Oasiseu (2002)

 

Alternativni naziv: Oasis
Kod nas nazvan: Oaza
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Chang-dong Lee
Glumci: Sol Kyung-gu, Moon So-ri, Nae-sang Ahn...

Priča:
Neodgovorni i detinjasti bivši robijaš, sprijateljuje se sa devojkom koja ima cerebralnu paralizu.

Moj osvrt:
Suštinski ovo podseća na Intouchables i moram priznati da sam na neki način očekivao "more of the same" ali opet, Korejci su mi ulivali nadu da ću gledati i nešto bolje. Da li je na kraju ovo bolje od Intouchables? Nije. Za mene ne. Verujem da će nekima od vas i biti. Priznajem, Oasis jeste imao više potencijala i u jednom momentu mi je izgledao kao neuporedivo bolji film. Ali se nekako izgubio u preteranom komplikovanju, robovanju klišea i isforsiranoj tragikomediji koja mi nekako nije prijala. Ok, korejci umeju da ostave taj gorak utisak ali ceo film on ovde postoji, to nije sporno. Samo nije postojala potreba za tragikomični overkill na kraju. 

 

Ako gledamo ovo kao na priču o dve osobe, Oasis čak radi bolji posao od Intouchables. Francuski film je tu dosta jednostavniji kada su karakteri u pitanju. Oasis je neuporedivo kompleksniji i posvećuje pažnju obema osobama. Nekako je ta ljudska drama doneta mnogo upečatljivije, posvećeno je vreme svakom od likova i nacrtani su u najsitniji detalj. Neki detalji deluju suvišni i ima repetitivnosti ali opet ne mogu da kažem da oduzimaju na celom utisku ili priči. 

 

Oba lika su na neki način u istoj situaciji, odbačeni su od društva i od ljudi koji su im najbliži. Oni su kolateralna šteta. Devojka je sama i porodica je samo koristi kako bi dobila beneficije jer "izdržavaju" invalida. Ovo jeste patetično ali sa druge strane pojačava dramu ovog lika. Sa druge strane momak nije baš najbistriji i svi u porodici ga odbacuju. Kako vreme prolazi sve smo svesniji i njegove tragedije. Na početku vam deluje kao da nema šanse da se saosećate sa ovakvom budalom. Verujte mi, ovaj momak će vas kupiti lako. Ako pogledamo Intouchables, izuzimajući nesrećni slučaj, tamo nije baš tako crna situacija kada su karakteri u pitanju. Od ovo dvoje su svi digli ruke i njihov spoj bi trebao biti tragičan, zar ne? E pa ne. Ovde me je film malo pridobio. Njihov spoj, iako neočekivan, otkrio je ono najbolje u njima. Tek on nam je pokazao momka kakav zaista jeste. Dotle smo mu sudili kao budali koji je crna ovca familije. Od tog momenta on postaje nešto sasvim drugo. U celoj ovoj tragediji predstaviti jednostavnu i iskrenu ljubav kao nešto što otkriva skriveno je zaista prelepo. 

 

Veliki problem je taj, što dok ne dođe do tog spajanja, film će vas daviti. Ne mislim da je on dosadan već je više bio mučan jer smo kao i njegova porodica, odbacivali ovog momka jedva čekajući da sva scena prođe. Dakle, to jeste pravljeno planski ali i sada kada znam da je to namera, i dalje ne mogu da se otmem utisku da me je film u prvih pola sata prilično izmaltretirao. No uspeo je u cilju da me udalji od nekog i posle je uspeo da me još bolje pridobije. 

 

Kada je tragedija bolesne osobe u pitanju, ovaj film šije Intouchables za nekoliko dužina. Ne želim da shvatite ovo kao da poredim bolesti - to bi bilo itiotski sa moje strane. Samo pričam o tome kako su nam scene donete. Pre svega, glumica Mun So-ri je prelepa žena. I čak ovako groteskno iskrivljenog lica, njena lepota je i dalje tu. Ne čini li to njenu tragediju i većom. Druga stvar koja je užasna - jako teško je čitati emociju sa takvog lica i tela koje je u konstantnom grču. Smejaćete se sa njom ali samo kada ste sigurni da se smeje. Užasno bolne su sve te scene kada želite da vidite neku emociju a skrivena je iza svih tih grčeva i trzaja. 

 

Još jedan način u kom se ogleda njena tragedija je u stvarima koje ne može da uradi. Film neprimetno odluta u maštu gde je ona zdrava i ta scena je tako prelepa u svojoj jednostavnosti ali u isto vreme bolna u nekoj naivnosti. To su jednostavne stvari, pokreti, emotivni gestovi koje nekada i previdimo. Kada gledaš ovako nešto, ne možeš da se otmeš utisku da nisamo dovoljno zahvalni na običnim stvarima koje podrazumevamo iz dana u dan. I onda imamo jednu predivnu osobu koja ni to ne može da iskaže. Jedan običan osmeh i gurkanje ramenom. Jako tragično je kada vidite da su te jednostavne stvari nekom tako daleke. 

 

Mislite da je problem samo u tome što ne može da uradi? To smo imali u intouchables. Još su bolnije stvari koje može da uradi uz mnogo mučenja. Braćo i sestre, scena u kojoj se ova devojka gleda u ogledalo i šminka me je beskrajno rastužila. Teško je opisati da nešto tako jednostavno može da vas slomi, nešto što je nama tako dostupno, jedan tren iz svakodnevice koji sledećeg dana zaboravimo da smo i uradili. Namera da se dopadnemo nekom. Nemoguće je ne voleti ovu devojku. Nemoguće je ne osetiti njen bol. Prelep filmski lik. Jedan od onih koji će vam biti dragi bez obzira kako doživeli ovaj film. 

 

I potom dolazimo do prvih velikih problema. Verujem da mnogima ovo neće smetati i da će film doživeti kao masterpis ali on se za mene izgubio u klišeima. Scena u kojoj osobu sa cerebralnom paralziom ne žele da prime u restoran, u kojoj je sklanjaju, gledaju kao nakazu... Da, ima takvih ljudi, ima takvih slučajeva, ima takvih scena ali nemojte govoriti da su ljudi samo takvi. Na jednu budalu koja se tako ponaša doći će barem jedan koji će doneti pravu odluku. Svet nije uvek lepo mesto ali nije ni toliki užas da bi ovo ponašanje bilo uobičajeno. U jedoj perfektnoj sceni gde se devojka šminka si mi pokazao svu njenu bol. Povezao si ovo dvoje likova i film je mogao da blista od tog momenta. Ali ne, sada kada smo ih spojili, hajde da se ne posvećujemo njihovom odnosu kroz gestove i neke simpatične scene već hajde da ih vežemo kroz klišee i patetiku. Ne. Ne želim to da prihvatim. Ovakvi likovi treba da budu iznad svega toga. 

 

I kraj umesto da bude bolno prelep postao je tragikomično prekomplikovan. Previše je ovo urađeno na silu. Znate ono kada ide scena nepravde i vi to vidite a likovi ne mogu da dokažu jer se nešto baaaaaaš iskomplikovalo. Ovaj film to toliko muze da sve postaje providno. Da su ovoliko bika muzli, počeo bi od muke mleko da daje rekavši "krava sam, majke mi, a sad prestani". Navikao sam da me film iz koreje išamara, udari u stomak, izbije disanje, rastuži ali ovo je išlo drugim putem i više sam bio razočaran i iznerviram. Verujem da mnogi ljudi neće reagovati ovako i prihvatiće kraj kakav jeste. Ako ste u toj grupi, verujem da ćete biti oduševljeni ovim filmom. Za mene je on imao strašan potencijal, nekoliko epskih scena i na tone neiskorišćenih prilika.

Zanimljivosti:
Kandidat Južne Koreje za oskara za najbolji strani film.

Naj scena:

Šminkanje

Moja ocena:7/10

Mortal Kombat (2021)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Simon McQuoid
Glumci: Lewis Tan, Jessica McNamee, Josh Lawson...

Priča:
MMA borac Kol Jang zajedno sa najboljim borcima na zemlji pokušava da se suprotstavi borcima iz drugog sveta.

Moj osvrt:
Nije lako praviti Mortal Kombat film. Naravno pod uslovom da želiš napraviti nešto iole smisleno i kvalitetno. Zbog toga su dva prethodna filma zapravo guilty pleasure bućkuriši koji nas matore vrate u vreme dvodimenzionalnih šibanja dok smo besomučno lupali po dugmićima sega kontrolera nadajući se da će to proizvesti neki poseban potez ili magiju. Nekog kvaliteta nije tu bilo ali opet, sve te viđene elemente smo uklapali u dečiju viziju voljene igre. Zašto je problem praviti film? Zato što imaš previše likova i previše priča. Treba to sve ispričati i na kraju doći do tog sudbonosnog turnira. Premalo je vremena za to. Ako se ne varam, Machinima je pravila te neke male serije koje su dostupne na YT. Pogledao sam nekoliko i delovalo mi je pristojno ali na žalost nisam završio tako da ne mogu doneti neku krajnju presudu o kvalitetu. 

 

Novi MK počinje začuđujuće dobro. Realno ta priča o sukobu Sub-Zeroa i Scorpiona jeste nešto najupečatljivije i film svojim surovim otvaranjem stvarno ulaže napor da nam je dostavi na jako dobar način. Prelepe scene, dobra atmosfera, krvopljusna šibanja, surova sudbina Hasašijeve (Scorpion) porodice, glumačka postava koja obećava... Zaista izgleda kao da je neko konačno odlučio da nas počasti sa nečim vrednim pažnje. 

 

Još jedna stvar koja me je i više nego obradovala - Hirojuki Sanada. Čovek je sjajan glumac i njegov odabir za ulogu u narodu vazda omiljenog Scorpiona je zaista dobar. I prvo razočaranje je kada je taj uvod završen, kreće se sa totalno blentavom pričom i glumcima koji nemaju ni trunke talenta niti harizme. Užasava ovolika količina neprirodnog dijaloga i ponašanja. Čoveče, sediš/stojiš i pričaš i ne možeš da zvučiš normalno. Smejurija jedna i od heroja i od negativaca. 

 

Vidi se da će borbe biti i te kako forsirane. E sada ću da se žalim na to i to u filmu po imenu Mortal Kombat. Gledajmo na tu tuču kao na sportski duel - moraš da imaš neki uvod i neku pripremu, zar ne. Ovde su životi u pitanju. Daj mi barem neko građenje sukoba dok on ne krene. Barem nešto. Koliko smo samo čekali finalni sukob u Enter the Dragon, Bloodsport, Kill Bill itd. Zašto? Zato što je taj sukob kreiran i pre fizičkog okršaja. Ima li toga ovde?  Ma kakvi. Eto nam nekih nasumičnih likova da se šibaju. Kao što rekoh, krvopljus je ok zato što je ipak ovo Mortal Kombat ali već u duelu Jax-a i Sub-Zeroa sam bio hladan kao špricer. 

 

Još jedan veliki problem je Sub-Zero koji deluje kao nezaustavljiva sila. Na samom početku filma deluje kao lik koji bi sam mogao da razvali celu vojsku. I to je ok ako praviš film o Godzili ili negativca protiv koga treba da se bori ceo odred superheroja. Ali razmislimo malo. Ako odmah vidim Sub-Zeroa kojeg naizgled vojska ne može da zaustavi, kako misliš da mi ga predstaviš u borbi 1 na 1. Mislim šta, zabranićeš mu da koristi desnu ruku ili nešto? I bez nje deluje kao da bi mogao da razvali ili zaledi bilo koga. Onda se zapitaš, zašto se negativci brinu za predstojeći turnir pored ovakvog ratnika. Sub-Zero mi je omiljeni lik iz igrice, i to onaj plavi nindža. Kada je on u pitanju, u starom filmu je jedan običan vic kojeg je lik porazio kantom vode. U drugom je nezaustavljiva sila od samog početka. Ovo drugo je bolje ali generalno ni jedno nije dobro. 

 

Elem, problem sa kojim se film nosi je taj kako okupiti taj elitni tim boraca koji će se boriti za našu čast. Mislim da bi logičnija odluka od viđene bila da nađu najveće fanove Mileta Kitića i daju im da se šibaju nego ovo što su uradili. Kao ti likovi su obeleženi nekim simbolom. Zašto? Kako? Na osnovu čega? Sledeća glupost, ako neko ubije tog lika koji je obeležen, on postaje obeležen. Pa sjajno. Tehnički moja baba je mogla da kolima pregazi odabranog i dobila bi taj žig. I onda bih ja sedeo u publici i vikao "ajmo baba, šutni tog Goroa u guzicu". A rešenje ovog problema je užasavajuće jednostavno. Lord Raiden je mogao da poseti svakog, odvede ih na neko fantastično mesto i održi im govor i predavanje. To bi trajalo desetak minuta. Ovo mučenje sa objašnjavanjem i otrkivanjem podataka je baš neubedljivo i smešno. "E vidi, istraživala sam, postoji neki turnir na svakih par stotina godina, tu se odučuje o sudbini zemlje, ti si obeležen i moj stric isto koji je ubio neku obeleženu babu pa idemo da se šibamo za sudbinu sveta". Idi beži. Najgore od svega što likovi to tako jednostavno prihvataju. Šta, pa to je najnormalnija stvar na planeti. Mislim, ljudi veruju i Vučiću, ovo nije tako strašno. 

 

Film boluje od onih propusta koji su karakteristični za scenariste koje baš mrzi da razmisle o tome što pišu. Jednostavno moram da navedem dva primera. Prvi: Ekipa sakuplja te podatke o turniru i šampionima i vidimo gomilu papira na zidu u sobi Sonje Blejd. Elem, kada plamen zahvati te papire ona kaže kako su uništene godine istraživanja. Zaista!?!? U 21. veku svu dokumentaciju držiš na stikerima na zidu? I ti treba da budeš spas ovog čovečanstva. Majko mila. Druga stvar, turnir se bliži. Raiden je okupio ekipu kako bi ih što pre istrenirao za ovo kratko vreme. Ok, onda imaš klasični primer idiotskog drevnog boga kome nije palo na pametd da barem 10 godina ranije, ako ne i od detinjstva, krene u trening. Prvo bi svi oni bili utrenirani kao Novak, agilni kao Rafa i magični kao Rodžer. Ali neeee, veća dramaturgija je u poslednjim momentima kada kao ne znamo da li će svi likovi da otkriju svoje super moći. 

 

Užasava nepostojeća hemija među likovima. Previše je klišea u njihovom stvaranju, previše je šablonskih dijaloga i petoparački humor tu ne doprinosi ničemu. O lošoj glumi sam već pričao. Bukvalno jedina dva lika koja me zanimaju su Scorpion i Sub-Zero, pre svega jer su imali dobru scenu na otvaranju filma. E tu si izgradio neki temelj gde će mi njihovo šibanje značiti. Ostali likovi su jako antipatični i jako mi zvižde jajca za njih. Jednostavno loša gluma i još lošije napisani likovi nisu mogli rezultirati nečim dobrim. Kliše za klišeom za sobom vuče predvidivost i ništa u filmu me nije pozitivno iznenadilo (sem tog otvaranja). Negativci su takođe teška smejurija. Pored toliko boljih mogućnosti, očekivao sam barem pristojnije efekte likova međutim ovi ništa bolje ne izgledaju od onih iz 1995. Negativci bi trebali da nas zastraše. Sub-Zero jeste odličan. Ostali su neubedljivi a naročito baba u crnoj venčanici. Nje se ne sećam iz igrice. A šta, to je Šeng-Tsung? Auuuu. 

 

Sa druge strane moram da priznam da su se trudili da budu dosledni igrici. Nekoliko okruženja je i više nego prepoznatljivo. Šteta što nije bilo još više tih scena poput jedne krakte borbe na mostu. Za jedan Mortal Kombat film, zaista imamo finu dozu krvi, fatalita, magija, likova i film se kako-tako trudi da ne luta u nepoznato. Ono sa čim imam problem, uz činjenicu da skoro ni jedna borba nije naročito izgrađena je i ta što su generalno te borbe ravne. Pod ravne mislim na nezanimljive. Vidno su išli na kvantitet umesto na kvalitet pa im je bilo bitnije da ubace što više kratkih borbi sa jednim memorabilnim momentom i to je to. 

 

Još jedna stvar za kojoj filmu moram da odam priznanje, pokušao je da ispriča priču i složi likove. Ne ne, nije on to uradio ni malo dobro. Naprotiv. Ali je na neki način pokušao da napravi tim boraca. U starom filmu su se oni tu zadesili i eto hajde sad u šibanje. Drugo, ako se vratimo na stari film, nikom živom nije jasno kako je taj turnir koncipiran. Gomila nasumičnih borbi i to je to. Nema žreba, nema plana, nema određenih pravila, nema određenih arena, nema logike. Ovde su lukavo zaobišli celu tu priču pa nas još nisu ni vodili do turnira. Obavili su borbe ranije i to je to. Sa jedne strane to je sigurnije rešenje nego da sada koncipiraju taj turnir ali imamo tu jedan veliki problem. 

 

U čemu je problem? U tome što si ubio gomilu likova. Lepo su tizovali nastavak. Jako pametno i taman da ti zagolica maštu ko glumi Džonija Kejdža. Ali problem je što si ubio toliko negativaca da u narednom filmu moraš: a) da uvodiš nove i da ih zaista predstaviš kao pretnju jer su ovi trenutni bili teški buljson od boraca. b) vaskrsneš stare u nekoj formi što bi bilo jako neozbiljno jer su se em loše borili u ovom filmu, em ćeš to teško da mi objasniš kao logično. Da se ne lažemo, ima tu još dosta prostora za nove likove. Ali opet, moraćeš da praviš novu priču i nove razloge. Što nas dovodi do pitanja, čemu zapravo služi ovaj film. Ovde si mogao da nas uz manje borbi uvedeš u likove i da izgradiš sve te buduće borbe. Nastavak ti je mogao služiti za trijumf. 

 

Kao što rekoh, teško je napraviti normalan film na temu Mortal Kombata. Ali ovde svm video neku nameru što mi zapravo pokazuje da ima nade. Ok, ima nade ako ne daš kompletnim dilejama da ti pišu scenario. Prelep uvod je vodilja kako su trebali da prave film. Na žalost propali su pod težinom očajnih glumaca, užasnog scenarija, previše propusta i neubedljivog bilo čega u filmu. Gomila nasumičnih ideja koje su ili loše ili im nisi dao logičan sled kako bi se primile nisu uspele da iznesu ovaj film ni do nivoa loše zabave poput onog starog. Želeo sam da ovo ispadne dobro pa da dubokim glasom napišem na kraju "Well done" (Dobro, teško bi bilo "Superb") ali ništa od toga. Setite se kada posle rečenice "finish him" niste uspeli da kombinacijom tastera pokrenete fatalit i protivnik se samo srušio u mestu. Upravo taj utisak ispuvka ostavlja i ovaj film.

Zanimljivosti:
Hirojuki Sanada se spremao za snimanje ovog filma tako što je danima igrao Mortal Kombat. Maks Huang je jedan od statista u filmovima Džeki Čena i konstantno je imao ideje kako poboljšati scene borbi. Džo Taslim (Sub-Zero) je morao da uspori prilikom snimanja scena borbi jer je njegova kretnja bila prebrza. Film je inicijalno bio brutalniji ali je režiser odlučio da izbaci veliki broj scena nasilja.

Naj scena:

 

Uvod

Moja ocena: 4/10

Loong Boonmee raleuk chat / Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives (2010)

 

Alternativni naziv: Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives
Žanr: Drama | Fantastika
Režija: Apichatpong Weerasethakul
Glumci: Thanapat Saisaymar, Jenjira Pongpas, Sakda Kaewbuadee...

Priča:
Čovek koji umire od bolesti bubrega provodi svoje poslednje dane sa porodicom koju čak čine duh njegove žene i šumski duh koji je bio njegov sin.

Moj osvrt:
Ujka Bonmi (ne znam da li se tako izgovara ali ću ga tako zvati) je jedan od tzv. umetničkih filmova. Nemam izražen stav ka takvim filmovima. Naučio sam da ih gledam na utisak bez da pokušavam da otključam svaku simboliku i značenje. Prepustiš se i vidiš gde će te film odvesti. Pa onda uživaš u filmovima poput npr. Borgmana. Nije ti najjasnije šta se desilo ali doživiš ga na jedinstven način i pokušavaš dugo da razmišljaš o njemu. Želiš da ga gledaš opet da možda uloviš još nešto. Znam, većini nije lako gledati tako nešto i to je ok. Stvar je samo da se prepustiš i osetiš film. 

 

Dakle, ne moram da razumem film ali ako je kao takav kompleksan, mora da me natera da razmišljam, da mi usadi želju da ga gledam opet, da ono što sam video mogu da tumačim na više načina. Takav film mora da intrigira, mora da nosi neku boju, neku emociju, nešto što ga izdvaja od drugih. Ujka Bonmi nema ništa od toga. Užasavajuće je naporan za gledanje, ravan celom dužinom trajanja (osim u jednoj kratkoj magičnoj sceni). I onda mi tražiš neko razumevanje i neku opčinjenost dubinom onog što sam video. Ovo me podseća na u narodu vazda omraženog Koelja. U prvim knjigama čovek je pronalazio magiju u običnim stvarima. U poznijim knjigama zbog kojih sam odustao od daljeg čitanja, vidi se da je izgubio magiju i besomučno dodaje filozofiju koja ne postoji, dodaje elemente u koje sam ne veruje i onda ispada da traži magiju u svrabu u mošnjama. Nije ubedljivo. 

 

Nema veze što je ovaj film pravljen pomoću štapa i kanapa. Postoji toliko filmova sa ekstremno malim budžetima koji su uspeli doneti nešto veliko. Bitna je ideja kojom ćeš da vežeš ljude za ekran i bitna je dinamika. Ima filmova koji su jako spori. Recimo Roma mi pada na pamet ali taj film, koliko god užasavajuće sporo razvijao priču, pršti od emocija. Nudi neku nagradu na kraju. I dalje mi je lik te služavke jako drag. Ujka Bonmi to nema. Bukvalno me zabole za bilo kog od ovih likova. Nisu uspeli da im posvete dovoljno vremena da bi njihov život bio iole važan. Zašto je to bitno u nečemu što je umetnički film? Pa ovde je taj "život" zapravo jedan od hajlajta. Tek na nekoliko sekundi mogu da osetim šta je bitno u životu ovog čoveka. Ujka Bonmi zahteva ogromno strpljenje ali to što sam čekao nije rezultiralo nečim što me je zaintrigiralo. 

 

Ono što je jasno u filmu, on je velika posveta prirodi. Ima momente koji su obećavali: uvod, scena sa princezom i ratnikom, delić scene u pećini. To je nešto na šta je film mogao više da igra. No u svakoj sceni sem na kraju imamo prirodu. Šuštanje lišća se čuje non stop, ako smo u sobi vidimo zelenilo kroz prozor, kada nas priča vodi na posao koji se odvija i on je u prirodi. Kako naslov kaže da se neko seća svojih prethodnih života, i ti životi su vezani za prirodu. Sin koji se pojavljuje je zapravo neki duh iz prirode. Jasna je povezanost čoveka i prirode. Čak i scena u pećini izgleda kao rađanje čoveka i to rađanje potiče iz same prirode. Tako da je jasna ljubav koju ova priča ima za prirodu i koliko je priroda važna za nas. 

 

U najboljoj sceni u filmu imamo princezu i zaljubljenog ratnika. I tu imamo možda i najvredniji momenat kada se vidi da se ljudi vezuju za masku. Ratnik nije opčinjen princezom kao ženom već tom njenom titulom i nedodirljivošću što je poražavajuće za nju samu. I onda krećemo u prelepu scenu gde se ona prepušta prirodi. Ok, ta scena je otišal možda predaleko ali bez obzira na to, pred prirodom smo ono što jesmo. Priroda nije impresionirana titulama već nas prihvata onakve kakve jesmo, kakve nas je rodila. Mi smo njen deo i ta ljubavna scena nije trebala imati ribu ali odnos ove žene sa prirodom govori dosta. Nadovezaću se na ovo sa još jednom scenom kada čovek pokazuje sve što ima i to je stalo u plastičnu kesu. Kada je već došao do kraja svog puta, to pokazuje koliko je taj imetak zapravo mali ali i nebitan. On se i ne osvrće to već samo ja ključne momente u svom životu. 

 

Kako se uključujemo u poslednje dane života glavnog junaka ove priče, pojavljuju se duh njegove supruge i taj šumski duh koji je nekada bio njegov sin. I tu film može da nam priča priču o tim narednim životima. Ovde je ostalo na tom potencijalu. Vidimo fascinaciju prirodom i razloge zašto je momak na kraju postao taj šumski duh ali nam se ne priča puno o duhu supruge. Ok, ona kaže u jednom momentu da se duhovi vezuju za ljude a ne za stvari ali opet... Sve je to nedorečeno. Film traje dva sata i zaintrigira sa određenom temom a potom davi odsustvom dinamike i predugim prelaskom na ostale stvari koje zaista nešto govore i znače. Postoje stvari koje treba da usporiš kako bi stekli neki utisak. Pogledajmo Odiseju u Svemiru, toliko je scena koje traju dugo ali čoveče, mogao bih ih gledati sa uživanjem da traju još toliko. Ovde je sve to nepodnošljivo sporo i beznačajno. 

 

Braćo i sestre, verujem da postoji razlog zašto je ovaj film dobio Zlatnu Palmu. Na žalost, ja ga nisam pronašao. Postoji toliko filmova koji su teški za gledanje ali opet mogu im se vratiti nekada. Ovaj to nije. Postoje filmovi koje ne razumem u potpunosti ali su i te kako vredni narednog gledanja, ovaj nije takav. Ne vuče me ničim da ga gledam ponovo. Sem nekoliko svetlih momenata film nije uspeo da me zaintrigira niti uvuče u priču. Kada sam pomislio da je na pravom putu i da ima nešto što može da razvije, brzo je odustajao od toga ne prelazeći ni na šta određeno već traćeći toliko dragocenog vremena. Premalo je ovde sadržaja za skoro dva sata filma. Da je ovo kratki film, bio bi značajno vredniji pažnje. U ovoj formi, iziskuje previše strpljenja i tolerancije a premalo nudi kao nagradu.

Zanimljivosti:
Prvi Tajlandski film koji je dobio Zlatnu Palmu. Publika je odlazila iz sale posle 6 minuta filma.

Naj scena:

Prepuštanje prirodi

Moja ocena: 4/10