The Bank Dick (1940)

 

Žanr: Komedija
Režija: Edward F. Cline
Glumci: W.C. Fields, Cora Witherspoon, Una Merkel

Priča:
Egbert Suse doživljava komične avanture kao zamenik filmskog reditelja i neočekivani čuvar banke.

Moj osvrt:
The Bank Dick je film o totalnom promašaju koji se pretvara u trijumf, o ironiji sudbije koja se bez ikakve logike poigrava sa ljudima, o malom čoveku koji ne radeći ništa postaje heroj. W.C. Fields kao Egbert Sousé, stvara lik koji je istovremeno i karikatura ali i istina o američkom društvu tog doba. On je čovek koji ne zaslužuje sreću ali mu ona nekako padne u krilo. Ovo nije samo komedija, već mala društvena studija o gluposti koja postaje sistemska. 

 

Fieldsov Sousé je tipična američka lenština, alkoholičar i hvalisavac. Čovek koji dane provodi u baru, a noći i jutra u svađi sa porodicom. Ali ta karikatura ne deluje isključivo komično. Ona ima i nešto stvarno. Iza njegovog lica punog poricanja krije se duh jedne epohe, društva koje obožava lažne junake i sramno nagrađuje nekompetentne. Nešto kao ovo naše zlo u kom danas živimo. Fields ovde ne igra lik koji se trudi da uspe, već lik koji ne može ni da propadne kako treba.

 

Humor u filmu ne traži da se smeješ, već da prepoznaš apsurd. Egbert postaje “junak” jer slučajno spreči pljačku banke, dok je u suštini pijanac koji je jedva stajao na nogama. To je suština američkog sna. Sreća nije posledica rada, već okolnosti. Fields je to razumeo mnogo pre nego što je postalo očigledno u modernom kapitalizmu. On je video da je sistem izgrađen na srećnim slučajnostima, a ne na moralu.

 

U tom spoju površnog humora i pronicljive ironije krije se razlog zbog kog The Bank Dick nikada ne zastareva. U banalnom skeču krije se filozofija apsurda. Čovek koji ne razume svet postaje njegov centar. Fields kao Sousé ne zna šta radi, ali svi mu veruju. To je vrhunac ironije. Društvo koje se klanja neznanju, jer je lakše nego suočiti se s istinom.

 

Film ima gotovo brehtovski karakter. Gledaš lik koji ne zaslužuje tvoju pažnju, ali ga ne možeš ignorisati. Scena kada Egbert “režira” film unutar filma, jer navodno zna sve o režiji, postaje simbol američke samouverenosti bez pokrića. On ne zna ništa, ali govori s takvom sigurnošću da mu svi veruju. To je parodija holivudske fabrike iluzija, koja od improvizacije pravi dogmu.

 

U vizuelnom smislu, The Bank Dick deluje skromno, ali svaka scena donekle podseća na nemi film. Pokreti likova, pogledi, komični tajming, sve je pažljivo složeno kao da je Fields hteo da održi duh Čaplina i Kitona, ali da mu doda sarkastični otrov. Dok se Čaplin saoseća sa “malim čovekom”, Fields ga prezire. Njegov junak nije romantični autsajder, već parazit koji uspeva jer je sistem još gori od njega.

 

Porodična dinamika u filmu takođe ima posebnu težinu. Egbertova žena i tašta su oličenje licemerja. One ga preziru, ali zavise od njega. Ta porodica je mikrokosmos društva. Svi glume moral, a zapravo su deo istog haosa. Kada Egbert postane “čuvar banke”, svi ga odjednom poštuju. Komedija se pretvara u satiru. Status je sve, suština ništa.

 

Najzanimljivije je kako film preispituje koncept heroizma. Egbert, koji ne zna šta znači čast, postaje simbol časti. Ljudi ga slave, daju mu ordenje, zapošljavaju ga u banci. Sve što je pogrešno postaje ispravno. U tom obrtu leži suština Fieldsove filozofije - svet nije moralno struktuiran, već komično deformisan.

 

Možda je zato The Bank Dick film koji bolje funkcioniše danas nego 1940. godine. U eri pseudoeksperata, instant slava i slučajnih karijera, Egbert Sousé deluje kao prorok. On je prvi influenser - ništa ne zna, ali svi ga gledaju. Njegova popularnost je rezultat buke, ne istine. Fields je predvideo svet gde bi se “junak” rodio iz meme-a, a ne iz dela.

 

Na dubljem nivou, film govori o smrti odgovornosti. Niko ne želi da zna istinu, svi žele da se smeju. Egbert to instinktivno koristi. On ne menja svet — on ga reflektuje. I to čini na najpodmukliji način, kao pajac koji ne zna da je filozof. U tome je veličina Fieldsove umetnosti. Njegov lik je glup, ali njegova umetnost je lucidna.

 

Na kraju, The Bank Dick nije film o banci, ni o lopovima, ni o piću — to je film o moralnom bankrotu, prikazanom kroz smeh. To je ogledalo društva koje ne zna razliku između vrednosti i slučajnosti. I ako se na trenutak nasmejemo, Fields nas je već pobedio. Smejemo se propasti koja je oko nas.

Zanimljivosti:
Universal se bunio i hteli su da cenzurišu mnoge scene. Fields je odlučio da snimi film kako je on želeo uveren da cenzori neće ni skapirati razliku. I na kraju je nisu ni uvideli. Prvog dana snimanja Fields je tražio da se svi okupe u 9 ujutru. On je stigao tek u 11 smrdeći na alkohol. Prvo su snimali poslednju scenu u filmu. Un Merkel koja igra njegovu ćerku je u toj sceni morala da ga poljubi posle čega joj se on izvinjavao jer se oseća na alkohol. Ona mu je odgovorila da na njemu to miriše kao Chanel No 5, posle čega mu je devojčica postala jako draga i provodio je dosta vremena sa njom.

Naj scena:

Završnica

Moja ocena: 7/10

Peeping Tom (1960)

Kod nas nazvan: Smrt u Očima
Žanr: Drama | Triler | Horor
Režija: Michael Powell
Glumci: Karlheinz Böhm, Anna Massey, Moira Shearer ...

Priča:

Mladić ubija žene koristeći kameru kako bi snimio njihove preplašene umiruće izraze lica.

 

Nov osvrt:

Peeping Tom nije samo film koji priča o zlu. On priča i o načinu na koji to zlo posmatramo. Ovo je film u kom gledalac i vidi sebe ali se pravi da ne gleda. U trenutku kada je snimljen, ovaj film je bio osuđen, prezren i uništen od kitike. Danas, braćo i sestre, on predstavlja proročanstvo. Ovo je film koji je razumeo ljudsku opsesiju da vidi sve pre nego što je to postala norma.

 

Mark Lewis, tihi ubica sa kamerom nije samo ubica. On je umetnik patnje. On ne ubija iz mržnje već iz potrebe da zabeleži trenutak straha, da ga razume, da mu se približi. Powel ga ni jednog momenta ne prikazuje kao čudovište iz senke već kao čoveka koji ne zna kako da prestane da posmatra. Koliko god to čudno zvučalo, ovo je film o zavisnosti od pogleda. 

 

Mark svet oko njega ne vidi kao prostor za život. On vidi kadar. Sve što postoji za njega, postoji kroz objektiv. Kamera je njegov produžetak, njegovo oružje ali i njegov štit. Ona mu daje onaj vid kontrole koju u stvarnost on sam nema. Samim tim film nam govori da je pogled moć. Ali ne samo moć. Pogled je i bolest. 

 

Powel ne koristi kameru da bi nam prikazao nasilje. On je koristi da bi nas, gledaoce suočio sa svojom željom da to nasilje vidimo. Genijalnost prve vrste. Film ne traži da uživamo u smrti. On traži da se zapitamo zašto ne možemo da skrenemo pogled. Samim tim, gledanje postaje čin učestvovanja. I u tom trenutku ubica i gledalac postaju jedno. 

 

Atmosfera filma je gotovo klaustrofobična. Markovo lice, njegovi pokreti, njegovi rituali - sve to deluje savršeno mirno ali jasno je da ispod te smirenosti kipi nervoza. Powel gradi napetost ne kroz muziku i šok već upravo kroz tišinu. Kamera posmatra duže nego što bismo želeli, zadržava se previše, ne dopušta beg. Kao da nas pita, koliko dugo možemo da gledamo a da ne postanemo ono što vidimo. 

 

Markov stan je u isto vreme i laboratorija straha ali i umetnosti. Zidovi prekriveni filmskim trakama, police pune opreme, ogledala, svetla. To sve nije prostor zločina već prostor stvaranja. Mark svoje zločine režira. I tu je još jedna perverzna genijalština ovog filma. Ono što mi zovemo umetnošću, možda je samo sublimirana verzija tog istog impulsa - potrebe da ovladamo slikom, da zamrznemo bol. 

 

Powel ne pokušava da opravda Marka ali ga i ne osuđuje. Njegov pogled je kliničan ali i saosećajan. Zašto? Zato što on u Marku vidi sve ono što se krije u svima nama - tu neizdrživu radoznalost, taj poriv da zavirimo iza zavese, makar na trenutak. Mark ne može da se zaustavi jer ne zna kako da živi bez posmatranja. 

 

Najdirljiviji trenutak filma nije ubistvo već razgovor sa Helen, ženom koja mu veruje. U njenom prisustvu Mark postaje ranjiv ali ne zna kako da se izrazi osim kroz kameru. Njegov pokušaj da objasni svoj svet kroz snimke svog detinjstva otkriva suštinu filma: strah od pogleda počinje u trenutku kada postanemo svesni da nas neko posmatra. 

 

Mark je bio posmatran od rođenja. Njegov otac, naučnik opsednut proučavanjem straha, koristio ga je kao eksperiment. Snimao ga je dok plače, dok se plaši, dok spava. Gledanje je postalo trauma. I baš zato Mark ne zna kako da prestane da gleda. Kamera je nasldstvo njegovog detinjstva, način da zadrži kontrolu nad svetom koji ga je nekad ogolio. 

 

Film se ne boji da poveže nasilje i empatiju. Powel shvata da su obe emocije bliske. Gledanje bola postaje način da se bol razume ali i da se od njega pobegne. Mark snima svoje žrtve jer želi da pronađe smisao u trenutku njihove smrti. Zašto? Zato što mu je potrebna suština osećaja koji je sam izgubio. No, umesto razumevanja, on pronalazi prazninu. 

 

Možemo reći da je Peeping Tom i film o nemogućnosti dodira. Mark ne može da voli jer jednostavno ne zna kako da postoji bez distance. Kamera mu daje sigurnost ali i zatvor. Ona mu dozvoljava da bude dovoljno blizu a da ne bude u opasnosti. Njegov pogled je istovremeno i intiman i hladan. Jasno je da spoj ranjivosti i kontrole vremenom postaje nepodnošljiv.

 

Powel se igra sa idejom pogleda i moći, sa preciznošću koja je ispred svog vremena. U trenutku kada film prikazuje ubistva, kamera prvo postaje Markova a zatim pogledom iz prvog lica postaje naša. Granica između posmatranja i saučesništva nestaje. Možda je baš zato ovaj film bio previše za publiku 1960. Možda ih je naterao da se prepoznaju u onome što osuđuju. 

 

Estetika filma je svedena. Svetlo i boje deluju pomalo veštački, ali to nije greška - to je estetika opsesije. Kako to? Tako što sve ovo izgleda kao scena, kao studio, kao već viđeni kadrovi. U tom lažnom realizmu krije se najstrašnija istina - svi smo naučeni da gledamo kroz kadar, ne kroz stvarnost. 

 

Kraj filma nije šok. On je oslobođenje. Mark ne radi ono što radi iz krivice već iz potrebe da dovrši kadar. On želi da konačno vidi ono što do sada nije mogao - sopstveni strah. I upravo u tom trenutku kamera postaje ogledalo. 

 

Peeping Tom je film o gledanju ali i o stidu. O granici između radoznalosti i voajerizma, između umetnosti i bolesti. Powel nije snimio film koji optužuje već razotkriva. Razotkriva svet u kojem svi gledamo a niko ne vidi. Na kraju, on nas pita, jesmo li samo gledaoci ili učesnici koji glume distancu?

Moj osvrt:
Koliko ste samo filmova gledali sa serijskim ubicom? U svima njima priča se trudi da vam predstavi glavne likove za koje ćete strahovati i/ili koji treba da reše misteriju ko stoji iza ubistava. Ovde ćete znati ubicu od prvog momenta i što je najbolje, film prati njega. Verujem da ste u previše filmova gledali sličan šablon na koji ubica operiše kod svakog od ubistava. Ubeđen sam da ovako nešto niste videli. 

Takođe, u mnogo filmova vidimo motive koji su prilično plitki. Svuda imamo neku traumu iz detinjstva koja natera tog ubicu da zbog eto tamo nekog, neretko blentavog razloga, kreće u svoj ubilački pohod. Ovde je to toliko temeljno, toliko dobro i sjajno predstavljeno da se ne sećam da sam gledao ovako sjajan psihološki profil nekog ubice. Sve ćete videti, sve razloge, sve motive, sve što pokreće ovog čoveka da čini ono što čini. Ako vam kažem da u filmu imamo jak odnos glavnog lika i njegove kamere, verovatno će vam to zvučati smešno. To samo zvuči smešno ali pogledajte ovaj film i recite mi da ovo nije genijalno. 

Obično u filmovima ovakve ubice budu očigledno poremećene, neretko zaostale i iritantne. Ovde imamo veoma inteligentnog i na prvi pogled sasvim običnog čoveka koji zaista lako može bilo koga privoleti. Takvog lika je zaista trebalo odglumiti i taj posao je sigurno bio užasno zahtevan. Zbog svega toga, kapa dole maestralnom Karlhajc Bomu. 

Ovo je jedna od najboljih gluma ako i ne najbolja gluma ovakvog lika koju sam ikada video. Dopadljivost, genijalnost, inteligenciju, strah, nestabilnu psihu, sve to je ovaj glumac uspešno udahnuo svom liku. Prava je šteta što je danas sve manje ovakvih glumaca i što se danas retko ko ovoliko trudi kada pravi film. Peeping Tom i maestralni Karlhajnc Bom svakako treba da budu na listi vaših odgledanih filmova.

Zanimljivosti:
Skandal koji je film izazvao je potpuno uništio karijeru režisera Majkla Pauela.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10

Nova ocena: 9/10 

Le Million (1931)

 

Žanr: Komedija | Mjuzikl
Režija: René Clair
Glumci: Annabella, René Lefèvre, Jean-Louis Allibert...

Priča:
Siromašni slikar i njegov rival upuštaju se u trku po Parizu kako bi pronašli sako u čijem se džepu nalazi dobitni listić na lutriji.

Moj osvrt:
Na prvi pogled, Le Million je jednostavna priča: siromašni umetnik, izgubljen dobitni listić, nesporazumi, jurnjava. No Kler od toga pravi nešto što liči na pesmu o životu. U svakoj sceni se osećaju ritam, melodija ali i ironija. Film nije priča o bogatstvu već o priča o ljudskoj prirodi, o tome kako se svi pretvaramo u istu karikaturu kad osetimo miris novca. 

 

U Klerovom svetu, sreća je nešto što uvek prolazi kroz prste - nikada ne uspevamo da je ugrabimo i zadržimo. Likovi ne jure za novcem zato što im je potreban. Oni jure za novcem zato što veruju da će im doneti smisao. To je ono što nam film servira uz osmeh: ljudska glupost i nada su dva najbolja drugara. 

 

Prelepo je što Kler ne osuđuje svoje likove, iako su sebični, naivni i pohlepni. On ih posmatra sa toplinom i blagom ironijom. Zašto? Zato što je svestan da bi svi mi postupili isto. Film na sreću njie samo još jedna moralna lekcija, što bi uostalom svako i očekivao. On je nežna, vesela, zabavna komedija o ljudskoj slabosti.

 

Muzika nikako nije ukras već ključni deo narativa. Pesma i dijalog su praktično ista stvar. Kada likovi govore izgleda kao da pevaju, kada pevaju deluje kao da govore. I upravo u tom spoju je čarolija filma. 

 

Kler na sjajan način spaja humor i melanholiju. Sve deluje lagano ali ispod te lakoće krije se svest da je sreća uvek privremena. Likovi trče, viču, pevaju, raduju se ali se barem malo iza svega toga oseća praznina. 

 

Mišelov svet je prepun slučajnosti a zapravo ni jedna nije slučajna. Sve što izgleda kao haos je koreografija života koji se stalno ponavlja - ljudi koji nešto gube, nalaze pa opet gube. I tako, Le Million postaje metafora egzistencije: beskrajna potraga za nečim što mislimo da će nas spasiti. I uvek je tu negde na dohvat ruke. 

 

Umetnost ovog filma je u njegovoj lakoći. Kler ne dramatizuje, ne ističe neko značenje, ne traži od nas da naučimo nešto. On nam samo pokazuje koliko su naše opsesije komične kad ih staviš u određeni kontekst i začiniš muzikom. Gledalac se smeje onom što vidi a u isto vreme se smeje i sebi. 

 

Da li će pronalazak te srećke biti konačna pobeda? Meni i ne izgleda baš da hoće. U toj potrazi neke stvari su se izgubile - poverenje, spontanost, prijateljstvo. To se ne može nadoknaditi novcem, zar ne. Film jeste star ali izgleda kao podsmeh modernom svetu koji je zaboravio da se raduje. No iako satiričan, on izgleda kao beskrajno zabavan spoj crtanog filma i pozorišta. Le Million ne prikazuje svet kakav jeste već kakav doživljavamo. 

 

Na kraju, kad se pesma utiša, shvatamo da zapravo ništa nije rešeno, ništa nije epohalno promenjeno. Ali upravo u tome leži lepota. Likovi ostaju isti, svet ostaje isti. Kao da nas ovaj film uči da sreća i iluzija idu ruka pod ruku, kao da su deo istog pokreta - kratkog, neophodnog ali i te kako potrebnog Uostalom, moramo verovati da život ima neki ritam. 

Zanimljivosti:
Ovo je drugi Klerov film ali prvi ton film. On je bio jako skeptičan u početku oko upotrebe tona jer se plašio da će sve to izgledati neprirodno. No kasnije je shvatio kako zapravo može da upotrebi ton. 

Naj scena:

Jurnjava za Mišelom

Moja ocena: 7/10