Se-beun De-i-jeu (2007)

Alternativni naziv: Seven Days
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Shin-yeon Won
Glumci: Yunjin Kim, Mi-suk Kim, Hie-sun Park...

Priča:
Žena koja je uspešni advokat, u nameri da spase život svojoj ćerci mora da oslobodi optužbe čoveka osuđenog na smrt zbog surovog ubistva.

Moj osvrt:
Kako ovaj Korejac bude sjajno osveženje posle nekih holivudskih pizdarija, ne mogu to ni da vam opišem. Po ko zna koji put se vidi jasna razlika između šablonskih stvari i odličnog filma. Prvo nam je servirana scena u kojoj majka pronalazi fotografiju svoje ćerke koja plače i na toj fotografiji piše "više nikada nećeš videti svoju ćerku". Šta kažete na to? Fenomenalan uvod kojim vam film kaže "sada kad imam vašu pažnju, evo u nekoliko momenata stvari koje su dovele do toga". 

Imamo ženu koja je genijalan advokat. Njena ćerka je kidnapovana i biće joj predata tek kada ona oslobodi optužbe čoveka koji je optužen na smrt zbog svirepog ubistva. Tu imamo jezivu dramu gde se majka bori za život deteta. Kidnaper je neko zaista inteligentan i uvek je potez ispred svih. E tu je mali problem što ne znam koliko je realno da on uvek zna šta se dešava, uvek sve vidi i kao da je sveprisutan. Srećom nisu mnogo davili ovo ali na samom početku baš ume da iritira. Drama ove žene je užasna. Kako znamo da ovo nije holivudski film, možemo verovati da detetu zaista preti opasnost. 

Naporedo sa tim imamo priču o slučaju kojim se ona bavi na sudu. Čovek koga je tako lako osuditi je optužen za ubistvo. Odlično je predstavljena ta priča ali imam dva problema sa njom. Prvi problem je što me dosta podseća na CSI serije koje baš i ne volim. Ali ipak iako podseća na njih, lako je bolja od svake od nje, baš zato što je rađena realno i pametno. Druga stvar je što su taj slučaj ubistva i njegova istraga neretko dominirale nad onom jezivom dramom. Nekako mi je to bilo baš skretanje sa teme. Ono što vam želim reći je, kada budete gledali ovo, nemojte se zavarati kao ja. Sve što gledate zaista ima mesto u filmu. Iako mi se činilo da su ti segmenti istrage predugi, sečeni su jezivim događajima vezanim za otetu devojčicu. Ono što nisam uspeo iz prve da skontam je da gledamo tu još jednu dramu. Na fenomenalan način je ona maskirana u ovu priču o ubistvu da mi je lako prošla ispod radara. 

Ono što je vrhunski jezivo je psihičko stanje u koje je doveden glavni lik. Siguran sam da ne želite ni da zamislite kako se neko oseća kome su oteli dete. Na sve to, iako je strašan advokat, nepojmljivo je da može da se koncentriše na slučaj koji vodi. Da je ovo holivudski film, videli bi neko spektakularno rešenje, osobu koja rezonuje 200 na sat i obara slučaj za medalju. Ne, braćo i sestre, ovi filmotvorci su se odlučili da celu priču žestoko začine ali da psihičko stanje žene predstave realno. 

Osim što na umu ima život svog deteta, osim što mora da se skoncentriše na slučaj, mora da misli o tome da li oslobađa ubicu. To je veliko moralno pitanje. Ako imamo u vidu da je ona branilac, možda ne izgleda sad tako relevantno povlačiti pitanje moralnosti. E, sada je ulog drugi. Ona može da oslobodi osobu koja je kriva za smrt nečije ćerke. Tu se odlično vidi njena unutrašnja borba. Veliki problem je to što ovo "nečije ćerke" nije neodređeno. Ovde imamo i osobu čija ćerka je ubijena. Ako imamo u vidu da niko ne sme da zna da je ćerka advokatice kidnapovana i da ona ima samo par dana da oslobodi optuženog, mislim da sada imamo kompletnu sliku užasne situacije u kojoj se ova žena nalazi. 

Možda je moglo da se potencira još na užasu ove situacije osim na istrazi ali to je moj bolesni ukus, tako da ovo shvatite uslovno. U svakom slučaju ovde ima za svakog po nešto, i za ljubitelje drame i za ljubitelje psihološkog trilera. Svi će biti zadovoljni, pa čak i CSI fanovi koji mogu ovde videti neku realnu i dobru verziju svoje ljubljene serije. Možda su malo i preterali sa tim da je slučaj otišao u visoke krugove ali u svakom slučaju odrađeno je vrhunski. Recimo State of Play ima tu aferu u visokim krugovima ali ona je teška sprdnja kada se uporedi sa ovom. 

Uglavnom, sve mane koje sam naveo ravna savršeno finale. Tada se zapravo pred nama odvije neka druga drama, čak i snažnija od one koju mislimo da gledamo. Finale ne pokazuje pravi obrt u radnji koliko u aspektu sa kog gledamo ceo film a to je nešto što holivudski filmovi zaista retko uspevaju. Jedina prava mana celog filma je kamera. Kontam da su hteli da dignu tenziju time i da naprave frku ali ovoliko brzih promena kadrova, ovoliko zumiranja, ovoliko drmusanja kamere je zaista previše. Ovaj odlični psihološki triler svakako treba da bude jedan od filmova koje ste pogledali.

Zanimljivosti:
Na Grand Bell Awards Yunjin je dobila nagradu za najbolju glumicu upravo zbog ove uloge.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 8/10

Dark Mirror (2007)

Žanr: Triler | Horor
Režija: Pablo Proenza
Glumci: Lisa Vidal, David Chisum, Joshua Pelegrin

Priča:
Žena se sa svojom porodicom useljava u čudnu, staru kuću koja krije zagonetnu prošlost. Mračna strana polako dolazi po svoje.

Moj osvrt:
Ne mogu da se otmem utisku da je u rukama Polanskog ili nekog ko zna šta radi ovo moglo lagano biti remek delo. Solidna ideja koja je uz nekoliko doradi u scenariju i jasnom definisanošću šta želi pokazati mogla biti pravo osveženje. Porodica se useljava u kuću koja krije mračnu prošlost. Kada je ova tema u pitanju, teško je napraviti nešto novo, ali ovde je bilo potencijala za dobru stvar. Problem je što znamo da je tu nekada živela porodica poznatog slikara i da su nestali. Ništa više od toga. Nešto malo dobijemo kasnije ali smatram da je trebalo biti više karakterističnih stvari kako bi znali u kom smeru film ide. Mnogo je ovo nedefinisano u svakom momentu filma. 

Potom kreću čudne stvari da se dešavaju i za divno čudo sve to deluje odlično. Prvo kuća čija unutrašnjost izgleda drugačije kada gledamo u ogledalu. Ne volim kada se jedan fazon eksploatiše mnogo ali ovo je moralo više. Dat nam je nagoveštaj da tu nisu baš čista posla, vrlo malo detaljčića i to je to. Moglo je npr. da se odradi da se neka vrata misteriozno pojave i odvedu glavnog lika u sobu koja nam da još malo bolesnih detalja o mračnoj prošlosti kuće. Jednim tehnički savršenim udarcem ubijamo dve muve. Umesto ovako nečeg, daje nam se još čudnjikavih stvari. 

Recimo kada ova naša deva fotografiše nekog, taj nedugo posle toga nastrada. Sa ovim segmentom imam više problema. Prvo, nije ni izbliza jasno zašto se to događa. Čak i kad nam se misterija razjasni, ovo deluje prilično labavo. Drugo, sve me to podseća na neke slešerske gluparije gde sam sve vreme očekivao neko idiotsko rešenje. Nekako, kakvo god rešenje ovde servirali, očekivano je i neinteresantno. Niti vidim logiku za ovako nečim, niti vidim motiv, niti potrebu. Bolje je da se film bazirao samo na kuću, dobili bi sigurno solidan haunted house filmić. Ovako, mnogo prostora se daje ovom delu misterije koji nije naročito inspirativan. 

Takođe, imamo još malo hororističnih detalja koji dolaze ni iz čega i ne služe ničemu. Takva nagomilanost detalja još više pomaže onoj neodređenosti da potpuno zamlače film. Što je najgore od svega, glavni lik deluje kao da je samo zbunjen događanjima. Tek kada priča debelo odmakne, ta žena već pokazuje znake frustracije. Ne smeš ovako nešto da radiš. Ceo film mi serviraš lika koji sve prima sa malim promenama u raspoloženju i na kraju treba da poverujem u dramu koju ona doživljava. Potom, ovde imamo problem poput onoga iz Dnevnika Elen Rimbauer. Odjednom nam se daje nešto novo i sad mi treba da se, bez prethodnog uhodavanja, primimo na priču kako je to skroz opasno, kako je sve sada prepuno tenzije ili šta već. To je kao kada bi očekivali dramatičan košarkaški meč tako što ste ekipama par minuta pred kraj rekli da je obim obruča kroz ceo meč zapravo bio kraći 10cm. To jednostavno ne ide, nema logike i samo potcenjuješ gledaoca. 

Ono što diže ocenu filmu je sam kraj. Doduše, pre njega nam se servira obrtovog obrta obrtov obrt koji nosi gomilu stvari koje ne služe ničemu. Misilm, nije ovo očajno kao u Usponu Mračnog Viteza gde obrtom napravite od savršenog negativca kučku i otvorite pitanje zašto neko ko želi da detonira bombu ne učini to onog momenta kada legalno dođe u njen posed umesto što zajebava i sebe i nas tri sata filma. Obrt u Usponu Mračnog Viteza služi da se pokenja po svemu što je taj film do tog momenta predstavljao dok mali obrti u Dark Mirror-u jednostavno ne služe ničemu. Ako moram da se odlučim, ja sam uvek za ovu drugu varijantu. 

Elem, kraj je zaista dobar i on složi priču u logičku celinu. Sve to deluje simpatično i originalno, ali je jasno kao dan da se moralo bolje doći do ovog momenta. Ok, nije moralo biti mnogo nagoveštaja, to i ne tražim. Tražim samo takvu priču da kad mi serviraš rešenje kažem, "pa da, to je savršeno logično", ne moram da budem iznenađen kolosalnim obrtom, ali me zadovolji idejom. Imaj barem onu stvar da pokušaš tako nešto. Ovde su na žalost odlučili da ne prave jednostavan film već su ga komplikovali do te mere da on povremeno izgubi svu smisao i više niste sigurni ni šta gledate. Šteta. Ovako bravo za pokušaj, samo šteta što ovo nije radio neko ko zna posao.

Zanimljivosti:
Budžet filma je bio oko $1.000.000.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 5/10

The Gorgon (1964)

Žanr: Misterija | Horor | Fantastika
Režija: Terence Fisher
Glumci: Christopher Lee, Peter Cushing, Richard Pasco...

Priča:
U ranom 20-tom veku, Gorgona uzima ljudski oblik i teroriše malo evropsko selo tako što ljude pretvara u kamen.

Moj osvrt:
Postoje horori koji u sebi nose mnogo više od samog straha i jednostavne priče (Martyrs, Mist, Saw, The Omen...) a postoje i oni jednostavniji koji vam daju malo a to malo je fino odrađeno i sasvim zadovoljavajuće jer ničim ne vređa inteligenciju ( Premature Burial, Saw 2, Hostel...) a imamo i onu poslednju grupu koja se danas najviše štancuje a to su stvari za koje vam mozak ne treba (Wrong Turn 3, Hostel 2, Divide...). Gorgona spada u ovu drugu grupu pri čemu je svakako jedan od kvalitetnijih filmova iz nje. Ne planiram puno pisati o filmu jer priča nije velika tako da ću samo pobrojati nekoliko vrlina i mana. Prvo, atmosfera nije odlična, već je fenomenalna. 

Navikli smo da ovi stariji horori imaju sjajnu scenografiju ali je treba i iskoristiti kako valja. Recimo Premature Burial je imao strašno dobru i jezivo oslikanu scenografiju, ali šta mi znači maglovito groblje kada dvoje šetaju tu bez ikakve sugestije da nešto jezivo može da im se desi. Gorgona nema tako spektakularnu scenografiju kada je vizuelni aspekt u pitanju, ali ono što ima, koristi savršeno. Turoban i mračan izgled svake scene nagoveštava da opasnost može da se pojavi bukvalno iz svakog ugla. Kada gledate scenu u kojoj ljudi pričaju, čak i tu imate utisak da u pozadini nešto može da se pojavi. Sve deluje kao pretnja. Odlično je i iskorišćen zvuk. Vetar deluje preteće, zvukovi noći takođe a najbolje od svega je što film i tišinu odlično koristi kada to treba. 

Priča je krajnje jednostavna. U malom selu se u poslednjih 5 godina desilo pet ubistava. Žrtve su pretvorene u kamen. Vlast ne želi da se petlja tu puno i bez ikakve logike optužuje tamo neku osobu za ubistva. Tu može da leži i mali problem koji ćete imati sa filmom. Kako nam se misterija razvija, biće jasno ko stoji iza svega i ko je ključ cele priče. To je valjda i filmotvorcima bilo jasno pa su primenili jedan odličan recept. Tu su onda servirali dobru pozadinsku priču sa dosta simbolike. Pre svega imamo činjenicu da čovek želi da zaštiti osobu koju voli i to toliko da postaje slep kada su njene mane u pitanju. Imamo i dobru simboliku gde se više muškaraca slepo bore zbog jedne žene pri čemu su spremni i stradati zbog nje. 

Kada je sama Gorgona u pitanju, ona je i razlog zbog kog sam odlučio gledati film. U jednom od mojih najomiljenijih filmova, Clash of The Titans (naravno original) pojavljuje se Meduza Gorgona i to biće je jedno od najjezivijih koje sam video na filmu. Podilazi me jeza i dan danas kada gledam scene sa njom. Gorgona koja se pojavljuje u ovom filmu zapravo nije Meduza već Megara i to je svakako dobra stvar jer u poređenju sa onom iz Clash of The Titans, ova ipak nije ni blizu tako jeziva. Time je izbegnuto svako moguće poređenje sa znatno impresivnijom verzijom ovog čudovišta. 

U svakom slučaju dobro nam se servira priča o ovoj Gorgoni kroz nekoliko razmatranja legende o tri sestre. Sasvim fina priprema za njeno pojavljivanje. Ono što svakako nije baš najbolje je njen izgled. Retko se ona u kupnom planu vidi na ekranu ali kada je vidimo, jasno je da baš i nisu najbolji efekti šminke. Opet, to je odlično prikriveno u atmosferičnim scenama gde Gorgonu vidimo u senkama ili u odrazu. Tako, ona deluje prilično jezivo. Takođe atmosfera koja je takva da pomislimo da će se ona pojaviti svakog momenta je sjajna. Ako već nisu mogli da iskoriste bolje šminku, smatram da su mogli malo udaljiti kameru i ubaciti neko jezivo kretanje, ili sa nekim lomatanjem pri hodanju ili je čak mogla kliziti po površini. I jedna i druga opcija bi delovale zastrašujuće. Ovako ona je prilično statična. 

U Clash of the Titans je priča o Meduzi servirana savršeno. Prvo, kada je veštice pomenu, digne se gledaocu kosa na glavi. Kada već čujete priču o njoj, počnete da je sažaljevate. Koliko je to bolesno dobro, teško je opisati. U Gorgoni su pomenuli legendu o njoj, ali se više bave ljudskim oblikom koji je ona zaposela. Tu mi malo film škripi. Zašto Gorgona radi to što radi, zašto se sveti ljudima, zašto baš zaposeda određenu ženu, zašto nema veće drame kada je ta žena u pitanju. Tu su neka pitanja ostala otvorena. Ono što je dobro, ne servira nam se neko idiotsko rešenje kako je se osloboditi, kako skinuti kletvu i odšetati u zalazak sunca. Gorgonina kletva je toliko jaka da je sve beznadežno, a to je za jedan horor film neprocenjiv kvalitet. 

Na kraju, pomenuću pojavljivanje dve legende, Kristofera Lija (Saruman iz serijala Gospodar Prstenova i Hobit) i Pitera Kašinga, tako da tu imamo odgovor na pitanje o kvalitetu glume. Karakterizacija je veoma dobra mada neke stvari se dešavaju pomalo prebrzo pa se zapitamo koji su motivi likova. Iako je priča o Gorgoni mogla biti temeljnija, iako su neke stvari trebale da budu malo više iskristalisane, za ljubitelje atmosferičnog horora i mračne misterije, ovo će svakako biti poslastica.

Zanimljivosti:
Pokretanje zmija na glavi gorgone se vršilo pomoću žica koje su bile vezane u kutiji koja je stajala 4-5 metara iza Gorgone. Po mitu, Megara ne pripada trima Gorgonama. Prudens Himan je za malo zaista ostala bez glave. Kada je Li zamahnuo mačem, ona je trebala da se sagne ali kako to nije uradila, pomoćnik režisera ju je brzo povukao. Kristofer li je rekao da je ovo za njega fenomenalan film koji je dosta unazađen lošim efektima Gorgone.

Naj scena:

Pol sreće Gorgonu.

Moja ocena: 7/10

Stay (2005)

Kod nas nazvan: Ostani
Žanr: Drama | Misteraija | Triler
Režija: Marc Forster
Glumci:  Ewan McGregor, Ryan Gosling, Kate Burton...

Priča:
Psihijatar pokušava svoja dva paicijenta da odvrati od samoubistva i u isto vreme pokušava da zadrži vezu sa stvarnošću.

Moj osvrt:
Kada sam prvi put naleteo na ovaj film, nije mi se radnja činila spektakularnom, ocena na imdb mi nije ulivala poverenje tako da nisam ni imao nameru da ga gledam. Da nije bilo vaše preporuke, verovatno bih ga preskočio. Ovo je definitivno poslednji put da verujem imdb-ovoj oceni. Kroz ovaj prikaz, pokušaću da ljudima koji nisu shvatili film objasnim o čemu je on zapravo ali ću se i truditi da ne spoilujem kako ga ne bih pokvario ljudima koji ga nisu gledali. Neću imati neku hronologiju koju je imao film već ću ići koracima koji će moći da vam film bolje približe/objasne. 

U životu svakog čoveka postoje događaji koje on može jasno u glavi da ponovi pred svojim očima i da mu izgledaju kao da su se upravo desili. Čovek čuva karakteristično osećanje za sve te momente čuva i najmanje detalje koji ga vezuju za njih. Time se ovaj film savršeno bavi. Konstantno potencira na mnogim događajima i neretko pokušava gledaoca da zbuni njima. Postoji jedan ključni događaj koji se provlači filmom i koji je izrodio ono što gledamo kroz celu priču. Taj događaj detaljno vidimo na kraju ali ne vidimo ga kao rešenje na sva naša pitanja, već ga vidimo kao uzrok svega što gledamo. Taj događaj je zapravo pokretač svega. 

Po onome što gledamo, za samu priču bitne su tri osobe. Prvo imamo psihologa. Njegova devojka je neko ko je jednom pokušao da izvrši samoubistvo. Jasan je njegov strah da ona to ne ponovi i non stop u njoj traži odgovor da li će se to ponovo desiti. Karakteristično za njega je da nesvesno poriče sve. Sve što vidi, sve što mu se dešava, sve na šta ne zna odgovor, on poriče postojanje takvih mogućnosti. Drugi lik je njegov pacijent koji želi da se ubije. Razlozi su prilično jasni, ali uprkos njima, mladić neprestano krivi sebe za sve loše što se desilo. Čak i ako nije kriv za sve to što se desilo, on ipak na sebe preuzima sav taj teret. Treća osoba je pomenuta devojka. Ako su ona prva dva lika dijametralno suprotna, ona predstavlja na neki način njihovu ravnotežu. Ona je neko ko ne želi da bude ostavljen po strani, želi da učestvuje u svemu, da prihvati i bude prihvaćena i da sve razume.

Gomila različitih detalja povezuje ove likove. Kada skontate vezu između njih, imate rešenje filma. Moj prvi utisak je bio da sam prerano sve to shvatio. Hajde da malo razmislimo o ovakvoj proceni. Obično kada nam se serviraju čudne stvari u filmu kraj nam reši sve. Potom mi moramo da premotavamo film da bi pohvatali sve detalje. Na taj način film može biti i nelogičan, samo što mi na samom kraju ne možemo da se prisetimo baš svih detalja. Stay je imao hrabosti da nam u ranoj fazi više puta nagovesti rešenje tako da je ono što vidimo već moglo da bude podložno sudu. Čak i od tog momenta, Stay otvara dosta pitanja i tera čoveka da konstatno razmišlja. Previše je ovo simoblike i dobrih stvari da bi ovaj film imao ovakvu bednu imdb ocenu, ali dobro. Nek masa glasa za Social Network, Hunger Games i filmove bez grama inteligencije. Stay je ipak hrana za odabrane. 

Ono što moram da pohvalim to je tempo filma. Prvo počinje lagano, većina stvari je jednostavna, lako je sve to shvatiti i ispratiti. Kasnije počinju ozbiljniji događaji, sudbonosnije odluke, veća konfuzija pa čak i frustracija. Ovde čak i film konfuzijom pokušava isfrustrirati gledaoce. sve ovo je genijalno iz prostog razloga što su takve i reakcije svakog čoveka. Recimo svakom od nas se desio nekada neki nemio događaj. Prva reakcija jeste šok i neverica. Kasnije dolazi do pitanja kako sve to prihvatiti i čovek i dalje jedva uspeva da poveruje u sve. Za taj period je karakteristična velika zbunjenost i začetak frustracije koja se postaje sve veća sa shvatanjem da ćemo morati da živimo sa tim. 

Kada sve to prođe i čovek nauči da živi sa tim što se desilo on dolazi u neku drugu fazu. Može i ovde on kriviti sebe kao i ranije, možda može to i prestati. U svakom slučaju biće mu jasno šta se desilo, verovaće u to, tako da deo njega koji je nekada imao drugačije osećanje nego ovo sada, umire. Kada su te faze u pitanju, mislim da nisam gledao film koji se bolje bavi tim od Stay. Braćo i sestre, Stay se bavi ključnim događajem koji iz korena menja život čoveka i na savršen način se bavi svim stanjima kroz koje čovek prolazi. Sva ta stanja su savršeno logična posledica takvog događaja. Zbog svega ovoga, Stay zaslužuje samo reči hvale kao i vi koji ste preporučili/izglasali ovaj film. Hvala vam.

Zanimljivosti:
Ovo je prvi scenario koji je Dejvid Beniof prodao i to za $1.500.000. Letam je anagram od Hamlet koji je referenciran više puta u toku filma.

Naj scena:

Savršen pokazatelj želje čoveka da vidi da li je kriv za pakao kroz koji prolazi.

Moja ocena: 7/10

Dances with Wolves (1990)

Kod nas nazvan: Ples Sa Vukovima
Žanr: Avantura | Drama | Vestern
Režija: Kevin Costner
Glumci: Kevin Costner, Mary McDonnell, Graham Greene...

Priča:
Poručnik Džon Danbar, usamljen u udaljenoj tvrđavi tokom Američkog Građanskog Rata, sprijateljuje se sa Indijancima i vukom.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo nam vrhunskog filma kome je malo falilo da bude jedan od savršenih. Tačnije, nije mu ništa falilo, već je imao bespotrebni višak. Možda se neki od vas neće složiti, ali smatram da ono na šta se film sveo jednostavno nije smelo da bude deo njega. No kasnije o tome, ipak ovo ostvarenje zaslužuje mnogo reči hvale jer ima nešto što nema ni jedan jedini film. Napominjem da sam gledao direktorsku verziju od skoro 4 sata. 

Ono što vidimo na početku možda i nije toliko bitno za veći deo filma ali je bitno za finale o kom ću pisati posle. Džon Danbar nas na neki način provodi kroz trenutno stanje u vojsci. Tu vidimo surovi realizam u kom jednostavno niko ne može da pronađe sebe. Svaki normalan čovek sebe vidi van rata. U ratu njegove želje su mnogo skromnije ali i takve, one su prilično neostvarive i zbog toga dolazi do frustracija. Nekoliko jednostavnih scena upravo to pokazuje. Vidimo uticaj koji rat ima na psihu čoveka i vidimo ljude slomljene volje. Jednostavno, pametno, inteligentno i efikasno. 

Sada dolazimo do nečega zbog čega je ovo veliki film, nečega čime se nijedan film nije bavio. Kada posmatramo čovekov odnos prema opasnosti i neprijatelju jasno je kao dan da on uvek reaguje tako da što pre želi da se reši i jednog i drugog. Prvo, pitanje je koji su to razlozi zbog kojih čovek nekog smatra neprijateljem. Zašto npr. u ratu čovek kojeg gleda preko nišana treba da bude ubijen, koje su to razlike koje ih razdvajaju, koji je razlog što će pucati ili zariti nož u nekog. Ovde recimo vidimo čoveka koji je ratnik, koji je prošao mnogo bitaka. Tek kada se bude borio iz pravog razloga, on ne zna kako se zapravo oseća. Shvata da nije razumeo sve prethodne ratove, sve bitke, tačnije ne vidi u tim borbama pravi motiv niti razlog. Tek kada je branio dom i ljude on je shvatio svu besmisao prethodnog ratovanja. I tek onda on oseća polet i ponos. Uporedite sad ovog ratnika sa onim sa početka teksta. Čovekom koji ide da ratuje za tamo neke više ciljeve, da ratuje za nešto u šta potencijalno i ne veruje. Džon Danbar je došao u situaciju da vodi jedinu logičnu borbu, mnogi nisu došli u to stanje. Zbog toga je vidna razlika između njega i ostalih vojnika koje vidimo na početku filma. 

Da se vratim na ono glavno. Šta npr. da čovek ne odreaguje tako burno i impulsivno, da ne zapuca odmah, da ne krene odmah da beži? Hajde da za početak uzmemo opasnost. Ovde imamo vuka koji se pojavljuje u jednom delu filma. Danbar je lako mogao da ga ubije. Ali nije to učinio. Ako čovek ima pušku u ruci i gleda u vuka na nekih recimo 30tak metara, velike šanse su da će pucati kako bi bio siguran da ga taj vuk ne bi napao. E tu smo. Upravo tu leži glavni problem kojim se ovaj film savršeno bavi. Čoveka u životu u mnogim situacijama vodi strah. Strah za život, strah za sigurnost itd. i svi ti strahovi mogu pomoći čoveku da uspe, ali ga oni i užasno ograničavaju. Pogledajte sve velikane koji su doneli nešto novo, koji su otkrili nešto novo, koji su izmislili nešto epohalno, koji su odlučili da urade nešto što nije niko drugi. Mislite li da je to zato što su neustrašivi? Malo sutra. Oni su samo bili dovoljno hrabri da prebrode strah i vide iznad njega. Džon Danbar je odlučio da ne puca u vuka. Kao što on može da vidi vuka kao opasnost, tako i vuk može da gleda na njega. 

Hajde da se sada bavimo neprijateljstvom. Ono se opet hrani ili strahom ili mržnjom. Problem je u tome što većina ljudi koji mrze, ne znaju pravi razlog. Malo je zaista pravih razloga zbog kojih čovek može da mrzi nekoga. Svedoci smo da danas ljudi mrze nekog samo što je na drugoj strani. Koliko je to besmisleno i koliko ljudi tu ne razmišljaju, teško je i opisati. U svakom slučaju, takvi likovi budu samo deo mase, budu aktuelni zbog svojih gluposti ne shvatajući koliko su zapravo nebitni. Džon Danbar je odlučio da na neprijatelja počne gledati kao na čoveka. Došao je u period života kada traži pravog sebe, kada traži smisao u svemu što je postao. Umesto da ukloni protivnika, odlučio je videti čoveka u njemu a ne metu. To je ubedljivo najveći kvalitet ovog filma i na tome se film trebao bazirati celim svojim tokom. U ratu, Džon Danbar je odlučio upoznati čoveka. 

Uloga čoveka kao čoveka u ratu se najčešće svodi na to da je on oruđe u rukama ljudi koji se bore za vlastite ciljeve. Čovek nikada ne razmišlja o protivniku kao čoveku već kao opasnosti, neprijatelju koga treba ukloniti. Ples Sa Vukovima upravo pokazuje ovo drugo. Džon Danbar je jednostavno prihvatio i čoveka i vuka kao takvog a ne kao neprijatelje. Ono što je zanimljivo je to kako drugi gledaju na njega. On je ipak učinio nešto što niko nije, izdigao je čoveka iznad situacije. Niko drugi to ne shvata tako. Neki ga gledaju u jednom momentu kao hrabrog heroja, neki ga gledaju kao čudaka, neki opet ne shvataju šta on čini a on radi najljudskiju moguću stvar od svih. To valjda dovoljno govori o nama kao ljudima. 

Kada već razumeš opasnost, kada već vidiš čoveka u neprijatelju, šta je sledeće što preostaje - upoznavanje. Dok upoznaješ opasnost, uviđaš zašto ona slovi za jednu, šta je to što ti preti u njoj a šta je to što možeš da kontrolišeš i da okreneš u svoju korist. Ko zna, možda opasnost možeš da pretvoriš u svoju snagu. Ako u neprijatelju ipak vidiš čoveka, ostaje ti da ga upoznaš, ostaje ti da vidiš da li su razlozi za neprijateljstvo opravdani, da li je on taj koji ti je dao razlog da ga smatraš neprijateljem. Ako uvidiš da nije, onda možeš da učiš od njega ali i da ti budeš taj koji podučava. Tako se linija neprijateljstva istanjuje i puca, tako zajedno postajete bolji ljudi. 

Kada upoznaš nekog, onda se postavlja pitanje da li si spreman poštovati razlike. Ako vas razlike čine neprijateljem, onda se vraćamo na ono što sam pisao ranije, vraćamo se na to da ćeš mrzeti nekog samo zato što je na drugoj strani. Ako čoveka kojeg si upoznao prihvatiš takvog kakav jeste, sa svim razlikama i sličnostima, on isto tako može da ti bude i prijatelj kao bilo ko ko ti je sličniji. Stavovi ne čine čoveka velikim ili malim, već postupci kojima pokazuje ljubav, mržnju, odanost, strah itd. Ali kakva god osećanja gajio prema čoveku, bio on neprijatelj ili ne, ako si čovek dovoljno, gajićeš poštovanje. To se vidi npr. u savršenom Coriolanusu. Imamo dva velika neprijatelja ali pre svega dva čoveka koji poštuju veličinu ovog drugog. 

Sve ove sjajne stvari nam se prikažu u Plesu sa Vukovima. E onda je došlo isforsirano, blago patetično finale. Blatite me slobodno, ali meni je to finale bio teški višak. Film koji nas je učio životnim postupcima odjednom se pretvara u priču o jadnim Indijancima koji izumiru. Ok, znamo to. Savršeno se u filmu provlači ta tema o dolasku belaca koji će prekinuti ovakvo postojanje Indijanaca. Ako već vidimo kako su superiška ovi Indijanci, od same pomisli da će biti istrebljeni dobijamo grč u želucu. Ali eto zbog nekog tamo razloga moralo je da dođe do toga da bude duela sa vojskom. Ok, duel kao duel je odličan, ali taj deo filma žestoko pljuje na mnoge do tada građene stavove. 

Ako smo videli vojsku u početku kao grupu slomljenih ljudi kojima je svega preko glave, zašto nam se servira na kraju gomila teških karikatura i idiota. Cela vojska koju vidimo na kraju se sastoji od morona koji mogu da prođu samo u šablonskim sranjima od filmova. Da li je moguće da u celom odredu postoji jedan čovek koji dobro rezonuje a da su svi ostali moroni. Ovo im žestoko nije trebalo. Jednostavno, zadnjih četrdesetak minuta se toliko isforsirano bavi temom kako su savršeno čisti Indijanci postali pretnja karikaturama od belaca i šeta po ivici patetike da mi je oduševljenje filmom u jednom momentu prilično splasnulo. 

U svakom slučaju ovo je nešto što je obavezno za pogledati. Oduševljavaće vas neočekivanim prelepim stvarima, odličnim gegovima koji će vas nasmejati do suza, pokazati čovečnost koju niste videli skoro nigde, pokazati veliku životnu filozofiju, prikazati vrhunsku karakterizaciju, jedinstvene likove, odličnu glumu, prelepe predele, savršen odnos čoveka sa drugim ljudima, savršen odnos čoveka i životinje. Ako bih ga ocenjivao ovim zvezdicama, svakako bi dobio svih pet od mene.

Zanimljivosti:
Osim uvodne scene rata, sve ostale su zbog vremenskih uslova snimane hronološki. Vuka su zapravo igrale dve životinje pri čemu su jednoj morali ofarbati šape. Oba vuka su bila sve vreme na setu. Oko 25% dijaloga nije na engleskom. Oko milion stopa filmske trake je iskorišćeno za snimanje. Korišćeno je 9 kamera u sceni lova na bizone. Kevin Kostner je dok trči ispred vuka bacao meso kako vuk ne bi ugrizao njega jer se to prethodno desilo treneru te životinje. Glavnu ulogu je trebao da glumi Vigo Mortensen ali će se on ipak u ovoj ulozi naći u nastavku filma (The Holy Road) pošto je Kostner odbio da glumi u njemu. 

Dva pripitomljena bizona koja su korišćena, pozajmljena su od pevača Nila Janga. Zbog velikih troškova, Kostner je morao da uloži i svoj novac ali mu se to kasnije vratilo. Da bi izbegli nasilje prema životinjama, $250.000 je utrošeno na izradu mehaničkog bizona. Do dana današnjeg, vestern koji je najviše zaradio. Jeleni koje Kostner vadi iz reke su zaista mrtvi. Svi oni su ubijeni u saobraćajnim nesrećama i sakupljani su za potrebe filma. Kada Kostner širi ruke dok jaše na početku filma to je bila spontana reakcija. Studio je želeo da u isto vreme izbaci Ples sa Vukovima i Kad Jaganjci utihnu kako bi imao dva filma u konkurenciji za Oskara, ali zbog komplikacija Kad Jaganjci Utihnu je izbačen kasnije. Oba filma su dobila oskara.

Naj scena:

"Ples" sa vukom

Moja ocena: 8/10

Saw (2004)

Kod nas nazvan: Testera, Slagalica strave
Žanr: Misterija | Horor | Kriminalistički
Režija: James Wan
Glumci: Leigh Whannell, Cary Elwes, Danny Glover...

Priča:
Dva čoveka se bude vezani lancima ne sećajući se kako su dospeli u istu prostoriju. Zaključuju da su taoci poznatog serijskog ubice po imenu Jigsaw. Oni moraju da prateći mnoga pravila ispune seriju zadataka kako bi izbegli smrt.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo i mene posle malo duže pauze. Razlozi su opravdani, selidba u drugi stan i još brdo obaveza su me malo omeli u poslednje vreme. Ali kako se draga i ja skrasismo u novom stanu, mogu da se ponovo posvetim pisanju. Za početak ide veliko upozorenje jer će tekst sadržati pregršt spoilera, tako da ako niste gledali ovaj film (a iskreno se nadam da ste to učinili), ne preporučujem čitanje. 

Kada mi neko kaže da je film Saw baziran na zagonetkama i krvoliptanju, odmah skontam da čovek ni ne misli kada gleda film. Kada bi se ovo remek delo zasnivalo samo na tome, bio bi prosečan filmić simpatičan za jedno gledanje. Opet, kad mi kažu da je film odličan samo zbog finalnog obrta, i tu ljudi onda nisu uhvatili ono najkvalitetnije. Jeste obrt umobolno dobar ali nije u njemu glavni kvalitet. Kako je jednom filmu preskromnog budžeta sa jedva dva dobra glumca uspelo da postane remek delo - hajde da vidimo. 

Na samom početku film savršeno zgrabi pažnju. Dva čoveka se bude zaključani u jednoj maloj prostoriji, vezani lancima sa gomilom pitanja. Kada bi te zagonetke bile napravljene zbog samih zagonetki, bilo bi to i dalje zanimljivo ali ne bi imalo ni izbliza ovoliku vrednost. Prva stvar je ta što se pitate zašto su baš ovi ljudi izabrani da budu ovde. Jasno je da to nije dobri stari ofrlje sistem, niti da ubica ubija eto tako, zato što je to cool u filmovima. Postoji razlog zašto su ova dva čoveka tu. Samim tim se pokreće i pitanje motiva čoveka koji ih je stavio u ovaj položaj. 

Druga stvar je saradnja ove dvojice. U svim filmovima smo navikli na idiote koji će se suprotstaviti jedinom logičnom rešenju bez nekog razloga. Recimo u trubadurskom Argu, Aflekov lik dolazi da pomogne lemezinama koje se izležavaju u kući kanadskog ambasadora i odmah se tu jedan od njih protivi što zvuči ovako "Kako da znam da li ti želiš da nas spaseš. Odbijam tvoju pomoć, logičnije je da sedim ovde i čekam da me pobesnela rulja nađe i nabije na kolac." Taj film je pravljen bez namere da se obrati pametnoj publici i pravljen je da prodaje muda za bubrege. Saw je pravljen inteligentno i hrabro. Dakle, imamo odličnu saradnju dva lika. Naravno da i oni imaju dilema, ali savlađuju ih kao dve normalne osobe. Čim jedan lupi neko pitanje, drugi daje logičan odgovor. 

Kada nam se servira priča o ubici, tu imamo nešto što nije viđeno na svetu filma. Čovek svoje žrtve stavlja u situacije iz kojih je teško ali ne i nemoguće izaći. Kako ne bih propustio neki detalj vezan za njega, krenuću polako i redom. Želim da vam dokažem da je Džon Kramer jedan od najbolje kreiranih negativaca u istoriji kinematografije. Problem može da nastane što ovaj prvi deo filma nije dovoljno posvetio vremena, tj nije izneo dovoljno detalja vezanih za njega pa to ljudima može da promakne. Posle je to sažvakano u mnogo slabijim nastavcima, ali verujem da pravi filmofili mogu da prepoznaju nešto ovako dobro. 

Prva stvar koja je bitna je to da su njegove žrtve, po njegovom mišljenju ljudi koji traće svoj život, koji čine prestupe, koji su grešni itd. Takvu stvar, samo dosta užu od ove imamo u savršenom Se7en. Tu se ubica vodi smrtnim grehovima. Razlika između tog lika i Džona Kramera je ta što je ubica iz Se7en opsednut religijom i smrtnim grehovima koje ona propagira, koji na neki način sebe ističe kao borca za pravdu i za više ciljeve. Džon Kramer nije takav. Za mene, on je još jači lik od tog iz Se7en. Sam Saw možda nije bolji od filma Se7en ali je za mene Kramer znatno upečatljiviji lik od ubice iz tog filma, bez obzira što Se7en ima boljeg glumca na toj poziciji. Kramer ne smatra sebe borcem za pravdu, ne smatra sebe čovekom koji treba da uspostavi neki red itd. Kramer gubi život i ogorčen je tom činjenicom. 

Sada neko može da kaže da je on bio zao i pre tog saznanja. Ček ček ček, ako je tako, zašto bi bio besan na ljude koji uludo traće svoj život? To ne bi imalo veze sa mozgom. Jasno je kao dan da je Kramer čovek koji je častan, pošten, koji oseća ogorčenje, koji ne može da prihvati tu nepravdu što će prerano završiti život. Braćo i sestre, koliko puta ste pomislili tako nešto? Gde je bila pravda, gde su bile više sile kada su nevina deca stradala, kada su žene silovane i ubijane, kada se genocid sprovodio na sve strane - i kada se sve ovo što sam pobrojao još uvek radi. Čime su nemoćni a pravedni zaslužili tako nešto? Kramer je ogorčen takvom nepravdom. Zašto on koji je častan mora da skonča na taj način a neki koji ne cene ni trunku onog što imaju uživaju u plodovima svojih nedela. 

Postavlja se pitanje zašto Kramerove žrtve ovde nisu ubice. Zato što takvim ljudima ne treba oprostiti, zato što takvi ljudi ne zaslužuju da idu na pravi put. Kramer se bazirao na ljude koji nisu svesni onoga što imaju, koji imaju vremena da shvate u čemu greše - Kramer želi da bude prosvetitelj, a ne onaj koji kažnjava smrću. Ne želi da čovek koji je grešan živi kraće od njega već želi da prosvećen živi dalje bez svojih greha sa shvatanjem pravih vrednosti života. Koliko je ovo samo bolesno dobro? Ono što mi se dopada je to što Kramer nije pravljen kao genijalac koji se sprda sa policijom. Obično kada praviš takvog lika, napraviš morone od policajaca. Kramera policija pronalazi u jednom momentu. On pored neosporne inteligencije ima još jedno oružje koje ga čini još opasnijim - činjenicu da nema šta da izgubi. Samim tim imaš dobru policiju ali i opasnog negativca. 

Kada su same zamke u pitanju, neretko su koncipirane tako da imaju veze sa grehom čoveka koji je zarobljen. On mora da se odrekne nečega što ga je teralo na prestupe ili nečega bez čega ne može više činiti stvari koje je činio. Takođe, iako prođe kroz igru, ostaće nešto što će ga trajno obeležiti - fizički ili mentalno, svejedno. I jedna i druga stvar će mu ostati urezana u pamćenje. Naravno, sve ovo ovde to nije tako nacrtano da svako skonta, ali i to je sažvakano u pomenutim nastavcima. 

Hajde malo da se bavimo onim što priča Džon Kramer. Rečenica kojom počinje obraćanje svakoj od žrtava je "I Want To Play a Game". Ovde ima simbolike i više nego što možemo da zamislimo. Prvo, žrtve svoj život traće na nebitne stvari, na igre i igrarije koje ih skreću sa pravičnog puta. Te gluposti njihov život čine neispunjenim i nevrednim. Kramer ih takođe ubacuje u igru. I ova igra ima isti ulog kao i one druge. Ljudi na gluposti traće život i kada on prođe, shvatiće da su ga izgubili ne učinivši ništa. Kramer bukvalno preslikava istu stvar. Ljude baca u situaciju koja je igra, u toku te igre oni takođe mogu da izgube život. U čemu je onda razlika? Razlika je u tome što u Kramerovoj igri, ljudi su konačno svesni šta gube, konačno su svesni šta im je vredno u životu i zbog čega žele da žive, svesni su šta su trebali raditi i na šta im je život zapravo prošao. I ceo život onda možemo posmatrati kao jednu veliku igru. Bitno je da radiš stvari zbog kojih bi ti život bio vredan. Moraš da budeš svestan da moraš da žrtvuješ nekada nešto što ti je bitno da bi uspeo da ispuniš svoj život. Kramer sve to preslikava na svoju igru. 

Tu imamo već i sledeću rečenicu: "Live or die, make your choice." Njegove uslovno rečeno žrtve same biraju da li će živeti ili ne. Samo od njih zavisi da li će se izvući iz zamke u kojoj se nalaze. Odličan pokazatelj da je čovek koji čini greške sam odgovoran za svoj život i da samo sam može da se izvuče iz sranja u kojem se našao. Ako ti ljudi ispoštuju pravila i završe igru, Kramer ih ostavlja u životu. Sa time epilozima se nastavci bave sa više ili manje uspeha, ali o tome kada bude bilo reči o njima. 

"The key to that chain is in the bathtub." - ovo možda deluje tek tako ubačeno da frustrira žrtvu, ali razmislite malo o tome. Koliko puta je rešenje vašeg problema bilo blizu vas ali ga niste videli, koliko puta je bilo jednostavno ali vam nikada nije palo na pamet da drugačije sagledate stvari. Još jedan način na koji Kramer želi da kaže čoveku da malo bolje gleda šta ima, da malo bolje proceni šta je važno u njegovom životu. 

"How much blood would you shed to stay alive"- upravo pokazuje ono o čemu sam pričao. Čovek mora da žrtvuje mnoge stvari u životu. Koliko je spreman da žrtvuje stvari koje sam voli za dobrobit svoju i dobrobit svojih dragih, to je pitanje. Ova rečenica ima dvostruko značenje. Može i da se odnosi na krv drugoga. 

"Most people are so ungrateful to be alive" - jedna od najboljih rečenica u istoriji kinematografije i jedna od najvećih životnih istina i na kraju krajeva, ideja vodilja celog filma. Takođe, u jednoj jedinoj rečenici je rečeno sve o čemu već naširoko pišem. Za mene, Saw je svakako jedna od najboljih stvari koje su se desile kinematografiji u zadnjih 10tak godina pa i više. Žao mi je što je pogrešno tumačen, žao mi je što je oskrnavljen nekim od nastavaka i žao mi je što nikada neće imati onaj status koji zaslužuje. Game Over.

Zanimljivosti:
Pred-produkcija je trajala pet dana pa glumci nisu ni imali pripreme za snimanje. Film je snimljen za 18 dana. Džejms Van je isekao mnoge scene iz filma kako bi on imao R rejting i kako bi se mogao prikazivati na festivalu u Torontu. Takođe, boje su sređivane prilikom toga kako bi film izgledao dopadljivije. Inače, film je trebao ići direktno na video ali pošto je imao dobre kritike posle premijernih prikazivanja, data mu je šansa da se prikazuje u bioskopima. Nastavak je odobren u prvoj nedelji prikazivanja ovog filma. 

Lutkica koja se pojavljuje u filmu nije kupljena već 100% napravljena, a to je uradio sam Džejms Van. Sve scene u kupatilu su snimane hronološki. Za scene kada Amanda kopa po iznutricama je korišćena svinjska materica. U čuvenu spravu koju amanda nosi na glavi je ugrađena zarđala zamka za medvede. Li Vanel, scenarista i glumac, izjavio je kako je scena u kojoj njegov lik kopa po wc šolji zapravo posveta Trainspotting-u Denija Bojla. U sceni kada je on pod vodom, jedan od članova filmske ekipe mu je morao stajati na grudima kako on ne bi izronio. Ogrtač koji Kramer nosi u filmu je zapravo okrenut na naličje.

Naj scena:

"Most people are so ungrateful to be alive, but not you, not any more...
GAME OVER!!!"

Moja ocena: 10/10