Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

среда, 26. мај 2021.

Loong Boonmee raleuk chat (2010)


 

Alternativni naziv: Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives
Žanr: Drama | Fantastika
Režija: Apichatpong Weerasethakul
Glumci: Thanapat Saisaymar, Jenjira Pongpas, Sakda Kaewbuadee...

Priča:
Čovek koji umire od bolesti bubrega provodi svoje poslednje dane sa porodicom koju čak čine duh njegove žene i šumski duh koji je bio njegov sin.

Moj osvrt:
Ujka Bonmi (ne znam da li se tako izgovara ali ću ga tako zvati) je jedan od tzv. umetničkih filmova. Nemam izražen stav ka takvim filmovima. Naučio sam da ih gledam na utisak bez da pokušavam da otključam svaku simboliku i značenje. Prepustiš se i vidiš gde će te film odvesti. Pa onda uživaš u filmovima poput npr. Borgmana. Nije ti najjasnije šta se desilo ali doživiš ga na jedinstven način i pokušavaš dugo da razmišljaš o njemu. Želiš da ga gledaš opet da možda uloviš još nešto. Znam, većini nije lako gledati tako nešto i to je ok. Stvar je samo da se prepustiš i osetiš film. 

 


Dakle, ne moram da razumem film ali ako je kao takav kompleksan, mora da me natera da razmišljam, da mi usadi želju da ga gledam opet, da ono što sam video mogu da tumačim na više načina. Takav film mora da intrigira, mora da nosi neku boju, neku emociju, nešto što ga izdvaja od drugih. Ujka Bonmi nema ništa od toga. Užasavajuće je naporan za gledanje, ravan celom dužinom trajanja (osim u jednoj kratkoj magičnoj sceni). I onda mi tražiš neko razumevanje i neku opčinjenost dubinom onog što sam video. Ovo me podseća na u narodu vazda omraženog Koelja. U prvim knjigama čovek je pronalazio magiju u običnim stvarima. U poznijim knjigama zbog kojih sam odustao od daljeg čitanja, vidi se da je izgubio magiju i besomučno dodaje filozofiju koja ne postoji, dodaje elemente u koje sam ne veruje i onda ispada da traži magiju u svrabu u mošnjama. Nije ubedljivo. 

 


Nema veze što je ovaj film pravljen pomoću štapa i kanapa. Postoji toliko filmova sa ekstremno malim budžetima koji su uspeli doneti nešto veliko. Bitna je ideja kojom ćeš da vežeš ljude za ekran i bitna je dinamika. Ima filmova koji su jako spori. Recimo Roma mi pada na pamet ali taj film, koliko god užasavajuće sporo razvijao priču, pršti od emocija. Nudi neku nagradu na kraju. I dalje mi je lik te služavke jako drag. Ujka Bonmi to nema. Bukvalno me zabole za bilo kog od ovih likova. Nisu uspeli da im posvete dovoljno vremena da bi njihov život bio iole važan. Zašto je to bitno u nečemu što je umetnički film? Pa ovde je taj "život" zapravo jedan od hajlajta. Tek na nekoliko sekundi mogu da osetim šta je bitno u životu ovog čoveka. Ujka Bonmi zahteva ogromno strpljenje ali to što sam čekao nije rezultiralo nečim što me je zaintrigiralo. 

 


Ono što je jasno u filmu, on je velika posveta prirodi. Ima momente koji su obećavali: uvod, scena sa princezom i ratnikom, delić scene u pećini. To je nešto na šta je film mogao više da igra. No u svakoj sceni sem na kraju imamo prirodu. Šuštanje lišća se čuje non stop, ako smo u sobi vidimo zelenilo kroz prozor, kada nas priča vodi na posao koji se odvija i on je u prirodi. Kako naslov kaže da se neko seća svojih prethodnih života, i ti životi su vezani za prirodu. Sin koji se pojavljuje je zapravo neki duh iz prirode. Jasna je povezanost čoveka i prirode. Čak i scena u pećini izgleda kao rađanje čoveka i to rađanje potiče iz same prirode. Tako da je jasna ljubav koju ova priča ima za prirodu i koliko je priroda važna za nas. 

 


U najboljoj sceni u filmu imamo princezu i zaljubljenog ratnika. I tu imamo možda i najvredniji momenat kada se vidi da se ljudi vezuju za masku. Ratnik nije opčinjen princezom kao ženom već tom njenom titulom i nedodirljivošću što je poražavajuće za nju samu. I onda krećemo u prelepu scenu gde se ona prepušta prirodi. Ok, ta scena je otišal možda predaleko ali bez obzira na to, pred prirodom smo ono što jesmo. Priroda nije impresionirana titulama već nas prihvata onakve kakve jesmo, kakve nas je rodila. Mi smo njen deo i ta ljubavna scena nije trebala imati ribu ali odnos ove žene sa prirodom govori dosta. Nadovezaću se na ovo sa još jednom scenom kada čovek pokazuje sve što ima i to je stalo u plastičnu kesu. Kada je već došao do kraja svog puta, to pokazuje koliko je taj imetak zapravo mali ali i nebitan. On se i ne osvrće to već samo ja ključne momente u svom životu. 

 


Kako se uključujemo u poslednje dane života glavnog junaka ove priče, pojavljuju se duh njegove supruge i taj šumski duh koji je nekada bio njegov sin. I tu film može da nam priča priču o tim narednim životima. Ovde je ostalo na tom potencijalu. Vidimo fascinaciju prirodom i razloge zašto je momak na kraju postao taj šumski duh ali nam se ne priča puno o duhu supruge. Ok, ona kaže u jednom momentu da se duhovi vezuju za ljude a ne za stvari ali opet... Sve je to nedorečeno. Film traje dva sata i zaintrigira sa određenom temom a potom davi odsustvom dinamike i predugim prelaskom na ostale stvari koje zaista nešto govore i znače. Postoje stvari koje treba da usporiš kako bi stekli neki utisak. Pogledajmo Odiseju u Svemiru, toliko je scena koje traju dugo ali čoveče, mogao bih ih gledati sa uživanjem da traju još toliko. Ovde je sve to nepodnošljivo sporo i beznačajno. 

 


Braćo i sestre, verujem da postoji razlog zašto je ovaj film dobio Zlatnu Palmu. Na žalost, ja ga nisam pronašao. Postoji toliko filmova koji su teški za gledanje ali opet mogu im se vratiti nekada. Ovaj to nije. Postoje filmovi koje ne razumem u potpunosti ali su i te kako vredni narednog gledanja, ovaj nije takav. Ne vuče me ničim da ga gledam ponovo. Sem nekoliko svetlih momenata film nije uspeo da me zaintrigira niti uvuče u priču. Kada sam pomislio da je na pravom putu i da ima nešto što može da razvije, brzo je odustajao od toga ne prelazeći ni na šta određeno već traćeći toliko dragocenog vremena. Premalo je ovde sadržaja za skoro dva sata filma. Da je ovo kratki film, bio bi značajno vredniji pažnje. U ovoj formi, iziskuje previše strpljenja i tolerancije a premalo nudi kao nagradu.

Zanimljivosti:
Prvi Tajlandski film koji je dobio Zlatnu Palmu. Publika je odlazila iz sale posle 6 minuta filma.

Naj scena:


Prepuštanje prirodi

Moja ocena: 4/10


5 коментара:

  1. Pozdrav brate. Na koju email adresu da ti se javim, probao sam na ovu gore što stoji sa tačkama između i neće nešto?

    ОдговориИзбриши
  2. Rosalind Franklin27. мај 2021. 20:16

    Davno sam pogledao ovaj film, možda nekad kada je i izašao i stekao popularnost ali se još uvek dobro sećam veličanstvenog utiska koji je ostavio na mene. Elem, ovo je punokrvni budistički film pa je možda iz tog razloga jasno zbog čega nisi mogao da dokučih do nekih stvari koje su ti se činile nejasne i koje su te vidno nervirale. Ovo je pre svega jedna lirska drama (antipod Brehtu) čiji agon proističe iz gnoseološkog raskola u Budističkoj filozofiji. Ima tu i kosmološkog askpekta kojeg si ti fino prepoznao u jedinstvu s prirodom, ali ono što je meni ostavilo najveći utisak jeste ta ontologija patnje koju glavni lik pokušava da osvoji što ga govodi u sukob sa svojim budućim JA. Prvi put u Istočnoj dramaturgiji lik seže za istinom koja ga vodi u dalju kob što je posve drugačije od konvencionalne dramske strukture u kojoj je istina=dobro=hepiend.
    Ovde je pak drugačiji pristup gde autor menja i redefiniše dramsku strukturu stvarajući povoljan teren za nastavak prelepog pesničkog dijaloga mržnje između budističkih tzv. kontemplativnih iskustava: meditativne apstrakcije(koju čini duh žene našeg junaka) i višeg znanja(koje otelovljava njegov sin, šumski duh). Ne bih da ulazim u kakvu dalju analizu jer se filma sećam kroz maglu te ću se tek nakon reprize javiti na diskusiju i nastavak elaboracije ove teze:)

    Isto mislim i da si krenuo sa pogrešnim Apičatongovim filmom. Puno bi bolje bilo (po tebe )da si počeo sa "Blissfully yours" ili čak "Tropical Malady" jer su dosta narativno suptilniji iako takođe strogo lirski.

    Kad već spominješ dobitnike Zlatne Palme, mislim da bi ti "The Winter Sleep" od Džejlana baš legao, njegova Orijentalna poetika baš smirujuće deluje, a ako si fan Orhana Pamuka, ne vidim razlog da ti se Džejlanov opus ne svidi:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Radujem se onda dodatnim objašnjenjima i novom viđenju filma :)

      Otvoren sam uvek za nešto drugačije. Kao što sam već rekao, film ima nekoliko svetlih momenata, onaj pomenuti sa princezom, momeant u kom on pokazuje sve što mu je preostalo, onda deo scene u pećini, priča o ratu koja je izgledala da će nas odvesti negde ali je prebrzo napuštena... Sve je to imalo kratke momente magije. Na žalost, zbog tih praznih momenata nije uspeo da me zadrži fokusiranog i bio sam jako iritiran.
      Možda ovo ipak zahteva neku veću mudrost koju još uvek nisam stekao :)

      Nisam čitao Orhana Pamuka a Winter Sleep sam nekad davno planirao da gledam i ne znam zašto nisam. Svakako je u listi pa ću mu se posvetiti jednom.

      Избриши