Cléo from 5 to 7 / Cléo de 5 à 7 (1962)

 

Žanr: Drama | Komedija | Muzički
Režija:  Agnès Varda
Glumci: Corinne Marchand, Antoine Bourseiller, Dominique Davray...

Priča:
Cléo, pevačica i hipohondar, postaje sve zabrinutija da možda boluje od raka dok čeka rezultate pregleda od svog lekara.

Moj osvrt:
Cleo from 5 to 7 ne priča priču. Mi smo se našli u jednom njenom delu. To nas čini prolaznikom ili posmatračem koji sat i po provodi uz Kleo. Tako da ovo nije film koji ima radnju već pokušava da nas kupi osećanjem. Ovo je film o čekanju, o mislima koje se motaju po glavi i vide na licu dok iščekujemo vest ili prividan rasplet koji ovde može da promeni sve. 

 

Agnes Varda nas ovde vodi kroz Pariz. Rekoh već, film se ne trudi već uspeva da nas uvuče u sebe kao prolaznika. Tako da i mi postajemo deo ovog grada a vreme između 5 i 7 nije samo vremenski okvir - to je granica između onog što znamo i onog čega se bojimo. Film prati Kleo, pevačicu koja čeka rezultate medicinskih testova i u tih 90 minuta se suočava sa samom sobom, možda i po prvi put. 

 

Kleo na početku nije osoba. Ona je slika o sebi, ona je ogledalo koje reflektuje tuđe poglede, tuđe želje, tuđe misli o njoj. Kamera to pokazuje na odličan način. Veliki broj kadrova je pun ogledala, prozora, refleksija. I onda se pitamo šta Kleo vidi u sebi, lepotu ili strah. 

 

Na početku vidimo tarot karte koje obećavaju odgovore ali u suštini donose još veću sumnju. Kleo u tom momentu traži smisao u predskazanjima, simbolima i veruje u sudbinu. U ovih sat i po ona će naučiti da veruje sebi i svom miru. 

 

Varda ne gradi napetost na klasični način - nema radnje, nema preokreta, nema neke posebne logike u raspletu priče. Film je spor, nežan ali i nemiran. Kleo se kreće kroz grad kao senka a mi se krećemo uz nju. Njene misli i pogledi nisu samo njen psihološki portret - oni daju ritam filmu. Izgleda kao da film osluškuje nju. 

 

Pariz ovde nije romantičan. On je ogoljen. Tramvaji, prodavnice, trotoari, kafane - sve to deluje poznato ali u isto vreme i strano. Kako to? E tu smo. Poznato jer to je grad koji vidiš iz dana u dan, to je put koji prelaziš nebrojeno puta. Strano - sada ga gledaš drugačije jer ga možda nećeš gledati sledeće jutro. Varda na taj način odlično gradi atmosferu - svaki prolaznik, svaki zvuk, svaka slika postaju deo Kleinog unutrašnjeg nemira. 

 

U prvoj polovini filma Kleo je zatočenica svog izgleda. Ljudi je vole, dive se njenoj lepoti ali niko niti vidi niti pominje ono ispod. U ogledalima, ona se sama sebi dopada ali jasno je kao dan da je to fasada. Tek kada skine periku, kada ostane bez šminke, tek tada vidimo da ona nije samo lice sa naslovne strane već ljudsko biće koje se boji smrti. Taj trenutak skidanja maske, bukvalno i metaforično, ključan je za ceo film. 

 

Zanimljiv je način na koji Varda meri vreme. Film je snimljen u realnom trajanju: sat i po života ili sat i po čekanja. I ta jednostavna struktura daje dubinu ovom filmu. Svaki minut je važan, svaka reč je mogući glas savesti. Vreme nije u pozadini. Vreme je protagonista. 

 

U drugom delu filma Kleo sreće jednog vojnika. On ne zna njenu priču, ona ne zna njegovu, ali između njih nastaje nešto što nam je nedostajalo do tog momenta u filmu - razumevanje. Gledamo dvoje ljudi koji se ne pretvaraju. I to je prelep momenat jer Kleo prvi put u filmu nije ogledalo, ona konačno postaje lice koje neko vidi kako treba. 

 

Da li se kleo miri sa sobom tek onda kad izgubi iluziju? Ona prolazi kroz to na način koji je u isto vreme suptilan i snažan. Više se ne poziva na druge, ne pozira, ne glumi. U finalu, njeno lice je mirno, bez teatralnosti. Ona ne zna kakvi su rezultati pregleda ali po prvi put to nije tako bitno. To je paradoks slobode - kada više ne čekaš, osetiš se živim. Znam to jako dobro, braćo i sestre. Verujem da neki od vas takođe znaju. 

 

Vizuelno, film je majstorski balans između dokumentarnog i poetskog. Kamera koristi prirodno svetlo, nežne kontraste, fluidno kretanje i to stvara onu iluziju prisustva o kojoj sam govorio. Grad je ogledalo žene a žena je ogledalo grada. U tom spoju, Pariz postaje i unutrašnji pejzaž. 

 

Kleo, iako pevačica, u filmu peva samo jednom i to zvuči prelepo i emotivno. No iako je čujemo jednom, taj momenat deluje kao prelomni. Kleo plače kao da prvi put razume pesmu koju peva. I to je momenat od kog se i ton filma menja. On postaje tiši i stvarniji. 

 

Cleo from 5 to 7 je film i o ženstvenosti, o pogledu koji gleda ali i o tome kako je biti gledan. Varda snima Kleo sa nežnošću ali i sa ironijom. Nema sentimentalnosti, nema patetike, samo razumevanje. Ovo je ženski film u najdubljem smislu, ne zato što govori o ženi, već zato što razume strah, ranjivost i tišinu koju svet retko primećuje. 

 

Kraj filma nije tragičan. Kraj filma nije ni srećan. Kraj filma je jednostavno rečeno istinit. Kleo ne dobija sve odgovore, ona dobija svest. Shvata da se život ne čeka već oseća. Ta spoznaja, koliko god bila mala dovoljna je da donese smisao. Fascinantno je da je Varda uspela u ovih sat i po da prikaže nešto što je spetakularno za vreme koje ova priča traje - ljudsku svest u trenutku kad se gleda u ogledalo i po prvi put vidi istinu. Cleo from 5 to 7 je film o onom trenutku kada se prestajemo plašiti smrti i počinjemo da učimo kako da živimo. Nema velikih rešenja - samo prihvatanje života onakvog kakav jeste. 

Zanimljivosti:
Jean-Luc Godard, Anna Karina, Emilienne Caille, Eddie Constantine, Sami Frey, Danièle Delorme, Yves Robert, Alan Scott, Georges de Beauregard i Jean-Claude Brialy imaju kameo uloge u nemom filmu koji kleo gleda u jednom momentu. 5 à 7 je francuski izraz koji se koristi za period posle posla pre povratka kući. Radnja filma se dešava u utorak ali u Nemačkoj film je preveden kao "Sreda od 5 do 7".

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10

Sledeći...