Alternativni naziv: Come and See
Kod nas nazvan: Idi i Gledaj
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Elem Klimov
Glumci: Aleksey Kravchenko, Olga Mironova, Liubomiras Laucevicius...
Priča:
Pošto je pronašao staru pušku, dečak se pridružuje sovjetskom pokretu otpora protiv surove nemačke vojske u užasima Drugog Svetskog Rata.
Moj osvrt:
Koliko od nas se igralo rata dok smo bili klinci? Verujem velika većina. Koliko nas je u tom momentu zapravo svesno šta rat znači? Niko. Rat posmatramo kao sredstvo nadmetanja, stazu uspona, način da postaneš heroj. Zašto je to tako? Zašto smatramo rat za nešto grandiozno umesto užasno? Zašto smo nesvesni da postoje i heroji koji su držali pero, kist ili ćekić u rukama umesto puške? Zašto umetnike i graditelje ne smatramo za heroje? Zašto na dobročinitelje ne gledamo kao na one ovenčane slavom u krvi? Mislite li da su glavni krivci zapravo oni koji nam serviraju takav sadržaj na tv? Ne mogu to da osporim ali to ipak ide mnogo dalje, mnogo pre postojanja te šarene kutije. Problem je što kod nas uvek postoji neko ko može da priča o ratu. Možda vam Drugi Svetski rat sada deluje davno ali on je bio juče. U glavama mnogih on još uvek traje. Posledice su i dalje nesagledive. Ne prestaje to zvaničnim sklapanjem primirja ili kapitulacijom. Na žalost, pred očima nam se non stop maše i prošlim i budućim ratovima.
Kada Florja, inače dečak i glavni junak ove priče, polazi u rat, on ga shvata kao veliku avanturu. Ne može da dočeka da nastavi svoju igru. I upravo to shvatanje rata kao igre vodi dotle da odrastamo nesvesni šta zapravo on donosi. Prve Florjine reakcije na stvari koje su mu nepoznate su osmeh. On sve vidi kao nadogradnju igre koju poznaje. Sve to mu se čini zanimljivim i spreman je da uči. Ne znam da li smem da kažem "na sreću" uz to da je Florja vaspitan da rasuđuje kako treba - da kada vidi zlo, zna da ga prepozna. Zamislite na drugoj strani momka koji ulazi u rat kao igru ali da je njegov mozak takav da možeš da mu sugerišeš, da mu usadiš mržnju i lošu nameru. Zapravo ne morate zamisliti. Koliki su ubijeni upravo iz te mržnje i zablude da su niža rasa, da su nebitni, da su nedostojni postojanja.
Tokom filma kada vidimo svo ludilo kojim nas tuku i gaze, zapitamo se ima li zdravog razuma na ovom svetu. Ima ga i te kako. Klimov nam ga nudi kroz prelepu devojku, Glašu koja za kratko vreme pokazuje sve suprotno od onoga što predstavlja užas u ovoj priči. Prvo tu je ljubav. Posle toga u jednom jako čudnom ali perfektno izvedenom dijalogu sa Florjom ona pokazuje šta želi. U tom momentu ste svesni da postoji želja za ljubavlju, za osnivanjem porodice, stvaranjem novog života, za uživanje u samom životu i normalnoj svakodnevici. Sa druge strane imamo Florju koji ne pati poput ove žene za onim lepim što gubi već pati zato što trenutno ne može da ide sa vojskom u pohod. I zato dijalog u kom mu Glaša govori da on ne čuje ptice i ne vidi lepote zvuči jezivo i nosi bolnu istinu. Žene nose ovde ono što je lepo ali žene nose i najveći gubitak. Njihova tragedija je nepobediva.
Klimov nam nudi nekolio scena sa Glašom i Florjom koje su jednostavne, ljubavne, čiste. I sve te scene nekako asociraju na nevinost. I upravo kada pomisliš da će doći do emotivnog vezivanja ovo dvoje i gubljenja te iste nevinosti, dobiješ udarac u glavu. Nevinost je izgubljena ali na mučan način - ne upoznavanjem ljubavi već upoznavanjem smrti. Smrt odnosi sve čisto i lepo što smo videli. Žive i vesele boje šume menja sivilo. Čistina koju je donela kiša je umuljana u blato. Osmesi i igra su zamenjeni vrištanjem i begom. Florja postaje čovek.
I na tom početku iako ne vidimo dosta od rata vidimo odmah šta on donosi - neizbrisive užase i nenadoknadive gubitke. Kada Florja doživi da izgubi najmilije, počinje njegova promena, počinje sav jad koji će ga obeležiti. To je otrežnjenje ali najgore moguće. Zašto moramo da doživimo užas da bi bili svesni njegovog postojanja? Zašto ne mislimo ranije i sprečimo takvo nešto? Zato što uživamo u nadmetanju, u tuđoj patnji, u mržnji. Pogledajte danas šta vam se servira. U ekonomiji - takmičenje sa zemljama regiona. U sportu - nebitan je uspeh bitno je da si bolji od ovih do tebe. Kada imamo pravi problem, priča se prebacuje na nepostojeći sukob sa susedima. Uživamo više u tuđem porazu nego u sopstvenoj pobedi a tuđe pobede nipodaštavamo. Samim time što dozvoljavate da vas ovo smeće na vlasti bombarduje takvim stvarima, dopuštate sebi da mrzite. Generalizujete celu naciju zbog šačice budala. I onda neminovno dođemo u doba kada se oplakuju živi a mrtvi iskorištavaju. Nema tu slave. Samo beskonačna ljudska glupost. I upravo zbog te gluposti i njihove mržnje meni je još lakše da ne budem njihov, još mi je lakše da volim i nazivam braćom sve koje većina zdušno mrzi. Meni je lako da i Srbe i Hrvate i Bošnjake i Crnogorce i Slovence i Makedonce i sve koji me razumeju nazivam svojom braćom. A vi dozvoljavlate da vas doje mržnjom. Ta mržnja će vas na kraju i pojesti. Ne vladate vi njom već ona vama.
Ne treba izgubiti u vidu načih na koji Klimov koristi životinje. Prvo vidimo rodu koja šeta u nekoliko scena. Roda je očigledno povređena i s obzirom da gracioznost te ptice, slike koje gledamo prilično unose nemir. Potom imamo kravu koja čije mleko treba da bude spas za gladne stomake. Dok oko nje pucaju bombe i proleću meci ona šeta kao da se ništa ne događa. I ove dve scene upravo pokazuju da je čovek jedino biće sklono užasima, da ih on jedini stvara. Čovek donosi smrt radi smrti, radi dobiti. Sva ostala bića se ili brane ili hrane. Na kraju, tu su i neizbežne muve kojima Klimov govori sve iako ne mora ništa da prikaže. Kada se Florja vraća u selo i muve zuje na sve strane, sve vam je jasno iako ne želite da prihvatite to što sledi.
Iz užasa u užas Florja se menja. Nisu to samo psihičke promene. Promene se manifestuju i na Florjinom licu koje se iz šoka u šok izobličuje. Pred vašim očima nestaje dete, nestaje čovek i nastaje biće uništeno užasima. Svaka promena je i te kako očevidna i veoma uznemirujuća. Kada ponovo pustite film iz početka, nećete prepoznati dete koje započinje ovu priču. Sama činjenca da je dete u centru priče doprinosi još više na tragediji ali i na značaju priče. Od dece obično ne očekuješ neku grandioznu glumu ali Kravčenko je ovde postavio lestvicu visoko. U filmu sa ovakvom temom on prikazuje vrhunsku glumu.
Film jeste mučan za gledanje, prvi deo zbog sumorne atmosfere a drugi zbog ludila. Upravo to ludilo počinje kada nas konačno upoznaju sa Nacistima. Zverstva ne počinju ali počinje mučenje. Prvo što rade kada uđu u selo, nagoveštavaju ljudima da će ih odvesti u Nemačku. To ide dotle da im govore da ne zaborave četkice za zube. I to je toliko jadno jer shvatate da ove zveri jadnim ljudima prodaju nadu. Ali nije to nada koju nam današnje vođe prodaju, nada u bolje sutra, nada da ćemo biti tretirani kao ljudi, ovo je još gore. Prodaju im nadu da će oni i njihove porodice, njihova deca ostati živi. Čovek je dao sebi za pravo da trguje životima drugih. Nema nam spasa.
Potom u sceni kada Nacisti nanose najveću patnju, oni aplaudiraju. To je moćna scena. Neobjašnjiva je potreba čoveka da gleda tuđu patnju. Spreman je da plati takvo nešto a ako tu istu patnju nanese, postaje ushićen. Mislite da svet ne voli gubitnike? Gluposti. Pobednici su omraženi. Sve dok je gubitnika i onih koji pate, mi imamo osećaj da smo bolji, da smo iznad, da nam je dobro. Sve dok imamo po nekom da gazimo imamo i taj osećaj sopstvene bitnosti. Ako postoji neko po kome možemo gaziti, nebitno je da li neko gazi po nama. Bitno nam je samo da nismo skroz dole. Tuđa patnja nas u sopstvenim očima čini boljim.
U jednom momentu vojnici drže Florju sa pištoljem na slepoočnici dok se fotografišu. I tada postaneš svestan da i ovaj dečak može da skonča tek tako. Navikli smo u filmu da pratimo junaka do neke klimaktične tačke kada se on bori za život. A eto ovde momak može da pogine usput. Nije li to savršen pokazatelj kako je lako izgubiti život. Ne govori li nam to da smo samo jedno zrno u moru ljudi, da smo možda i zanemarljivi. Svako od nas može da postane jedna od žrtvi. Braćo i sestre, svi smo mi samo mali trzaj u beskonačnosti. Koliko god se trudili da značimo nešto, toliko se ljudi trude da dokažu da smo beznačajni. I ovako lako protraćeni i oduzeti životi pokazuju da smo samo jedna greška u vremenu.
Kada vidimo čudovišno zlo u finalnim scenama, emocije eksplodiraju. Glad za osvetom je neutoljiva. Ali kome se svetimo? Idemo principom oko za oko ali do čega to dovodi? Ako neko nanese zlo, trudimo se da uzvratimo još gore. Zlo rađa zlo. To novo rađa sledeće i proces se nikada ne završava. Zlo treba srečiti u nastanku ali ono što film prikazuje je da je to nemoguće. Kako je to prikazano? Kroz scene iz Hitlerovog života koje se odvijaju u nazad dok ne vidimo sliku nejga kao malog deteta. Da je tada njegov život prekinut, možda ništa od ovog zla koje smo gledali u priču ne bi bilo prisutno. Ali u momentu kada gledate dete, ono je najveće bogatstvo čovečanstva. Ne možete znati kakvu će ideju ono da rodi kao odrastao čovek.
I uz to finale gde gledamo slike Hitlerovog života i slike zverstava i razaranja, odjekuju pucnji u njegovu sliku. To je ono što i sada radimo. Kritikujemo zlo, napadamo zlo, pljujemo i gnušamo se zla, gazimo simbol. Tako i treba. Ali šta suštinski to znači? Na žalost ništa. Samo smo svesni toga što se desilo. Ništa ne možemo popraviti jer zlo je obavilo svoje. Svi ti pucnji u Hitlera kao ideju su zakasnili. Ideja je besmrtna. Šta treba da radimo? Da sprečimo sledeće zlo. Kako? Ne znamo. Ali dok ga jednog dana budemo pljuvali, gledaćemo još jednu jezivu priču o njemu, priču ništa manje strašnu od ove.
Zanimljivosti:
U sceni kada Florja leži na zemlji dok meci odjekuju iznad korišćena je bojeva municija. Većina uniformi u filmu su originalne. Režiser je želeo da hipnotiše Kravčenka kako on ne bi preživljavao užase u scenama u kojima glumi. Ispostavilo se da je Kravčenko otporan na hipnozu i morao je da doživi sve scene u kojima je glumio. On je bio toliko užasnut scenama da je osedeo posle snimanja filma.
Film je sniman u redosledu u kom su scene i prikazane. Naslov filma je trebao biti "Ubiti Hitlera" ali su promenili naziv i uzeli deo koji je u knjizi otkrovenja iskorišćen kao poziv da se uvide užasi. Na kraju filma je navedeno da su Nacisti spalili 628 beloruskih sela zajedno sa njihovim stanovnicima. Poslednji film koji je režirao Klimov.
Naj scena:
Lacrimosa ...
Moja ocena: 9/10
