Žanr: Drama | Misterija
Režija: Peter Weir
Glumci: Rachel Roberts, Anne-Louise Lambert, Vivean Gray...
Priča:
Tokom letnjeg piknika na selu, nekoliko učenica i jedna nastavnica iz australijske ženske škole nestaju bez traga. Njihovo odsustvo frustrira i progoni one koji su ostali.
Moj osvrt:
Da li je realno da vam otključam ovaj film i kažem šta je rešenje misterije - nije. Mislim da je ovo jedan od onih koje treba da doživiš, osetiš i sam pronađeš u njemu šta on želi da ti kaže. No šta god video u njemu, jedno je sigurno - atmosfera će vas zarobiti, emotivno prodrmati pa i zavesti.
Od samog početka film izgleda kao fantastični prikaz sna. Devojke u belim haljinama, njihovi anđeoski glasovi, sunce koje obasjava prirodu... Sve u svemu jedna idila koja ne sluti ništa strašno. A opet, kao gledalac osećaš da postoji neka pretnja, nešto u vazduhu što ne dozvoljava da dišeš punim plućima. Kao da te sam film upozorava da ne veruješ onom što vidiš.
Ovo jeste film o nestanku, ali ne samo ovom fizičkom. Da, devojke nestaju i kada se to desi u tom momentu imamo osećaj da je bajka umrla, da nastupaju momenti jeze. Ali ovo je film i o nestajanju smisla, nestajanju sigurnosti, racionalnog objašnjenja. Odlazak koji gledamo nije selidba na drugu lokaciju, on je simboličan. No film nas vuče ka tome da su one otišle na neko mesto koje odbija da se podredi logici koju koristimo. No gledano sa stanovišta atmosfere i emocije, kada ove devojke nestanu, osećaj je da se i u nama nešto raspadne zajedno sa bajkom koju smo gledali.
Piter Vir nije prvenstveno snimio misteriju. On je snimio stanje, atmosferu. Savršeno je oslikao trenutak kada svet, onaj poznati, školovani, uglađeni svet pukne u dodiru sa divljinom koja se ne da ukrotiti. Hanging Rock više nije samo stena. To je praznina. To je sve ono što ne razumemo ali nas privlači. Kao i san koji smo do skoro pratili. Kao i smrt koju slutimo.
Nestanak bi trebalo da je bolan. Bučan. Ali ovde nema krika, nema čudovišta. Samo sunce, cvrčci, kamenje, haljine koje lelujaju i nestaju u prirodi. I tišina. Jeziva, dugačka tišina koja pojačava slutnju i prepada više od bilo kog vriska. I naravno, tu su pitanja. Ali atmosfera je takva da ne znam kako bih je bolje opisao nego da kažem da film zadržava dah i odbija da nam kaže šta se desilo.
Likovi su nekako izgubljeni u prostoru. Direktorica škole koja pokušava da održi red i autoritet dok se sama raspada pod teretom promena koje dolaze. Učenice koje same ne znaju šta se dešava i izgubljene su u svom strahu. Devojka koja lagano gubi razum. I svi oni su nemoćni pred prokletim kamenom koji se uzdiže iznad svih, koji izgleda kao da ima ličnost. Nemoćni su i pred praznim prostorom u kom su devojke nestale, tj. pred onim što on predstavlja. A sa tim devojkama kreće i pretnja da vreme kakvo poznaju polako počinje nestajati.
Škola ovde nije mesto obrazovanja. Ona je institucija kontrole, ukalupljivanja, sputavanja. Devojke su obučene isto, pričaju tiho, hodaju pravilno, čitaju samo ono što im se kaže. Hanging Rock sa svojim haosom oblika i neosetljivošću na sva ta pravila deluje kao sušta suprotnost principima koje škola prati. I tu kreće pucanje. Nestanak ovde nikako nije slučajnost. Nestanak je neminovnost. Zašto? Zbog svega onoga što taj nestanak predstavlja. -
Picnic at the Hanging Rock jako udara u našu potrebu da sve objasnimo, da sve ima razlog, da ništa ne sme da bude "samo tako". A ovde sve izgleda kao "samo tako". Zato vas ovaj film neće napustiti ni dugo posle gledanja. Zato će vas i iritirati. Zato će vas fascinirati.
Zvuk i muzika u ovom filmu su svet za sebe. Muzika nekada dođe ni od kuda, nekada se čini da je potpuno suprotna od onog što očekujemo a menja emociju na neverovatan način. Opet, tišina nekad zvuči glasnije od bilo čega što bi bilo izrečeno. U sceni kada se devojke penju na stene i pre nestanka, vetar ne samo lepršanjem kose i haljina nego i zvukom stvara nestvarnu atmosferu. Čini se da kao i sam Hanging Rock diše. Ne samo to, već načinom kako je usnimljen, ova stena deluje kao da nas posmatra a ujedno kao i da zove.
Feminizam u filmu je tih ali je duboko ukorenjen. Devojke nisu samo žrtve, one su simboli slobode ili barem žudnje za slobodnom. One ne nestaju već beže od viktorijanskih lanaca, od korseta, od bontona od sveta muškaraca koji ih klasifikuju. Da, nestaju ali za ovakav svet. Tamo ka čemu teže, više ne važe pravila koja ih guše. Možda ih ovaj kamen nije "progutao". Možda on predstavlja vrata ka slobodi.
Negde sam pročitao da je priroda u filmu surova. Ja nisam stekao takav utisak. Priroda za mene je ovde ravnodušna i to je mnogo strašnije od surovosti. Kako? Tako što ne možeš da pregovaraš sa kamenom. Ne možeš da ubediš planinu da vrati ono što si izgubio. Ona stoji. Ona je večna. Ti? Ti si prolazan.
Film donosi i kulturološki sudar: viktorijanska Evropa sa svojim pravilima i kolonijalnimi uverenjem u sopstvenu nadmoć suočava se sa divljom, drevnom australijskom zemljom koja odbija da bude ukroćena. Zapravo izgleda kao da priroda uzvraća udarac, tiho ali moćno. Zašto baš priroda? Sve te strukture, sva ta uvrežena razmišljanja, pravila koja ukalupljuju i guše... nisu prirodna. Priroda je suprotnost. Priroda je kontraudar.
Kada se film završi, nismo baš sigurni šta smo gledali: bajku, san, horor, dramu... Sve se nekako preliva i sve deluje nestvarno. I možda je u tome poenta, možda ne treba sve da znamo. Zašto? Zato što istina možda i ne spšava. Možda su devojke otišle jer nisu mogle da podnesu svet u kom se traži da ćute, da sede pravo i ne gledaju u nebo. Da li su u Hanging Rocku našle nešto drugo ili ništa? Ja želim da verujem da su postale ono što su bile samo u svojim snovima.
Zanimljivosti:
Kada devojke šetaju senom, efekte snimanja su dobili tako što su navukli mladenački veo ispred kamere. Zato što nisu bile profesionalne glumice, dosta glasova devojki su zamenjene glasovima drugih glumica. Tokom snimanja, dok je šetala nedaleko od Hanging Rocka En-Luiz Lambert je slučajno srela Džoan Lindsi po čijoj knjizi je sniman ovaj film. Sofija Kopola je izjavila kako joj je ovaj film bio velika inspiracija kada je pravila The Virgin Suicide. Iako je u knjizi nagovešteno da su događaji u njoj inspirisani stvarnim događajima, to nije istina. I film i knjiga su plod fikcije.
Naj scena:
Nestajanje
Moja ocena: 8/10
Нема коментара:
Постави коментар