Tree of Life (2011) – samo Milost može da pobedi Prirodu

 

Boris Tiosavljević

     Postoji mnogo razloga zašto je Terens Malik (Terrence Malick) cenjen režiser. Zapažena je njegova originalna upotreba voiceover tehnike kojom iskazuje misli i duševna stanja likova umesto da je koristi za davanje ekspozicije. Ovaj motiv glavno je obeležje njegovih filmova, koji se, slično kao kod Tarkovskog, osvrću na egzistencijalistička pitanja, religiju, osećanja, prirodu (takođe sa vodom kao čestim motivom)... Konačno, fantastična fotografija Emanuela Lubeskog (Emmanuel Lubezki) u filmovima novijeg datuma i njegov zaštitni znak, dugi kadrovi i kamera nošena u ruci, stavljajući nas u ulogu nemog svedoka, fizički prisutnog na mestu događaja. A malo koji film toliko odiše „malikovštinom“ kao Tree of Life (2011).

     Mora se doduše priznati da je Malik jedan od onih režisera koji jako polarizuju publiku. Neki ga smatraju filmskim genijem i američkom verzijom pomenutog ruskog režisera, dok druga strana veruje da je on samo još jedan u nizu pretencioznih, „style over substance“ apstraktnih umetnika. Ovo proističe iz činjenice da je upravo to što ga i čini velikim ono što ga istovremeno čini i omraženim, a što toliko dolazi do izražaja u ovom filmu. Jer, iako je u pitanju porodična drama, ubrzo se primećuje da je priča od sekundarnog značaja  a da primat preuzimaju emocije i kadrovi kao iz nekog dokumentarca od prirodi ili kosmosu.

      Film govori o porodici O'Brien, neimenovanom ocu (Brad Pitt) i majci (Jessica Chastain) i o njihova tri sina, Džeku (Hunter McCracken u mlađima danima, Sean Penn u zrelijem razdoblju), Stivu (Tye Sheridan) i trećem koga znamo samo pod inicijalima R.L. (Laramie Eppler). Narativno film ima 3 celine:

 

1. Rođenje i odrastanje tri brata,
2. Trenutak, negde tokom kasnih 1960-ih, kada majka dobija telegram sa vešću da je njen sin, R.L., preminuo u 19-oj godini života, i 
3.  Sadašnje vreme, kada Džek, sada kao odrastao muškarac, kao da prosto pluta u limbu postojanja u modernom svetu, i dalje nesposoban da se izbori sa gubitkom brata.
   
   
   
   

Međutim, Malik se odlučuje na redosled 2 – 3 – 1 što se ove više pozadinske priče tiče. Kada je u pitanju ono što je za njega glavna priča, film zapravo počinje uvodom u ono što su po njemu dva puta kojima možemo ići u životu:

• Put Prirode,
• Put (Božje) Milosti.

Pod Prirodom se ovde uglavnom podrazumeva ono što možemo da iskusimo čulima, gruba strana prirode, nasilnost i nemilosrdnost indiferentnog univerzuma i njeno fizičko ovaploćenje je g. O'Brien. On je autoritativan i strog, vojno lice, reklo bi se, ali film nije podlegao tom klišeu. Ciničan zbog ljudske prirode i onoga što je potrebno učiniti zarad uspeha u životu, on Džeka uči da ne sme da bude previše dobar jer smatra da će drugi to videti kao slabost i iskoristiti za svoju dobrobit a protiv njega. Jako je važno obratiti pažnju na odnos oca i sinova jer odslikava odnos Boga i ljudi. Otac voli sinove ali ZAHTEVA reciprocitet umesto da ga zasluži. Kada Džek pita: „Žašto bih ja bio dobar ako ti nisi“? pitanje nije eksplicitno upućeno ni ocu ni Bogu, čime je zapravo upućeno obojici, te ih povezuje. Drugim rečima, ako je Bog stvorio/dozvolio zlo i pritom naša pravila za njega ne važe, kako nam on može biti uzor šta da (ne) radimo?

S druge strane, Milost, kao jedna od najvažnijih biblijskih vrlina, predstavlja nesebičnost, praštanje i skrušenost i predstavljena je kroz lik gospođe O'Brien. Ona je dobra, zaštitnički nastrojena majka i u jednoj od scena, koja je bar mene podsetila na relativno sličnu scenu iz Ogledala (1975) Andreja Tarkovskog, predstavljena je kao neko božansko biće.

Progresijom bitnih životnih momenata, Malik nam pokazuje kako Priroda počinje da polako ali sigurno odnosi pobedu nad Milošću u borbi za Džekovu dušu. On prvo saznaje za priču o Jovu (bilijska priča o opkladi između Boga i Đavola o sudbini Jova. Đavo veruje da je Jov vernik samo zato što ima sve u životu i da će njegova vera nestati ako izgubi sve što ima. Bog, da bi proverio validnost ove tvrdnje, dozvoljava da se ovo desi, te Jov, bez ikakvog objašnjenja, malo po malo gubi sve i svakog ko mu je bio drag i poput gospođe O'Brien zauzvrat dobija samo prazne reči utehe od ljudi oko sebe, prim.aut.), a ubrzo spoznaje i smrt te ljudsku prolaznost što dovodi do njegovog bunta, prvo protiv oca a zatim i protiv Boga. Viče na oca, ne poštuje pravila, čini loše stvari bez nekog posebnog razloga, skače po klupama u crkvi, stidljivo istražuje sopstenu seksualnost, da bi na kraju počeo i da mrzi oca pa i da prezire majku zbog onoga što on u njoj percipira kao slabost. Ovo se međutim menja kada vazdušnom puškom pogađa R.L.-a u prst. Ovaj mu oprašta čime ga podseća da uvek može da se vrati pod okrilje Milosti.

 

Od početka je jasna poruka da je bolje ići putem Milosti jer, kao što i ona sama kaže, niko ko voli Milost nije loše prošao. Naravno, danas znamo da ovo biblijsko gledište nije tačno jer i dobri ljudi pate a zli prolaze dobro. Zato se može spekulisati da je ovo problem sa kojim se i sam tvorac filma dugo bori, jer je i sam scenario bio u nastanku još od vremena njegovih prvih filmova. S tim u vezi, ovim pitanjem se bavio još 1998. godine u filmu The Thin Red Line, kada se redovu Vitu (Jim Caviezel) „obraća“ ubijeni japanski vojnik rečima da je i on za života bio podjednako dobar čovek. Stoga, kada u ovom smislu njoj najsličniji sin umre, gospođa O'Brien postavlja logično pitanje – zašto ići putem Milosti ako se taj put svejedno završava patnjom? Kako bi odgovorio na ovo pitanje, Malik nam na samom početku filma pokazuje citat iz knjige o Jovu.

 

Međutim, on nam ovo servira na idiosinkratičan, a neki bi rekli i pomalo pretenciozan, način. Ovde počinje duga i vizuelno (mada ni zvuk ne zaostaje) impresivna sekvenca koja nas vraća na sam početak, na momenat nastanka univerzuma i deluje kao da potiče iz neke alternativne verzije Odiseje u svemiru (1968) naklonjenije teoriji o Tvorcu. Ne treba izgubiti iz vida ni Malikovu želju da film, sa druge strane, ima i čisto ateističku interpretaciju (U scenariju stoji: „[…] Zapevajmo novu pesmu, ispričajmo novu priču, onu koja je, uzimajući u obzir priče iz davnina, inspirisana naukom [...]“ prev.aut.). Spektakularni kadrovi nas vode kroz razdoblja u kojima su formirana nebeska tela, a zatim i život na zemlji, od praorganizama, preko dinosaurusa, pa sve do modernog čoveka i konačno, rođenja prvog od tri sina porodice O'Brien.

 

Malikova namera ovde nije, kao recimo kod H.P. Lavkrafta, da pokaže koliko smo nemoćni, patetični i nebitni u unverzumu i opštem poretku stvari, ali jeste da pokaže da uistinu jesmo mali, živim kratko i da postoji mnogo toga (o životu) što nismo sposobni da razumemo. Ovo je nalik na Alegoriju o vrapcu (Jedne hladne zimske noći, vrabac uleće, nezano odakle, kroz jedan od prozora kraljeve glavne dvorane, obleće oko jedine upaljene sveće, i ubrzo izleće kroz drugi prozor i odlazi u noć, takođe u nepoznato. Tako teče i ljudski život – ne znamo odakle dolazimo, ne zadržavamo se dugo i ne znamo gde idemo nakon smrti. Ali hrišćanstvo nudi odgovor na ova pitanja te je ovom strategijom i pričom izvesni monah Paulinus u 7. veku preveo u hrišćanstvo Edvina, paganskog kralja Nortumbrije, što je pokrenulo domino efekat, prim.aut.).

Kako onda protumačiti sve ove slike, a posebno kadar sa plamenom i šaputanjima nalik na molitve, koji otvara i zatvara film? Sumnjam da mogu da ponudim adekvatno ateističko (personifikacija svih sila koje stoje iza onoga što zovemo Veliki prasak) a sasvim sigurno nemam i odgovarajuće religijsko objašnjenje. Neki veruju da ta svetlost predstavlja Boga a šaputanje molitve. Ovde opet treba naglasiti želju autora da se film, doživi, oseti, što svakako ide dalje od puke analize scena. Ipak, to ne znači da je film potpuno apstraktan i bez jasnih simbola. Na primer, i u ovom, kao i u praktično svim ostalim njegovim filmovima, imamo jasan motiv vode, simbola života, te rađanja, pročišćenja i krštenja. Samim tim, kada odrasli Džek korača pustinjom, mestom koje prvenstveno povezujemo sa odsustvom vode, ovo je jako upečatljiv način da se pokaže kako je on skrenuo sa puta Milosti. Dok pokojni brat kojeg traži naravno, stoji u vodi. Tu se Džek ponovo vraća putu Milosti i interesantno je uporediti sličnosti i razlike između kadrova koji pokazuju njegovo (pomalo nalik Mojsijevom) lutanje i eventualni pronalazak „obećane zemlje“. U početku, on luta sam, a na kraju ga vodi mlađa verzija sebe samog, nebo više nije oblačno, isušena zemlja je zamenjena vodom a tu je i davno izgubljeni brat. Ovi završni minuti su me podsetili na fenomenalnu seriju The Leftovers tako da ih bar ja vidim ne kao metaforu za Raj već pre za trenutak u kojem Džek uspeva u potpunosti da iskusi, da oseti Milost, pre nego da je svesno razume.

U scenama rađanja života, vidimo kako on nastaje u vodi, a na kraju su živi i mrtvi ponovo ujedinjeni, takođe u vodi. Poslednji kadar pokazuje most, koji stoga predstavlja život, pružajući se s jednog na drugi kraj vode. Smatram da bez obzira da li je osoba religiozna ili ne, kraj filma daje istu poruku: ili Bog postoji ali je njegova ravan egzistencije toliko iznad naše da nemamo ni pravo ni mogućnost da ga kritikujemo ili da mu se žalimo; ili Bog ne postoji pa su naše lamentacije potpuno beskorisne. Kako god da se okrene, od samosažaljevanja nema vajde a traženje nekog višeg smisla je uzaludno. Priznati ovo sebi deo je procesa sazrevanja. Mirenje sa tim deo je života.

Bakjwi \ Thirst (2009)

 

Žanr: Drama | Fantastika | Horor | Ljubavni
Režija: Park Chan-wook
Glumci: Song Kang-ho, Kim Ok-bin, Hee-jin Choi

Priča:
Medicinski eksperiment polazi po zlu, sveštenik postaje vampir i mora da se odrekne svojih verovanja.

Moj osvrt:
Čovek koji je napravio Oldboy, Joint Security Area, Sympathy for Mr. Vengeance je pogledao popularni tinejdžerski film po imenu Twilight i odlučio da napravi svoju verziju. Sad će čika Park Čan-vok da objasni kako je to trebalo. I rezultat je jedno teško, neopevano, neobjašnjivo smeće. Twilight sam gledao u onom jeku hajpa oko tog tinejdžerskog filmića. Iako je na tinejdžerskom nivou (ne)ozbiljnosti, tvrdim da je Twilight sigurno bolji film od Thirst. Thirst je odvratniji, hororičniji ali neuporedivo prazniji i besmisleniji.

 

Sveštenik koji postaje vampir - koliko je tu samo elemenata koje možeš da razvijaš u priči. Kako se vampirski porivi kose sa verom ovog čoveka? Kakve moralne dileme ima? Da li mu mozak i dušu razdire to što je ničim izazvan prešao na mračnu stranu, prešao među demone protiv kojih se njegova vera bori? Šta imamo od toga? Ama baš ništa. Film se ni jednog momenta ne trudi da da na značaju činjenici da jedan sveštenik postaje vampir.

 

Momenat prelaska među vampire se desi tek tako - to nije tako strašno. No kakav efekat to ostavlja na sveštenika i na nas? Ama baš nikakav. Čak i u Twilightu imate barem neko mišljenje ili emociju o šansi da mala Bela postane vampir. Ok, verovatno vam nije naročito stalo do tog lika ali njeni motivi i emocije su jasni muku mu ljutu. Verujem da znate za onaj "Oh No!!! ... Anyway" meme. Moja reakcija na prelazak ovog sveštenika među vampire je upravo takva. Nemam nikakve emocije prema tome što se dogodilo. 

 

Kolosalni problem je što ovaj sveštenik nit smrdi nit miriše. Ne vidimo nikakav motiv u njemu ni pre ni posle povampirivanja. Zapravo motiv je nešto što skoro ni jedan lik ovde nema. I pošto su likovi ravni ko daske, film ukupno sadrži (pretvaram se da računam) 0 (slovima NULA) dramskih momenata. I to finale koje je moglo biti opak dramski momenat, nema efekta jer nemate osećaj da gledate dve osobe već je isti utisak kao da gledate dve stare čizme koje su bačene a korišćene su godinama prilikom čišćenja staja. Što bi braća ameri rekli, ne dajem jeb za ovakve stvari. 

 

Ovako smešnim likovima su upropastili i potencijalno sjajnu ljubavnu priču. Mogla je biti sjajna jer eto sveštenik mora da se bori protiv emocija, nagona, poriva. Hajde da malo pričamo kako se to zaista radi. Vratimo se na klasik Wicker Man. Setimo se iskušenja pred kojim je sveštenik dok gola devojka pleše u sobi do njegove. Epska scena. Devojka je zavodničko zlo. Sveštenik je odan religiji ali je i čovek od krvi i mesa. Njegova borba je realna i mučna. U Thirst imamo, kako kaže veliki Džoni, "lutku bez trunke ideje" i pepeljugu u koju se on zaljubljuje. 

 

No naš padre ovde pati za krvlju i za seksom. To je sve što ga vozi. Patnja za krvlju poteže neke moralne dileme (gle, ima ih) ali generalno i padrea i film zabole za one čija krv se siše tako da ništa od ovoga. Patnja za čednim ženskim telom vretenom je već nešto drugo - to padrea vodi do situacija koje su jako neželjene. Ali kako je naš padre totalno nedefinisan i šupalj, te situacije su nebitne. No one nas vode do verovatno najgorih scena vođenja ljubavi viđenih na filmu.  

 

Kada je ta pepeljuga u pitanju, mogu samo da kažem kako je glumica jako simpatična. Sve ostalo vezano za nju sam mrzeo od prvog do poslednjeg momenta u filmu. Njena porodica koja me je užasavala iz scene u scenu, njena nedefinisanost, njena transformacija iz pepeljuge u ženu prokletnicu, sve sam to jaaaaaako mrzeo jer nema trunke logike, duha, motiva, drame, bilo prokleto čega što bi me teralo da gledam ovu bljuzgu duže od nekoliko minuta. Najgore od svega je što sam se ponadao u jednoj maloj scenici "obuvanja" da će nešto biti od ovoga. Nema spasa braćo i sestre. 

 

Elem kako je naš padre uspeo da preživi smrtonosnu bolest, odjednom dobija status čudotvorca. Film je čak dobro počeo sa ovom pričom gde sam pomislio da će ova komična situacija biti odlično iskorišćena tako što će padre da se ubacuje u bezizlazne situacije. Eto, objasnio sam šta je moglo da se radi sa ovim. No, šta film radi od toga? Paaaaa nekoliko puta ljudi ga mole da se on moli za njihove bližnje. Spopadaju ga kad god prođe na određenoj lokaciji i to je to. Šta je film hteo sa ovim? Kao i sa celom ovom pričom - ništa. Thirst nas bombarduje glupostima celom dužinom filma. Ne trudite se da povežete ovo u bilo šta smisleno. Nema smisla. 

 

Ako ste čitali Poovu priču Izdajničko srce ili Zločin i Kazna dostojevskog, sigurno se sećate onih momenata osećaja krivice likova tih priča. Thirst se trudi da prikaže taj osećaj krivice na raznorazne slikovite načine. Imam utisak da je raspisan konkurs za najidiotskije ideje na ovu temu pa su se pobedničke našle u filmu. Od onih gde se žrtva pojavljuje i ometa razgovore (gde poželiš da ga ubiješ još nekoliko puta) do onih kada je žrtva između dvojca koji vodi ljubav (vidite o čemu pričam). Ovo jesu detalji koje obično ostavim da otkrijete sami ali ne brinite, ima još baljezgarija u Thirst. Ništa vam nisam otkrio.

 

Ima tu povremeno scena koje su ok, ima momenata koji ostavljaju utisak da je možda Thirst mogao biti barem gledljiv film. Ali sve je to zatrpano u predugom trajanju ovog potpunog užasa. Zamislite da vas neko davi a ne možete da se odbranite. E sada, to nije sve. Taj ko vas davi nema dovoljno snage da vam prekrati muke i onda vas tako davi preko dva sata. Prosto vam dođe da mu pomognete i prekratite muke sebi ali na žalost niste u mogućnosti. E tako nekako izgleda gledanje ovog filma.

Zanimljivosti:
Prvi korejski film u kom se može videti muški polni organ. Originalni prevod ovog filma je "Slepi Miš".

Naj scena:

Kraj ali samo vizuelno dopadljiv.

Moja ocena: 3/10