L.A. Confidential (1997)

Kod nas nazvan: Poverljivo iz L.A.
Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: Curtis Hanson
Glumci: Kevin Spacey, Russell Crowe, Guy Pearce...

Priča:
Dok korupcija raste, tri policajca u L.A, svaki na svoj način, istražuju seriju ubistava.

Moj osvrt:
Kada je L.A. confidential u pitanju, prvo što mi pada na pamet je ono što se na engleskom zove "storytelling". Retki su filmovi koji ti ispričaju priču ovako u jednom dahu i ne daju ti trenutak da odlutaš od nje. Ne smatram samu priču epohalnom. Dosta je filmova na ovu temu. Ali ovde neminovno postoje stvari koje ga izdvajaju u moru sličnih. 

Do zapleta film troši pola sata. U tih pola sata smo upoznali sve likove. I to ne samo upoznali u smislu da znamo ko je ko. Ne. Znamo sve što treba. Bad (Rasel Krou) je emotivni, srčani grubijan i zaštitnik. Eksli (Gaj Pirs) ambiciozni, inteligentni lik sa visokim osećajem za pravdu. Džek (Kevin Spejsi) inteligentni, pomalo egoistični i nadasve samouvereni policajac. Prelepo je to što bi bili zadovoljni samo jednim od njih za vodećeg lika. A imamo tri. 

Ne samo da imamo tri glavna lika, priča je odlična iz ugla svakog od njih. Iskreno, navijao sam za svu trojicu jer svaki od njih ima ličnost, ima neko svoje ja, ima svoje metode i motive. Ok, svaki od njih radi nešto što i nije baš pozitivno ali u suštini imamo tri užasno dopadljiva čoveka. Iako su u principu takvi da ne bi trebali da se mirišu, sve vreme smo u navijačkom fazonu, sve vreme se nadamo toj nekoj njihovoj saradnji. I priča je takva da je prevelika za svakod od njih, tako da se nekako prirodno namešta da bi samo njihova saradnja mogla da je reši. 

Priča nije epohalna. Zapravo je izlizana koliko god je to moguće. U čemu je onda fazon? Šta je čini tako prokleto dopadljivom? Pre svega tempo. Film vam ni jednog momenta ne daje da odahnete. Navuče vas na jednu stranu i taman posumnjate na nešto, film nastavi sa novim događajem, pa sa sledećim tako da vam ostaje da pratite slučaj i samo na trenutke pokušavate da ga odgonetnete. Ovo je toliko dobro napravljeno da su u tom slučaju mogli imati gomilu rupa i nelogičnosti - jednostavno tempo je takav da vi to nikada ne biste mogli otkriti. Film vas dobrano išamara sa događajima i likovima tako da ovih nešto više od dva sata prolete za čas. 

Moram malo u nazad da se vratim. Znate da kada u filmovima imamo neku misteriju, obično nam se servira neki pogrešni trag koji pratimo. Nešto da prebaci sumnju na nekog drugog ili nešto što bude kompletna stranputica. Razmislite o tome ovako: kada biste odsekli taj pogrešan trag iz filma, da li bi film ostao osakaćen? Obično je odgovor odričan. L.A. Confidential nas ni jednog momenta ne vuče na pogrešan trag. On konstantno servira delove slagalice, konstantno uklapa događaje, dijaloge i likove tako da vam priča postaje sve jasnija. 

Ne postoji protraćen lik. Izbacite bilo koga ko je izgovorio više od dve rečenice u filmu i priča pada u vodu. Sve je tu u cilju razotkrivanja priče i razotkrivanja likova. Svi ti likovi su perfektno odglumljeni. Ok, od Rasela i Spejsija očekuješ uvek samo najbolje. Gaj Pirs je i pomalo potcenjen glumac kada se ima u vidu šta je doneo. Kim Bejsindžer glumački ubedljiva a lepotom bi zavela i zaludela kamen a kamo li muškarca. Kromvel je užasavajuće ubedljiv u ulozi u kojoj ga iskreno nisam očekivao. De Vito maestralan i ne verujem da bi iko drugi bolje legao u ovu ulogu. Čak je i tunjavi Dejvid Stratern uverljiviji nego ikada.

Imamo tri čoveka koji izgledaju nespojivo. Kao što rekoh, ceo film navijamo da oni krenu da sarađuju uprkos tim razlikama. Zašto je to tako? Pomenuo sam već, priča je prevelika za jednog od njih. Nemamo ovde supermena koji će sve sam da obavi. Drugo, tri lika su realna, odlično odglumljena, jako harizmatična i nadasve su opipljivi tako da nam je lakše poistovetiti se sa njima. I zbog svega toga, uprkos njihovim razlikama i nesuglasicama, hemija među njima je fenomenalna. Nekako mi je očekivanje njihove saradnje bilo kao kada u ljubavnoj priči očekuješ da se dvoje konačno spoje. Da braćo i sestre, nekako mi je ovo izgledalo kao savršena ljubavna priča. 

Ako pogledamo širu sliku, videćemo da film pored ovoga što nam se servira na suptilan način prodaje priču o gradu i o samom Holivudu. Toliko je referenci na sve ono što Holivud predstavlja. Na neki način nas film uljuljkava u predivnu sliku i glamur koji holivud donosi. I nekako ta priča i priča filma idu u paraleli. Sve je to bajno sjajno, grad šljašti od glamura, zvezde su na sve strane, policajci su heroji koji rešavaju probleme i rade u korist samog Holivuda i filma.

Sa druge strane vidimo patnju i kroz šta sve prolaze ti koji su u potrazi za slavom, vidimo koliko je tu protraćenih života, koliko su žene svedene na objekte, koliko je zapravo ispod tog glamura jedan glib koji je prikriven svim tim svetlima. Film to ni jednog momenta ne krije. Čak i kraj koji donosi jedno dobro raspoloženje je takav da smo ipak svesni da sve to ne štima. Da sve to i dalje smrdi uprkos tom simboličnom odlasku heroja u zalazak sunca. 

I onda se zapitaš, šta će biti kada ti heroji odu? Film nam je dao tri heroja ali oni uprkos dozi romantike, prikazao ih je kao ljude od krvi i mesa, ljude koji su malo i samoživi, koji greše. Uprkos tome zaljubljeni smo u svu trojicu. I ti heroji kako tako drže neku nadu, drže neko svetlo i mogućnost u bolje sutra. No oni nisu deo sistema. Sistem preživi koliko god eliminisao ljudi koji su njegov deo. Uvek će postojati neki "Rolo Tomasi". Heroja je mnogo manje. Ponavljam, šta onda ostaje kada heroji odu? Ko će onda svo to zlo prekriti svetlom?

Zanimljivosti:
U vreme u koje se odvija radnja priče, ni jedna zgrada nije smela biti veća od gradske skupštine. Taj utisak su morali da održe pozicioniranjem kamera. Film je rađen po knjizi Džejmsa Elroja. Tokom jednog intervjua, on je upitan zašto nikada po njegovoj knjizi nije snimljen film. On je tada izjavio da je već film u planu i da će u njemu tumačiti Rasel Krou i Gaj Pirs. Publika je bila ubeđena da se on šali jer, pošto je i sam Australijanac, naveo je još dvojicu glumaca iz iste države. Na kraju se ispostavilo da to nije bila šala. 

Kim Bejsindžer je tri puta odbila ulogu dok konačno nije prihvatila. Kurtis Henson je tu ulogu namenio samo za nju i nije želeo da razmatra nikog drugog. Pirsu se u početku nije svideo lik koji je trebao da tumači. Kako bi se pripremio što bolje za ulogu, Pirs se vozio sa jednim policajcem ali to mu nije prijalo jer je otkrio da je čovek bio rasista. Potom je gledao detektivske filmove iz pedesetih i rekao je da mu je to pomoglo više. 

Krou je inicijalno odbio ulogu jer je mislio da ne može odglumiti tako žestokog lika. On je izjavio da ga je pisac zvao i rekao mu da po knjizi Bad Vajt ne pije tako da Krou nije popio piće tokom celog perioda snimanja. Izjavio je kako je to bio najbolniji period u njegovom životu.

Krou je zasnovao svoju glumu na glumi Sterlinga Hejdena u Kjubrikovom filmu Killing. Kim Bejsindžer je morala da se farba u znatno svetliju nijansu i desilo se da joj je farba upropastila kosu pa je morala da se šiša na kratko. Zbog toga je u filmu morala nositi periku.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10