Casshern (2004)

Žanr: Akcija | Naučna Fantastika
Režija: Kazuaki Kiriya
Glumci: Yûsuke Iseya, Kumiko Asô, Akira Terao...

Priča:
U svetu sa alternativnom istorijom, veliki rat se konačno završio. Zemlja je postala prepuna zaraza i zagađenja. Genetičar, Dr. Azuma nudi rešenje tako što će izlečiti i obnoviti čovečanstvo pomoću neo-ćelija. Njegova ispitivanja dovode do pojave velikog neprijatelja. Jedini spas čovečanstva leži u Casshernu, vaskrslom ratniku velike snage.

Moj osvrt:
Posle nekoliko rečenica o ratu koji se vodio, donekle vidimo kako je svet propao. Iskreno sam se nadao odličnom filmu a ovakvo otvaranje je za mene bilo prilično razočaravajuće. Razlog je u tome što je ovo preškrto. Kakav rat se vodio, ko ga je vodio, zbog čega, kako? Ne možeš to da mi opišeš u nekoliko rečenica. Ok ako koristiš realan, poznat istorijski događaj, pa mi kažeš "posle Drugog Svetskog rata bla bla bla". Ali ovo je prilično skrnavo. Celu sliku o prethodno vođenom ratu i podelama sam pokušavao da skrpim tokom filma i na kraju nisam ni uspeo. Ovako ispada da je ta slika i nebitna. 

Scena u kojoj genetičar koji nudi rešenje raspalim vladajućim ljigama je vrhunska. To ne izgleda kao kada pred gladnog izneseš hranu, niti kada žednog mamiš vodom - ovo izgleda baš onako kako jeste u realnosti. Zamislite gramzivog, gladnog moći, samoživog, egocentričnog koji se plaši samo za svoj život - i sada zamislite kako mu neko nudi spas od sigurne smrti. Nije ovde u pitanju prodaja spasa bogatima. Naučnik dolazi sa velikom idejom koja može uticati globalno, ali oni koji imaju moć da daju krila toj ideji koriste je samo za sebe. Poznato? Zašto bi moćni delili nešto sa svetom kada mogu istim da vladaju tako što drže stvari u svom posedu. Već u ovom momentu je jasno da Casshern želi da nam ispriča nešto veliko. Problem je samo u načinu na koji on to radi. 

Ono što mi se dopalo u nastavku Trona, dopada mi se i ovde, a to je odnos kreacije i kreatora. Kreacija treba da bude vaš uspeh, vaša slava, vaš cilj. Samim tim, vaša kreacija vas čini velikim. Ali osvrnimo se oko sebe i vidimo kako se čovek odnosi prema svojim kreacijama. Pogledajmo ruševine koje nas okružuju, pogledajmo ono što se raspada i videćemo nemar prema onome što smo stvorili. Zašto bacamo stvari koje zastarevaju? Ok, one nisu više nešto što nam je potrebno ali su temelj za ono što sada imamo. Ne mogu da vas ubedim da neke od tih stvari nisu krš ali mogu da vas podsetim kako se odnosimo prema stvarima koje smo stvorili. U svemu tome zaboravljamo glavnu kreaciju, zaboravljamo nešto što je naše najveće dostignuće, zaboravljamo nešto prema čemu se odnosimo još gore nego prema materijalnom. Braćo i sestre, šta ako vam kažem da je ta kreacija sam čovek. 

Šta ako se kreacija koju smo ostavili i zapustili okrene protiv nas? Zašto da ne? Izdali smo čoveka, ponizili ga, naružili ga. Smatramo se gospodarima drugih ljudi, smatramo se višom rasom, smatramo se intelektualno nadmoćnim, fizički jačim, tehnološki razvijenijim, rasno superiornijim. Kako se onda to odnosimo prema drugom čoveku? Samim takvim raslojavanjem ne pružamo pomoć drugom da se razvije. Kako onda očekujemo prijateljski odnos? Ne možemo očekivati slepu poslušnost iako nam je to u krvi, to da vladamo i naređujemo drugima. O nama kao ljudima je već pričano u Blade Runner-u. Time što smo izdali čoveka, izdali smo sami sebe. 

Bez obzira na materijalno stanje, bez obzira na itelekt, fizičku snagu, poreklo, razvoj i bilo kakav status, svaki čovek ima pravo na život. Samim tim ima pravo da isti brani. To je odlično preneseno u film. Teško je ovde posmatrati nekog kao negativca ili pozitivca. Svako brani svoj život i živote svojih najdražih. I u sve to, film nam servira superheroja. Čemu služi superheroj ako su svi negativci ili obratno? Nije ovo inicijalno superherojski film. Heroj je ovde potreban više kao ideja a ne neko ko je opasno brz, leti, skače i bori se kao svi superheroji zajedno. Sve te scene su mi baš loše legle. Sve van toga je neka velika priča i onda su te akcione scene razvodnjavale ono što je u filmu veliko. 

Vizuelno, film podseća donekle na Immortel ali moram da priznam da mi je Casshern tu pružio lošiji doživljaj. Immortel je bio donekle izveštačen ali je nekako prenosio tu plastičnost svojih karaktera i hladnoću koju budućnost nosi. U Casshernu vladaju jarko crvene i tamne boje. Malo to asocira na pakao i nije to loše ako ćeš na taj način opisati stanje u kom se planeta nalazi ali opet, u scenama sa gomilom robota i u svim kadrovima gde vidimo mnoge velike stvari, ovo izgleda barem deset godina starije nego što jeste. U krupnom planu sve ovo je ok ali čim ode na šire postaje ružno za gledanje 

Tu dolazimo i do upotrebe efekata. Ok ako nam već serviraju tamo nekog superheroja, očekivano je da će on da izvodi mambo džambo poteze. Na žalost ovo je loše iz razloga što ništa prokleto nisam uspeo da vidim. Jasno mi je zašto su ubacili preterivanja i nemam ništa protiv, ali ovoliko trzanja, krupnih kadrova, drmusanja, blicanja, blještanja je dovelo do toga da mi možeš servirati tešku pornjavu umesto akcije - da li mi pred očima lete pesnice ili mošnje, ne bih video. Čova zamahne mačem i u tom zamahu se promeni sedamnaest kadrova, deset različitih specijalnih efekata, šljaštanje na sve strane i pedeset puta ubrzanija scena. Ne bih skontao šta se dešava pa sve da imam i onaj čuveni "bullet time" iz Max Payne-a.(braća i sestre gejmeri znaju o čemu pričam) 

Elem, pomenuh heroja kao ideju. U jednom momentu im je jasno da je to i cilj filma. Čak su i zagrebali dobro temu heroja. Klasični, dosadni heroj je onaj koji pobije hiljade i reši svoju stranu neprijatelja. Ali setimo se savršenog filma Heroj sa Džet Lijem. Nije li heroj onaj koji donese pravu odluku u pravo vreme i ko ostavi lični interes ispod većih ciljeva. Casshern je trebao biti ideja ali ideja slobode i mira. Zašto bi superheroj bio ubica - zašto ne bi bio ujedinitelj. Nemojte mi govoriti da to ne donosi zanimljiv film. Muka mi je od tih zanimljivih. Gladan sam velikih filmova i velikih ideja. Ovde su stidljivo krenuli sa idejom kako heroj treba da bude sloboda ali su na žalost morali da forsiraju njegove supermoći i gomile borbi koje su po meni ovde suvišne. 

Međutim, koliko god imao ovih viška elemenata, Casshern uspeva da ispliva pokazujući nam velike stvari. Čini mi se da malo filmova prikazuje paradoks rata kao ovaj. Čovek ratuje da bi došao do mira i ubija da bi preživeo. Ako kažemo da bez rata vlada mir, zašto bi onda ratovali za mir? Bez ubijanja nema nasilne smrti, zašto onda ubijamo da bi preživeli? Zašto onda ne nazovemo stvari pravim rečima? Zato što mase neće krenuti u rat ako im kažete "sada ćete ratovati za moj cilj" već ćete mase pokrenuti da krenu u borbu za nešto veće. To je obmana i upotreba čoveka. Ako kažete čoveku da je njegova porodica u opasnosti, svakako će stati u odbranu i učiniti sve da sačuva živote najdražih. Ako mu kažete da će ratovati za novac, za bogatstvo, za teritoriju, tu se pametni neće odazvati. 

Bez obzira sa koje strane bili, bez obzira ko se bori za pravu stvar ko ne, u osnovi smo svi isti. Naši heroji su zločinci za druge i obratno. Kada kažemo "heroj" prvo mislimo na one u ratu, na one koji oduzimaju život pa tek onda na one koji ga spasavaju. I to je još jedan razlog zbog kog je ovaj superheroj nepotreban u filmu. Kažem, potreban je kao ideja ali i kao nešto što će razbiti sliku konvencionalnog heroja. Tu i uspeva donekle da poentira dajući nam krv na njegovim rukama. Šteta što je ovo pravljeno da suviše šljašti. Bez toga bi fokus na priču i poruke bio mnogo jasniji. 

Na kraju kada vidimo nekoliko običnih slika to dođe kao odmor od jarkocrvenih i tamnih boja tokom filma. Priroda dođe kao osveženje posle gomile mašina i robota, normalna scena odmori mozak za razliku od one nabijene efektima. To je odličan kontrast koji pokazuje lepotu običnih stvari i činjenicu koliko čovek zapravo malo uživa u onome što mu je dato. Suviše uzimamo zdravo za gotovo ono što je oko nas. Upravo ovakav kraj pokazuje u čemu treba da pronađemo odmor dok ne bude prekasno. Casshern je vredan pažnje ali i te kako vredan dobrog rimejkovanja. Na žalost, rimejci donose još pliće priče i slatkiše za oko tako da bolje overite ovo dok ga neko nije u potpunosti naružio.

Zanimljivosti:
Jedan od prvih filmova koji je ceo sniman ispred platna. Postoji debata koji je zapravo od tih filmova bio prvi: Immortel, Sky Captain and the World of Tomorrow ili Sin City.

Naj scena:

Razotkrivanje

Moja ocena: 7/10

Nóz w wodzie (1962)

Alternativni naziv: Knife in the Water
Kod nas nazvan: Nož u Vodi
Žanr: Drama
Režija: Roman Polanski
Glumci: Leon Niemczyk, Jolanta Umecka, Zygmunt Malanowicz

Priča:
Na putu na jedrenje, muž u godinama i njegova supruga, iz potpuno čudnih razloga, pozivaju mladog stopera da im se pridruži.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, pred vama je rani, tačnije prvi Polanski. Većina vas zna da mi je on uz Kjubrika i Hičkoka omiljeni režiser. Ovaj film se razlikuje od svih njegovih koje sam do sada gledao. Prvo, ne očekujte ovde neku bolesno dobru priču, neku zanimljivu radnju, dopadljive likove - nema ovde ništa od toga. Ovaj film je stoprocentna psihologija, kritika dvoličnosti i opomena da ne možemo sakriti niti potreti ono što smo bili. 

Na početku vidimo bračni par koji se vozi i vidimo kako žena prepušta volan suprugu iznervirana njegovim zvocanjem. Tu već vidimo karakter ovog čoveka. Na to dodajte da na put vodi mladog stopera kako bi pokazivao svoju suporiornost i eto vam teme koja može samo da vas nervira. Ali onda se setite da je ovo radio Polanski i počnete da verujete da će to da valja. 

Nema ovde mudrovanja oko toga zašto moramo da pokažemo superiornost, zašto volimo da pokažemo drugima da su ispod nas. To je nešto što je deo svakodnevice. Čak i budale nađu pobedu u nečemu. Sećam se da sam čitao neki tekst o Hokingu na sajtu B92. Neki bistar momak je ostavio komentar: "Bolje bi ti bilo da ćutiš, ti nisi verovao u Higsov Bozon". I eto vam primer klasične budale. Bravo majstore, neka si ti rekao neukom Hokingu. Ljudi čak i takve stvari vide kao svoju pobedu. Ok, nije sporno da je neko pametniji od vas ili ste vi pametniji od nekog. Nije sporno da ste brži, viši, jači, bogatiji, uspešniji od nekog. Fazon je u tome što ljudi suviše gledaju sadašnji momenat. Time zanemaruju put koji su prešli i ono što ih čeka. 

Pogledajmo ova dva muškarca sada. Na sceni je klasično merenje alatki. Neverovatno je kako se nikada ne manemo toga. Nije sporno, pažnja prija, divljenje prija. Zašto radimo nego da bi uspeli i da bi bili priznati od strane drugih. Ali mi se čini da smo bolesni u cilju da dobijemo pažnju. Umesto da pokažemo da smo relevantni u nečemu bitnom, mi odlazimo u krajnost. Još gora stvar je ako želimo da pokažemo da smo bolji od nekog ko je priznat. Poput gorepomenute budale, naći ćemo najdebilnije poređenje u kojem ćemo biti u pravu. Kada pričam o ovim duelima, ne govorim o ženama jer one u ovoj priči imaju potpuno drugu ulogu. A i na to, teško da ovakva nadmetanja piju vodu za naše drage dame, one su ipak mnogo veća misterija. Ovde baš govorim o nama muškarcima i našoj sklonosti ka kurčenju. 

Recimo da ste majstor u svom poslu. Uspešni ste i priznati. Naravno, od toga imate veliku korist. Zašto se onda prepucavati sa nekim. Kakva je korist od poređenja sa nekim ko je ispod vas. To su nebitne, beskorisne pobede. Zašto se ne porediti sa nekim ko je iznad vas. Takvog morate da jurite i tada neminovno postajete još bolji. Zašto je sklonost ka tim mizernim pobedama velika i zašto su nam te pobede bitne. Recimo da ste pokazali nekom koliko ste iznad njega. Recimo da ste to u radili u vašem društvu i da se vaše društvo oduševilo time. Ako vam to pričinjava zadovoljstvo, zamislite da vas sa strane u tom momentu gleda neko ko je mnogo veći majstor od vas. Nije li vas sramota? Barem malo?

Hajde da se sada ubacimo u kožu ovog momka koji putuje sa bogatim intelektualcem i njegovom prelepom ženom. On je taj koji iz sve snage pokušava da se dokaže, da pokaže da može da uradi bilo šta što radi ovaj gospodin. Pazite, Polanski nije veliki tek tako. Ovaj film je jedna od stepenica ka visinama besmrtnih. Intelektualac jeste zaista sposoban, jeste ljigav, ali ne možemo reći da nije pametan. Kakav je mladić? Kao i svi momci - eksplozivan, impulsivan, željan dokazivanja, ali nije kao prosečan balvan koji će da proziva spisateljske sposobnosti Dobrice Ćosića bez da je pročitao barem jednu njegovu knjigu. Ovaj mladić želi da pokaže da može da radi sve što radi i gospodin u čijem je društvu, pa čak i bolje. Naravno da on to ne može. Mislite li da je u tome fazon? Naravno da nije. Fazon je u tome što on daje sve od sebe da uspe i što veruje da može. To je put ka uspehu. 

No, ovde imamo mnogo više od tih igara i igrica u kojima dva muškarca porede alatke. Postoji jedna stvar u našem društvu koja mi malo ide na nerve. Nekako mi se čini da smo previše dinosauruski sistem. Ok, stari majstori jesu majstori, zato su tu gde su, ali premalo je poverenja u mlade, premalo im se daje šansa. Mislite da grešim? Koliko vas u slučaju kada ide kod zubara ili doktora bira one malo iskusne? Jasno je to, svi želimo najbolju uslugu, svi želimo da budemo u rukama proverenih likova, nije to sporno. Ali i taj ko je sada majstor, nekada je bio juniorčić kome su možda ruke drhtale kada je prvi put radio svoj posao. Dozvolimo ljudima da budu majstori, dozvolimo mladima da pokažu ono što kriju u sebi. Jednostavna scena u kojoj iskusni lik pušta mlađeg da upravlja jahtom je odličan primer toga. Ok, njegove namere su uglavnom loše ali kako da ti neko pokaže da nešto zna ako mu ne dozvoliš. Kako da neko nešto nauči ako ga ne uputiš u to gde greši. 

Šta mislite ko je ključni lik u prepucavanju ova dva čoveka? Naravno žena. Ona je razlog zbog kog se oni prepucavaju. Samo da vas podsetim, ovo je Polanski. Nema šanse da dobijete devojče koje će biti fascinirano pizdarijama ove dvojice. Zašto? Zato što ispod svih tih prepucavanja ona zna ko su. Ona ne traži intelektualca, ne traži vazda sposobnog dasu, ne traži načitanog mudrosera, ne traži nekog ko će da je fascinira svojim sposobnostima već nekog uz koga će da bude, ko će joj pokloniti pažnju i uzdizati njene kvalitete. Ne kontam zašto ljudi poistovećuju ljubav i idolopoklonstvo pa pažnju kupuju stvaranjem slike o sebi. Ok, masa se pali na patetiku, na suze, na jake na rečima, na "Tišina Tamo" itd. Da li želiš da te voli masa ili da te voli osoba? 

Kao što rekoh u Game Over tekstu, sada je momenat da vam dam ključ. Pogledajmo intelektualca koji voli da pokaže koliko je iznad ovog momka. Nije to samo besmisleno iz moralnih razloga. Koliko god da ste bolji od nekog, besmisleno je da se dičite time jer ste u jednom momentu vi već bili taj neko. Bili ste golobradi, usplahireni momak koji želi svetu pokazati da može mnogo više nego što izgleda da može. I sada kada ste postigli nešto veliko, pljunućete na ono što ste bili nesvesni da bez tog zelenog mladića ne biste bili zreo čovek. Ne busajte se superiornošću nad nekim ko ste bili zato što ste i dalje inferiorni naspram onog što možete biti. Zašto mrzite tog starog sebe koji nije znao ili nije imao toliko? Niste vi ništa bolji čovek nego što ste bili, samo ste iskusniji. 

To se upravo vidi na ženi koja drži celu ovu priču. Ona je ta koja voli. E sada, pogledajte ljude koji vas iskreno vole. Voleli su vas i kada ste bili niko, vole vas i sada. Voleli su vašu impulsivnost, poletnost, voleli su vašu želju za dokazivanjem kao što sada vole vaš uspeh, vaše znanje, ono što ste postigli, kao što će vas voleti u vašem eventualnom padu. Ako neko voli i prihvata sve ono što ste bili, što jeste, što ćete biti, ako neko voli sve ono što predstavljate, zašto sami imate problem sa tim?

Zanimljivosti:
Polanski je želeo da tumači ulogu mladića ali je Jirži Bošak, pod čijim je pokroviteljstvom sniman ovaj film, odbio da snimi film sa Romanom u toj ulozi. Prvi poljski film koji je bio nominovan za Oskara za strani film. Inicijalno, Polanski je želeo da napravi krimi film gde bi mladić na kraju filma misteriozno nastradao. Kada su snimane scene na jarbolu, kamerman Jirži Lipman je bio vezan za jarbol ali nije mogao da drži kameru mirnom zbog njene težine. Polanski je bio uzbuđen zbog scene i pitao je Lipmana kako izgleda. Lipman je odgovorio "Jebeno prelepo" i ispustio je kameru u vodu. Kamera nikada nije pronađena. 

Kada je postao popularan u Americi, Polanski je dobio ponudu da napravi rimejk na engleskom jeziku u kom bi se pojavili Spense Trejsi i Elizabet Tejlor. Polanski je to odbio jer, po njegovim rečima, nije želeo da se ponavlja. Ovo je inače bio njegov režiserski debi i jedini film koji je snimio na svom maternjem jeziku. Za scene u automobilu, snimatelji nisu stajali na platformi već su bili vezani za kola. Prvi poljski film u kom postoji scena u kojoj se žena svlači. Glasine kruže da je čamac korišćen u filmu pripadao Hermanu Geringu. Jedan od omiljenih filmova Mika Džegera.

Naj scena:

Priznati ili zaboraviti

Moja ocena: 8/10

The Hobbit: The Battle of the Five Armies (2014)

Kod nas nazvan: Hobit: Bitka Pet Armija
Žanr: Avantura | Fantastika
Režija: Peter Jackson
Glumci: Ian McKellen, Martin Freeman, Richard Armitage

Priča:
Bilbo i njegovi saputnici se upuštaju u borbu protiv brojnih neprijatelja kako bi spasli Samotnu Planinu od sila tame.

Moj osvrt:
Ponoviću nešto što sam davno rekao - neću filmu obarati ocenu niti kritikovati što je menjao knjigu. Naravno, koristiću poređenja da pokažem kako je nešto moglo biti napravljeno i kako je nešto što je izmenjeno sasvim dobro. Zbog toga mi lik Azoga nije smetao iako on ne postoji u knjizi ali mi je smetao ceo drugi deo filma zato što se ništa ne dešava. Neka generalna ocena je da ovo nije naročito kvalitetan film ali je za neku zabavu bolji od prethodnika. Piter Džekson i njegova ekipa scenarista su još jednom pokazali da jednostavno ne znaju da pišu, da vole patetiku i da konstantno ponavljaju iste gluposti. No, neke stvari su fino upakovane pa sam samo donekle preboleo ono što je loše. 

Elem, čvrsto stojim iza toga da su režiser i scenaristi loše odabrani jer film otvaraju užasvajuće gluposti sa kojima smo se susreli u drugom delu. Čemu služe ovi Hari Poter likovi u gradiću, to mi nikada neće biti jasno. Karikatura od gradonačelnika beži iz grada noseći zlato sa sobom. I šta, to treba kao da mi pokaže kako su ti na vrhu zapravo zli materijalisti, kako su to nevaljale čike koje treba tući po guzi, oduzeti im mobilni telefon i onemogućiti pristup facebooku. Ovo je toliko jadno i užasno da više nije ni za najmlađe. Režiser koji ima tri grama mozga skontao bi koliko je ovo idiotski i bavio se zapravo nečim što je priča Hobita. 

Na to dodajmo i idiotski lik Alfrida koji je teška ljiga koja se provlači kroz film kukavičkim potezima. Kako su ga majstori smislili pa to je haos. Užasavajuće je smešno kada se u toku bitke koja izgleda kao mini verzija one kod Gondora ovaj preruši u ženu kako bi sačuvao život. A tek što je namestio grudi, jako smešno. Ovo je najniži nivo filmskog humora. Zamislite npr. u sceni gde Faramir juriša na orke (dok Pipin peva) i gde mu se ne piše dobro, da kroz scenu goli protrče Borat i onaj njegov debeli prijatelj. Urnebesno zar ne? Pogledajte onda koji je ovo nivo humora. Iskren da budem, ne verujem ni da će se desetogodišnjaci smejati ovakvom idiotluku. Ovo je apsolutno suvišan lik, karikatura koja samo treba da podseća na Crvjezika i još jedan dokaz da ovi likovi umeju samo da prepakuju viđeno. 

U filmu ne postoji dijalog koji nije moralisanje. Takođe, ne postoji moralisanje u filmu koje nismo čuli u prethodnim, što u Hobitu što u Gospodaru. Ovde niko nikoga ne može da pita koliko je sati a da to ne zvuči kao pouka, moralisanje ili sudbonosna izjava. Ne smrdi li vam ovo na patetiku? Ma ne, nikako. Zbog ovakvih dijaloga sam ze zapitao da li je ovo Emerih režirao ali ubrzo sam se uverio da nije - ni on ne bi napravio to ovako loše. Čak sam ubeđen da bi on ovde obavio bolji posao od Džeksona. Možda bi to i dalje bilo patetično ali bi barem bilo originalno. Bajata patetika je nešto što baš volim u filmovima. Prosto sam lud bez nje. Dajte mi je još. 

Početak filma me je baš razočarao. Dobijemo odmah i Torina koji je šiznuo u potrazi za dragocenim kamičkom. Nije to ono Golumovo ludilo za prstenom? Neeee, ne bi Piter Džekson prepakivao već viđeno. Pa on je genije. E taj genije je tu zaboravio jednu bitnu stvar. Golum je ludeo za moći koji mu prsten donosi. Torin Hrastoštit ludi zbog kamička jer bez njega nema nakit koji će mu se uklopiti uz haljinu kada ode na koncert Dare Bubamare. Čemu ovo ludilo? Uuuuu majstore, taj kamen je simbol vladavine ili čega već. Povratio si svoju kraljevinu, kamen je tu negde a ti se tripuješ zbog toga neprestano. I to tripovanjeje toliko jadno jer Torin ponovo postaje serator kojeg smo videli u prethodnim delovima. Ovaj čova je u trilogiji promenio više karaktera nego što je Denis Rodman svojevremeno promenio frizura. 

Ceo film ide po principu "izmisli i dodaj" što može jednom rečju da se zove "recikliraj". Kada vidite scenu koju ste već videli u Gospodaru, neće to biti naročito spektakularno. Čak i kada je vizuelno superiornija, opet je to nešto što smo videli. Prema takvim stvarima možeš samo da budeš ravnodušan. Kada vidiš nešto tematski drugo, kako god ti se činilo, to je opet nešto što smo već videli, samo prepakovano. Ne možeš da mi doneseš novu akciju, ne možeš da mi doneseš bolesnije bitke nego u Gospodaru. Igraj na drugu kartu, igraj samo na ono gde se te bitke razlikuju. Ma ne, ovde nam se servira akcija koja neretko bude dosadna, dijalozi od kojih su 99.9% užasni a 0.01% za zatvor. Kad kažem "zatvor" ne mislim na ustanovu. 

Pomenuh da smo ponovo dobili onog seratora od Torina. Evo pitanje za fanove prva dva dela: koliko puta Torin shvata da mu je Bilbo zapravo prijatelj? Jednom u prvom filmu, par puta u drugom i sedameset osam puta u ovom trećem. Koliko puta Torin postaje malodušan pa shvata grešku? Koliko puta Torin shvata za šta treba da se bori? Nije li bilo dovoljno to servirati jednom u prvom delu? Nije, ovde nam to serviraju barem još deset puta. I taj njegov lik non stop raste i pada. Kada sam gledao prvi deo, oduševio sam se kako su napravili taj karakter. Uživao sam u sceni kada ga jedan od patuljaka predstavlja i kada se vidi sva njegova veličina. Ako ti je lik veliki, igraj na tu veličinu. Ne. Džekson deset puta ruši ovog čoveka, deset puta on pada moralno, deset puta on postane zao, deset puta on postane malodušan, deset puta on zaboravi pravi cilj, deset puta on neviđeno izretardira i onda idemo iz početka. Ovo nije slabo, ovo je očajno. 

Ali ne lezi vraže, to ima opasnu upotrebu ovde. A pazite kako. Odsudna je bitka a Torin neće da izađe da pomogne onima koji se bore i za njegov cilj. Ooooo jea. Majstorluk zar ne. To nikada nismo videli, to iščekivanje da neko stigne u poslednjem minutu ili šta već. Taj prokleti moralni obrt je dokaz idiotizma filmotvoraca. Kao nismo znali da će on izaći u poslednjem momentu. Ne čini ga ovo herojem kada on konačno shvati šta treba da radi, ovo ga čini idiotom sa kratkotrajnim pamćenjem koji ne može da skonta šta je prava stvar. Kakav je to onda kralj? Šta to govori onda o ljudima koji ga prate? I kako izgleda onda ta odsudna scena kada on odluči da učestvuje. Trebalo bi popaljenički jer je velikan odlučio da izađe i pomogne vojsci. Zapravo gomile se bore i onda istrčava nekolicina likova koji su se sakrivali većim delom bitke. I šta, seronje koje su se krile 90% vremena su sad heroji koji okreću bitku u našu korist? Zašto se teži ovakvim idiotarijama kada jednostavno rešenje može da donese dobar rezultat?

Uglavnom iskritikovah film a dao sam mu ok ocenu. No da idem onda malo na dobre stvari. Akcija je ok. Ne znam da li su shvatili da su malo više preterali u drugom delu pa su akciju smanjili za 90% tako da nećemo gledati beskrajne scene lomatanja na sve strane. Ovog puta nećete imati šansu da ispilate tri metra drva dok se akcija ne završi ali ni da pročitate Gorski Vijenac dok se Bilbo i Šmaug ispričaju. Ovo je u principu ok. Akcija je zanimljiva uz povremena preterivanja. Efekti su naravno za sve pare. Verovatno najsvetliji momenat filma je kada Šmaug spaljuje gradić. Ne, nije najsvetliji zato što sve gori. Takođe ne mislim tu na usranog superheroja od Barda i patetično kreiranje likova tokom tog događaja. Mislim samo na spaljivanje i uništavanje koje ova zverina donosi. 

Postoji jedna stvar koja mi je u toj celoj akciji išla na nerve. Kontam da su hteli da prenesu frku na platno, nije to sporno, ali ovo je previše krupnih planova. Akcija se zaleti, oni odrade jak zoom, ništa ne vidiš, onda deset puta promene kadar, onda još manje kontaš. Ok povremeno ali ako uzmemo da je trčanje akcija i da tu ima te panike, jednostavno je previše. Sa druge strane, ovaj nastavak je uspeo da donese ono što je prethodniku manjkalo a to je adrenalin. Nema ga ovde previše ali opet imamo nekoliko napaljeničkih momenata iščekivanja. Nije to krunisano naročito dobro ali kako tako, film te tera da željno iščekuješ naredne momente. To je svakako pozitivno. 

Nemogućnost da naprave nešto dobro i drugačije su pokazali likovima. Neću puno o tome ali moram da pomenem jednog od njih. Očigledno da je ženski deo scenarista osetio setu za nedostatkom tužnog šumara iz Gospodara koji je trebao biti Tolkinov Aragorn pa su svoje tihe erotske želje morali da održe kreiranjem još jednog takvog lika u liku i delu Barda, tužnog, samohranog oca (Besani u Sijetlu stajl) ali i odvažnog i hrabrog vođu koji će sve odvesti u bolje sutra (ne, ne pričam o našem velikom vođi). Ne samo da su reciklirali ideje, dijaloge, obrte - reciklirali su i likove. Ko voli da gleda jedno te isto svakih par minuta, be my guest. Meni je ovo već dobrano dosadno.

Da Interstellar nema scenu u kojoj En Hedavej patetično objašnjava kako je ljubav iznad svake logike, dimenzije i čegaveć, ovo o čemu ću sad da pričam bi bio najidiotskiji dijalog godine. Elem, ljubavna priča vile Ravijojle i patuljoAragorna (jerbo mora da postoji aragorn u svakoj dimenziji, za sve erotske fantazije naših dragih dama) i dalje puca iz sve snage. Ne ne, ne puca lepotom već patetikom jer ova ekipa je nesposobna za išta više. Elem, pazite ove rečenice: "Ako je ovo ljubav, oduzmi je od mene", "Zašto ovoliko boli? - Zato što je stvarna". Da je pisac ovog idotluka sedeo do mene, dao bih mu pištolj i rekao da se upuca. Ovim su savršeno usrali potencijalni dramski momenat. Ali hej, ko u filmu pravljenom bez ikakvih kriterijuma traži dramu?. 

E tu je film i pogodio sa jedne strane, mada je uglavnom onaj gorak utisak veći. Ko god je čitao knjigu zna da su neki likovi nastradali. Elem, to povlači da film treba uozbiljiti. Ali kako onda uglaviti idiota koji se prerušava u ženu? Ako pogibija treba da nosi dramu, kako onda tako nešto ne usrati patetikom i stvarnom ljubavlju koja boli? Da je Džekson znao, napravio bi to kako valja. Ne sporim, ima tu momenata za blaži srcodrm ali problem je što su momenti koji idu na živce brojniji. 

Realno, lova koja je uložena u ovo zaslepljuje ljude. Samo ime Tolkina, zaostavština Gospodara i bombonice za oko su dovoljne da stvore hajp. Problem je što ovde Tolkina nema, Gospodar (filmski) je recikliran i to one glupave, šablonske stvari. Ako ovom Hobitu oduzmeš lovu, dobiješ film kvaliteta Sharknada - tešku kreteniju koja može da bude zabavna za gledanje. Podneo sam sve i svašta u Gospodaru iako to nije ni prišlo Tolkinu. Ovo što je urađeno sa Hobitom je maksimalna idiotizacija nečeg što je ionako jednostavno. Kao i u drugom delu, ovde nema elemenata za prelaznu ocenu ali ću i ovog puta biti široke ruke. Ima zabavnih momenata, ima slatkiša za oko, ima stvari koje povremeno liče na nešto. Nek se Džekson prebaci na ekranizaciju Teletabisa. Tolkina nek ostavi. Ima ljudi koji tu mogu nešto i napraviti, koji mogu ekranizovati Tolkina kakav jeste. Ovakve splačine ne bih očekivao ni od Emeriha. Patetiku možda, ali kontam da čovek ne bi nabacivao iste stvari do iznemoglosti. Ser MekKelan je rekao da nije siguran da je ovo kraj. Za mene jeste.

Zanimljivosti:
Neki od glumaca su zadržali oružje, maske ili opremu koju su nosili u filmu. Lik Tauriel je u potpunosti izmislio Piter Džekson (i eto dokaza o tome koliko je ovaj čova smejurija). Ian MekKelan i Kejt Blanše su jedino dvoje glumaca koji se pojavljuju u svih šest Džeksonovih filmova snimljenih po Tolkinovim delima. Pet armija čine patuljci, vilenjaci, ljudi, orci i orlovi. Prvi film od pomenutih šest koji nije dobio ni jednu nominaciju za oskara.

Naj scena:

Šmaugova razaranja

Moja ocena: 6/10