Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Vince Gilligan
Glumci: Bryan Cranston, Aaron Paul, Anna Gunn...
Priča:
Profesor hemije kome je dijagnostikovan neizlečiv rak pluća počinje da pravi i prodaje metamfetamin sa bivšim učenikom, kako bi obezbedio budućnost svojoj porodici.
Moj osvrt:
Upozorenje - tekst sadrži spojlere.
Ne znam kada je tačno krenulo, da li kada je prvi put obukao kostim, možda kada je prvi put slagao Skajler kada je ispalio onu čuvenu rečenicu "I am one who knocks", ali znam da sam u jednom momentu prestao da gledam seriju o profesoru hemije koji kuva met i počeo da gledam nešto drugo - jednu veliku, bolnu, mračnu priču o raspadu čoveka.
Breaking Bad je više od serije. To je ogledalo. Precizno, hladno, surovo ali duboko emotivno. Ogledalo u kom vidiš sebe, svog oca, svog komšiju, profesora, muža, kolegu, sina... Ogledalo u kom vidiš lice koje se menja - ne naglo, ne preko noći, nego polako, kroz godine, pod pritiskom. Kao voda koja kaplje po kamenu dok ga ne izdubi.
Volter Vajt je na početku simbol nemoći. Zgužvani muškarac u srednjim godinama, predavač kog učenici naročito ne poštuju, otac koji ne zna kako da obezbedi budućnost detetu sa invaliditetom, muž čija supruga oseća da nešto fali, ali ne zna šta. On je svuda i nigde, duh u sopstvenom životu. I onda - rak. Panika. I onda - odluka.
Ta odluka da pređe liniju nije rezultat neke lude ambicije. Nije ni hir. To je mešavina besa, očaja i samosažaljenja. On ne postaje kriminalac zato što voli kriminal, nego što oseća da ga život nije ni pitao šta želi. Breaking Bad nije priča o pohlepi. To je priča o tome kako ti je svet rekao da si ništa pa si odlučio da budeš sve.
I to "sve" nije uzvišeno, moralno niti veliko. Nije on poželeo da postane junak, da uradi nešto smisleno. Ne. On je hteo da svet klekne pred njim, makar to bilo kroz strah. Hteo je da vidi kako mu neko kaže: ti si važan. I kada to nije dolazilo iz ljubavi, dolazilo je iz moći. E to je, braćo i sestre, najopasniji oblik priznanja.
Pratiti Voltera kako se menja je kao gledati čoveka koji tone u katran a misli da je to voda. Svaki korak koji napravi geluje logično i moralno opravdano. Sve vreme imaš na umu jedno pitanje - šta bi ti uradio na njegovom mestu. Nadaš se najboljem. Svestan si da opasnost raste.
Ali razlika između Voltera i ostatka sveta je što on ne staje. On ide dalje jer ne kuva met samo da bi zaradio. On kuva da bi dokazao sebi da vredi, da zna, da može, da nije zaboravljen. Tu se krije srž svega - Volter ne želi novac. On želi moć, poštovanje, identitet.
Zato nije bitno što kaže da sve ovo radi zbog porodice. U početku mu verujemo, potom nismo sigurni i onda znamo da laže. Samo što mu jako dugo treba da to izgovori. Kao da je u pitanju neka mantra ili možda opravdanje. Jer bez tog opravdanja da je porodica jedini motiv, šta je on onda, šta on ostaje? Serijski lažov, manipulator, egoista i ubica. A ipak ... mi ga volimo.
Volimo ga, ali ne zato što je u pravu, nego zato što je iskren u svom porazu. On ne beži od tame, on je grli. On je jedan od retkih antiheroja koji zna da je loš i ne pokušava da se opere. I baš zato što ne glumi dobrotu, uspeva da deluje istinito, realno. Autentičnost u zlu je i dalje autentičnost. Mi kao publika to i te kako osećamo.
Volimo ga jer je autentičan. Volimo ga jer nije savršen. Volimo ga jer nas nervira a ne možemo da prestanemo da ga gledamo. Volimo ga jer smo barem jednom u životu poželeli da imamo njegovu hrabrost. Da ne ćutimo. Da kažemo "jebo ovo" i preuzmemo stvar u svoje ruke. Da preuzmemo kontrolu, pa makar to bila kontrola i nad paklom u kom se nalazimo.
Ali Breaking Bad nije samo Volterova priča. Džesi Pinkman je podjednako važan. On je duša serije. Dete izgubljeno u svetu odraslih, dete koje pravi sranja ali ono što je najbitnije, on je dete koje oseća. Dete koje pati. Dete koje zna da je pogrešno to što rade ali ne zna kako da pobegne od svega. Džesi je ono što je Volter nekada bio ali što više nije i ne može biti. Zato ga Volter i voli i prezire.
Njihov odnos je jezivo kompleksan. Volter u Džesiju vidi i sina i oruđe. I slabost i priliku. Njihova dinamika je kao odnos boga i vernika. Volter stvara Džesijev svet ali i ruši sve što on voli. A Džesi, kao ranjena životinja i dalje dolazi. I dalje traži očinsku figuru. A šta dobija? Dobija čudovište.
Najtragičnije u toj vezi je što Džesi nikada ne dobija iskrenu emociju. Sve što mu Volter daje, daje iz interesa, kontrole ili taktike. Čak i kada ga brani, to je proračunato. Kada Volter na kraju kaže "I did it for me" to je oslobađajuće, ali samo za njega. Ne za Skajler, ne za njegovu decu, a pogotovu ne za Džesija. Džesi ostaje izdan, izmučen ali i konačno slobodan. No ova sloboda dolazi kao rana. Ima li tu pobede?
Skajler - ona je možda najnapadniji lik u seriji. A zapravo, kada pogledamo, ona je i najrealniji lik. Nije heroina, nije zlikovac. Ona je žena koja pokušava da shvati šta se dešava sa čovekom kog je volela. I kada shvati, tada je već prekasno. Volter više ne postoji. Ostao je samo Hajzenberg. Lako je suditi njenim postupcima. Spustite se na zemlju i videćete da je još lakše razumeti ih.
Recimo i Lik Majka Ermentrauta zaslužuje posebnu pažnju. On je tišina u svetu buke. Profesionalac koji zna pravila i granice. On ne ubija iz hira jer zna razliku između potrebnog i suvišnog zla. I baš zato što je miran, staložen i tih njegov odlazak prihvatamo jako teško. U njegovom padu vidimo da u svetu bez pravila, ljudi sa principima nisu zaštićeni. Ranjivi su kao i svako drugi.
Henk i Meri su još jedna tragična tačka serije, samo njihova tragedija ima drugačiji oblik. Ovakva tragedija je skrivena od svakodnevice. Henk je tipičan mačo lik, bučan, duhovit, policajac koji se pravi da drži sve pod kontrolom a zapravo se raspada iznutra. Njegovo suočavanje sa traumom, napadom, sopstvenom nemoći - to je tiha drama maskirana ironijom. A Meri, ona je karikatura domaćice ospednute ljubičastom bojom, ali ispod te banalnosti krije se žena koja se gubi, traži kontrolu u krađi, u estetici jer zna da sve ostalo klizi iz njenih ruku. Njih dvoje nisu sporedni - oni su ogledalo Volteru i Skajler ili možda njihov negativ.
Breaking bad majstorski dostavlja to da ne postoji nebitan lik. Svi imaju svoje boje, svoje tonove, svoju ulogu u haosu. Sol Gudman - klovn i genijalac. Lik koji ti ide na živce a opet bi ti spasao život. Gas Fring - tihi demon sa osmehom i kravatom, najladniji oblik moći. Tio Salamanka - čovek u invalidskim kolicima koji zvukom zvonceta izaziva napad panike. Tod - lik čije lice izgleda prazno a iza te praznine čuči jeziva besćutnost. Čak i Džejn Andrea, Majkova unuka, Džesijevi prijatelji... svi imaju nešto što se pamti.
A Hajzenberg nije karikatura. On je Volter ali bez kočnica. On je ono što Volter misli da mora da postane da bi preživeo. Problem je što mu se to sviđa. Jednom kada osetiš moć, nema povratka. Zato je Breaking Bad istovremeno i triler ali i tragedija. Tuga i uzbuđenje. Kazna i iskušenje.
Vizuelno, serija je precizna kao jedna od Volterovih hemijskih formula. Svaki kadar ima značenje. Svaka boja, svaki pokret kamere. Ništa nije slučajno. Kao u Volterovom laboratorijskom radu - sve je pod kontrolom. I zato kada stvari izmaknu kontroli - to i te kako eksplodira.
Muzika - to je kombinacija alternativne, psihodelične i ponekad gotovo komične muzike koja stvori tenziju ni iz čega. Trenuci kada eksplozija ne dolazi, nego tinja. Kad se nasilje ne vidi ali se oseća. Kad znaš da nešto dolazi ali ne znaš kada. To je vrhuska režija.
I onda kraj. Neki će neminovno želeti više nasilja. Neki će želeti više pojašnjenja i potpuni rasplet. Ali zapravo, kraj je bio ono što je i morao biti - poslednji čin čoveka koji je izgubio sve ali još uvek drži konce. Umire ne kao kukavica nego kao mit. U tome je tragedija, jer Volter nije pobedio. Samo je umro u trenutku kada je najviše ličio na ono što je želeo da postane.
Breaking Bad je jasan prikaz zla u realnom svetu. Zla koje se ne rađa iz mržnje nego iz frustracije, iz nemoći. Zla koje ne viče nego računa. Zla koje izgleda kao običan čovek. Kao ja. Kao ti. Zato ga volimo. Zato ga se bojimo. Zato ga pamtimo.
Zanimljivosti:
Pinkman je trebalo da strada posle devet epizoda ali je režiser bio oduševljen glumom Arona Pola i uvideo je sav potencijal tog lika, tako da je odlučio da ga zadrži. Pošto je odgledao celu seriju za nekoliko nedelja, Entoni Hopkins je napisao pismo pohvale Brajanu Krenstonu. RJ Miti inače ima cerebralnu paralizu ali ne izraženu kao njegov lik u seriji pa je morao da uči da hoda sa štakama i uspori govor. Vins Giligen je odlučio da završi seriju u petoj sezoni kako ne bi došlo do pada kvaliteta. Na pitanje kako je moguće da ovako dobra serija nije imala popularniju glumačku postavu, Giligen je izjavio kako je mnogo poznatih odbilo uloge.
Naj scena:
Kraj.
Moja ocena: 10/10
Нема коментара:
Постави коментар