Peeping Tom (1960)

Kod nas nazvan: Smrt u Očima
Žanr: Drama | Triler | Horor
Režija: Michael Powell
Glumci: Karlheinz Böhm, Anna Massey, Moira Shearer ...

Priča:

Mladić ubija žene koristeći kameru kako bi snimio njihove preplašene umiruće izraze lica.

 

Nov osvrt:

Peeping Tom nije samo film koji priča o zlu. On priča i o načinu na koji to zlo posmatramo. Ovo je film u kom gledalac i vidi sebe ali se pravi da ne gleda. U trenutku kada je snimljen, ovaj film je bio osuđen, prezren i uništen od kitike. Danas, braćo i sestre, on predstavlja proročanstvo. Ovo je film koji je razumeo ljudsku opsesiju da vidi sve pre nego što je to postala norma.

 

Mark Lewis, tihi ubica sa kamerom nije samo ubica. On je umetnik patnje. On ne ubija iz mržnje već iz potrebe da zabeleži trenutak straha, da ga razume, da mu se približi. Powel ga ni jednog momenta ne prikazuje kao čudovište iz senke već kao čoveka koji ne zna kako da prestane da posmatra. Koliko god to čudno zvučalo, ovo je film o zavisnosti od pogleda. 

 

Mark svet oko njega ne vidi kao prostor za život. On vidi kadar. Sve što postoji za njega, postoji kroz objektiv. Kamera je njegov produžetak, njegovo oružje ali i njegov štit. Ona mu daje onaj vid kontrole koju u stvarnost on sam nema. Samim tim film nam govori da je pogled moć. Ali ne samo moć. Pogled je i bolest. 

 

Powel ne koristi kameru da bi nam prikazao nasilje. On je koristi da bi nas, gledaoce suočio sa svojom željom da to nasilje vidimo. Genijalnost prve vrste. Film ne traži da uživamo u smrti. On traži da se zapitamo zašto ne možemo da skrenemo pogled. Samim tim, gledanje postaje čin učestvovanja. I u tom trenutku ubica i gledalac postaju jedno. 

 

Atmosfera filma je gotovo klaustrofobična. Markovo lice, njegovi pokreti, njegovi rituali - sve to deluje savršeno mirno ali jasno je da ispod te smirenosti kipi nervoza. Powel gradi napetost ne kroz muziku i šok već upravo kroz tišinu. Kamera posmatra duže nego što bismo želeli, zadržava se previše, ne dopušta beg. Kao da nas pita, koliko dugo možemo da gledamo a da ne postanemo ono što vidimo. 

 

Markov stan je u isto vreme i laboratorija straha ali i umetnosti. Zidovi prekriveni filmskim trakama, police pune opreme, ogledala, svetla. To sve nije prostor zločina već prostor stvaranja. Mark svoje zločine režira. I tu je još jedna perverzna genijalština ovog filma. Ono što mi zovemo umetnošću, možda je samo sublimirana verzija tog istog impulsa - potrebe da ovladamo slikom, da zamrznemo bol. 

 

Powel ne pokušava da opravda Marka ali ga i ne osuđuje. Njegov pogled je kliničan ali i saosećajan. Zašto? Zato što on u Marku vidi sve ono što se krije u svima nama - tu neizdrživu radoznalost, taj poriv da zavirimo iza zavese, makar na trenutak. Mark ne može da se zaustavi jer ne zna kako da živi bez posmatranja. 

 

Najdirljiviji trenutak filma nije ubistvo već razgovor sa Helen, ženom koja mu veruje. U njenom prisustvu Mark postaje ranjiv ali ne zna kako da se izrazi osim kroz kameru. Njegov pokušaj da objasni svoj svet kroz snimke svog detinjstva otkriva suštinu filma: strah od pogleda počinje u trenutku kada postanemo svesni da nas neko posmatra. 

 

Mark je bio posmatran od rođenja. Njegov otac, naučnik opsednut proučavanjem straha, koristio ga je kao eksperiment. Snimao ga je dok plače, dok se plaši, dok spava. Gledanje je postalo trauma. I baš zato Mark ne zna kako da prestane da gleda. Kamera je nasldstvo njegovog detinjstva, način da zadrži kontrolu nad svetom koji ga je nekad ogolio. 

 

Film se ne boji da poveže nasilje i empatiju. Powel shvata da su obe emocije bliske. Gledanje bola postaje način da se bol razume ali i da se od njega pobegne. Mark snima svoje žrtve jer želi da pronađe smisao u trenutku njihove smrti. Zašto? Zato što mu je potrebna suština osećaja koji je sam izgubio. No, umesto razumevanja, on pronalazi prazninu. 

 

Možemo reći da je Peeping Tom i film o nemogućnosti dodira. Mark ne može da voli jer jednostavno ne zna kako da postoji bez distance. Kamera mu daje sigurnost ali i zatvor. Ona mu dozvoljava da bude dovoljno blizu a da ne bude u opasnosti. Njegov pogled je istovremeno i intiman i hladan. Jasno je da spoj ranjivosti i kontrole vremenom postaje nepodnošljiv.

 

Powel se igra sa idejom pogleda i moći, sa preciznošću koja je ispred svog vremena. U trenutku kada film prikazuje ubistva, kamera prvo postaje Markova a zatim pogledom iz prvog lica postaje naša. Granica između posmatranja i saučesništva nestaje. Možda je baš zato ovaj film bio previše za publiku 1960. Možda ih je naterao da se prepoznaju u onome što osuđuju. 

 

Estetika filma je svedena. Svetlo i boje deluju pomalo veštački, ali to nije greška - to je estetika opsesije. Kako to? Tako što sve ovo izgleda kao scena, kao studio, kao već viđeni kadrovi. U tom lažnom realizmu krije se najstrašnija istina - svi smo naučeni da gledamo kroz kadar, ne kroz stvarnost. 

 

Kraj filma nije šok. On je oslobođenje. Mark ne radi ono što radi iz krivice već iz potrebe da dovrši kadar. On želi da konačno vidi ono što do sada nije mogao - sopstveni strah. I upravo u tom trenutku kamera postaje ogledalo. 

 

Peeping Tom je film o gledanju ali i o stidu. O granici između radoznalosti i voajerizma, između umetnosti i bolesti. Powel nije snimio film koji optužuje već razotkriva. Razotkriva svet u kojem svi gledamo a niko ne vidi. Na kraju, on nas pita, jesmo li samo gledaoci ili učesnici koji glume distancu?

Moj osvrt:
Koliko ste samo filmova gledali sa serijskim ubicom? U svima njima priča se trudi da vam predstavi glavne likove za koje ćete strahovati i/ili koji treba da reše misteriju ko stoji iza ubistava. Ovde ćete znati ubicu od prvog momenta i što je najbolje, film prati njega. Verujem da ste u previše filmova gledali sličan šablon na koji ubica operiše kod svakog od ubistava. Ubeđen sam da ovako nešto niste videli. 

Takođe, u mnogo filmova vidimo motive koji su prilično plitki. Svuda imamo neku traumu iz detinjstva koja natera tog ubicu da zbog eto tamo nekog, neretko blentavog razloga, kreće u svoj ubilački pohod. Ovde je to toliko temeljno, toliko dobro i sjajno predstavljeno da se ne sećam da sam gledao ovako sjajan psihološki profil nekog ubice. Sve ćete videti, sve razloge, sve motive, sve što pokreće ovog čoveka da čini ono što čini. Ako vam kažem da u filmu imamo jak odnos glavnog lika i njegove kamere, verovatno će vam to zvučati smešno. To samo zvuči smešno ali pogledajte ovaj film i recite mi da ovo nije genijalno. 

Obično u filmovima ovakve ubice budu očigledno poremećene, neretko zaostale i iritantne. Ovde imamo veoma inteligentnog i na prvi pogled sasvim običnog čoveka koji zaista lako može bilo koga privoleti. Takvog lika je zaista trebalo odglumiti i taj posao je sigurno bio užasno zahtevan. Zbog svega toga, kapa dole maestralnom Karlhajc Bomu. 

Ovo je jedna od najboljih gluma ako i ne najbolja gluma ovakvog lika koju sam ikada video. Dopadljivost, genijalnost, inteligenciju, strah, nestabilnu psihu, sve to je ovaj glumac uspešno udahnuo svom liku. Prava je šteta što je danas sve manje ovakvih glumaca i što se danas retko ko ovoliko trudi kada pravi film. Peeping Tom i maestralni Karlhajnc Bom svakako treba da budu na listi vaših odgledanih filmova.

Zanimljivosti:
Skandal koji je film izazvao je potpuno uništio karijeru režisera Majkla Pauela.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10

Nova ocena: 9/10