American Psycho (2000)

 

Žanr: Krimi | Drama | Horor
Režija: Mary Harron
Glumci: Christian Bale, Justin Theroux, Guinevre Turner...

Priča:
Bogati bankar iz Njujorka, Patrik Bejtman, pred svojim kolegama i prijateljima krije svoju drugu, psihopatsku stranu, dok sve dublje tone u svet nasilnih i hedonističkih fantazija.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nekad mi se čini da postoje filmovi koji gledaju nas dok mi njih gledamo. Uvek se setim genijalne scene iz Memories of a Murder kada se lik okrene ka kameri i gleda u nas. I ti filmovi te odjednom učine neraskidivim delom svoje priče. Pitaju te da li si ti taj, šta ti misliš, da li bi tako uradio. Takav je i American Psycho. No ovaj je dosta hladan i čini mi se da mi ne pruža emociju koliko mi je uzme. American Psycho ti se smeje u lice dok ti stežeš vilicu i škripiš zubima. On ne traži tvoje razumevanje, tvoju empatiju niti opravdanje. On stoji ispred tebe kao ogledalo u kom se plašiš da ne vidiš i deo svog odraza. 

 

Patrik Bejtmen je neko koga bi smo nazvali osobom bez "dubine". Spolja sve šljašti ali unutra je prazan. Upravo u toj praznini leži ponor. On nije ni monstrum niti genije. Patrik je ono što sistem napravi od čoveka kad ga natera da on odbaci sve sem onog na površini. On je najbolji primer etikete koja je zamenila emociju, primer tela koje je postalo reklama ili logo. I onda dolazimo dotle da krv postaje valuta. 

 

Radnja je smeštena u osamdesete u jeku japi kulture. Sad ovo potencijalno može da iznenadi nekog ko je gledao film. Zašto? Zato što ova priča zapravo ne pripada nijednom vremenu. Možemo reći da se radnja odvija u današnje vreme. Realno, nije teško pronaći nekog Patrika Bejtmena u našoj okolini. Upoznaćete ga na poslu. Možda vam je i šef, možda prijatelj. 

 

Svet tih ljudi je već nešto što izaziva osećaj jake neprijatnosti. To je svet u kom je vizit karta važnija od pogleda, restorani postaju katedrale a muzika je pozadinski šum dok neko umire u tišini. Koliko god to izgledalo neprirodno, odbojno, jezivo, svaka od tih scena je obogaćena likovima koji su nasmejani, u savršenom odelu, savršene frizure, tela, tena... Kako i dolikuje nekom ko ne vidi ništa sem onog spolja. 

 

I tu je upravo i horor ovog filma. Ne, braćo i sestre, ne u ubistvima. Ne ni u krvi. Horor ovog filma je u apsolutnoj normalnosti svega toga. U tome što je nasilje sterilno, čisto, uredno, kao da je i ono reklama. Ili, što bi ovi moderniji rekli - lifestyle. 

 

Bejtmen trenira, koristi losion za lice, pije smutije, sluša cool muziku. On zna šta je to društveno prihvatljivo. I ta njegova opsesija nije samo estetska. Ona je zapravo jedini način na koji on ume da postoji. Bez toga on nestaje, postaje nebitan, postaje ništa. E upravo to "ništa" ga užasava najviše od svega. 

 

Film ne nudi objašnjenja tako da očekujte pitanja na kraju. Film ni ne analizira, ne moralizuje - on samo pokazuje. A nas tera da sedimo sa tim što vidimo i da se pitamo - da li je on lud ili je možda svet taj koji je sišao sa uma. Da li su ubistva stvarna ili su samo fantazija čoveka koji je već mrtav iznutra. 

 

I tu dolazimo do ključnog pitanja u filmu: stvarnost ili iluzija. Bejtmen živi u svetu u kom svi nose maske, u kom identiteti klize, imena se mešaju, lica se ne pamte. On može nekog da ubije a da niko ne primeti. Ne zato što je pažljiv. Ne ne ne, braćo i sestre. On to može da uradi jednostavno zato što nikom nije stalo da li je neko ubijen ili ne. 

 

U jednoj sceni Bejtmen čak i priznaje sve, do poslednjeg detalja. I šta se dešava? Ama baš ništa. Niko ga ne čuje? A možda ga čuju ali ipak niko ne želi da zna. Zašto? Zato što je istina neugodna, smeta nam, žulja nas, ruši našu kulu od karata i pomera nas van zone komfora. Istina je neprijatna. A u svetu Patrika Bejtmena, neprijatnost se izbegava po svaku cenu. 

 

Bejl nije samo odličan u ovoj ulozi. On zavodi i vara. Nepodnošljivo je tačan. U njegovom pogledu nema ničega a to "ništa" je ono što najviše plaši. On savršeno igra čoveka koji je postao duh u sopstvenom telu i radi sa toliko posvećenost da je nama nekad neprijatno od tog što vidimo. 

 

Režiserka Mari Haron naravno zaslužuje sve pohvale jer nema romantizacije, ne šokira zbog efekta. Ona snima gotovo kao patolog - hladno, precizno, rekao bih sa ironičnim odmakom. Kao da ni sama ne zna da li treba da se smeje ili da vrišti. U ovom filmu to savršeno funkcioniše. 

 

Znate li šta je ironija braćo i sestre? Bejtmen je proizvod kulture uspeha. On je ono što svi žele da budu: lep, bogat, samouveren. Film pokazuje da je takva ideja uspeha trula jer iza nje nema ničega. Samo glad, samo potreba da se nešto oseti makar to bio i nož u telu drugog čoveka. 

 

Nije tajna da je jeziva poruka ovog filma da Bejtmen nije izuzetak. On je čak i pravilo. I svi ti Bejtmeni, možda ne ubijaju fizički ali mnogi od njih ubijaju pogledom, rečima ili ravnodušnošću. Ubistva u ovom filmu su možda metafora ali ono što je činjenica, krv ostaje stvarna. 

 

Kada se film završi nisi siguran da li si gledao horor ili komediju ili oboje. To je nešto što zbunjuje ali donekle i frustira, tera da mislimo, da se preispitujemo a to je u kinematografiji današnjice postao luksuz. Nije ovo film za velike narodne mase niti on to treba da bude. On je slika u kojoj vidimo ono što inače ignorišemo. Zato je vredan. Pre svega jer ne ostavlja ravnodušnim, ne dopušta da se sklonimo. Tera nas da se suočimo i sa njim a možda i sa sobom. 

 

U svetu u kom svi pričaju a niko ne sluša, u kom su osećanja zamor a istina teret - možda je Patrik Bejtmen samo krajnja posledica. Možda je on samo glasnik. Ako ne pripadamo takvim, šta smo onda mi u tom svetu? Braćo i sestre, mi smo ona tišina koja ga pušta da priča. Deo krvi je i na našim rukama.  

Zanimljivosti:
Bejl je deo svoje glume zasnovao na Tomu Kruzu. Najveći novac koji je potrošen za ovaj film bio je za prava za muziku. Tokom snimanja, Bejl je pratio istu jutarnju rutinu kao i njegov karakter u filmu. Dosta problema su imali sa dozvolama. Roleks je recimo dozvolio da svi likovi sem Bejtmena nose njihov sat. Cerruti je dozvolio da Bejtmen nosi njihovu odeću ali ne u scenama kada ubija nekog. Dosta firmi je povuklo svoje proizvode i nisu dozvolili da se pojavljuju ni u jednoj sceni u filmu. Bejl je izjavio kako su ga kolege savetovale da odbije ulogu jer će biti pogubna za njegovu karijeru. Bret Iston Elis koji je napisao knjigu morao je da da odobrenje da Bejl glumi Bejtmena. Bejl je došao na sastanak u potpunosti u ulozi. Posle 10 minuta Elis ga je zamolio da prestane jer su počele ruke da mu se tresu. Rekao je da mu je to bio najjeziviji momenat u životu. 

Naj scena: 

Do you Like Huey Lewis and the news?...

Moja ocena: 8/10