Syoo-peo-maen-i-sseo-deon sa-na-i / A Man Who Was Superman (2008)

Alternativni naziv: A Man Who Was Superman
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Yoon-chul Chung
Glumci: Jung-min Hwang, Ji-hyun Jun, Gil-seung Bang...

Priča:
Producent pravi dokumentarac o neverovatnom ponašanju njenog suseda koji veruje da je Supermen.

Moj osvrt:
Ovo je vreme kada smo bombardovani superherojima, pogotovu u svetu filma. Većina ljudi ove filmove smatra za ispraznu glupariju i teško ih je kriviti zbog toga jer filmovi sve više beže od same suštine. Danas se više akcentuje specijalni efekat od priče, šarenilo od gesta, lepo nacrtana karikatura od kvalitetnog lika. Nek se scenaristi i režiseri vrate suštini i dobićemo jako dobre filmove. Nije to teško. Pa cela ideja tih superheroja je krenula naivnim stripovima koji su imali odličan pokretač a to je gest dobrote. 

Uzmimo nekog jako popularnog superheroja. Supermen recimo. Ako drvo padne i priklješti nekog, Supermen dođe i podigne drvo, on je heroj. A šta ako se isto to desi i pojavi se čovek koji će pokrenuti druge da zajedno podignu to drvo? I jedno i drugo je gest dobrote, i jedno i drugo ima isti cilj. U čemu je razlika? U tome što običan čovek ne nosi kostim. 

Ako gledate čoveka koji konstantno zabavlja klince, koji jako voli decu i uživa u tome da im izmami osmehe, znate da je to dobar čovek. I superheroji iz fikcije (barem oni kojima se suština nije izgubila) rade isto. Pretvaraju od nas odraslih klince kako bi se smejali zajedno sa drugim klincima. Ne zaslužuje li onda ovaj obični čovek isto priznanje kao i superheroj? Nije li njegova sposobnost da ulepša klincima dan upravo moć koju ima?

Zašto volimo superheroje? Zapravo, to nije pravo pitanje. Zašto verujemo u superheroje? Zato što u usranom svetu oko nas lako prepoznajemo velika dela. Zato što u glibu još uvek želimo videti iskrenu, neiskvarenu belinu, verujemo da postoji taj neko koji može da okrene situaciju, da popravi ovo što izgleda da je bespovratno uništeno. 

Ako već verujemo u heroje, zašto onda potcenjujemo moć dobrog gesta, koliko god on bio sitan. Ako svako danas napravi samo mali gest dobrote, svet bi se promenio u trenu. Nekad je tako malo potrebno da nekog usrećite, da nekom ulepšate dan, olakšate put, promenite život. Ipak, mnogi od nas se kriju u nekoj lažnoj sigurnosti i plaše se da bi nekom drugom bilo bolje nego nama samima. Priznajmo sebi, ne postoji momenat u kom smo bez problema, većeg ili manjeg. I drugi su u istom sosu. Zašto onda očekujemo da neko drugi promeni naše stanje ako mi ne želimo da pružimo ruku nekom kome je ona očajnički potrebna. Nije puno potrebno da budemo heroji. 

No, sprečava li nas još neko da postanemo heroji? Ako smo spremni pomoći, učiniti nešto, šta je to što nas onemogućava da ostvarimo zacrtano? Odgovor je lak. To su drugi ljudi. Oni su tu da sapliću, da potcenjuju svaki naš pokušaj, da obesmisle svaki trud, da nas ubede da gubimo vreme na nešto što neće doneti materijalnu korist, da nas smatraju za budale, da nam objasne da se borimo sa vetrenjačama, da nas ubede da je to bitka koju smo već izgubili. I onda se predamo. Godine prođu i shvatimo da smo postali isti takvi kao oni koji su nam se protivili. 

Ima li onda nade? Ima. Počnite sada. Možda i jeste kasno za vas ali ima onih koji mogu postići mnogo više od nas. To su deca. Ne ubeđujte ih da superheroji postoje, samo im dozvolite da veruju u to. Podstičite ih da čine dobra dela, da je čak i mali gest vredan divljenja i da je to podvig jednog superheroja. Odajte im priznanje za svako dobro delo i pokažite neizmerno divljenje. Proslavite tu dobrotu sa njima. Konstatno grešimo u nameri da od dece stvorimo sliku koju smo sami zamislili. Ne činimo to. Ne ograničavajmo ih. Vaspitajmo ih da budu dobri i čine dobro, podržimo ih u idejama i namerama i videćete da će izrasti u dobre, srećne ljude koji će činiti velike stvari. Ne ubijajmo heroje u njima poput većine već gledajmo kako izrastaju u jednog od njih.

Glavno pitanje je zbog koga i za koga bi trebali biti taj heroj? Za početak zbog sebe. Osećaćemo se ispunjenijim i zadovoljnijim. Potom po ljude koji su nam bliski. Njihovi životi će biti bogatiji. Hajde da širimo, ne samo na te bliske već i na dalje. Dobrim gestom možemo podstaći da neko drugi čini isto to. I naš mali gest postaje veliki, postaje snažan i postaje ideja. Ideja je besmrtna. Na kraju, postoji neko zbog koga je najbitnije biti superheroj. Braćo i sestre, odgovor znate i sami. Onog momenta kada dete prepozna heroja u vama, znajte da ste uspeli.

Zanimljivosti:
Film je za mesec dana prikazivanja ostvario zaradu od 3,9 miliona dolara.

Naj scena:

Ko sam ja!?

Moja ocena: 9/10