Chasing Amy (1997)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Kevin Smith
Glumci: Ben Affleck, Jason Lee, Joey Lauren Adams...

Priča:
Holden i Benki su autori stripova. Sve im ide dobro dok ne upoznaju Alisu, koja je takođe autorka stripova. Holden se zaljubljuje u nju, ali mu se nade ruše kada sazna da je ona lezbejka.

Moj osvrt:
Chasing Amy na prvi pogled deluje kao romantična komedija. No, poput Before trilogije (ne poredim ih po kvalitetu nipošto) i ovaj film veruje da dijalog može da bude istinitiji od slike i da iskren razgovor može da zameni holivudske klišee. Rezultat je film koji je istovremeno sirov, malo nespretan ali opet je iskren i ljudski. 

 

U centru priče je Holden (Ben Aflek), strip autor koji upoznaje Alisu (Džoi Loren Adams), devojku koja ga odmah razoružava. I odmah dolazi do komplikacije - u jednoj beskrajno zabavnoj sceni, Holden saznaje da je Alisa lezbejka. I naizgled on to prihvata ili barem misli da prihvata ali njegova otvorenost traje samo dok ne shvati da manje voli nju a više sliku koju je stvorio o njoj. Stara priča. 

 

Ako ću da uprostim, Chasing Amy je film o muškarcu koji ne može da podnese da žena koju voli ima "prošlost" koja se ne uklapa u sliku koju je stvorio o njoj. Njegova borba nije protiv društva i ustaljenih normi već protiv sopstvenog ega. Holden želi da razume Alisu ali zapravo želi da je promeni. I upravo u ovom sukobu između ljubavi i posesivnosti se krije srž filma - da li volimo osobu pored sebe ili sopstvenu ideju o njoj. 

 

Ono što je sjajno, Smit ne romantizuje Holdena. On ga prikazuje kao čoveka koji ne zna kako da se nosi sa sopstvenom nesigurnošću. Njegovi pokušaji da sredi njihovu vezu izgledaju kao kombinacija straha i ponosa. Umesto da prihvati Alisinu slobodu, on pokušava da je prilagodi sopstvenim granicama razumevanja. U tom trenutku film postaje brutalno iskren - pokazuje koliko ljubav može biti sebična, čak i kada izgleda kao požrtvovanost. 

 

Ono što možda deluje čudno, Alisa je sa druge strane najzreliji lik u filmu. Ona ne traži opravdanje, ne beži od onog što ona jeste ali ni od emocija. Upravo njena iskrenost zbunjuje Holdena jer on ne uspeva da je smesti u poznate kategorije i norme. Ona ne pristaje da bude tuđa projekcija, tuđe značenje ili odraz tuđih želja. I upravo tu je njena snaga - u odbijanju da se objasni. 

 

Film se odvija u svetu strip autora i subkulture ali to je samo pozadina. Iza šala, pop-kulturnih referenci i psovki krije se portret jedne generacije - mladih ljudi koji žele da budu progresivni ali nose sve one stare nesigurnosti. Na neki način, ovaj film nam govori koliko je zapravo lako pričati o slobodi a koliko je teško živeti je. 

 

Iako se film bavi seksualnim identitetom to mu nije tema. Chasing Amy je priča o granici između ljubavi i prijateljstva i potrebe za potvrdom. Holden ne razume Alisu iz prostog razloga što ne razume ni sebe. Kako to? Tako što on ne zna gde prestaje želja a počinje strah. On ovde ne vodi borbu za Alisu, on se bori protiv sopstvene nesigurnosti. 

 

Kada Holden predlaže rešenje situacije, tu sam se totalno slomio. Pre svega je za mene naviknutog na šablone u romantičnim komendijama, ovako nešto bilo neočekivano i u prvom momentu sam pomislio da će mi pokvariti utisak celog filma. No kada su se slegli utisci, razmislio sam o tome. Holden ovde za rešenje ima čin koji bi izbrisao njihove razlike. I upravo tu leži suština njegovog nerazumevanja. Ideja da se ljubav može popraviti kompromisom koji briše individualnost, to, braćo i sestre, nije ljubav. To je panika. I upravo iz razloga što nam Smit daje ovu scenu bez trunke ironije, ona je na neki način i bolna.

 

U suštini, Chasing Amy je priča o empatiji. O tome kako je teško razumeti nekog drugog dok ne odustaneš od potrebe da budeš u pravu. Da li se film završava srećno? Reći ću da se završava pošteno. Da li Holden dobija ono što želi? Reći ću da on dobija ono što mu je potrebno. Braćo i sestre, ljubav nije ovde da nas pravda i popravi. Ljubav je ovde da nas promeni kad prestanemo da je koristimo kao izgovor. 

Zanimljivosti:
Kevin Smit je napisao ovaj senario inspirisan vezom sa njegovom tada devojkom, Džoi Loren Adams koja glumi Alisu. Ona je napisala pesmu koju peva u filmu. Kevin Smit je napisao scenario za tri stripa koja se pojavljuju u filmu i uspeo je da ih izda. U sceni kada Holden i Alisa igraju pikado, iza se vidi kako žena ulazi u muški wc i muškarac ulazi u ženski wc. Ovo je prva uloga Ben Afleka gde je bio glavni glumac. 

Naj scena:

How are you supposed to feel about it? Feel whatever the fuck you want to about it, all right? The only thing that matters is how you feel about me. 

Moja ocena: 7/10

Rushmore (1998)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Wes Anderson
Glumci: Jason Schawrtzman, Bill Murray, Olivia Williams...

Priča:
Tinejdžer u Rushmore Akademiji se zaljubljuje u znatno stariju učiteljicu i postaje prijatelj sa sredovečnim industrijalcem. Kasnije, otkriva da su žena u koju je zaljubljen i njegov prijatelj u vezi i kreće u osvetu.

Moj osvrt:
Kad gledamo filmove o mladosti, obično je to prikazano kao vreme nevinosti ili vreme borbe. Rushmore je negde između ta dva. Ovo je film o dečaku koji želi da postane čovek i film o čoveku koji više ne zna kako to da bude. Iako ovo izgleda kao komedija o blesavom tinejdžeru, Anderson je gradi kao priču o identitetu, egu i potrazi za mestom u svetu. Kad smo kod tog sveta, čini mi se da ovaj u filmu ne pripada nikom od likova. 

 

Maks Fišer nije tipični srednjoškolac kog smo gledali nebrojeno puta. On je karikatura ambicije - samouveren je, teatralan, pun ideja koje zapravo nemaju nikakvog temelja. Za razliku od svojih vršnjaka on pokušava da izgradi sopstveni univerzum. Njegov svet nije škola. Njegov svet je pozornica a svaki projekat, predstava, govor ili gest su samo pokušaj da potvrdi da postoji i da može da vlada u tom svetu. 

 

Rushmore akademija nije škola već pozornica na kojoj Maks pokušava da ostvari verzuju sebe koju je osmislio. Ona je ovde minijaturni svet, uredan, lep, simetričan ali u suštini lažan. Sve je tu pažljivo dizajnirano ali iznutra je jako prazno. Kao i uostalom Maksova ličnost. U tom prostoru on deluje kao stvaralac ali u isto vreme je zarobljenik sopstvenih iluzija. 

 

Čini mi se da Maks više voli ideju uspeha nego sam uspeh. On želi da bude genije, vođa, umetnik, zavodnik. No, iako ne izgleda tako, njegova ambicija nije rezultat samopouzdanja. Ne, braćo i sestre. Ona je rezultat straha da bez te maske koju nosi neće ostati ništa. To je ključna emocija filma, ne ambicija nego panika. Strah od praznine koja dolazi kad nestane publike. 

 

Kad Maks upozna učiteljicu Rozmeri Kros, njegov svet dobija centar ali i pukotinu. Ona nije ljubavni interes u klasičnom smislu. Ona je simbol svega što Maks zamišlja pod pojmom zrelosti. Anderson nikada ne prikazuje njihov odnos kao nešto što će možda uspeti već kao sudar dva različita sveta: dečaka koji glumi odraslog čoveka i žene koja pokušava da preživi tugu. 

 

Njihova veza nije romansa već je ogledalo za Maksa. Tako on po prvi put može da vidi koliko je zapravo mali. E to je upravo momenat u kom film prestaje da bude komedija i postaje priča o odrastanju. Ispod slojeva ironije i humora, Rushmore krije surovu istinu o tome kako je teško odrasti i koliko je bolno kada svet prestane biti tvoja pozornica. 

 

Najbolji kompliment za Bil Mareja koji mogu da dam ovde je da je on Bil Marej. Čini mi se da je imao dosta slobode u tumačenju ovog lika i iskoristio je na najbolji mogući način. Ključno je uvideti da je on ovde odrasla verzija Maksa. Postigao je sve što Maks podrazumeva uspehom ali je izgubio smisao. Njih dvojica postaju rivali ali i odrazi jedan drugog. Blum (Marej) vidi u Maksu ono što je sam izgubio a Maks u njemu ono što želi da postane. Njihov sukob je ujedno priznavanje poraza. 

 

Scene u kojoj Maks i Blum ratuju - sabotiraju, podmeću, špijuniraju, deluju komično ali ispod njih postoji određena doza tuge. Zašto? Zato što oba lika pokušavaju da sačuvaju nešto što su izvesno izgubili: mladost, strast, osećaj svrhe. Njihova borba nije borba za ženu. Oni se bore za sopstvenu sliku o sebi. 

 

Rushmore odlično koristi opsesiju stvaranjem kao način bega od stvarnosti. Maksove predstave su specifične. One nisu umetnost, jasno je čim pogledate prvu. One su terapija. Maks ne pokušava da se izrazi kroz njih već da se sakrije. I to je genijalna Anderonova odluka - njegov junak ne beži od neuspeha. Njegov junak beži od tišine koja dolazi posle poraza. 

 

Rozmeri, sad druge strane, nosi potpuno drugačiju vrstu bola od ove dvojice. Njena tuga nije dramatična već tiha. U njoj vidimo ono što Maks ne razume, da život nije priča koja mora da ima smisao. Život je niz trenutaka koje preživljavamo najbolje što umemo. No kada Maks to konačno shvati, on prestaje da bude dečak. 

 

Andersonov svet u Rushmoreu je u isto vreme satiričan i saosećajan. On ne ismeva svoje likove već ih posmatra kao ljude koji pokušavaju da pronađu način da opstanu u svetu koji baš i ne nagrađuje iskrenost. Film je prepun ironije ali bez cinizma. 

 

Moram pomenuti i muziku. Britanski rock 60tih nose energiju mladosti koja veruje da je sve moguće, čak i kad se sve raspada. Ova muzika krije nostalgiju za vremenom u kom su greške bile hrabre.

 

Kraj filma je tih. Nema pobede, nema poraza. Maks ne postaje bolji čovek preko noći ali ono što je ključno - postaje iskreniji. Na kraju imamo utisak da je naučio da živi u stvarnosti. Za nekog to možda predstavlja mali korak. U stvarnosti, ovo je revolucija. 

 

Rushmore je film o neuspehu koji postaje početak, o iluziji koja se raspadne da bi se iza nje pojavilo nešto ljudsko. Anderson ga gradi kao baladu o idealizmu i ironiji ali ispod svega je jedna nepobediva stvar a to je potreba za pripadanjem. Maks želi da ostavi trag ali na kraju shvata da trag koji ostaje je onaj jedini koji ne planiraš - onaj koji se desi kada pokušavaš da budeš iskren. U svetu punom sarkazma i distanciranosti, Anderson je snimio film koji priznaje da ranjivost nije slabost, nego je oblik hrabrosti. I zato ovo nije film o školi, ljubavi i rivalstvu. Ovo je film o trenutku kad naučiš da prihvatiš da nećeš biti ono što si zamišljao, i da to nije kraj. To je početak. 

Zanimljivosti:
Džejson Švarcman je došao na audiciju noseći blejzer i grb Rushmora koji je sam napravio. Prvog dana glavnog snimanja, Ves Anderson je bio zadivljen što će raditi s Bil Marejem. Marej je pomagao u prenošenju opreme, a kada je Dizni odbio snimiti scenu s helikopterom koja bi koštala sedamdeset pet hiljada dolara, dao je Andersonu blanko ček kako bi pokrio troškove. Dva glumca koja su tumačila Marejeve sinove su mu odista išli na nerve i njegove uvrede u filmu su često bile improvizacija. Marej je bio oduševljen scenariom toliko da je izjavio kako bi snimio ovaj film besplatno. Bentli koji se vidi u filmu je pozajmljen uz uslov da se vlasnikova ćerka pojavi u filmu. 

Naj scena: 

- Well, you pulled it off.
- Yeah, it went okay. At least nobody got hurt.
- Except you.
- No, I didn't get hurt that bad.

Moja ocena: 8/10 

 

Sledeći...

 

Cléo from 5 to 7 / Cléo de 5 à 7 (1962)

 

Žanr: Drama | Komedija | Muzički
Režija:  Agnès Varda
Glumci: Corinne Marchand, Antoine Bourseiller, Dominique Davray...

Priča:
Cléo, pevačica i hipohondar, postaje sve zabrinutija da možda boluje od raka dok čeka rezultate pregleda od svog lekara.

Moj osvrt:
Cleo from 5 to 7 ne priča priču. Mi smo se našli u jednom njenom delu. To nas čini prolaznikom ili posmatračem koji sat i po provodi uz Kleo. Tako da ovo nije film koji ima radnju već pokušava da nas kupi osećanjem. Ovo je film o čekanju, o mislima koje se motaju po glavi i vide na licu dok iščekujemo vest ili prividan rasplet koji ovde može da promeni sve. 

 

Agnes Varda nas ovde vodi kroz Pariz. Rekoh već, film se ne trudi već uspeva da nas uvuče u sebe kao prolaznika. Tako da i mi postajemo deo ovog grada a vreme između 5 i 7 nije samo vremenski okvir - to je granica između onog što znamo i onog čega se bojimo. Film prati Kleo, pevačicu koja čeka rezultate medicinskih testova i u tih 90 minuta se suočava sa samom sobom, možda i po prvi put. 

 

Kleo na početku nije osoba. Ona je slika o sebi, ona je ogledalo koje reflektuje tuđe poglede, tuđe želje, tuđe misli o njoj. Kamera to pokazuje na odličan način. Veliki broj kadrova je pun ogledala, prozora, refleksija. I onda se pitamo šta Kleo vidi u sebi, lepotu ili strah. 

 

Na početku vidimo tarot karte koje obećavaju odgovore ali u suštini donose još veću sumnju. Kleo u tom momentu traži smisao u predskazanjima, simbolima i veruje u sudbinu. U ovih sat i po ona će naučiti da veruje sebi i svom miru. 

 

Varda ne gradi napetost na klasični način - nema radnje, nema preokreta, nema neke posebne logike u raspletu priče. Film je spor, nežan ali i nemiran. Kleo se kreće kroz grad kao senka a mi se krećemo uz nju. Njene misli i pogledi nisu samo njen psihološki portret - oni daju ritam filmu. Izgleda kao da film osluškuje nju. 

 

Pariz ovde nije romantičan. On je ogoljen. Tramvaji, prodavnice, trotoari, kafane - sve to deluje poznato ali u isto vreme i strano. Kako to? E tu smo. Poznato jer to je grad koji vidiš iz dana u dan, to je put koji prelaziš nebrojeno puta. Strano - sada ga gledaš drugačije jer ga možda nećeš gledati sledeće jutro. Varda na taj način odlično gradi atmosferu - svaki prolaznik, svaki zvuk, svaka slika postaju deo Kleinog unutrašnjeg nemira. 

 

U prvoj polovini filma Kleo je zatočenica svog izgleda. Ljudi je vole, dive se njenoj lepoti ali niko niti vidi niti pominje ono ispod. U ogledalima, ona se sama sebi dopada ali jasno je kao dan da je to fasada. Tek kada skine periku, kada ostane bez šminke, tek tada vidimo da ona nije samo lice sa naslovne strane već ljudsko biće koje se boji smrti. Taj trenutak skidanja maske, bukvalno i metaforično, ključan je za ceo film. 

 

Zanimljiv je način na koji Varda meri vreme. Film je snimljen u realnom trajanju: sat i po života ili sat i po čekanja. I ta jednostavna struktura daje dubinu ovom filmu. Svaki minut je važan, svaka reč je mogući glas savesti. Vreme nije u pozadini. Vreme je protagonista. 

 

U drugom delu filma Kleo sreće jednog vojnika. On ne zna njenu priču, ona ne zna njegovu, ali između njih nastaje nešto što nam je nedostajalo do tog momenta u filmu - razumevanje. Gledamo dvoje ljudi koji se ne pretvaraju. I to je prelep momenat jer Kleo prvi put u filmu nije ogledalo, ona konačno postaje lice koje neko vidi kako treba. 

 

Da li se kleo miri sa sobom tek onda kad izgubi iluziju? Ona prolazi kroz to na način koji je u isto vreme suptilan i snažan. Više se ne poziva na druge, ne pozira, ne glumi. U finalu, njeno lice je mirno, bez teatralnosti. Ona ne zna kakvi su rezultati pregleda ali po prvi put to nije tako bitno. To je paradoks slobode - kada više ne čekaš, osetiš se živim. Znam to jako dobro, braćo i sestre. Verujem da neki od vas takođe znaju. 

 

Vizuelno, film je majstorski balans između dokumentarnog i poetskog. Kamera koristi prirodno svetlo, nežne kontraste, fluidno kretanje i to stvara onu iluziju prisustva o kojoj sam govorio. Grad je ogledalo žene a žena je ogledalo grada. U tom spoju, Pariz postaje i unutrašnji pejzaž. 

 

Kleo, iako pevačica, u filmu peva samo jednom i to zvuči prelepo i emotivno. No iako je čujemo jednom, taj momenat deluje kao prelomni. Kleo plače kao da prvi put razume pesmu koju peva. I to je momenat od kog se i ton filma menja. On postaje tiši i stvarniji. 

 

Cleo from 5 to 7 je film i o ženstvenosti, o pogledu koji gleda ali i o tome kako je biti gledan. Varda snima Kleo sa nežnošću ali i sa ironijom. Nema sentimentalnosti, nema patetike, samo razumevanje. Ovo je ženski film u najdubljem smislu, ne zato što govori o ženi, već zato što razume strah, ranjivost i tišinu koju svet retko primećuje. 

 

Kraj filma nije tragičan. Kraj filma nije ni srećan. Kraj filma je jednostavno rečeno istinit. Kleo ne dobija sve odgovore, ona dobija svest. Shvata da se život ne čeka već oseća. Ta spoznaja, koliko god bila mala dovoljna je da donese smisao. Fascinantno je da je Varda uspela u ovih sat i po da prikaže nešto što je spetakularno za vreme koje ova priča traje - ljudsku svest u trenutku kad se gleda u ogledalo i po prvi put vidi istinu. Cleo from 5 to 7 je film o onom trenutku kada se prestajemo plašiti smrti i počinjemo da učimo kako da živimo. Nema velikih rešenja - samo prihvatanje života onakvog kakav jeste. 

Zanimljivosti:
Jean-Luc Godard, Anna Karina, Emilienne Caille, Eddie Constantine, Sami Frey, Danièle Delorme, Yves Robert, Alan Scott, Georges de Beauregard i Jean-Claude Brialy imaju kameo uloge u nemom filmu koji kleo gleda u jednom momentu. 5 à 7 je francuski izraz koji se koristi za period posle posla pre povratka kući. Radnja filma se dešava u utorak ali u Nemačkoj film je preveden kao "Sreda od 5 do 7".

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10

Sledeći...