Moonlight (2016)

Kod nas nazvan: Mesečina
Žanr: Drama
Režija: Barry Jenkins
Glumci: Mahershala Ali, Naomie Harris, Trevante Rhodes ...

Priča:
Hrnonika detinjstva, odrastanja i adolescencije mladog gej afro-amerikanca koji odrasta u lošem okruženju u Majamiju.

Moj osvrt:
Ubi nas politička korektnost. Toliko se trudimo da budemo politički korektni da na kraju ispadamo nekorektni, netolerantni, sveznajući, nedojebani kreteni koji nemaju pametnijeg posla nego da upiru prstom u drugog i smatraju nešto bez da su išta uradili u životu. Zašto je to tako? Dokonost. Kako to sprečiti? Nikako, samo zanemariti budale koje danas kvare pravu slobodu izražavanja i skrnave umetnost. Za sve te dušebrižnike poruka je jednostavna - jebite se. Verujem da će vam to rešiti životne probleme. Dok vi upirete prstom u nepostojeće, pravi rasizam i ugnjetavanje cvetaju na drugoj strani. No, da li je ovaj film dobio oskara jer imamo jadnog, ugnjetavanog, tamnoputog gej momka? Oooo da. Da li je film toliko ljigav? Baš i nije toliko. Da li valja onda? Mogao je, da je ovo pravio neko ko zaista zna i/ili želi da ispriča priču. 

Uvod je baš ono što očekujete. Teška priča. Loše detinjstvo, majka narkomanka, on crn, svi bi da ga biju, nema prijatelja, nema oca, nema pravog staratelja... Ok, nemam ništa protiv ovoga ali ono sa čim imam problem je što su ove scene opasno razvučene. Ne priča nam se mnogo ali se previše vremena troši na to malo. 

Ono što je dobro, kako nema oca, klinac traži tu očinsku figuru. On je pronalazi u lokalnom dileru i scene sa njima dvojicom + dilerovom gospom su jako dobre. Ima tu dobre emocije u tom pokušaju očinstva sa jedne strane i pronalaženju oca sa druge. 

Tu dolazimo do verovatno jedine stvari koja me je jako iznervirala u filmu. Klinac od nekoliko godina pita starije šta je to "peder" i da li je on "gej" na šta mu se odgovara da će saznati kad dođe vreme za to. Ovaj užasno isforsirani dijalog je upravo ono što mi se gadi. Prvo, klinac još nije ni počeo da istražuje svoju seksualnost jer je u godinama kada su mu klikeri fascinantniji od sisića. Ali jebiga, hajde da se bavimo time pa da ubacimo ovaj užasavajući dijalog. Ostale stvari koje su loše me nisu tako iritirale kao ovo. 

I sada ovog našeg klinju goooodinama ugnjetavaju i mlate. Ok, mnogi su prošli kroz ovo u detinjstvu. Ako niste prošli, sigurno znate nekog ko jeste. Svesni smo da nema validnog razloga zašto bi neko bio ugnjetavan ali svesni smo zašto budale koje su nasilnici rade to što rade. Ovde u filmu ne vidimo ništa od toga. Daj mi jebeni razlog (koliko god on bio retardiran) zašto bi neko drkao ovog momka ovoliko. Ma jok, crn je i biće gej za nekoliko godina pa hajde da ga bijemo od momenta kada je postao embrion. I to nije prikazano kao da ga tamo neka grupa bije, već ga i niko živi ne uzima u zaštitu. Prozivke traju naglas i tokom časa u školi. Nije li ovo malo previše? Čuj malo, ovo je opet ono patetično prenaglašavanje. 

Još jedan minus u filmu je dijalog. Bukvalno svaki razgovor traje predugo i na njegovom kraju niste ni skapirali šta ste to slušali. Kada priča krene, očekujete neku temu, neki rasplet, neku poentu, nešto zbog čega je prokleti dijalog sniman. Ne nadajte se nečemu posebno. Sačekajte samo finale filma gde imamo dijalog od dvadesetak minuta koji ne služi ničemu dok lik na kraju ni iz čega ne kaže nešto što želi. 

Film me je donekle podsetio na užas od filma Precious. Konstantno se tovare problemi ovom momku da se zapitate kad će kraj. Precious, koliko god bio prejadan, barem je davao razlog za te užase i gluposti. Moonlight nam to ne daje. Samo tovari očigledno očekujući da će poentirati na onim pomenutim dušebrižnicima iz prvog pasusa. 

Još jedna dobra stvar je način na koji je momak zatvoren u sebe. Postoje ljudi kojima se otvara i poveri ali ih je premalo. Zatvoren je zato što je okružen sa premalo onih koji bi da mu podare pažnju. Svi gledaju sebe i tako dolazi do izopštavanja. Pokušali su da nam ispričaju i neku priču u kojoj društvo kreira ono najgore u čoveku. Nije ni to loše prikazano. No nekako mi je transformacija ovog momka neubedljiva. Jasno je šta su pokušali ali slabo su pričali ovu priču pa me nisu naročito ubedili u sve. 

Najveći problem cele ove priče je što su nam je pričali ljudi koji to ne znaju. Prodavanje muda za bubrege je jako izražena disciplina. Setimo se Cloud Atlasa koji je kao pričao nešto epohalno što menja svet a zapravo nam je dao samo lepo ispričane nebitnosti za bilo šta u univerzumu. Tako i ovaj film. On upire prstom u ono što je hrana današnjih boraca za političku korektnost. Šta je sa ljudima koji žele da čuju pravu priču ovog momka? Ko ih jebe. Oni nisu dovoljno glasni da učine ovaj film relevantnim. Nemam problem što je ovo film o tamnoputom, ugnjetavanom momku koji je gej. Rado bih to gledao pod uslovom da je onaj ko smišlja priču želeo da nam predstavi pravi život tog momka. Ovako, ovaj film je jedno dosadno, bezvezno mrljavljenje sa tek nekoliko korektnih scena i pokušaja.

Zanimljivosti:
Naomi Haris je sve svoje scene snimila za 3 dana. Tri glumca koja tumače glavnu ulogu se nisu nikada sreli tokom snimanja. Mahershala Ali je prvi musliman koji je dobio oskara. Prvi LGBT film i prvi film u kom su svi glumci tamnoputi koji dobija oskara.

Naj scena:

Ok. Let your head rest in my hand. Relax. I got you. I promise. I won't let you go. Hey man. I got you. There you go. Ten Seconds. Right there. You in the middle of the world.

Moja ocena: 5/10