrzej Seweryn, Jerzy Trela, Grazyna Dylag

Priča:
Tim astronauta sleće na nenaseljenu planetu i počinju da stvaraju društvo. Mnogo godinak asnije, astronaut je poslat na tu planetu i on postaje mesija.

Moj osvrt:
Poljsko ministarstvo kulture je smatralo da je ovaj film uvredljiv za komunistički režim. Gle čuda, komunistički režimi pogledaju umetničko delo, bogati su duhom kao mlohavi đoka i zabrane to isto delo zato što kritikuje njihovu tzv. inteligenciju a zapravo kritikuju njihovu zatucanu ideologiju. Da li je to naštetilo filmu? Jeste. Naracija je zamenila delove koji su isečeni (ili nisu snimljeni). Negde to ne smeta ali u nekim delovima je napravilo i te kakav problem. Bez obzira na sve, On the Silver Globe je remek delo kome vreme neće moći ništa. Komunistički režimi poput ovoga koji su ga osakatili su produkt čmara i takvi će ostati zapisani u vremenu za vjek i vjekove. Jedino što boli je što smo toliko glupi da glorifikujemo takve ali to su već neki drugi problemi. 

 

Glavna stvar u ovom filmu je preispitivanje. Mi čujemo misli, monologe i dijaloge (koji više zvuče kao monolozi) i oni su konstantno preispitivanje svega: čoveka koji priča, nas kao čovečanstva, naših principa, postupaka, vere itd. Nakon ovog što sam napisao, prirodno je pomisliti da film morališe ali to ovde nije slučaj. Film postavlja pitanja i preispituje, tera na razmišljanje i menja stanovište sa kojeg gledamo neke stvari. 

 

Kada su ti dijalozi i monolozi u pitanju, teško da može bolje od ovoga. Imao sam osećaj kao da čitam opasno dobru knjigu. E sada, to je i dobro i pomalo (uslovno rečeno) loše. Dobro je što nakon svake izgovorene rečenice i misli vi možete da pauzirate film i dobro razmislite o tome što je rečeno kako biste videli koliko je to vrhunski napisano, duboko, pametno i pokušaćete sami da date odgovor.

 

Ako je to toliko dobro, šta onda može biti loše. Loše je što nekada upravo morate da uradite to - da zaustavite film da biste razumeli to što je rečeno. Koliko god jak fokus da imate, ono što je izgovoreno je prilično kompleksno ili duboko i film vam tek retko da vremena da razmislite o tome. Naravno da ne možete svako malo pauzirati film od dva i po sata. Samim tim postoji šansa da ćete izgubiti toliko vrednih stvari u njemu. No, na ovo ne mogu da gledam kao manu. Ako ja nemam kapacitet da ovo ispratim u velikoj brzini, onda je to moj problem. 

 

Sve scene izgledaju kao da su snimane u prvom licu. Zapravo sve ovo je onaj found footage ali ovo je snimano tako da imamo utisak da je glavni lik upravo taj koji gleda ono što mi gledamo. Ja do sada nisam video da je neko uspeo ovako realistično da snimi film jer bukvalno sam imao utisak da smo na licu mesta, da ne gledamo kroz oko kamere već kroz sopstvene oči. Kretnja je prirodna, ono što vidimo je upravo ono gde bismo i gledali da smo na licu mesta. Nekad me ovakvo snimanje jako nervira zbog drmusanja i sklanjanja fokusa sa onog što želim da vidim. On the Silver Globe je perfektan i uživao sam u svakom kadru filma. 

 

Ako niste ovo gledali, možda je bolje da ne čitate dalje jer biće spojlera, ne toliko ključnih za samu fabulu ali ipak su ovo stvari koje treba prvo da vidite pa da čitate o njima. Takođe, postoji i ono što je vezano za sva kompleksna umetnička dela - sopstveni doživljaj i razumevanje viđenog. 

 

Hoću da se vratim na još jedan Sci Fi, precenjeni Interstellar koji je "epski klasik koji doseže Odiseju u svemiru". Setimo se fazona kada vreme na onoj planeti protiče mnogo sporije. Epilog toga je jedna ljudska drama. E sad će čika Outsider pomoću On The Silver Globe da vam objasni šta je to slična epska ideja koja može da odjekuje kroz čovečanstvo a ne priča o bananmenu koji je odjednom mlađi od svoje ćerke. Kosmonauti sleću na planetu i započinju novu civlizaciju. Rađa se detence i gle čuda, ono odrasta brže. Da li primećujete koliko je ovo neuporedivo bolje od bananamena koji će postati mlađi od ćerke? Ne? Ako biste započinjali novu civilizaciju, želeli biste novim pokolenjima ostaviti ono najbolje, preneti im bitne stvari vezane za kulturu, moral, nauku i vašu veru, zar ne? E pa mali problemičak je što ovde za to nemate vremena. Ako i dalje ne vidite grandioznost ove ideje, zamislite onda kako sve što ste znali, svi vaši principi, saznanja, sve lepote umetnosti, svi vaši bogovi umiru sa vama. Naredne generacije će biti lišene svega toga. Da li oslobođene ili će nositi teret neznanja - pogledajte film. Vredi svake sekunde.

 

Ceo film predstavlja konstantno preispitivanje likova. Već sam pomenuo kvalitet dijaloga/monologa, koliko je to inteligentno, duboko itd. I upravo te dileme u prvom delu filma pokazuju patnju svog našeg znanja i verovanja koje će da nestane. Vidimo svu surovost patnje na čoveku koji rezonuje da njegova vera umire sa njim. I ta patnja prelazi u nadu da će se desiti nešto veliko, da će ta njegova vera opstati time što će postati očigledna. Patnja postaje obogaćena traženjem znaka ili odgovora od te više sile. Potom to prerasta u preispitivanje sopstvene vere. Ma genijalno. Toliko drame i konflikta u jednom jedinom čoveku, koji je i te kako reprezentativan primerak čovečanstva, nisam video nigde. 

 

Velika odluka je da se ove dileme vežu za veru. Dok čovek pati za znakom dok pati za tim da li će njegova vera umreti sa njim, film nam otvara toliko dilema, pitanja ali i pokazuje dosta o našoj prirodi. Da li smo mi izmislili veru i ona umire sa nama? Da li će ipak naredna pokolenja živeti bez naše, prave vere i neće imati zaštitu svevišnjeg jer ne poznaju njegovo postojanje. Da li smo mi sazdani od vere i da li nam je vera potrebna da bismo imali smisla. Koliko nas činjenica da smo vernici čija vera umire užasava? Ili smo možda svesni kolosalnosti datog momenta i činjenice da će nove generacije potencijalno rasti bez znanja da tamo negde postoji neka viša sila. Da li smo užasnuti time što oni neće znati da ta viša sila brine o njima ili smo srećni zato što će oni konačno biti slobodni. Kakav god da vam je stav, ovaj film ga neće uvrediti, samo će vam pokazati veličinu sa svakog mogućeg stanovišta.

 

Volim što film kraj života ne predstavlja kao kraj postojanja osobe već ga je u ovom slučaju prikazao kao kraj jedne kulture, civilizacije, vere saznanja. Zamislite se sada u poziciji ovog čoveka. Sem tog osećaja jezivosti, shvatate da sve te velike vrednosti umiru sa vama. I onda se zapitate čemu su služile? Da li smo suštinski razumeli ovaj svet? Da li je ono što mi znamo istina ili je svet nešto sasvim drugo? Ima tu jedna sjajna rečenica koju ću navesti uz najbolju scenu. U svakom slučaju naše istine prestaju da budu to. One su samo naše. Neki drugi će sve to doživeti na svoj način i tumačiti potpuno drugačije. 

 

No šta ako pokušate ostaviti nešto tih ideja novom svetu? Da li mislite da ste ih time obogatili? Ili ste im uneli jednu veliku dilemu i nešto što će uzdrmati ono u šta bi oni verovali. Da li će u slepom pokušaju razumevanja nečega što ste im hteli doneti oni uspeti pronaći lepotu ili će to roditi frustraciju. Da li ih pustiti da krenu iz početka i dođu do nečeg svog ili smatrate da je vaša istina ona prava. Ono što je sigurno, mi postajemo ono što je nepoznato. Kako će pokolenja tumačiti nas - mogućnosti su nebrojene. Za njih, mi možemo postati nepoznato. No poražavajuće je što mi zapravo ne znamo više ko smo. Film se na sjajan način bavi samim postojanjem, slobodama, moralnim načelima i religijom. 

 

On the Silver Globe je uspeo da dramu koja je globalna prikaže kroz patnju jednog čoveka. To što se dešava nije samo lična nesreća već globalna kataklizma. No opet, ona je savršeno dočarana kroz patnju pojedinca. Njegovi tihi monolozi su donešeni glumačkom doktorskom disertacijom. E sad ovo pominjem iz još jednog razloga koji mi se nije svideo. U drugom delu priče takođe imamo čoveka koji se preispituje ali je u drugoj poziciji. Iako je drugačija uloga, to preispitivanje suštinski je isto, pitamo se šta smo mi, šta ovde radimo, šta je naša svrha i suština sveta. Sve je to ok. No problem koji imam je taj što junak druge priče konstantno vrišti, jeca, arlauče, viče i to posle nekog vremena postane iritantno. Umesto da se vežem za njegovu patnju kao za patnju drugog lika, on počne da me nervira iako suštinski priča još jednu veliku priču. 

 

Zašto je ovaj film bio potencijalno opasan po komunistički režim? Zbog religije? Ima donekle veze ali ne striktno zbog religije kakvu je mi poznajemo. U filmu jedna religija prelazi u ideologiju i tu kreću serije suludih događaja od kojih mnogi nisu pogodni za svačiji stomak. Ideologija je velika stvar. No ako ste sa druge strane te iste ideologije, ako se ona kosi sa vašom, ona postaje jako zajebana stvar. No ako neko javno ogoli vašu ideologiju, svet je svesniji vašeg zla. Sprečavanjem umetnosti da ga kritikuje samo ste dozvolili da ona jače odjekne. Ali šta to vredi govoriti zatucanim koji su zaljubljeni u iskompleksirane vođe. 

 

Drugi deo filma počinje naracijom i veliki problem je što je jako teško "ući" u njega zbog onog što fali. Naracijom nas dovode skoro u sredinu priče. Na to dodajte da je tu glavni lik onaj koji non stop viče i da počinjemo biti bombardovani sve luđim stvarima i jasno vam je zašto ovde treba vremena da se uključite u priču. Zapravo to "vikanje" mi je bilo najteže verovali ili ne. U prvoj priči čovek je svojom tišinom iskazivao neuporedivo veću patnju. No ne želim da zvuči da drugi deo priče ima manji kvalitet. Nipošto. On je još kompleksniji. 

 

Ovde imamo čoveka koji je u ulozi Boga. Njegove patnje i preispitivanja iako suštinski ista, iako su tu slična pitanja, potpuno je drugačiji ton ove priče. Sada čovek ima mogućnost da postavi civilizaciju po svojim idejama i željama. Njega doživljavaju kao vrhovno biće. Problem je što on i dalje traži odgovore. Još veći problem - on ima apsolutnu slobodu. Kako god čudno zvučalo, čovek se ne snalazi kada ima apsolutnu moć da ne robuje ničemu, niti jednoj ideji, niti jednom pravilu, zakonu, sili, bilo čemu. Previše smo navikli da živimo po pravilima i šablonima. Lako je zamisliti se u visokom položaju, zar ne? No niko ne razmišlja o tome kako se to kosi sa mnogim moralnim načelima koja imamo, sa onim u šta verujemo i sa našom prirodom. Dobro, teško je reći "niko" ali nisam našao film ili umetničko delo koje se bavi ovim na ovakav način. 

 

Veličanstven način je kako ovaj Bog donosi oslobođenje. Rat i krv su način. Ne podseća li vas to na revoluciju? Sad je malo jasnije zašto je dalje snimanje ovog filma zabranjeno. Kao što rekoh, ovde priča postaje kompleksnija. U igru ulaze neprijatelji i onda se film na sjajan način bavi tim našim odnosom prema neprijatelju. Kako? Opet moralnim dilemama i preispitivanjem. Čovek pokušava da razume ko su ti neprijatelji, zašto oni rade to što rade i neznanje je to što ga ubija. Film se čak brilijantno igra sa ovim tako što jednom od tih čudovišnih neprijatelja stavlja bodljikavu krunu oko glave. Šta je zaključak? Neznanje stvara neprijatelja. Borimo se protiv onog što ne razumemo. Jedan genijalan dijalog ovo savršeno opisuje. Kada jedan čovek pita drugog "da li ćeš služiti?", drugi ne odgovara sa "kome?" već "protiv koga?" 

 

Muškarac je bog. U svakom segmentu ove priče, on je Bog i/ili vođa. Koliko god patio ili se preispitivao, njemu pripada to mesto. Gde je tu žena? Žena je majka. Ona donosi život na ovaj svet. Bez ovakvih Bogova se može. Bogovi u ovom filmu ne stvaraju. Oni donose destrukciju. Majka je ta koja donosi život. U svoj patnji čoveka-boga postoji samo jedan momenat blaženstva, samo jedan momenat kada misli da je pronašao suštinu. To je momenat u kom pronalazi ljubav. Naravno, pronalazi je u ženi. Genijalne paralele.

 

Takođe, ni iz čega u filmu se pojavljuju glumci. Neko vreme sam se pitao šta je smisao ovih likova u ovakvom filmu. No to smo mi, obični ljudi. Mi koji glumimo druge, one koji su zaista relevantni za priču, glumimo Boga (jer stvoreni smo po njegovom liku), glumimo one koji predstavljaju nešto, po njima se ravnamo i naš život je zapravo samo vođen onim što želimo biti - neko zaista relevantan.  

 

Ceo ovaj film je krik, krik u neznanju, krik u borbi za saznanjem koje uvek izmiče, krik u patnji jer zapravo ne znamo ni blizu koliko želimo, krik u bolu jer odlazimo sa ovog sveta ne znajući ništa. Koliko god učili, trudili se, napredovali, saznavali, koliko god je znanje veće, toliko smo svesniji nepobedivosti neznanja. Da li sve što radimo i stvaramo nastaje u potrazi za znanjem ili iz neznanja? Da li naše shvatanje sveta nastaje u neshvatanju njegove suštine? Da li stvaramo religiju u odsustvu znanja u šta da verujemo? 

 

On The Silver Globe je jedinstven film. Čuj film, filmčina. Užasno mi je šao što čovek nije uspeo da snimi ceo film kako je želeo. Ali ne pamtim odavno da me je nešto ovoliko izmestilo. Vizija budućnosti koja deluje tako suludo a tako realno, vizija koja suštinski išamara sve u šta verujemo, što jesmo i što smatramo fundamentalnim zaslužuje moju najveću pažnju. Ostaje mi samo da žalim što film nije u potpunosti snimljen kako je bilo planirano.

Zanimljivosti:
Zulavski je počeo da snima ovaj film posle uspeha sa filmom L'important c'est d'aimer. Kada je završio tri četvrtine filma, poljsko ministarstvo kulture je zabranilo dalje snimanje 1978. Posle dolaska demokrata na vlast, 1986 Zulavski je uspeo da završi film. No pošto je snimanje bilo obustavljeno na toliko godina i dosta toga je bilo uništeno, on je naracijom popunio delove filma koji su nedostajali.

Naj scena:

Nismo mi izgubljeni u poimanju sveta. Svet je izgubljen u našem poimanju.

Moja ocena: 9/10