Insomnia (1997)

 

Žanr: Krimi | Misterija | Triler
Režija: Erik Skjoldbjærg
Glumci: Stellan Skarsgård, Sverre Anker Ousdal, Maria Bonnevie...

Priča:
U norveškom gradu u kojem vlada 24-časovni dnevni ciklus, švedski detektivi istražuju smrt tinejdžerke.

Moj osvrt:
Nisam fan detektivskih trilera osim ako nemaju primesu drugih žanrova. Recimo Se7en je fantazija od filma jer ima tu dodatnu, mračnu, bolesnu dimenziju. Memories of a Murder su takođe jedno remek delo. Potom španski La isla mínima je nešto što ima vrhunsku atmosferu. Ako gledam film samo da bih razrešio ubistvo, zaboraviću ga brže nego poslednji svrab. Gde bih onda smestio Insomniu? Da li je to veza za jednu noć ili ćemo imati lepa zajednička sećanja? 

 

Srećom, nije ovo derivat neke Law and Order / CSI / Homicide serije gde istražujemo misteriju. Nema ovde velike misterije, slučaj je ono što i u stvarnom životu bude. Ubica se uglavnom lako pronađe. Tako da Insomnia nije film o policijskoj istrazi već o čoveku zarobljenom u sopstvenoj savesti. Ubistvo je pokretač - prava drama je ona koja se odvija u čoveku, u njegovoj beskrajnoj borbi između savesti i poricanja. 

 

Norveški pejzaži nisu samo neutralna kulisa. Svetlost koja nikada ne nestaje ovde predstavlja istinu koju ne možeš ugasiti. Kao i npr. u Stalkeru kod Tarkovskog, okolina ovde nije samo priroda, on oslikava unutrašnje stanje lika. Magla koja nosi simboliku sama po sebi, voda, beskrajni dan - sve to savršeno oslikava Jonasovu nemoć da pobegne od sebe. Svetlost ne dozvoljava da se njegova krivica sakrije. 

 

Nesanica (insomnia) je ovde ključ. Nije ona posledica svetlosti kako izgleda na prvi pogled. Nesanica je posledica krivice. Jonas je budan jer nema gde da se skloni, jer mu savest ne dopušta da pronađe mir. Kao i u Machinist, čini mi se da svaki minut postaje dokaz unutrašnje kazne. Nesanica nije simptom. Ona je presuda. Tu je fascinantno pratiti Jonasovo lice (uvek sjajni Skarsgard). Kamera se neretko fokusira na njega i mi pratimo kako iz scene u scenu njegov umor raste i kako mu se oči pune nemirom. On nije heroj detektivskih romana već čovek koji kopni pred nama gubeći se u sve složenijem lavirintu problema. 

 

Insomnia ne nudi jasnu podelu između dobra i zla. Jonas, umesto da stoji iznad kriminalca, on stoji nasuprot njemu kao odraz. Ubica i detektiv su povezani istom niti - obojicu proganjaju zločin i krivica. Jedina razlika između njih nije ta u moralnoj poziciji već u načinu kako se suočavaju sa tom krivicom. 

 

Nesanicu ne leči rešenje istrage niti kazna. Istraga je zapravo iskorišćena da odloži taj unutrašnji sukob. Ta istraga drži nadu da će savest da bude umirena. Nesanica ostaje kao stanje, kao rana koja ne zarasta. I tu je suština filma. Ne postoji izlaz iz zatvora u koji te smesti sopstvena savest. Nema bežanja. Ostaje samo suočavanje. Pravi horor nije u zločinu već u unutrašnjem krahu i onom što je u glavi čoveka koji oseća krivicu. Kada predugo gledamo u Jonasovo lice, više ne vidimo policajca već čoveka koji je potpuno izgubio sebe. 

 

Insomnia sjajno odbija da se uklopi u očekivanja jednog trilera. Nema brzih rešenja niti akcionih scena, nema konačnog zatvaranja slučaja. Sve ostaje otvoreno, nepotpuno jer je i Jonas kao čovek nepotpun. Kako nepotpun? Lišen je sna, lišen osećaja mira ali i osećaja ljubavi koju neuspešno pokušava da pretvori u nagon. Tako da Insomniu ne doživljavamo kao krimi priču već kao moralnu studiju.

 

Neminovno je poređenje između ovog filma i Holivudskog rimejka koji je nesumnjivo odličan film. Ali ako biram, na strani sam ovog filma, ne zato što je cool biti na strani originala. Evo jednostavnog objašnjenja. Nolanova verzija je naravno tehnički besprekorna i ima strašnu glumačku postavu. Problem koji imam sa njom je što ublažava ono što original namerno pravi mučnim. Rimejk pokušava da stvori empatiju prema glavnom liku. Nekako mi se čini da pokušva da zaokruži priču u neku moralnu lekciju. Skjoldbjærg to odbija. Njegova priča nije priča o iskupljenju već o raspadanju. On ne daje jasnu granicu između heroja i antiheroja. Sve je prljavo i mutno. Jonas je čovek koji tone i ne postoji dramaturška konstrukcija koja će da ga izvuče. 

 

Tako da je ovo za mene velika vrednost filma. Insomnia ostaje kao hladan podsetnik da nema utehe. Nema velikog otkrića, nema oslobađanja – samo umor i pogled čoveka koji zna da više nikada neće pronaći mir. I to je ono što ovaj film čini drugačijim. To što on odbija da bude utešna priča, već ostaje baš ono što mu ime kaže – nesanica koja traje i posle odjavne špice.

Zanimljivosti:
Lik Jonasa je originalno napisan kao Norvežanin ali su promenili na Šveđanina pošto je to državljanstvo samog Skarsgarda. Kristofer Nolan je snimio rimejk ovog filma 2002 i nosi isti naziv.

Naj scena:

Finale...

Moja ocena: 8/10

The Ship Sails On / E la nave va (1983)

 

Žanr: Drama | Muzički
Režija: Federico Fellini
Glumci: Freddie Jones, Barbara Jefford, Victor Poletti...

Priča:
Godine 1914, luksuzni brod isplovljava iz Italije kako bi rasuo pepeo slavne operske pevačice. Dobrodušni, nespretni novinar beleži putovanje i susreće mnoge ekscentrične prijatelje i obožavaoce pevačice.

Moj osvrt:
Da budem iskren, nemam pojma gde sam sa Felinijem. Recimo, 8 i po mi je ostao u lepom sećanju. La Dolce Vita - nisam uspeo da se pronađem u tom filmu. Biće svakako repriziran jednom. City of Women - totalno ludilo u kom sam uživao. Armacord - imao sam strašno velika očekivanja i bio je korektan film ali siguran sam da u njemu nisam našao ono što je trebalo naći. Ni jedan od ovih filmova nije mi bio tako lak za gledanje. Još uvek se ne pronalazimu Felinijevom stilu. Ali nemam osećaj da sam potrošio vreme, već imam osećaj da sam gledao nešto dobro ali da nisam pronašao lepotu koju sam tražio. Spremam još neke njegove velike hitove za gledanje ali sam namerno gađao prvo nešto za šta do sada nisam čuo. Da li počinjem da kapiram ovog velikana ili sam još uvek izgubljen, hajde da vidimo. 

 

Felinijev brod nije samo brod. On je plutajuća pozornica. Na njemu se odvija jedna priča koja više podseća na simboličnu alegoriju nego na klasičan zaplet. And the ship sails on se ne prati zbog radnje već zbog vizija, alegorija koje nose njegovi kadrovi, zbog atmosfere koja vešto ili manje vešto krije gorčinu, ironiju, melanholiju epohe koja nestaje pred nama. Ta epoha može se videti samo kao predstava, kao film, kao umetničko delo. Felini je bukvalno pretvara u predstavu ovim filmom. 

 

Otvaranje je u maniru nemih filmova. Belle Époque, elegancija, formalni obredi i estetika koja je već na ivici izdisaja. Brod kreće iz Napulja da raspe pepeo slavne operske pevačice. To je ceremonija, ritual, predsmrtna elegija, ne za jednu opersku divu već za umetnost i lepotu koje se guše sopstvenom grandioznošću. Felini tu ne žuri: prvi kadar je sepia-ton, tišina, prašina istorije. Prelazak sa sepije u boju bi trebalo da napravi ogroman kontrast. Ali ta boja ne pršti. Ona je izbledela, nostalgična, nestajuća elegancija. Kao da je Fellini hteo da kaže: ovo je poslednja svetlost pre mraka, ovo je lepota koja se raspršava. Brod je pozornica, ali i lažni oltar vremena koje prolazi.

 

Lik novinara — očigledno Felinijev alter-ego — pripoveda direktno, sa distance, sa ironijom, ali ne mogu se oteti utisku i sveprisutne sete u toj naraciji. On nije samo posmatrač; on je neko ko zna da uživa u ceremoniji koja je pred nama. Sa druge strane, on je svestan praznine iza raskošnih salona i operskih glasova. Njegov glas nas uvlači u brod, ali nas istovremeno drži na ivici. Na neki način pokušava da nam skrene pažnju da gledamo nešto što je grandiozno a sa druge strane nas podseća da je sve to samo predstava. 

 

Felini, kao dirigent duštvom koje više ne zna da li je došlo da se zabavi ili da odigra svoju poslednju paradu, sastavlja galeriju likova: operski pevači, aristokrate, ljubavnice, deca iz visokog staleža, plemići, umetnici. Svi oni deluju kao karikature ranog dvadesetog veka, sa naletima uživanja, lažne veličine i ceremonijalnog morala. Njihova raskoš krije i grotesku — u raskošnim salonima odjekuju arije, dok na palubi ispod njih tišina gladi i bede podsećaju da to bogatstvo počiva na tankom sloju iluzije.

 

Potom dolaze scene sa izbeglicama iz Srbije koje razbijaju celu ovu iluziju. Brod koji je do ovog momenta postao simbol raskoši i umetnosti je odjednom prinuđen da se suoči sa stvarnošću koja je drastično drugačija. Odjednom su pred nama umesto tog umirućeg glamura ljudska patnja, nepravda, gubitak dostojanstva. I odjednom sva lepota postaje bezvredna jer zatvara oči pred nesrećom. Koliko umetnost, ako je zatvorena u krug privilegovanih, može da ignoriše one koji nisu deo spektakla?

 

Felini koristi zvuk kao mehanizam da razotkrije, da pokaže koliko su umetnost i lepota opasni kada se koriste da prikriju strahove – da zabave kad se plašiš, da razigravaju dok si povređen. U toj igri kontrasta, muzika nije utočište već maska, zavodljiva i varljiva. Ona može da podigne čoveka, ali i da ga uspava, da stvori iluziju da bol ne postoji. Lepota postaje anestetik: opera zaglušuje škripu stvarnosti, a orkestar skriva krik onih koje niko ne sluša. Fellini kao da nas pita – šta je opasnije, sama patnja ili lepota koja nas ubeđuje da patnja nije tu?

 

Likovi pevaju. Ne zato što su srećni, već jer to kod njih ostaje kao potreba da se izraze, da osete, da pokažu da su nekada vredeli. Njihovo pevanje nije glamur scene niti uvežbana predstava, već poslednji trag dostojanstva. Kada otpevaju stih, kao da u tom trenutku vraćaju sebi pravo da postoje, da njihova osećanja nisu potrošna. Glas postaje svedočanstvo o tome da su bili živi, da su voleli, da su patili. I zato svaki ton nosi težinu veću od same melodije: to nije pesma za aplauz, nego pesma koja prkosi zaboravu.

 

Fellini u priču uvodi i grotesku: nosorog zatvoren u utrobi broda deluje kao simbol apsurda, ali i kao ogledalo same parade na palubi. On je i smešan i tužan, istovremeno nevino stvorenje i čudovište koje deluje van svog mesta. Taj kontrast čini da ga gledaš kao alegoriju cele epohe – raskoš i egzotika koja se pretvara u teret, u nešto besmisleno i zastrašujuće. Kao da nam Felini poručuje da iza svake lepote i igre stoji nešto što je suviše veliko da bi bilo ukroćeno.

 

Felini stalno balansira između raskoši i prikrivene bede. Brod je napravljen da slavi lepotu ali u njegovoj senci kriju se oni koji nisu deo tog sjaja. Dok jedni uživaju u raskošnim salonima i ritualima, drugi šapuću o progonstvu i bore se za goli opstanak. U toj suprotnosti film pokazuje da luksuz nikada ne postoji sam za sebe – on uvek podrazumeva da negde postoji i siromaštvo koje ga drži u ravnoteži. Tako brod postaje simbol društva koje se divi sopstvenom sjaju, dok istovremeno okreće glavu od onih koji taj sjaj ne mogu da dele.

 

U malim, naizgled sporednim scenama krije se najveća snaga filma — u razgovoru novinara sa izbeglicom, u pesmi koja odjekuje ispod palube, u pogledu deteta kroz okna broda. To su trenuci u kojima se otkriva ono što ostaje kada nestanu dekoracije: empatija, gubitak, sećanje na vreme koje više ne postoji.

 

Na kraju i ovaj film nije bio lako iskustvo. Ostaje osećaj da on nije priča o jednom putovanju, već o samoj ljudskoj potrebi da putujemo — kroz umetnost, kroz sećanja, kroz iluzije koje nas drže na površini. Sve slike, muzika i simboli koje Felini nudi stapaju se u jednu veliku metaforu života kao broda, lepog i krhkog, luksuznog i ispraznog, svetlog i mračnog u isto vreme. I kada sve te maske padnu, ostaje pitanje: zašto smo plovili? Felini pokazuje da i kada znaš da se bliži kraj, i dalje vredi ploviti. Brod možda nikada neće stići do odredišta koje si zamislio, ali putovanje nosi smisao samo po sebi. Najveća tragedija možda i nije u slomu iluzija, već u tišini koja ostaje kada spektakl utihne.

Zanimljivosti:
Na Kanskom festivalu nije postojao plakat za ovaj film. Felini je onda nacrtao poster i poslao u Kan. Ovaj film je bio italijanski kandidat za oskara za najbolji strani film. Čuveni pisac, Alberto Moravia je izjavio kako je ovaj film vrhunska kritika evropskog društva iz perioda pre Prvog Svetskog Rata. Felini je tražio da hrana u filmu bude vrhunskog kvaliteta.

Naj scena: 

Suludi kraj

Moja ocena: 7/10

Tokyo Drifter / Tôkyô nagaremono (1966)

 

Žanr: Akcija | Krimi
Režija: Seijun Suzuki
Glumci: Tetsuya Watari, Cheiko Matsubara, Hideaki Nitani...

Priča:
Posle raspada njegove bande, jakuza pokušava da se snađe u životu van organizovanog kriminala ali ubrzo postaje lutalica kada njegovi stari protivnici pokušavaju da ga ubiju.

Moj osvrt:
Ako uporedim Tokyo Drifter sa Branded to Kill (podigao sam ocenu u međuvremenu ovom filmu kada su se slegli utisci), rekao bih da je nešto lakši za gledanje, bogatiji simbolikom ali siromašniji ludilom. Kao i u prethodno opisanom filmu, ni ovde samoj priči nije dat prevelik fokus. Radnja postoji naravno ali ne da bi nudila neizvesnost ili neku kompleksnu dramu. Ona je tu da posluži kao skelet na koji ćeš da kačiš ono što zapravo želiš da kažeš. Tako da nas ovaj film neće držati u nekoj napetosti zato što ne znamo šta će da se desi. On pokušava da nas baci u razmišljanje i donekle hipnotiše stilom. 

 

Na prvi pogled sve ovde deluje poznato: mafija, lojalnost, izdaja, sukob bandi, čovek koji pokušava da nađe svoje mesto u svemu tome. Ali ovo je daleko od klasičnog krimi filma. Ovde junaci ne govore već pevaju. Najveći deo snage ovog filma dolazi iz muzike, pre svega pesme koju glavni junak Tetsu peva. Ona postaje svojevrsni lajtmotiv. I onda je jasno da ovaj svet nije vođen logikom kriminala već logikom emocije ako tako mogu reći. 

 

Mislio sam da će mi mjuzikl u noar okruženju biti nešto što ću teško svariti ali zapravo je ispao prelep paradoks u filmu. Likovi pevaju ali pevanje ne deluje kao umetnuti soundtrack koji treba da nam premosti vreme do naredne scene. Pesma dolazi kao prirodni nastavak emocija likova koji je pevaju. Dok gledamo Tetsua koji luta, jasno je da su njegov glas i njegova pesma jedina konstanta u svetu koji se raspada oko njega. Njegova pesma ne samo da odlično oslikava njegove emocije već boji ceo film u potpuno isto raspoloženje. 

 

Rekoh već da je radnja sama po sebi veoma tanka i glavni je krivac što sam film ne deluje tako dopadljivo koliko bi trebalo. No Suzuki ne pokušava da sakrije tu činjenicu. Ovde je sama radnja izgovor za vizuelnu i muzičku igru. U tom smislu film ne pretenduje da bude epohalan već možemo reći da je i minimalistički. No u estetskom smislu on ide u drugu krajnost. Sa ova dva filma Suzuki kao da nam govori da su već sve ove priče ispričane, sve te mafijaške zaplete već znamo, hajde sad da vidimo šta možemo da uradimo sa bojama, svetlom, muzikom, haosom, ludilom...

 

I dolazimo do tog estetskog aspekta. Tokyo Drifter neretko izgleda kao da je naslikan a ne snimljen. Kao da je svaka scena pažljivo komponovana. Neretko boje deluju neprirodno jarke a kontrasti umeju preći u apsurd. Prazni prostori, improvizovani setovi, minimalistički enterijeri sve to daje jedinstven utisak siromaštva i šturosti samog sveta u kom se likovi nalaze. Zato se u takvom svetu Tetsu oseća kao lutalica. Ne, nije stvar u tome da on ne pripada ni jednom gospodaru. On ne pripada ovakvom svetu. 

 

Tetsu je više figura nego lik. Njegova pesma, njegova odanost, njegova lutanja čine ga nalik mitskom junaku. Ali Suzuki ga nikad ne mistifikuje previše. On je lutalica, beskućnik i u moralnom i u fizičkom smislu. Njegova sudbina nije tragična jer ga je izdala sama mafija. Njegova sudbina je tragična jer živi u svetu u kom je nemoguće naći stabilnost. Sa te strane film ima i egzistencijalnu dimenziju. Suzukijev junak se kreće kroz svet u kom nema oslonca i odnosi su jako nestabilni. Sve što mu ostaje jeste pesma koja ga drži na površini. Sa jedne strane ta pesma je ironija. Sa druge ona je i uteha. 

 

Muzika prestavlja strukturu filma. Tetsu pevanjem pokazuje da zapravo ne pripada svetu kriminala već svetu lirike, tuge i poezije. Njegov glas postaje protest protiv nasilja ali i priznanje nemoći. U jednoj ruci mu je pištolj, u drugoj pesma. Taj kontrast najbolje oslikava ono što Suzuki radi u ovom filmu. Sa jedne strane film uspeva da bude lagan - sve deluje kao igra - setovi, pesme, šarenilo. Sve skoro izgleda kao parodija na gangsterske filmove. Sa druge strane, oseća se melanholija, oseća se da iza svih tih jarkih boja stoji praznina i usamljenost. Kao da se u isto vreme ovaj film i smeje i plače. 

 

Nasilje u filmu je takođe jako stilizovano. Gotovo da izgleda kao ples. Kad se puca i ubija nema realizma. Sve je koreografija. Tu leži i ključ razumevanja Suzukija. On ne beži od klišea već taj kliše pretvara u igru, u umetniči čin. Radnja postaje sekundarna. Ono što ostaje je osećaj, atmosfera, vizuelni i muzički ritam. 

 

Na kraju, Tokyo Drifter je film koji se pamti po slikama i tonovima a ne po zapletu. To nije priča koja može da ostane u sećanju. To je niz prizora i pesama koje se urezuju u podsvest. Suzuki pravi film kao da slika. Svaki kadar je kompozicija, svaki ton je boja. Zato je radnja samo ram za silku a likovi su figure koje su tu da naglase atmosferu. To je suština ovog filma. Ne traži od tebe da veruješ u likove već da se prepustiš osećaju koji oni nose. Suzuki još jednom izvodi neverovatan trik - oduzima nam naraciju ali nam daruje osećaj. On dokazuje da film može da postoji bez te rigidne naracije, može da postoji kao čista estetika, čista emocija. Može da postoji kao pesma. 

Zanimljivosti:
Neke scene u Tarantinovom Kill Bill-u predstavljaju omaž ovom filmu. Naslovnu pesmu zaista peva glavni glumac, Tetsuya Watari. Film je snimljen i izašao je iz produkcije za 28 dana.

Naj scena:

Lutalica...

Moja ocena: 7/10