Na srebrnym globie / On the Silver Globe (1988)

 

Žanr: Avantura | Drama | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: Andrzej Zulawski
Glumci: Andrzej Seweryn, Jerzy Trela, Grazyna Dylag

Priča:
Tim astronauta sleće na nenaseljenu planetu i počinju da stvaraju društvo. Mnogo godinak asnije, astronaut je poslat na tu planetu i on postaje mesija.

Moj osvrt:
Poljsko ministarstvo kulture je smatralo da je ovaj film uvredljiv za komunistički režim. Gle čuda, komunistički režimi pogledaju umetničko delo, bogati su duhom kao mlohavi đoka i zabrane to isto delo zato što kritikuje njihovu tzv. inteligenciju a zapravo kritikuju njihovu zatucanu ideologiju. Da li je to naštetilo filmu? Jeste. Naracija je zamenila delove koji su isečeni (ili nisu snimljeni). Negde to ne smeta ali u nekim delovima je napravilo i te kakav problem. Bez obzira na sve, On the Silver Globe je remek delo kome vreme neće moći ništa. Komunistički režimi poput ovoga koji su ga osakatili su produkt čmara i takvi će ostati zapisani u vremenu za vjek i vjekove. Jedino što boli je što smo toliko glupi da glorifikujemo takve ali to su već neki drugi problemi. 

 

Glavna stvar u ovom filmu je preispitivanje. Mi čujemo misli, monologe i dijaloge (koji više zvuče kao monolozi) i oni su konstantno preispitivanje svega: čoveka koji priča, nas kao čovečanstva, naših principa, postupaka, vere itd. Nakon ovog što sam napisao, prirodno je pomisliti da film morališe ali to ovde nije slučaj. Film postavlja pitanja i preispituje, tera na razmišljanje i menja stanovište sa kojeg gledamo neke stvari. 

 

Kada su ti dijalozi i monolozi u pitanju, teško da može bolje od ovoga. Imao sam osećaj kao da čitam opasno dobru knjigu. E sada, to je i dobro i pomalo (uslovno rečeno) loše. Dobro je što nakon svake izgovorene rečenice i misli vi možete da pauzirate film i dobro razmislite o tome što je rečeno kako biste videli koliko je to vrhunski napisano, duboko, pametno i pokušaćete sami da date odgovor.

 

Ako je to toliko dobro, šta onda može biti loše. Loše je što nekada upravo morate da uradite to - da zaustavite film da biste razumeli to što je rečeno. Koliko god jak fokus da imate, ono što je izgovoreno je prilično kompleksno ili duboko i film vam tek retko da vremena da razmislite o tome. Naravno da ne možete svako malo pauzirati film od dva i po sata. Samim tim postoji šansa da ćete izgubiti toliko vrednih stvari u njemu. No, na ovo ne mogu da gledam kao manu. Ako ja nemam kapacitet da ovo ispratim u velikoj brzini, onda je to moj problem. 

 

Sve scene izgledaju kao da su snimane u prvom licu. Zapravo sve ovo je onaj found footage ali ovo je snimano tako da imamo utisak da je glavni lik upravo taj koji gleda ono što mi gledamo. Ja do sada nisam video da je neko uspeo ovako realistično da snimi film jer bukvalno sam imao utisak da smo na licu mesta, da ne gledamo kroz oko kamere već kroz sopstvene oči. Kretnja je prirodna, ono što vidimo je upravo ono gde bismo i gledali da smo na licu mesta. Nekad me ovakvo snimanje jako nervira zbog drmusanja i sklanjanja fokusa sa onog što želim da vidim. On the Silver Globe je perfektan i uživao sam u svakom kadru filma. 

 

Ako niste ovo gledali, možda je bolje da ne čitate dalje jer biće spojlera, ne toliko ključnih za samu fabulu ali ipak su ovo stvari koje treba prvo da vidite pa da čitate o njima. Takođe, postoji i ono što je vezano za sva kompleksna umetnička dela - sopstveni doživljaj i razumevanje viđenog. 

 

Hoću da se vratim na još jedan Sci Fi, precenjeni Interstellar koji je "epski klasik koji doseže Odiseju u svemiru". Setimo se fazona kada vreme na onoj planeti protiče mnogo sporije. Epilog toga je jedna ljudska drama. E sad će čika Outsider pomoću On The Silver Globe da vam objasni šta je to slična epska ideja koja može da odjekuje kroz čovečanstvo a ne priča o bananmenu koji je odjednom mlađi od svoje ćerke. Kosmonauti sleću na planetu i započinju novu civlizaciju. Rađa se detence i gle čuda, ono odrasta brže. Da li primećujete koliko je ovo neuporedivo bolje od bananamena koji će postati mlađi od ćerke? Ne? Ako biste započinjali novu civilizaciju, želeli biste novim pokolenjima ostaviti ono najbolje, preneti im bitne stvari vezane za kulturu, moral, nauku i vašu veru, zar ne? E pa mali problemičak je što ovde za to nemate vremena. Ako i dalje ne vidite grandioznost ove ideje, zamislite onda kako sve što ste znali, svi vaši principi, saznanja, sve lepote umetnosti, svi vaši bogovi umiru sa vama. Naredne generacije će biti lišene svega toga. Da li oslobođene ili će nositi teret neznanja - pogledajte film. Vredi svake sekunde.

 

Ceo film predstavlja konstantno preispitivanje likova. Već sam pomenuo kvalitet dijaloga/monologa, koliko je to inteligentno, duboko itd. I upravo te dileme u prvom delu filma pokazuju patnju svog našeg znanja i verovanja koje će da nestane. Vidimo svu surovost patnje na čoveku koji rezonuje da njegova vera umire sa njim. I ta patnja prelazi u nadu da će se desiti nešto veliko, da će ta njegova vera opstati time što će postati očigledna. Patnja postaje obogaćena traženjem znaka ili odgovora od te više sile. Potom to prerasta u preispitivanje sopstvene vere. Ma genijalno. Toliko drame i konflikta u jednom jedinom čoveku, koji je i te kako reprezentativan primerak čovečanstva, nisam video nigde. 

 

Velika odluka je da se ove dileme vežu za veru. Dok čovek pati za znakom dok pati za tim da li će njegova vera umreti sa njim, film nam otvara toliko dilema, pitanja ali i pokazuje dosta o našoj prirodi. Da li smo mi izmislili veru i ona umire sa nama? Da li će ipak naredna pokolenja živeti bez naše, prave vere i neće imati zaštitu svevišnjeg jer ne poznaju njegovo postojanje. Da li smo mi sazdani od vere i da li nam je vera potrebna da bismo imali smisla. Koliko nas činjenica da smo vernici čija vera umire užasava? Ili smo možda svesni kolosalnosti datog momenta i činjenice da će nove generacije potencijalno rasti bez znanja da tamo negde postoji neka viša sila. Da li smo užasnuti time što oni neće znati da ta viša sila brine o njima ili smo srećni zato što će oni konačno biti slobodni. Kakav god da vam je stav, ovaj film ga neće uvrediti, samo će vam pokazati veličinu sa svakog mogućeg stanovišta.

 

Volim što film kraj života ne predstavlja kao kraj postojanja osobe već ga je u ovom slučaju prikazao kao kraj jedne kulture, civilizacije, vere saznanja. Zamislite se sada u poziciji ovog čoveka. Sem tog osećaja jezivosti, shvatate da sve te velike vrednosti umiru sa vama. I onda se zapitate čemu su služile? Da li smo suštinski razumeli ovaj svet? Da li je ono što mi znamo istina ili je svet nešto sasvim drugo? Ima tu jedna sjajna rečenica koju ću navesti uz najbolju scenu. U svakom slučaju naše istine prestaju da budu to. One su samo naše. Neki drugi će sve to doživeti na svoj način i tumačiti potpuno drugačije. 

 

No šta ako pokušate ostaviti nešto tih ideja novom svetu? Da li mislite da ste ih time obogatili? Ili ste im uneli jednu veliku dilemu i nešto što će uzdrmati ono u šta bi oni verovali. Da li će u slepom pokušaju razumevanja nečega što ste im hteli doneti oni uspeti pronaći lepotu ili će to roditi frustraciju. Da li ih pustiti da krenu iz početka i dođu do nečeg svog ili smatrate da je vaša istina ona prava. Ono što je sigurno, mi postajemo ono što je nepoznato. Kako će pokolenja tumačiti nas - mogućnosti su nebrojene. Za njih, mi možemo postati nepoznato. No poražavajuće je što mi zapravo ne znamo više ko smo. Film se na sjajan način bavi samim postojanjem, slobodama, moralnim načelima i religijom. 

 

On the Silver Globe je uspeo da dramu koja je globalna prikaže kroz patnju jednog čoveka. To što se dešava nije samo lična nesreća već globalna kataklizma. No opet, ona je savršeno dočarana kroz patnju pojedinca. Njegovi tihi monolozi su donešeni glumačkom doktorskom disertacijom. E sad ovo pominjem iz još jednog razloga koji mi se nije svideo. U drugom delu priče takođe imamo čoveka koji se preispituje ali je u drugoj poziciji. Iako je drugačija uloga, to preispitivanje suštinski je isto, pitamo se šta smo mi, šta ovde radimo, šta je naša svrha i suština sveta. Sve je to ok. No problem koji imam je taj što junak druge priče konstantno vrišti, jeca, arlauče, viče i to posle nekog vremena postane iritantno. Umesto da se vežem za njegovu patnju kao za patnju drugog lika, on počne da me nervira iako suštinski priča još jednu veliku priču. 

 

Zašto je ovaj film bio potencijalno opasan po komunistički režim? Zbog religije? Ima donekle veze ali ne striktno zbog religije kakvu je mi poznajemo. U filmu jedna religija prelazi u ideologiju i tu kreću serije suludih događaja od kojih mnogi nisu pogodni za svačiji stomak. Ideologija je velika stvar. No ako ste sa druge strane te iste ideologije, ako se ona kosi sa vašom, ona postaje jako zajebana stvar. No ako neko javno ogoli vašu ideologiju, svet je svesniji vašeg zla. Sprečavanjem umetnosti da ga kritikuje samo ste dozvolili da ona jače odjekne. Ali šta to vredi govoriti zatucanim koji su zaljubljeni u iskompleksirane vođe. 

 

Drugi deo filma počinje naracijom i veliki problem je što je jako teško "ući" u njega zbog onog što fali. Naracijom nas dovode skoro u sredinu priče. Na to dodajte da je tu glavni lik onaj koji non stop viče i da počinjemo biti bombardovani sve luđim stvarima i jasno vam je zašto ovde treba vremena da se uključite u priču. Zapravo to "vikanje" mi je bilo najteže verovali ili ne. U prvoj priči čovek je svojom tišinom iskazivao neuporedivo veću patnju. No ne želim da zvuči da drugi deo priče ima manji kvalitet. Nipošto. On je još kompleksniji. 

 

Ovde imamo čoveka koji je u ulozi Boga. Njegove patnje i preispitivanja iako suštinski ista, iako su tu slična pitanja, potpuno je drugačiji ton ove priče. Sada čovek ima mogućnost da postavi civilizaciju po svojim idejama i željama. Njega doživljavaju kao vrhovno biće. Problem je što on i dalje traži odgovore. Još veći problem - on ima apsolutnu slobodu. Kako god čudno zvučalo, čovek se ne snalazi kada ima apsolutnu moć da ne robuje ničemu, niti jednoj ideji, niti jednom pravilu, zakonu, sili, bilo čemu. Previše smo navikli da živimo po pravilima i šablonima. Lako je zamisliti se u visokom položaju, zar ne? No niko ne razmišlja o tome kako se to kosi sa mnogim moralnim načelima koja imamo, sa onim u šta verujemo i sa našom prirodom. Dobro, teško je reći "niko" ali nisam našao film ili umetničko delo koje se bavi ovim na ovakav način. 

 

Veličanstven način je kako ovaj Bog donosi oslobođenje. Rat i krv su način. Ne podseća li vas to na revoluciju? Sad je malo jasnije zašto je dalje snimanje ovog filma zabranjeno. Kao što rekoh, ovde priča postaje kompleksnija. U igru ulaze neprijatelji i onda se film na sjajan način bavi tim našim odnosom prema neprijatelju. Kako? Opet moralnim dilemama i preispitivanjem. Čovek pokušava da razume ko su ti neprijatelji, zašto oni rade to što rade i neznanje je to što ga ubija. Film se čak brilijantno igra sa ovim tako što jednom od tih čudovišnih neprijatelja stavlja bodljikavu krunu oko glave. Šta je zaključak? Neznanje stvara neprijatelja. Borimo se protiv onog što ne razumemo. Jedan genijalan dijalog ovo savršeno opisuje. Kada jedan čovek pita drugog "da li ćeš služiti?", drugi ne odgovara sa "kome?" već "protiv koga?" 

 

Muškarac je bog. U svakom segmentu ove priče, on je Bog i/ili vođa. Koliko god patio ili se preispitivao, njemu pripada to mesto. Gde je tu žena? Žena je majka. Ona donosi život na ovaj svet. Bez ovakvih Bogova se može. Bogovi u ovom filmu ne stvaraju. Oni donose destrukciju. Majka je ta koja donosi život. U svoj patnji čoveka-boga postoji samo jedan momenat blaženstva, samo jedan momenat kada misli da je pronašao suštinu. To je momenat u kom pronalazi ljubav. Naravno, pronalazi je u ženi. Genijalne paralele.

 

Takođe, ni iz čega u filmu se pojavljuju glumci. Neko vreme sam se pitao šta je smisao ovih likova u ovakvom filmu. No to smo mi, obični ljudi. Mi koji glumimo druge, one koji su zaista relevantni za priču, glumimo Boga (jer stvoreni smo po njegovom liku), glumimo one koji predstavljaju nešto, po njima se ravnamo i naš život je zapravo samo vođen onim što želimo biti - neko zaista relevantan.  

 

Ceo ovaj film je krik, krik u neznanju, krik u borbi za saznanjem koje uvek izmiče, krik u patnji jer zapravo ne znamo ni blizu koliko želimo, krik u bolu jer odlazimo sa ovog sveta ne znajući ništa. Koliko god učili, trudili se, napredovali, saznavali, koliko god je znanje veće, toliko smo svesniji nepobedivosti neznanja. Da li sve što radimo i stvaramo nastaje u potrazi za znanjem ili iz neznanja? Da li naše shvatanje sveta nastaje u neshvatanju njegove suštine? Da li stvaramo religiju u odsustvu znanja u šta da verujemo? 

 

On The Silver Globe je jedinstven film. Čuj film, filmčina. Užasno mi je šao što čovek nije uspeo da snimi ceo film kako je želeo. Ali ne pamtim odavno da me je nešto ovoliko izmestilo. Vizija budućnosti koja deluje tako suludo a tako realno, vizija koja suštinski išamara sve u šta verujemo, što jesmo i što smatramo fundamentalnim zaslužuje moju najveću pažnju. Ostaje mi samo da žalim što film nije u potpunosti snimljen kako je bilo planirano.

Zanimljivosti:
Zulavski je počeo da snima ovaj film posle uspeha sa filmom L'important c'est d'aimer. Kada je završio tri četvrtine filma, poljsko ministarstvo kulture je zabranilo dalje snimanje 1978. Posle dolaska demokrata na vlast, 1986 Zulavski je uspeo da završi film. No pošto je snimanje bilo obustavljeno na toliko godina i dosta toga je bilo uništeno, on je naracijom popunio delove filma koji su nedostajali.

Naj scena:

Nismo mi izgubljeni u poimanju sveta. Svet je izgubljen u našem poimanju.

Moja ocena: 9/10