Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 23. април 2020.

Children of Men (2006)


Kod nas nazvan: Potomci
Žanr: Drama | Triler
Režija: Alfonso Cuarón
Glumci: Julianne Moore, Clive Owen, Chiwetel Ejiofor...

Priča:
2027, u haotičnom svetu u kom su žene postale sterilne, bivši aktivista pristaje da sprovede trudnu ženu na bezbedno mesto.

Moj osvrt:
Naslov Children of Men je potekao iz psalma 90 koji glasi: "Lord, thou hast been our refuge: from one generation to another. Before the mountains were brought forth, or ever the earth and the world were made: thou art God from everlasting, and world without end. Thou turnest man to destruction: again thou sayest, Come again, ye children of men. For a thousand years in thy sight are but as yesterday: Seeing that is past as a watch in the night." ili u verziji na srpskom: "Gospode! Ti si nam utočište od kolenja do kolenja. Pre nego se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od veka doveka, Ti si Bog. Ti vraćaš čoveka u trulež, i govoriš: Vratite se sinovi ljudski! Jer je hiljada godina pred očima Tvojim kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna." 

Braćo i sestre vernici, među vama, ne razmišljajući o filmu već samo o ovom gornjem tekstu, siguran sam da osećate neki veliki, pozitivni naboj. Iako je tu tek nekoliko rečenica, ne čini li vam se da je ovaj tekst prepun nade, neke uzvišene ljubavi prema Bogu koji vas vodi pravim putem. Ja ne mogu da osetim to ushićenje koje neki od vas mogu ali definitivno mogu da vidim tu boju. Vratimo se sada na film i njegovu ideju, temu i atmosferu. Kada pogledamo ove rečenice gore emocija se znatno menja. Odjednom se osećaju nemoć, tuga, bol i jad. Nada je tu, ali je umotana u sve ono crno. Nema uznesenja. Samo nada za beg od očaja.

Vi koji me duže i/ili pažljivije čitate, znate da ne volim baš distopijske teme. Skoro sve traže da ne misliš puno i da prihvatiš stvare kakve jesu. Children of Men ima jednostavniju ideju od svih njih. Pazite koliko komplikovanja i idiotija ima u Igrama Gladi, Lavirintima, Divergentnima itd... Svi oni krenu da osmišljaju jedan jako maštovit sistem ali je to prepuno rupa. Previše bitnih stvari moraš da uzmeš zdravo za gotovo. Sistem u Igrama Gladi ne bi funkcionisao nigde, nikada, ni u jednoj civilizaciji, ni u jednoj jedinoj državi TAČKA. Slažem se, ima tu bajkovitosti, možda i neke kritike prema reality delu života ali ne mogu da isključim mozak da bi uživao u tome. Divergentni imaju solidnu ideju sa podelama poslova i mnogim stvarima ali u suštini svi ti sistemi imaju jako loš temelj, zasnivaju se na glupostima koji služe da komplikuju film. 

Ima tu simpatičnih ideja. Tu reality ideju Running man eksploatiše mnogo bolje. Equilibrium takođe. Road ima realističniju priču. Matrix suludu ideju. Idemo onda ka vrhu i tu srećemo filmove poput Metropolisa, Mad Maxa, Children of Men, Blade runnera. Znam, propustio sam mnogo filmova u ovom nabrajanju ali to je nebitno. Bitna je poenta. Pogledajte sada tu liniju filmova od lošijih preko solidnih ka boljima i masterpisima. Linija kvaliteta se poklapa upravo sa tim da li film želi da vas zabavi gluparijama ili pak želi da nam priča priču o realnim ljudima pri čemu nas kritikuje ili hvali kao čovečanstvo. Ne bih sada da se vraćam na prethodne tekstove ali poenta vam je jasna. Pročitajte onaj o Blade Runneru ako želite. Tamo sam vam pisao ne o čoveku u budućnosti već o čoveku današnjice. Zašto? Zato što o tome film i priča. Iako priča o onome ka čemu idemo, priča i o onome što jesmo. Upravo to radi i Children of Men. 

Pođimo upravo od užasavajuće ideje da 18 godina na svetu nije rođeno ni jedno dete. Neko može da kaže "Hej, pa film se ne trudi ni jednog momenta da objasni zašto. Kako je došlo do toga?". To je validno pitanje ali film nam nije ostao dužan taj odgovor. U jednom momentu nam se priča o tome kako su i žene koje su čak i trudne počele da pobacuju. Nemojmo ići predaleko sada i gledati to kao teoriju zavere da ne bi došli do pogrešnih zaključka kakvim nas zaludni bombarduju i ovih dana. Ne idimo tim putem. Ispadamo glupi. Gledajmo širu sliku. Da bih vam dao odgovor na ovo, moram da se pozovem na genijalnog Pekića koji kaže da ne treba da ljubimo zemlju naših očeva već zemlju naše dece. Ne kaže film da ćemo nezdravim životom i lošim postupcima dovesti dotle da smo biološki nesposobni da donesemo decu na svet. Film kaže da ćemo u jednom momentu uništiti svet naše dece. Prestaćemo da stvaramo ono što ostaje iza nas a uništavaćemo ono u čemu živimo. 

Teško je zamisliti ali hajde da pokušamo da uvidimo ovu situaciju. Braćo i sestre, najlepši deo mog dana je onaj momenat kada mi se ćerkica probudi i dotrči do mene da mi se javi. Zamislite sada svet bez toga. Zamislite svet u kome više nema dečijeg smeha, u kome nema šarenila koje postoji samo zbog dece. Gledajmo dalje - za koga onda radimo ovo što radimo. Sve to bez dece postaje besmisleno. Ali pogledajte, svet u filmu nastavlja da funkcioniše po starom. Svet bez dece je onaj u kome smo sami sebi dovoljni, u kojem smo sebični egoisti i sve što radimo i sve što jesmo skovano je u tom duhu. 

Još jedan pokazatelj toga je da ne vidimo trud da se otkrije pravi razlog zašto više nema dece. Svet ne mari za to. Da li smo se predali? Ne verujem. Ali kao uvek, imamo bitnije teme od onih koje zaista znače život. Toga smo svesni iz dana u dan. Pogledajte, okruženi smo takvom sjajnom tehnologijom, kurčimo se raznoraznim oružjem, dostignućima u ekonomiji i šta se desi - sve to ujebe jedan običan grip. I kada se ovo završi, mislite da ćemo se dozvati pameti. Oooo ne. Teoretičari zavere će da trube o svom, političari o tome kako ćemo iz svega izaći snažniji i bićemo lideri, novinari praviti spektakl od svakog problema ne tražeći rešenje i ne veličajući prave vrednosti, doktori će biti ostavljeni na cedilu i zajedno sa onim koji nešto žele da promene, biće označeni kao glavni neprijatelji. Zašto bi nas epilog koji vidimo u filmu čudio?

Film je iz trena u tren sve mučniji upravo zbog sveta koji gledamo. Šta je glavna preokupacija sveta koji posmatramo - da oteraju izbeglice. Dakle podela. Podela je u srži svakog velikog problema. Saznajemo u svetu vladaju nemiri. Ako smo se već pomirili sa neminovnim, zašto vreme ne bi proveli tako što ćemo spustiti sve granice, dozvoliti sebi da spoznamo svet koji će ostati bez svih nas. Ne. U svesti čoveka je i dalje da je on uzvišeno biće, da je nadčovek, da je izabrana rasa. Jedan je isto tako mislio i postao je sinonim za zlo. Danas mnogi misle tako. Ali hej - sloboda govora i mišljenja ga štite. Lako je to maskirati u nešto što izgleda uobičajeno. Uostalom, selektivna pravda je uvek na strani jakih. 

I onda dolazimo do tračka nade, do stomaka koji krije jedno prelepo, nevino i čisto biće. I pomsliš u tom momentu, evo nade. Evo rešenja. Jednostavno je. Neko je sposoban da donese život na ovaj svet. Evo nade da možemo da produžimo vrstu. Evo nade da možemo krenuti iz početka, od jednog malog života oko kog ćemo izgraditi novog čoveka. Eto šanse da se krene iz početka i stvori svet kakav treba da bude. Evo šanse da imamo jedno zajedničko društvo u kom se neće mariti za boju kože, očiju, veru, poreklo ili bilo šta. Ovo je prelepa šansa da se krene iz početka kada podele nisu postojale. Sve što treba je otkriti ovo svetu i svet će dobiti nadu.

I u tom momentu nas film tera u beznađe. U tom momentu film pokazuje da zapravo ne mislimo o sutra ako u tom sutra nema nas. U ovom momentu taj mali život je najveće moguće čudo. Film nam govori da i to čudo samo treba da bude iskorišćeno u svrhe određene grupe. Nešto veličanstveno poput rađanja života treba da bude iskorišćeno za nešto što je nebitno, što je nevažno, što je stvar koja se zaboravi brzo. I onda shvatiš koliko je zapravo život jeftin. Koliko je dobar čovek mali i nemoćan u toj priči. Mali čovek radi za opšte dobro. Većina kroji sistem koji radi u svrhu nekolicine. Film te ne natera samo da se osećaš mučno već i jako, jako poraženo. 

Možda me i čita neko ko bi opravdao podele, ko misli da su oni druge boje ili vere nepoželjni ovde. Želim samo da ga pitam, da li samo tvoja strana donosi život? Da li samo tvoja strana stvara veličinu. Da li su svi veliki naučnici, umetnici, humanisti sportisti samo jedne nacije, vere ili boje. Da li je barem jedan zlikovac, lopov ili nečovek te iste tvoje boje, vere ili nacije? Dete koje dolazi na svet ne pripada ni naciji, ni boji, ni veri vladajućeg sistema koji bi trebao biti onaj pravi. U filmu nam se kaže da je to jedina država u kojoj vlada blagostanje. I u toj državi, jedini budući život ne pripada ničemu šta oni zastupaju. Ima li lepše slike samouništenja od ove. Mi gazimo po životu koji se još nije ni ostvario samo zato što nije na našoj strani. Jasno je kao dan onda da ne zaslužujemo ni svoj. 

Zašto se sve ovo dešava. Zašto tako uludo prosipamo svoj život i zašto nas tuđi ne dotiče. Zašto postavljamo granice kada nas samo zajedništvo može odvesti ka nečemu boljem? Zašto nam je uvek bitno da je neko ispod nas i zašto nas ne dotiče njegov položaj, nesreća ili problem kada bi na istom nivou sagradili bolji svet? Zato što većinu jednostavno nije briga. Kasno nas dotakne nešto ali nas na žalost ne promeni. Nastavljamo po starom. U jednoj prelepoj sceni, na trenutak sve zanemi zbog jednog deteta. I to treba da bude iskra, to treba da bude pokazatelj ka čemu treba da idemo, za koga treba da stvaramo bolji svet. I još jednom pomisliš da ima nade. Tren kasnije sve se nastavlja po starom. Hej, imam pametnija posla.

Sam čin rođenja je prelep. Do tog momenta je sve je crno, odvratno, tmurno i mučno. I rođenje se odvija u užasnoj sobi. Ali kada to detence dođe na svet vidimo osmeh čoveka koji mu nije ni otac, ni rođak, niti iste nacije, boje ili vere. I taj osmeh je obasjao celu sobu i pokazao svu ljubav i lepotu koju život zaslužuje. Odjednom ništa više nije tako užasno. Nov život se rodio. Nova nada se pojavila. I taj Ovenov osmeh koji predstavlja ono najbolje u čoveku je jedan od najlepših koje ćete videti na filmu. Na žalost, to rođenje i taj osmeh nisu probudili svet. Svet je ostao odvratan kakav je i do tada bio.

Tokom filma se pominje i ta neka organizacija u kojoj će detence i majka biti bezbedni i ka njoj se ide. Tužno je što sve zvuči kao prokleta teorija kojoj svedočimo svakodnevno. Svi ti aktivisti, borci za ljudska prava, za ugnjetavane, za poražene, za ponižene obično ostanu na toj istoj teoriji. Oni iskreni nemaju toliku moć ili podršku. Oni koji imaju, imaju sasvim druge ciljeve. Lepo je rekao veliki Džoni u jednom stihu..."kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare". 

I dolazimo do samog kraja. Da presečemo, kraj je otvoren da otvoreniji ne može biti. Čekamo taj brod. Brod se pojavljuje i on se zove "Tomorrow" (Sutra). I taj brod i oni koje pratimo su u magli. Šta nosi sutra, ne znamo. Film nam u odjavnoj špici servira dečiji smeh. I onda shvatimo da ne postoji lepši zvuk na ovom svetu od toga. Shvatimo bez čega ostajemo u ovakvom svetu. Šta nam kaže kraj onda, šta nas to čeka. Šta čeka nekadašnju decu u svetu u kom nema sutrašnje. Da li je ovaj osmeh ono što će se opet čuti ili nam je bolno podsećanje na ono čega više nema? Braćo i sestre, to zavisi samo od nas. Ne ljubimo zemlju naših očeva. Ljubimo zemlju naše dece.

Zanimljivosti:
Majkl Kejn je svoju glumu zasnovao na Džonu Lenonu. Kada Pem izvode iz autobusa, čuje se pesma Arbeit macht frei". U toj istoj sceni vidimo čoveka koji je maltretiran kao i u čuvenom slučaju iz Abu Ghraib zatvora. Skoro svaka scena ima neku životinju. Teo (Klajv Oven) ni u jednom momentu nema oružje u ruci. Kuaron je izjavio kako je želeo da ovaj film više podseća na dokumentarac.

Kuaron nije želeo da čita knjigu po kojoj je snimao film kako ona ne bi uticala na njega. U jednoj sceni kada Teo izlazi sa kafom u ruci, u pozadini se vidi zgrada koja se zove The Shard. Ta zgrada je sagrađena 3 godine posle snimanja filma ali je ubačena specijalnim efektima jer radnja u filmu se odvija 2027. Ciganka koju Teo i Ki sreću priča na rumunskom.

Kada je Teo kidnapovan i nalazi se u sobi izlepljenoj novinama, svaka strana tih novina je kreirana za potrebe filma kako bi imala neku relevantnu vest. Kada Džasper priča o Teovom sinu koji je preminuo, u pozadini se čuje Malerova kompozicija Kindertotenlieder (Pesme umrloj deci). Džulijan Mur je jedina iz glumačke postave koja je iz Amerike.

Naj scena:

Dečji smeh

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. najstrasniji distopijski triler. skoro savrsen film.

    ОдговориИзбриши
  2. Ne sećam se da li sam za neki film toliko promenio mišljenje nakon što sam ga reprizirao, davno kada sam prvi put gledao ovo delovao mi je kao neki običan filmić, ubrzo sam ga zaboravio, ali nakon više godina kada sam odlučio da ga ponovim jer sam osećao da sam mu naneo nepravdu, sigurno sam bio izabrao pogrešan trenutak da ga gledam...dovoljno je reći da mi je ovo jedan od najboljih, ako ne i najbolji film koji je izašao u poslednjih 20 godina. Nije mi jasno kako je Kuaron nakon ovakvog masterpisa uneo one gluposti u Gravity, ali nadam se da će nas u budućnosti počastiti još jednim dobrim ostvarenjem, bar kao što je Y tu mama tambien, koji mu je po meni najbolji film nakon ovog.

    ОдговориИзбриши