127 Hours (2010)

Kod nas nazvan: 127 Sati
Žanr: Biografski | Drama
Režija: Danny Boyle
Glumci: James Franco, Amber Tamblyn, Kate Mara ...

Priča:
Planinar postaje zarobljen u kanjonu kada mu se ruka zaglavi između kamena i stene.

Moj osvrt:
Na ovaj film sam gledao kao na mešavinu Alive(1993) i Buried (2010). Ok, nisam očekivao da bude brutalan kao ovaj prvi. Čovek je sam i nema takve moralne dileme ali je borba sa prirodom u pitanju. Nadao sam se da neće biti idiotski kao ovaj drugi. Ok, on je bio napet, držao me je sve vreme na ivici ali je imao toliko kretenskih propusta da je to neoprostivo. Može da bude dobar ako ne razmišljaš ni o čemu. 127 hours nije ispao idiotski, nije toliko dramatičan i na kraju je ono što sam očekivao. Ok priča sa premalo mesa za film. 

S obzirom na prirodu događaja, mnogi bi se zapitali "šta mu je zapravo i trebalo ovo". Tako da nam na početku Bojl daje jedine scene koje se nisu dogodile u stvarnoj priči a to je avantura sa pećinom i devojkama. Tu se vidi deo lepote ovog čim se Aron (Džejms Franko) bavi. Postoje stvari koje voliš da radiš u životu a ovo je njegova. Nesreća jeste bizarna i verovatno je momenat nepažnje ali pre nego što osudimo momka, zaptiajmo se, da li smo uvek pažljivi? Da li nam se nikada našom greškom nije desilo nešto loše? 

Ono što je dobro, čim do nesreće dođe, počinjemo da razmišljamo šta bi mi uradili. Obratite pažnju, Aron radi većinu tih stvari pa čak i neke kojih se verovatno mi ne bi ni setili. U svakom slučaju nam je jasno da je pred nama razuman čovek koji ni jednog momenta ne pravi idiotske poteze. Jako dobro rasuđuje, jako dobro planira i ima čeličnu volju. To je sve ok i na mestu. Samim tim se eliminišu oni idiotski potezi. Naravno, pogreši on ali ne postoji niko ko ne greši čak i u situacijama u kojima je najbolji. 

Srećom, nemamo nikakvih preokreta i na tome sam jako zahvalan. Buried je bio prepun tvistova i neverovatnih događaja koji su jasno upućivali da scenaristi nisu ni istražili temu o kojoj pišu. Ovde je sve realno, ubedljivo i uverljivo. Tako da ne očekujte vukove koji će da proždrnu čoveka koji je zaglavljen, nema zmija, aždaja, ne ruše se dodatne stene na njega dok je zaglavljen, ništa od toga. Film je jednostavan i realno gradi svaku narednu situaciju. Kad smo kod toga, moram na malu digresiju. Bojl je po meni baš takav propust napravio u 28 dana kasnije. Kada likovi stignu u vojnu bazu, vojnici su popizdeli kao da to stanje traje 28 meseci a ne dana. Prenaglo i neutemeljeno. Ovde nema toga. Sve ide postepeno i šok dolazi tek kasnije. 

Aronu neretko misli šetaju van tog mesta i to je ok predstavljeno. Sve ono što mu fali u tom momentu sada izgleda upečatljivo. Za mene su to scene sa vodom i sokovima u momentima kada je jako žedan. Posle se sve to malo razvodnjava konstantnim emotivnim scenama u životu i stvarima koje je propustio da bi možda kulminiralo scenom onoga što možda neće dočekati. Sa jedne strane sve je to smisleno i validno. Ali...

Sa druge strane kako film odmiče jasno je da nema više šta da ponudi pa se ove scene forsiraju jedna za drugom. Neke se čak i ponavljaju. Sve to postaje malo mučno. Videli smo za čim žali, ali film mora nebrojeno puta da nam pokaže njegov raskid sa devojkom, njegovu odluku da ne nazove majku itd. Mislim ok, svestan je da će možda umreti i svestan je grešaka i stvari koje je propustio. Ali to se toliko forsira u jednom momentu da ti bude jasno da im samo treba materijal za popunjavanje vremena. 

Na to dodajte jedan idiotski san. Prvo je odrađen realistično i onda shvatite u kom momentu filma je pušten i kreće hejt. Najgore od svega je što kada shvatiš da je to san, film ti ga servira još dugo vremena. Ok, ako si hteo da daš nadu gledaocu pa da ga ošamariš u filmu koji se zove 127 sati, zar nije logičnije da serviraš taj san tamo negde pri kraju, recimo posle 100tinak sati? Ma jok. Daj da ga ubacimo na pola filma i da ga muzemo do poslednje kapi. 

No film kulminira onako kako treba. Sve je to šokantno i brutalno. Pokazuje jedan deo ljudske volje koju nema svako. Aronu zaista treba skinuti kapu na tome. Ceo njegov put od momenta kada se desi nesreća do momenta u raspletu je pokazatelj sjajne volje, odlične snage, pametnog rezonovanja i velikog stprljenja. Te osobine su kod ovog čoveka i te kako vredne divljenja. 

I kada sve to prođe i saberemo utiske, jasno je jedno. Ovaj događaj nije bio vredan filma. Ne razumite pogrešno, sve je ovde usnimljeno kako treba ali nema dovoljno materijala za nešto što treba da bude film. Ovde bi dokumentarac od 40tak minuta svakako više odgovarao. Bilo bi jako zanimljivo sve to slušati iz prvog lica, gledati fotografije i snimke koje je pravio, posetiti mesto događaja sa samim akterom. Sve bi to nosilo mnogo više emotivnog naboja i ne bi se gubilo vreme na neke snove i maštarije. Ovako, filmu fali dosta toga i premalo sadržaja ima za ovo trajanje.

Zanimljivosti:
Aron Ralston je zaista pravio video dnevnik dok je bio zaglavljen u kanjonu. Te snimke su videli samo bliski prijatelji i na kraju su prikazani i Bojlu u Franku. Kamkorder koji Franko korsiti je isti onaj koji je koristio i sam Ralston.

64-godišnji Amos Vejn Ričards je pao na istom mestu gde i Ralston i pošto je slomio nogu i iščašio rame, trebalo mu je 4 dana da ispuže odatle. Spašen je samo srećom jer su posle izlaska Ralsonove biografije posete ovom delu kanjona postale česte pa su rendžeri često proveravali tu rutu. Od kada je izašla Ralstonova biografija, oko 30 ljudi je spašavano iz tog područja. U poslednjoj sceni, pored bazena su porodica i prijatelji pravog Ralstona.

Naj scena:

Brutalno finale.

Moja ocena: 6/10

The Big Lebowski (1998)

Kod nas nazvan: Veliki Lebovski
Žanr: Komedija | Drama | Sportski
Režija: Joel Coen, Ethan Coen
Glumci: Jeff Bridges, John Goodman, Julianne Moore...

Priča:
Džef "The Dude" Lebovski, greškom zamenjen za milionera istog prezimena, zajedno sa svojim drugarima sa kuglanja, traži odštetu za svoj upropašten tepih.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, razumem vaše oduševljenje ovim filmom. Isto tako, razumem i vašu rezignaciju istim. Ne pruža ovaj film vrstu humora koja odgovara jednim ili drugima. Recimo mnogi ne vole plitak humor pa im je Ted užasan film. Naravno da je to validno. Mnogi ne vole parodiranje pa ne vide veličanstvenost Ostina Pauersa. I to je ok. Ali sa Big Lebowski nije stvar u tome kako doživljavamo humor već način na koji razumemo život. Ne verujete? Želim da Vam ispričam jednu malu priču. Verujem da je mnogi znaju. Oni koji je prepoznaju, neka preskoče pasus.

Bogati biznismen je bio na letovanju i šetajući video čoveka koji u ritama sedi pored vode i peca. Prišao mu je i upitao ga:
-Zašto ne prodaš ribu koju upecaš?
-Zašto bih to uradio?
-Onda bi skupio novac i mogao da kupiš čamac i pecaš mrežom iz čamca i upecaš još više ribe koju bi mogao da prodaš i zaradiš još više novca.
-Zašto bih to uradio?
-Onda bi mogao da kupiš još čamaca i unajmiš još ljudi da rade sa tobom i upecaš još više ribe koju bi mogao da prodaš i zaradiš još više novca.
-Zašto bih to uradio?
-Onda bi mogao da kupiš ogroman brod pomoću kog bi mogao da pecaš ogromnu količinu ribe što bi ti donelo mnogo novca.
-Zašto bih to uradio?
-Bio bi toliko bogat da ne bi više morao da radiš i konačno bi mogao da radiš ono što želiš.
-A šta upravo radim?

Nije stvar u tome da razumete humor Lebovskog već da razumete njega. Ne morate da volite život koji on živi ali možete da naučite od njega da budete dosledni i da uvidite koje to stvari čine vaš život lepim. Dud nije uduvani degenerik koji ništa ne razume i u toj gluposti je srećan. Ne, Dud je shvatio neke stvari mnogo pre nas i prigrlio ono što ga čini srećnim. Dud je pametan, razuman, jednostavan i prizeman čovek. Problem je u tome što nas odbija ono što ne razumemo. Ne vidimo sebe u takvom životu i odmah ga osuđujemo kao pogrešnog. Nije stvar u njegovom životu kao takvom. Stvar je što je on prigrlio život kakav želi. 

Dud je dobar čovek koji nema kompleks niže vrednosti, koji ne misli ništa loše o sebi ali ni o drugima. Najbolji dokaz za to je način na koji razgovara sa drugima. Obratite pažnju na sve te dijaloge. On razgovara sa visoko obrazovanima, sa biznismenima, sa budalama, sa slučajnim prolaznicima, sa policijom, sa umetnicima sa ljudima iz svake moguće sfere. Ni jednog momenta ne vidite da je podređen u tom razgovoru, ni jednog momenta ne vidite da ima loš stav prema nekom. Ovakav Dud kome se možda podsmevate na samom početku je na istom nivou sa bilo kojim drugim sagovornikom. Ubacite sebe u taj položaj. Negde biste bili osorni, negde ne bi dozvolili nekom ni da vam se obrati, negde biste bili preplašeni, negde biste bili manji od makovog zrna. Zašto? Zato što robujemo imenima, položajima i statusima ne shvatajući da smo svi ljudi. Dud je to shvatio. Većina nas nije. 

Genijalno je što ne robuje ničemu. Pogledajte, cela priča kreće od toga da on samo želi svoj tepih. I onda prolazi kroz gomilu zamki modernog života. Sve su one kreirane da nas skrenu sa zacrtanog puta, da nas unize ili uzvise. Lako se upecati na tako nešto. Dud to lagano zaobilazi. Prva je naravno seks. Onog momenta kada se sama tema nađe ispred njega, njegov odgovor je urnebesan. Čovek i dalje drži prethodni kontekst u glavi. Većina muškaraca bi pala pred tim. Ali ne i Dud. Dud ima cilj u glavi i zna šta želi. I kada šetamo kroz njegove snove, puno je tu prelepih žena, ali u isto vreme svi ti snovi su nerazdvojni od kuglanja koje je njegova najveća ljubav.

Nije tu samo seks, gomila situacija je prisutna i Dud prolazi kroz sve to neokrnjen. U jednom momentu pred njim je i pornografija. Dud ne reaguje na nju kao i svi. Potom dolazi pred umetnost - ista stvar. I onda pomisliš da je otupeo, da jednostavno lik nema blage veze sa životom. Velika greška. Vratimo se na njegove snove. Sve je tu. Sve to u životu čoveka ima svoje mesto ali glavno je ono što ga čini srećnim. I pornografija i umetnost imaju svoje vreme, ali najveći deo vremena treba posvetiti onom što voliš. Šta god gledali, kulganje je sveprisutno. Dud nije opsednut nečim što je tamo neka sportska aktivnost. Kuglanje je ovde samo simbolika za nešto što čoveka čini srećnim. Mislite li i dalje da je Dud glup?

Hajde malo još o tom kuglanju. Koliko puta vidimo u filmu da Dud baca kuglu? Nula. Ni jednom. Neverovatno zar ne? Ali i dalje smo svesni da je to njegova velika ljubav. Eto, ušao je u polufinale tamo nekog turnira za koji ne znamo da li je veliki ili ne. Mora da je on dobar u tom sportu. Zašto onda ne dobijamo ni jedno jedino bacanje? Zato, braćo i sestre, što bi onda to preraslo u takmičenje. Onda bi nas zanimalo koliko je dobar i navijali za njega da pobedi. Nije u tome caka. Pobedio ili izgubio, on će i dalje da kugla. Šta je ono što vas ispunjava? Šta to volite da radite više od ičega? Da li je bitno da vam to čini zadovoljstvo ili da ste u tome bolji od drugih? I ključno pitanje, koliko često to radite? Hoćete da kažete da ste bolji od ovog čoveka?

Kada vidite Duda da je uzbuđen? Kada je njegov život u pitanju, kada je bezbednost njegovih prijatelja u pitanju i to je to. Da li vidite brigu za lovu? Koliko se on potresa kada izgubi kofer koji je navodno pun novca? Da li sanja o tom brdu love ili je samo želeo svoj tepih koji mu je tako lepo "povezivao sobe". Šta su vaši ciljevi? Gledajući u one ogromne, neretko potcenjujemo one male koji nas takođe ispunjavaju. Da li je Dud popizdeo kada su mu razvalili stan? Da li je bio ljut na ljude koji su ga bez razloga pretukli? Ne. Dud je iznad svega toga. Sve su to prolazna sranja koja ćeš zaboraviti. Male i velike stvari koje te čine srećnim su one oko kojih brineš. 

Najbolji prijatelj našeg Lebovskog je Volter koji je nekako sušta suprotnost od Duda. Još jedan nosilac sjajnog humora ovde je taj čovek koji vidi problem u svemu i svuda i prenaglo reaguje. Na neki način on je tužna a u isto vreme urnebesna posveta ljudima koji su izašli iz rata ali zapravo rat nikada nije izašao iz njih. I tu vidimo gomile vređanja, čarki i neslaganja između ova dva čoveka. Ali znate šta, na istom su nivou i pre svega između njih vlada prijateljstvo i poštovanje. I sve te uvrede koje šibaju jedan drugom, verovali ili ne, sadrže veliku dozu istine. Ova dva lika prevazilaze to jer i dalje ispred imaju samosvest, prijateljstvo i poštovanje. 

Film ima i jedno genijalnu posvetu sporednjacima. Treći prijatelj, Deni, zapravo ne uspeva ništa da kaže u filmu jer je konstantno ućutkivan od strane Voltera. Uprkos tome on je užasno spmatičan i tu naravno Bušemi koji ga igra ima najveće zasluge. Kada nas taj lik napusti, tek onda shvatamo koliko je bio nerazdvojni deo ekipe. I to nas čini jako tužnim. Njegov ispraćaj na koji dolaze samo Volter i Lebovski je u neku ruku i prelep i tragičan. Na neki način, film nam govori da nema sporednih likova. Svi činimo jednu suludu priču prepunu svega i svačega, kao i ovaj film.

Film je zapravo bravura dvojice, pa zašto ne reći i trojice glumaca. Bušemi jeste sporedan ali čovek je bolji od mnogih glavnih uloga koje ćete videti. Šta reći o Bridžisu i Gudmenu. I van ovih uloga njih dvojica su vrhunski glumci. Veličinu vidiš tako što nekom liku udahneš nešto svoje i po tome se kasnije ravnaju mnogi drugi. Ovaj Dud ne bi bio ono što jeste bez Bridžisa. Volter takođe bez Gudmena. Koliko god suludi njihovi likovi, dijalozi ili rasprave bile, koliko god neverovatne scene gledali, svo to ludilo izgleda sasvim prirodno na njima. 

Hajde i o tom vazda kritikovanom humoru. Ako ga doživiš kao humor uduvanih likova, nećeš uživati, nema tu šta. Meni je užasno prijao i kada su u pitanju rečenice koje se citiraju, što mi je od domaćih Mi nismo anđeli, to mi je Big Lebowski za Holivud. Lepota ovog humora je u totalnoj neočekivanosti ako smem tako da kažem. U gomili situacija očekujete drugačiji dijalog (kao u sceni kada se priča o seksu) u gomili scena drugačiji ishod (recimo kada Dud pokušava da na papiru uvidi šta je jedan lik napisao) i ono što dobijte je urnebesno. Dijalozi, monolozi, rasprave, sve je to prajsles. Uzmite bilo koju nasumičnu rečenicu i videćete koliko je sjajna ("Obviously you're not a golfer. ","Life does not stop and start at your convenience", "This is not ‘Nam. This is bowling. There are rules.", "This aggression will not stand, man."...) Gomila ovih stvari će vam i promaći. Zbog toga je ovaj film uvek dobrodošao za reprizu. 

U pozadini svega imamo tu neku priču o otmici u visokim krugovima, igri velikih igrača u borbi za lovom i prestižom. Kada glavnog junaka ubaciš u takvu priču, on to raskrinkava i valja u blato sve te zlikovce ili shvata da je poražen. Ali ne i Dud. On je uspeo da prokljuvi priču - još jedan dokaz da je čovek jako inteligentan. Ali Dud ne kažnjava zlikovce, ne gazi ih dok su na zemlji već ih vraća u sedište. Dud radi ono što najbolje može. Stavlja Cvidže i odlazi kao veći čovek. E sad, ako se to tebi brate ili sestro ne sviđa...Yeah, well, you know, that's just like, uh, your opinion, man.

Zanimljivosti:
Gudmen je izjavio kako je "human paraquat" jedina improvizacija koja je završila u filmu. Bukvalno svaka izgovorena reč je bila u scenariju. Pre snimanja svake scene, Bridžis je pitao Koene "da li je Dud smotao jedan pre" i ako je odgovor bio potvrdan, on je trljao oči kako bi bile crvenije. Većina odeće koju nosi Lebovski zapravo pripada samom Bridžisu. Gudmenov omiljeni film od svih u kojim je glumio. 

U ranoj fazi scenarija, objašnjeno je odakle Lebovskom novac. Po tom scenariju, on je jedan od izumitelja Rubikove kocke ali Koeni su odlučili da to ne prikažu u filmu. Dud izgovara reč "man" 147 puta u filmu. U verziji za TV, rečenica  "This is what happens when you fuck a stranger in the ass!" je zamenjena sa "This is what happens when you find a stranger in the Alps!". Bridžis, Gudmen, Bušemi i Sem Eliot su bili prvi izbori za svoje uloge. Torturo je mislio da će imati veću ulogu pa je bio razočaran kada je pročitao scenario. Koeni su mu onda dali da sam osmisli neke stvari vezane za lika pa je recimo ideja o glancanju kugle njegova. 

Ovaj film je inspirisao jedan religijski pokret 'Dudeism' i crkvu "The Church of the Latter-Day Dude". U Rejkjaviku je otvoren Lebovski Bar. Naslov se ne odnosi na Duda Lebovskog već na lik koji igra Dejvid Hadlston. Bend Autobahn je zapravo parodija na Kraftwerk. Jednog od likova iz benda tumači i basista Pepersa, Flea.

Naj scena:

Oh, fuck it.

Moja ocena: 9/10

Once Upon a Time in America (1984)

Kod nas nazvan: Bilo Jednom U Americi

Žanr: Kriminalistički | Drama | Istorijski

Režija: Sergio Leone

Glumci: Robert De Niro, James Woods, Elizabeth McGovern...

Priča:

Gangster iz vremena Prohibicije, inače Jevrej, posle 30 godina se vraća u Bruklin. Još jednom mora da se suoči sa duhovima i kajanjima iz prošlosti.

Moj osvrt:

Once upon a time in America ne bih svrstavao u gangsterske ili filmove o mafiji. Kao takav, on nije ni malo impresivan. Ono što definitivno možemo reći, dok on priča priču o svojim likovima u isto vreme se priča bajka o Americi. Priča se hrabro i kritički. Naslov kaže "Once upon a time..." ili kako bi mi rekli, "nekada davno". Tako počinju bajke. Na neki način film govori da ta bajkovita Amerika, Amerika šansi nije baš takva kakvu zamišljamo. Kroz ceo film, sve ono dobro ljudima je na dohvat ruke i nekako izgleda da je lako doći do toga. Ali opet, sve to što je dobro svima njima konstanno izmiče. I kada je san dosanjan, on nije ono iz očekivanja. Surova istina je ta da san ne traje dugo. 

 

Film predstavlja jedno veliko sećanje. Lepo je ovo predstavljeno. Kada bi svako od nas pričao priču, osvrnuo bi se na momente koji su nam obeležili život, na stvari za koje nas i dalje vežu jake emocije. Kroz priču nas vodi jedna osoba (Nudls - De Niro) ali ovo nikako nije priča samo o njemu. Ne zaluđujmo se da je samo ovaj čovek taj čiju priču pratimo. Pogledajte emotivne momente na koje se on vraća. Da li postoji jedan jedini od tih momenta koji nije značajan za još nekog? Da li je ovaj čovek sam u nekom od tih momenata ili se i drugi likovi provlače kroz scenu ili priču? Nikada samo njegova emocija nije pod svetlom. 

 

Hteo sam da ovo sačuvam za kraj ali nekako je prirodno naišlo sada. Kao gangestrski film, ovo je za mene totalno nezanimljivo. Ovi ljudi su mogli biti bilo šta drugo. Ovaj film je kolekcija emocija koja je pretočena u prelepe slike i tonove. Nema puno ovakvih filmova koji donose život kroz jednostavne, lagane scene. Scene su spore, nekad se čine predugim i skoro nikada se ne dešava nešto neviđeno i spektakularno. Ali opet, svaka od tih scena je za mene predstavljala stoprocentnu emociju i veliko uživanje. Za primer, uzeću scenu kada Nudls posećuje grobnicu svojih prijatelja. Scena traje dugo. Nudls razgleda grobnicu, razgleda linije građevine, vrata, imena. Vidite, ništa se tu ne dešava posebno ali ta scena govori toliko o svima njima i o trenutnom emotivnom stanju čoveka. 

 

Postoji nešto bez čega te scene ipak ne bi bile uspešne. Koliko god da su dobro usnimljene ako zapušite uši, najveći deo, ako ne i cela emocija će nestati. Veliki Morikone je kroz svoju muziku doneo ne samo emociju i raspoloženje već i neku notu doba koje pratimo. Na osnovu njegove muzike ćete prepoznati ne samo ljubav i tugu, već i to da li je ono što gledamo sećanje, prošlost, sadašnjost ili potencijalni događaj. Kroz muziku ovog čoveka se ocrtava sva snaga umetnika i genija. 

 

Zanimljivo je kada vidimo čega se sve to čovek seća. Obratite pažnju, čovek neretko pokazuje bogatstvo koje ima ali ni jedno sećanje nije posvećeno nekom velikom uživanju u tome. Na kraju puta čovek se seća dve stvari - prijateljstva i ljubavi. To je ono što nam obeleži život. I koliko god uspeha videli u životima ovih ljudi, vidimo da tu postoji dosta gorkih sećanja. Rekao sam već, bajke su ovim ljudima na dohvat ruke. Neretko oni dođu do toga što su želeli. Ali žrtve koje podnose su ono što najviše odjekuje u njihovoj prošlosti i ono što boli. Šta su te žrtve? Šta je to propušteno što čovek ne može da zaboravi? Odgovor je isti. To nije posao koji nas potencijalno čini bogatim i koji predstavlja naš uspeh. To je ono što nam je najvrednije - prijateljstvo i ljubav. 

 

Film pokriva dobar deo odrastanja likova čije priče pratimo. I tu počinje sudar američke bajke sa realnošću. Umesto da gledamo decu koja odrastaju uz igru, njihova igra se meša sa krađom, opasnim radnjama i opasnošću po život. Većina ljudi koji imaju kako tako normalan život, prelaze postepeno iz detinjstva ka odrastanju. U jednom momentu igračke nam deluju neozbiljno, igre smo prerasli i počinjemo da razmišljamo u drugom smeru. I kako stasavamo, stičemo odgovornost. Najgora stvar je kada dete propusti period u kom se igra. To dete odraste sa jako ograničenom maštom. Mašta mu se svodi na materijalni uspeh. Detinjstvo ovih momaka ide ka uspehu u nečemu što je posao odraslih i što je jako opasno. Izlazak iz detinjstva je previše nagao i tragičan. Američka bajka je započela krvlju. 

 

Bez obzira da li je ono što gledamo lepo ili ne, bez obzira da li su pred nama problemi ili proslave, prijateljstvo je uvek iznad svega. I to je fascinantno. Koliko puta vidimo razmirice među prijateljima i one se rešavaju jako brzo. Zašto? Zato što postoji ogromno poštovanje. Imamo Nudlsa i Maksa koji su nekako obojica stvoreni za vođe. Takva dvojica u normalnim uslovima teško funkcionišu a kamo li u ekstremnim kao u filmu. Uprkos tome ovaj dvojac je neverovatan. Svaka razmirica, svaka nesuglasica deluje tako da pomislimo da se sprema veliki rat. I kada očekujemo rat, dobijemo prelepi antiklimaks i dokaz zapanjujućeg prijateljstva. 

 

Imamo prelepu i u isto vreme bolnu ljubavnu priču. Uspeli su da je dostave tako da izbori likova budu validni. Bez trunke patetike likovi mogu da prigrle ljubav a odreknu se sna i obratno. Neverovatno zvuči ali ta ljubavna priča u detinjstvu mi je mnogo upečatljivija nego u zrelim godinama kada odluke imaju veće posledice. Dženfer Koneli ima velike zasluge za to. Još kao prelepa klinka je uspela da odiše inteligencijom i ubedljivom glumom. Biću slobodan i reći da je ubedljivija nego Elizabet MekGovern koja veoma dobro tumači stariju verziju Debore. Jedina mana ovog dela pa možda i celog filma je Skot Tiler koji tumači mladu verziju Nudlsa. Užasavajuće je neubedljiv i neprirodan. Ne očekujem veliku glumu od klinaca iako oni to nekada dostave ali momak je na žalost jedva gledljiv. 

 

No kada je prijateljstvo u pitanju, imamo dva sporedna lika. Bandu ne čine naravno samo Nudls i Maks već su tu i njihova dva prijatelja. Koliko god delovali kao sporednjaci, oni samo pojačavaju utisak velikog prijateljstva. Odani su u svakoj prokletoj sceni i prate ovu dvojicu u svakom momentu. Čak jedna mirnija scena govori i više o tome nego mnoge teške ili akcione. U jednom momentu slavlja, Maks nazdravlja sa ovom dvojicom dok Nudls stoji sa devojkom sa strane. Jasno se vidi briga ove dvojice i osećaj da nešto nije u redu jer Nudls ne nazdravlja sa njima. Strah za prijateljstvo je mnogo veći od straha za život. 

 

I onda dolazimo do toga kako su svi oni promašeni. U cilju dostizanja tog nekog američkog sna i bajke za koju su živeli, svako od likova se odriče nečega. Gledali smo nesrećno detinjstvo i teško odrastanje, gledali smo ubistva i rizikovanje života, gledali smo pucnjavu, silovanja, tuče ali smo sve te odvratnosti pregurali uz prijateljstvo. U tim momentima ni jedan od likova nije došao do onoga što želi. Krenimo od Debore. Ona se svesno odriče ljubavi svog života da bi uspela u glumi. Njen izbor izgleda savršeno opravdano ali da li je ona na kraju srećna? Maks pri samom kraju priče deluje užasno rastrzano. Ceo film gledamo kako savršeno drži stvari pod kontrolom i uvek gleda šta radi. Tek na kraju filma vidimo zašto je bio toliko uzdrman. On je žrtvovao prijateljstvo. Da li ga je taj uspeh učinio srećnim? 

 

Šta je sa Nudlsom? E tu je priča nešto drugačija. Nudls je najemotivniji od svih i on je nešto najpribližnije običnom čoveku, koliko god to izgledalo čudno. Pogledajte na kraju, kada se saberu računi, on ne sudi nikom sem sebi. On voli život. On se nije odrekao ničega. Zato se vratio i zato ne želi da ode dok ne zaokruži priču. I kada je zaorkuži on nije pobednik. Njegova sećanja i dalje bole. Njegov gubitak je nenadoknadiv. U čemu je stvar? Stvar je u tome što i dalje on voli to što je proživeo, on voli sve to što je izgubio. To su stvari koje su ga vukle, koje su ga terale da ide dalje. To su stvari koje je voleo i koje su ga činile iskreno srećnim. Kako god su se završile, koliko god su istrulile, on voli njih onakve kakve su bile u punoj snazi. Ne odriče ih se i dalje živi na njima. Nema tu velike filozofije, samo  "It's just the way I see things..."

Zanimljivosti:

De Niro je tražio da Vuds u jednoj sceni nosi savršeno bele zube. Producenti su to odbili zbog troškova ali je De Niro sam platio za njih.

Bar u kom se momci premišljaju da li da uzmu dolar ili da opljačkaju čoveka je najstariji aktivni bar u Americi. Morikoneova muzika u ovom filmu, za koju se smatra da je njegova najbolja ikada komponovana za film, nije bila nominovana za oskara zbog greške u papirologiji. Prvi film Dženifer Koneli. Inicijalno, film je trajao negde između 8 i 10 sati. Leone je to isekao na šest i želeo je da objavi u tri filma ali su producenti tražili da još skrati priču. Na kraju je film je trajao nešto manje od četiri sata.

Romantična večera na koju idu Nudls i Debora snimana je u Veneciji a sudbonosan povratak s nje je sniman u Nju Džersiju. Šest scenarista, uljučujući i Leona je radilo kako bi prilagodili knjigu i napisali scenario. Ovo je jedan od dva film sa De Nirom koji se završavaju pesmom God Bless America. Drugi je The Deer Hunter. Dario Argento, koji je blisko sarađivao sa Leoneom na filmu Bilo Jednom na Divljem Zapadu,  bio je oduševljen glumom Dženifer Koneli koja se kasnije pojavila u njegovom filmu Phenomena. Originalno u glavnim ulogama umesto De Nira i Vudsa su trebali da se pojave Žerar Depardje i Ričard Drajfus.

200 glumaca je prošlo audiciju za ulogu Maksa. Leone je odbio da režira Kuma, zbog čega je kasnije zažalio ali je bio ispirisan tim filmom dok je pravio ovaj. U sceni gde se Debora skida gola rečeno je da je mladu Dženifer Koneli menjala druga glumica, ali to nije tačno. Zbog toga su producenti tražili da se ta scena izbaci pa je u filmu ostao njen samo mali delić. Al Paćino i Džek Nikolson su odbili glavnu ulogu. De Niro je prvi glumac koji je izabran. Film je rađen po autobiografskoj knjizi Harija "Nudls" Greja.

Naj scena:

"It's just the way I see things..." 

Savršen verbalni duel, snažna, emotivna scena.

Moja ocena: 10/10