Kod nas nazvan: Doni Darko
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Richard Kelly
Glumci: Jake Gyllenhaal, Jena Malone, Mary McDonnell...
Priča:
Posle jedne bizarne nesreće, problematični tinejdžer ima vizije čoveka maskiranog u zeca koji ga tera da izvršava seriju prestupa.
Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao DD, nisam pohvatao puno stvari ali, koliko se sećam, bio sam zadovoljan koliko je priča otkačena i kako je rasplet dobar. Od tog gledanja prošlo je više od 10 godina i u potpunosti sam zaboravio svaki detalj filma. Imajte u vidu da sam sada gledao produženu, rediteljsku verziju. Po onome što sam čitao, ona se više trudi da objasni celu priču prikazujući više stranica iz knjige koju Darko čita. Generalno, nemam tu šta da vam otkrivam. Ako priču niste pohvatali, možete naći objašnjenja na raznoraznim stranicama. Mislim da vrednost ovog filma nije toliko u priči koliko u njenoj implementaciji i detaljima. Važna napomena: tekst sadrži dosta spojlera.
Žanr: Drama | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Richard Kelly
Glumci: Jake Gyllenhaal, Jena Malone, Mary McDonnell...
Priča:
Posle jedne bizarne nesreće, problematični tinejdžer ima vizije čoveka maskiranog u zeca koji ga tera da izvršava seriju prestupa.
Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao DD, nisam pohvatao puno stvari ali, koliko se sećam, bio sam zadovoljan koliko je priča otkačena i kako je rasplet dobar. Od tog gledanja prošlo je više od 10 godina i u potpunosti sam zaboravio svaki detalj filma. Imajte u vidu da sam sada gledao produženu, rediteljsku verziju. Po onome što sam čitao, ona se više trudi da objasni celu priču prikazujući više stranica iz knjige koju Darko čita. Generalno, nemam tu šta da vam otkrivam. Ako priču niste pohvatali, možete naći objašnjenja na raznoraznim stranicama. Mislim da vrednost ovog filma nije toliko u priči koliko u njenoj implementaciji i detaljima. Važna napomena: tekst sadrži dosta spojlera.
Zaplet se vrti oko toga da u jednom momentu nastaje taj paralelni, ili kako ga film naziva, tangentni univerzum. Praktično imamo vremensku liniju koja se razdvaja. Taj tajngentni univerzum može da se spoji sa ovim originalnim i na kraju ga uništi. Više puta sam pominjao tu priču oko putovanja kroz vreme i paralelnim univerzumima kao neopohdnim za to putovanje. Tako da je ovaj film, iako prividno blesav, pristupio ozbiljnije temi kojoj se bavi.
Kako možemo da percipiramo taj tangentni unverzum? Kažu nam da je nestabilan i da je opasnost po naše postojanje. Zamislite sada sve te loše varijante koje mogu da nam se dese od ovog momenta koje bi bile takve da dovode naše postojanje u pitanje. Znam, ne možete. Nemoguće je. Film sa jedne strane priča tu priču o nečemu što može da uništi svet koji poznajemo. Možemo to uništenje i shvatiti bukvalno ali stvar je u nečemu drugačijem. Kraj onog što poznajemo može biti takav da naše fizičko postojanje nije dovedeno u pitanje, već je samo obesmišljeno.
Lepota cele priče je što mi upravo gledamo taj paralelni/tangentni univerzum koji je nestabilan i preti da uništi ovaj originalni. Da vidimo onda zašto je taj univerzum nestabilan? Ne, nije to praznina koju nam je film ostavio takvom. Tu nam ne duguje nikakav odgovor. Sve nam je pokazao. Hajde prvo da vidimo na površini, šta su to stvari koje čine ovaj univerzum nestabilnim? Šta je to čudno u univerzumu koji pratimo?
Sulude priče su realne i verujemo u njih. Čovek koji je u očima većine šizofreničar zapravo je ispred ostalih i vidi više od drugih. Nemamo li običaj da loše okarakterišemo sve i svakoga čiju priču ne razumemo, koga ne shvatamo? Doni čak nije jedini takav lik u filmu. Ako su znali neke od ovih nama bližih jezika, prezime Darko nije odabrano slučajno. Doni je neko ko ima dar u ovom nestabilnom univerzumu. I vidite, u ovim okolnostima on je glavni junak priče. Njemu verujemo. I na kraju krajeva, u njegovim rukama je sudbina našeg sveta. Ovde dolazimo do još jedne paralele. Sudbina sveta u rukama mentalno nestabilnog čoveka - urnebesno zar ne? Jeste ali u ovom univerzumu. U našoj realnosti ti ljudi su visoko i neretko se poigravaju sa našom sudbinom. Njih baš i ne volimo.
Ljubav je zapanjujuće jednostavna ovde. Sve počinje nekako instinktivno, lako, nastavlja se tako, ne komplikuje se ni posle prvog neslaganja i nema nikakvih dramskih obrta. Pogledajte i odnose između likova koji nisu karikature tj. negativci (o njima kasnije). Tu imamo Donijevu porodicu, njegovu devojku, profesorku književnosti, psihoterapeuta... Ako pogledaš sa strane, svi rade u korist našeg junaka. Niko mu ne zamera ama baš ništa. Čak i njegovi potezi koji su suludi i neverovatni dovode do prelepih scena odobravanja od strane ovih ljudi. Upravo su to ljudi koji vide nešto više u tebi, koji su svesni šta možeš i koji te neminovno vode ka nečemu velikom što ovde i gledamo na kraju. Bez svih njih, Doni ne bi spasao svet.
Šta je glavno oružje našeg Donija? Šta je to što čini tu prividnu nestabilnost tj. opasnost? Bunt. Prvo imamo mali bunt protiv roditelja i to deluje kao onaj standardni dečiji hir. No taj bunt se širi dalje i prerasta u posebnu priču. Doni čini neverovatne stvari. Ruinira školu, spaljuje jednu kuću itd. Film to maskira u priču o stvarima koje moraju da se odrade kako bi put kroz vreme bio moguć i kako bi spasenje došlo. I to je ok, film korektno prodaje priču da to mora da se uradi da bi svet opstao i mi to moramo da prihvatimo, zar ne? Zašto ne bi pogledali malo dalje?
Protiv čega je usmren njegov bunt? Pogledajmo sa kim se i kako raspravlja. Doni mrzi sve što je šablon, sve što je neki kodeks ponašanja koji je opšteprihvaćen. Pomenuo sam malo pre karikature. Pogledajte ko su karikature u filmu? Upravo ti koji moraju da poštuju šablon, koji su robovi šablona i pravila koja je smislio neko drugi ili čak oni sami. Postoje ljudi koji su svesni toga ali im je lakše ići nizvodno i prihvatiti pravila. Ali ne i Deni. On mora da uradi nešto veliko. Nešto veliko praviš tako što si izuzetan, tako što ne robuješ šablonima. Ali nije to nužni pokazatelj da je šablon loš. Ne moraš da činiš velike stvari ali ne moraš ni da pratiš šablon.
Kako je predstavljen taj šablon u filmu? Prvo, škola je takva da ne npr. ne dozvoljava određene knjige. Razlog je taj da bi neko iz te knjige mogao da dobije pogrešnu ideju. Pogrešna ideja je nešto sa čim se neko tamo ko propisuje pravila ne slaže. To znači da moramo da pratimo određeni šablon ponašanja. Velika pažnja u filmu je posvećena čoveku koji je osobu sveo na dve emocije i svako ponašanje tupavim objašnjenjima podvodi pod ove dve grupe. To dovodi do toga da osoba kao takva nije kompleksna. Da ju je lako definisati, objasniti, usmeriti. To je opasnost koja i danas vreba, gde svi treba da se hranimo isto, postupamo isto, radimo isto. To je užasavajući trend koji dehumanizuje. To je stvarna opasnost po naš opstanak. Bunt je rešenje.
Ako usvojimo šablon kao validno ponašanje onda možemo da kažemo da postupanjem po njemu činimo pravu stvar. Kada Doni razbije taj šablon, on zapravo ogoli ono što je ispod i tada vidimo sve pukotine u tim usranim pravilima. Vidimo da oni koji su ga postavili i poštovali mogu da budu loši. Vidimo da oni koji se kunu u njega nisu dovoljno ljudi da bi značili ičemu. Šablon možeš da zaobiđeš. Braćo i sestre, svo ovo ludilo koje gledamo ne čini ovaj tangentni univerzum nestabilnim. Najveća opasnost po svet koji poznajemo ne dolazi odatle. Dolazi od tuda što svi možemo da se ograničimo nekim pravilima i postupamo po njima. Upravo to gubljenje ličnosti je ono što preti uništenju sveta koji poznajemo.
Pogledajte rasplet i videćete jednu prelepu scenu u kojoj su sve osobe koje smo pratili zagledane i zamišljene. Ne moraju ništa da kažu ali jasno nam je kao dan da oni konačno vide istinu, vide ko su i vide gde to može da ih odvede. Doni im je pokazao put iako oni to ne znaju. Bez tih pravila, šablona, bez toga da se delimo svi u neke grupe i da za te grupe važe ista pravila, svako od nas postaje jedinstvena osoba. Tek tada možemo da se pogledamo u ogledalo i da vidimo ono što zapravo jesmo. Da vidimo sve dobro i loše što nosimo. Tada možemo reći da su stvari onakve kakve treba da budu. Tada nismo objekti već živimo život koji možemo ispuniti. Tada i sami krojimo svoju budućnost.
Zanimljivosti:
Posle snimanja, Rogen i Džilenhol su izjavili kako nemaju pojma o čemu se radi u filmu. Kako bi bolje dočarao mentalno stanje svog lika, Džilenhol je retko treptao tokom snimanja. Kada Doni ispravi Grečen prilikom izlaganja, to je improvizacija jer Džena Maloun nije mogla da izgovori Professor Kenneth Monnitoff kako treba.
Zanimljivosti:
Posle snimanja, Rogen i Džilenhol su izjavili kako nemaju pojma o čemu se radi u filmu. Kako bi bolje dočarao mentalno stanje svog lika, Džilenhol je retko treptao tokom snimanja. Kada Doni ispravi Grečen prilikom izlaganja, to je improvizacija jer Džena Maloun nije mogla da izgovori Professor Kenneth Monnitoff kako treba.
Tokom snimanja scene o hipnozi, Doni je trebao da mašta o Alisi Milano ali je zbog potencijalne tužbe to promenjeno na Kristina Aplgejt. Set Rogen ovde izgovara svoju prvu rečenicu na filmu: "I like your boobs". Patrik Svejzi je nosio svoju odeću tokom snimanja. Film je sniman 28 dana, isti broj dana koji priča filma pokriva.
Naj scena:
Naj scena:
Rasplet uz Mad World.
Moja ocena: 8/10
prvi majndfak koji sam gledao, pre oko 4 godine, tad me je oduvao i postao bas drag, a onda me ponovo kupio na rewatch. obozavam i soundtrack, tears for fears, inxs u jednoj i echoes and the bunnyman u drugoj verziji, joy division... izuzetno bitan film za mene.
ОдговориИзбришиPre svega svaka čast za tekst! Nisam sumnjao da će naj scena biti "Mad World" završnica, jer neverovatno je koliko pojačava utisak i pečatira ovu filmčinu, inače jednu od omiljenih mi :) Donija sam gledao 2x, poslednji put pre oko 3god,i od tada su mi se "filmska gledišta" prilično promenila u neku ruku, ali pamtim da mi je tad bio čista 10tka,ali sad sam dobio želju opet da ga pogledam. Inače jako zanimljivo je da upravo dve emocije na koje u filmu pokušavaju svesti čoveka ( a ako se dobro sećam pominje se put od straha do ljubavi, a ljudi svrstavaju u jednu ili drugu kategoriju) su baš one kroz koje Doni prolazi od početka pa do kraja filma. Mali spojleri***** njegov najveći strah je samoća, tj. da će ostati sam, a na kraju sa osmehom prihvata ono što mu se dešava, što znači da na neki način prelazi put od ljubavi do straha. Naravno i dalje stoji da se ljudi ne mogu svesti samo na to, i Doni to sam govori, ali je interesantno jer se njemu baš tako nešto dešava. Takođe "zašto nosiš to glupo odelo zeca" i odgovor koji dobija, naprosto sjajno. Ako sam nešto izmešao u radnji, unapred se izvinjavam,ali suština je da je ovo strašno dobar film :) i što bi rekao autor bloga "ne da se Džilenholu normalna uloga" :)
ОдговориИзбришиNišta nisi izmešao. Sve je na mestu kao i uvek :)
ИзбришиLjubav i strah su sveprisutni kroz film ali nisu razdvojeni kako ja to vidim. Recimo u sjajnim scenama sa majkom i na njoj se vide obe emocije. S tim što svi oni pokazuju šta su zapravo ljubav i strah (i pregršt ostalih emocija) dok oni koji predaju o tome nemaju pojma već samo po šablonu trpaju ljude u jednu ili drugu stranu ne pokušavajući da nađu rešenje, da proniknu u osobu i zapitaju se koji su razlozi trenutnog stanja.
Hvala veliko na komplimentima i kao uvek na sjajnom komentaru
I ja bih pre mislio na Kristinu. :D
ОдговориИзбришиElem, sto se tice Dzejkovih filmova, stavi molim te i ENEMY, jer ja onaj kraj uopste nisam skontao, kad neko (ne znam da li njegov lik ili neki drugi) ulazi u kupatilo, u sledecoj sceni se tu nalazi samo ogroman pauk i tu je kraj.:D :D :D
Mozda je to i spoiler al jbg.
Imam ga u listi već neko vreme. Ako se ne varam on je snimljen po Saramagovom romanu kod nas prevedenom kao Udvojeni Čovek. Zanima me kako je ekranizovano iskreno. Saramaga generalno ne možeš da ekranizuješ tako da me zanima kakvu varijantu ove priče je napravio Vilnev
Избришиnakon tog filma je Viljnevova karijera izvrsila kreativno samoubistvo
ИзбришиOutsideru, jesi li procitao Udvojenog coveka? Ja je upravo citam, a Enemy sam gledao pre 5-6 godina i u secanju mi je da je izuzetno tezak i dosadnjikav film, iako traje fazon sat i 20 minuta. Priznajem da nista nisam razumeo tada, tako da se ogradjujem od tvrdnje da je los, ali definitvno mi nije legao tad.
ИзбришиJesam. Odlična knjiga. Saramago mi je uz Pekića definitivno najdraži pisac. Fazon je što Saramago nije lik koji te oduševi radnjom već je tu toliko detalja, toliko slojeva priče, toliko metafora, toliko kritike, toliko emocije da jednostavno to ne možeš preneti u film. Godina Smrti Rikarda Reiša - to sam pročitao 10 puta. Svaka prokleta rečenica u toj knjizi je velika emocija za mene. Udvojeni čovek je suluda knjiga. Slepilo jeziva. To je kritika svega ikada. Perfekcija. Da ne nabrajam dalje. Ovo pričam čisto zbog toga što sam rekao da ga je nemoguće ekranizovati.
ИзбришиVideću kad overim. Zabavno mi je to što je teško razumljiv. Obično takvi filmovi (ako nisu idiotski) budu takvi da si svestan da imaju kvalitet ali da blage veze nemaš šta si pogledao. Recimo Lightouse sam malo pohvatao a bio mi je ok. The Cook, the Thief, His Wife & Her Lover je mozgojeb teški ali mi je isto bio odličan. Ostavio sam oba za reprizu pa će onda ići tekst nekada.
Pre mesecak dana ugledam tu knjigu u Laguni, i dok sam citao na poledjini zaplet skontam da sam to vec gledao :). Udjem na IMDb i vidim da je film baziran na Saramagovom romanu i resim da je kupim. Prekjuce poceh da citam, procitao sam samo 50ak strana za sad i vec mi se svidja, nista ovako nisam ranije citao. Fascinantno je kako covek drzi paznju dzinovskim recenicama, nekad od po stranu i po(bukvalno, ne preuvelicavam), i prija mi taj neki specifican humor... videcemo dalje kako ce biti:)...
ИзбришиZnam da ti je omiljeni pisac, relativno dugo vec pratim blog, pa me zanima imas li neku preporuku sta sledece da procitam Saramagovo, posto ovo mi je prva njegova knjiga, a i generalno sam privrzeniji filmovima pa ne znam sta bih izabrao...
E da, imas Ognjanovicev rivju za Lighthouse ako te zanima. I meni je bio konfuzan film skroz.
Saramago ne koristi tačku, samo lupa zareze i treba ti malo vremena da se uhodaš. Posle ide lagano. Ne znam šta bih ti rekao. Slepilo je jeziva knjiga i nju preporučujem svima. Godina Smrti Rikarda Reiša mi je najdraža knjiga ali nisam sada siguran kako je drugi ljudi doživljavaju. Posle više od 500 pročitanih knjiga i dalje me ništa nije tako zgrabilo svakim detaljem kao ona. Mada ako nisi neki bibliofil možda ti ona i ne "legne". Slepilo sam siguran da hoće. To je svevremeni klasik.
ИзбришиVideo sam da je Ognjanović pisao o tome ali se trudim da ne čitam druge tekstove dok ne napišem svoj osim ako sam siguran da o tome neću nikada pisati :)
ИзбришиPoslusacu preporuku onda :). Nezgodno je kada te neko pita da mu preporucis nesto sto volis, jer nikad ne mozes znati ukus ovog drugog, tako da ipak moras iskljuciti subjektivnost. Svez primer je Once upon a time in Hollywood, meni je taj film instant klasik i stvarno sam uzivao u svakoj sceni, ali vecini kojima sam preporucio je bio dosadan. Ko ce ga znati...
ИзбришиSvar je u tome kako doživiš neku knjigu ili film. Sve je to subjektivno i u tome leži lepota umetnosti. Ne postoji neki opšti sud koji će ti reći da li je nešto masterpis ili šund. Bitno je kako sam doživiš. To mnogi ljudi ne shvataju :)
ИзбришиE bravo, jeste sve kako si rekao.Sad videh na vikipediji.Aj bas vidi kad stignes pa ga objavi.Trazio sam objasnjenje na dosta sajtova, ai nigde nije lepo objasnjeno.Samo se kraja secam, jbg.
ОдговориИзбришиi ne moze bas da se objasni, mnogi imaju svoje pretpostavke i mnoge mogu biti tacne
Избриши