Žanr: Avantura | Komedija | Fantastika | Naučna fantastika
Režija: Michael Palin, Terry Gilliam
Glumci: John Cleese, Sean Connery, Shelley Duvall...
Priča:
Mali dečak se sasvim slučajno pridružuje grupi patuljaka koji putuju kroz vreme, skačući iz jedne epohe u drugu u potrazi za blagom koje bi mogli da ukradu.
Moj osvrt:
Time Bandits nije samo film o putovanju kroz vreme. To je film o bekstvu. Od čega? Od roditelja, od dosade, od stvarnosti koja ne nudi ništa smisleno. Terry Gilliam je ovde napravio filmić koji izgleda kao dečja avantura, ali ispod površine skriva tamni, gotovo kafkijanski svemir apsurda, pohlepe i banalnosti sveta odraslih. Gledajući ga, stičemo utisak sličan onom kao u Brazil. Mislimo da smo u snu za koji nismo sigurni da li je smešan ili užasan.
Glavni junak, mali Kevin, nije klasičan heroj. On je svedok haosa. Dečak koji slučajno upada u rupu između epoha ali i moralnih sistema. Njegovi saveznici, grupa patuljaka koji su ti "vremenski banditi", nisu plemeniti pustolovi nego sitni prevaranti. Oni kradu iz same tkanine stvarnosti, kao da žele da opljačkaju Boga, a ne banku. Već tu Gilliam postavlja scenu u kojoj je svet teatar apsurda u kojem se sve meri pljačkom, profitom i slučajnošću.
Vizuelno, film je kao san snimljen iz delova: svet Rimljana, Napoleona, Robin Huda i grčke mitologije prepliću se kao da ih povezuje ludilo, a ne istorija. Sve izgleda veličanstveno ali i groteskno u isto vreme. Kao da Gilliam govori da istorija nije linearna, nego beskrajno cirkusko ponavljanje gluposti. U svakom vremenskom sloju čovek je isti, samo nosi drugu uniformu.
Gilliam koristi humor kao zamku. Film je ispunjen duhovitim, gotovo Monti Pajton situacijama, ali iza njih, oseća se i deo tragedije. Kevin je okružen likovima koji ništa ne razumeju, a ponašaju se kao da sve znaju. Ljudi oko njega slave rat, bogatstvo i slavu, sve dok ih apsurd ne proguta. U tom svetu, dečja nevinost nije spas, već svedočanstvo da svet odraslih više nema dušu.
Time Bandits je i alegorija o Bogu kao nepažljivom tvorcu. Lik "Supreme Being" deluje kao birokrata koji gubi sopstvene planove, dok Zlo izgleda organizovanije i efikasnije od samog Stvoritelja. To je Gilliamova subverzija religije. Ako postoji Bog, on je arhitekta koji je davno zaboravio zašto gradi. Taj svet ne vodi smisao, vodi ga slučaj.
Posebno je zanimljivo kako film kombinuje dečju maštu sa filozofijom. Kevin vidi stvari koje odrasli ne mogu, ne zato što je pametniji, nego zato što još uvek veruje u čudo. Ali to čudo nije lepo — ono je haotično, nepredvidivo i opasno. Ne ruši li time Gilliam iluziju bezbednog detinjstva? On pokazuje da mašta nije utočište, već prostor u kom se suočavaš sa strahovima koje svet skriva iza reklama i tv programa.
Roditelji u filmu su oličenje moderne gluposti. Oni ne vide čudo pred sobom jer su hipnotisani stvarima. Njihov dom je pun raznoraznih aparata, ali prazan kada je ljubav u pitanju. Kevin ne beži od kuće zato što je buntovan. Beži jer je dom postao zatvor od plastike i reklama. I zato je film, iako obučen u fantaziju, duboko političan. To je Gilliamov obračun s potrošačkom civilizacijom koja pobeđuje dečiju maštu.
Svet kroz koji Kevin putuje pun je karikatura moći. Napoleon koji meri visinu svojih generala, Robin Hud koji deli opljačkano kao PR događaj, kraljevi i bogovi koji se ponašaju kao deca s previše igračaka. Svi su oni simboli iste ljudske bolesti - želje za kontrolom nad haosom. A u Gilliamovom svetu, svaka kontrola je iluzija. Čak i vreme koje kradu banditi, pokazuje se kao neuhvatljivo.
Kraj filma je šokantan i okrutan. Za mene je bio potpuno neočekivan. Pitanje koje visi u vazduhu ostaje, da li je sve to bilo stvarno? Gilliam ne daje odgovor, jer ga nema. Svet je previše besmislen da bi imao logičan kraj. Taj završetak deluje kao moralna detonacija. Dete ne dobija kraj kakav zaslužuje a Bog se smeje iz daljine.
U tom trenutku, "Time Bandits" prelazi iz avanture u filozofiju. Shvataš da je ceo film bio metafora o izgubljenosti. O čoveku koji luta kroz vreme tražeći smisao, a pronalazi samo parodiju. Gilliam ne nudi utehu, nego ogledalo a to ogledalo je iskrivljeno, jer samo takvo može da odrazi svet koji je sam po sebi deformisan.
Mnogi su film tumačili kao bajku, ali on to nije. To je anti-bajka, parodija mita o putovanju i sazrevanju. Kevin ne postaje mudriji, ne otkriva istinu. On samo vidi koliko je svet apsurdan. Gilliam ne veruje u klasične poruke. On veruje u haos kao jedini pošteni oblik stvarnosti.
U Time Bandits, detinjstvo i starost su praktično isti krug. Jedni beže od smisla kroz maštu, drugi kroz posedovanje. Film time postaje komentar na čitavo čovekovo postojanje. Beskrajno lutanje kroz vreme, istoriju, ideologije, sa istom prazninom u srcu. Gilliam, sa svojim crnim humorom govori ono što većina filmova ne sme. Braćo i sestre, možda i nema nikakvog "pravog puta".
Svet Time Bandits-a je prepun boja, ali iza njih je sivilo. To je film o potrazi za Bogom, a pronalasku ludila. O detetu koje želi da razume svet, a dobija samo šalu bez poente. I možda je to ono što Gilliam poručuje, da smisao nije u odgovoru, nego u samom traženju. Makar ono trajalo kroz sve epohe, sve maske i sve iluzije.
Zanimljivosti:
U originalnom scenariju, kralj Agamemnon je bio predstavljen ovako: „Ratnik je skinuo šlem, otkrivajući nekoga ko izgleda tačno kao Sean Connery, ili glumca jednake, ali jeftinije reputacije.“ Na iznenađenje scenariste, producenta i reditelja Terryja Gillijama, scenario je nekako završio u Conneryjevim rukama. Connery je pokazao interesovanje za ulogu, pa je njegov agent stupio u kontakt s njima u vezi s tom ulogom. Ideja Sir Seana Conneryja je bila da Agamemnon izvodi mađioničarske trikove za Kevina.
Prema rečima Terryja Gillijama, David Rappaport je verovao da je dobio svoju ulogu isključivo zahvaljujući glumačkoj sposobnosti, bez toga da je njegova visina imala ikakvog uticaja. Zbog toga se nije družio sa ostalim članovima ekipe. Tokom scene sa Nevidljivom barijerom, kada ostali banditi uzvraćaju Randallu, glumci su zapravo izražavali svoje frustracije prema Rappaportu. Godine 1996, Terry Gilliam i Charles McKeown ponovo su udružili snage na scenariju za Time Bandits 2, planirajući da vrate većinu originalne glumačke postave, osim Davida Rappaporta i Tinyja Rossa, koji su umrli nekoliko godina ranije. Jack Purvis je u međuvremenu ostao paralizovan u saobraćajnoj nesreći, pa je njegov lik u nastavku bio zamišljen u sličnom stanju. Kada je Purvis preminuo, projekat je odložen na neodređeno vreme. Kada je Zlo zarobilo Time Banditse u kavezu i krenulo uz stepenice, to zapravo nije bio David Warner, već njegov dubler, jer Warner pati od vrtoglavice.
Naj scena:
Robin Hud
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар