Žanr: Romantična drama | Komedija
Režija: Michael Powell, Emeric Pressburger
Glavne uloge: Wendy Hiller, Roger Livesey, Pamela Brown
Priča:
Mlada žena putuje na udaljeno škotsko ostrvo kako bi se udala za bogatog industrijalca, ali je loše vreme primorava da ostane na kopnu, gde upoznaje čoveka koji će poljuljati sve ono za šta je mislila da sigurno želi.
Moj osvrt:
Generalno, mi volimo da znamo kuda idemo. Ne okvirno, ne otprilike, nego tačno. Koji posao želimo, kakav život, kakvog partnera, gde ćemo živeti i kako bi sve to trebalo da izgleda kada sve konačno legne na svoje mesto. Džoan (vazda simpatična Vendi Hiler) je upravo takva osoba. I baš zbog toga je naslov toliko dobar - samouveren je i u njemu ima baš one vrste sigurnosti koju život najlakše ume da poljuja a i zvuči kao rečenica koju neko izgovori baš onda kada nema pojma gde to ide.
Lepo je što film ne pokušava da je kazni zbog toga što ona želi sigurnost. Nije problem u tome što Džoan ima plan, nego što je toliko vezana za njega da više i ne proverava da li je to zaista ono što želi. Nekada toliko dugo idemo prema nekom cilju da zaboravimo da se zapitamo zašto smo ga uopšte izabrali. I onda dođe život i pokvari planove.
U ovom slučaju taj život dolazi kroz vetar, maglu, more i ostrvo do kojeg Džoan nikako ne uspeva da stigne. Ovo se gotovo pretvara u pravu malu bajku za odrasle. Priroda nije samo pozadina priče. Ona joj uporno govori: “Stani malo. Pogledaj gde si. Možda i ne moraš baš tamo gde si krenula.”
Škotska je odlično "čučnula" u ovu priču. Vetar, kamen, more, lokalne priče, običaji i taj osećaj da je svet malo stariji od ljudi koji kroz njega prolaze. Film naravno ne prelazi u fantastiku ali stalno ostavlja utisak da logika nije jedina sila koja upravlja životom. Postoje slučajnosti, instinkti, pogrešna skretanja i ljudi koje baš i nismo planirali da sretnemo.
Romantična priča baš zato funkcioniše. Nema potrebe da nam film svakih deset minuta dokazuje kako su oni zaljubljeni. Privlačnost raste kroz vreme provedeno zajedno, kroz razgovore i sitne promene u načinu na koji gledaju jedno drugo. Mnogo bolje nego kada film odmah odluči da su njih dvoje sudbinski vezani pa nas ostatak vremena ubeđuje u nešto što nismo ni osetili da postoji.
Torkvil je pritom veoma simpatično napisan. Ne deluje kao čovek koji je došao da osvoji Džoan niti pokušava da joj obajsni da je njen život pogrešan. On samo postoji pored nje dovoljno dugo da njena sigurnost sama počne da se kruni. To je mnogo ubedljivije. Najvažnije odluke retko promenimo zato što nam je neko održao veliki govor. Mnogo češće se desi da jednog dana samo shvatimo kako više ne verujemo potpuno u ono u šta smo juče bili sigurni.
Film se dotiče i novca i statusa i za divno čudo nije toliko naivan da tvrdi kako su oni sami po sebi nešto loše. Džoanina budućnost deluje udobno, uređeno, bezbedno. Problem je samo pitanje šta ostaje kad uklonimo tu sigurnost? Da li bi i dalje želela isti život? Upravo tu je film mnogo mudriji nego što na prvi pogled izgleda.
Lep je način na koji film korsiti folklor. Kletva, vrtlog i lokalne legende daju priči osećaj sudbine ali ne one jeftine, filmske sudbine gde je sve unapred zapisano. Više kao podsetnik da postoje stvari koje ne možemo kontrolisati i da možda nije ni potrebno da možemo.
I know where I’m going je jednostavna romatnična priča iza koje stoji nešto što nam je blisko - ideja da čovek može čitav život provesti pokušavajući da stigne tamo gde je zamislio, a da mu se najbolja stvar dogodi baš onda kada više ne može da nastavi po planu. Možda zato i nije najvažnije gde idemo. Možda je važnije prepoznati trenutak kada više ne želimo da stignemo tamo.
Zanimljivosti:
Paramount je film koristio kao primer gotovo savršenog scenarija. Emeric Pressburger je 1947. saznao da su u studiju film prikazivali scenaristima koji bi zapeli sa pisanjem ili kojima je bila potrebna lekcija iz scenaristike. Roger Livesey je prvobitno smatran prestarim i previše krupnim za ulogu Torquila. Zbog toga je smršao oko devet kilograma i posvetleo kosu kako bi ubedljivije izgledao kao mlađi mornarički oficir. Film je zapravo nastao delom iz praktične potrebe. Powell i Pressburger su želeli da počnu rad na A Matter of Life and Death, ali pošto Technicolor materijal tada nije bio lako dostupan, odlučili su da u međuvremenu naprave film koji se može brzo snimiti crno-belo. Pressburger je osnovni scenario za I Know Where I'm Going! napisao za svega nekoliko dana.
Naj scena:
Jedna mala usluga pre rastanka
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар