Žanr: Drama | Muzički
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Ingrid Bergman, Liv Ullmann, Lena Nyman...
Priča:
Šarlot (Ingrid Bergman) je priznata koncertna pijanistkinja koja prvi put za sedam godina dolazi u posetu svojoj kćerki Evi (Liv Ulman). Eva se udala za sveštenika i živi u seoskoj zajednici. Iako se i majka i kćerka trude da budu uljudne, ipak je primetan emotivni razdor.
Moj osvrt:
Autumn Sonata je film posle kog jednostavno nemam potrebu više gledati priču o odnosu između roditelja i deteta, pogotovu majke i ćerke. Sa jedne strane ovo izgleda kao jednostavna priča koja se vodi u nekoliko dijaloga. Sa druge strane ovo je najtemeljniji film o odnosu deteta kojem je celog života falila majka i majke koja nikada nije bila dovoljno tu za svoje dete. Ovo je verovatno prvi put da gledam film koji je na neki način jedna duga emotivna rasprava i sama činjenica da sam ga odgledao u dahu sve govori. Bolje od ovoga ne može.
Ako bi izbacili sve dijaloge i samo posmatrali ove dve žene, braćo i sestre, kunem vam se da biste pročitali sve iz njihovih očiju. Sećam se da sam u nekom filmu jako pizdeo na glumicu koja samo stoji i gleda i čak u toj situaciji preglumljuje. Ingrid Bergman i Liv Ulman nam daju doktorsku disertaciju na temu mimike. Svaku emociju ćete pročitati iz njihovih očiju. Da, dijalozi su sjajni ali verujte mi da sam se nervirao zato što ne znam švedski jer sam morao skretati pogled sa lica glumica da bih pročitao šta pričaju. Rekoh već, bolje od ovoga ne može.
Kad sam već pomenuo dijalog, fascinantno je da je svaka izrečena rečenica tako iskrena, tako istinita i ne sadrži trunku neke poetičnosti ili teatralnosti. Razumem da su ovo dve vrhunske glumice ali su me ubedile da su u stvarnom životu doživele upravo iste stvari kao u ovom filmu. Zaista je bolno bilo slušati vapaj za propuštenim momentima, za ljubavlju koja nije bila tu, za majkom koja nikada nije bila majka u pravom smislu te reči. Nije ovo teška priča koju sam video na filmu, ovo je teška priča koju sam video i viđam u životu. Dosta elemenata ove priče vidim u odnosu moje majke i moje sestre, dosta elemenata ove priče ćete i vi sami videti. Ponavljam, sve je ovo spakovano u naizgled jednostavan film sa nekoliko dijaloga.
Sve ono što definiše odnos roditelja i deteta se vidi u filmu. Imamo onaj momenat gde pravimo dete po svom zamislu, projektujemo svoje želje na njega često se ne pitajući da li je to ono što samo dete želi. Mi mislimo da mu činimo uslugu ali ne činimo već stvaramo nekog ko treba da se potčini našim željama. Da, možda ćemo stvoriti uspešnog doktora, pravnika, preduzetnika ili šta već. Problem je što taj uspeh nije dovoljan da maskira zločin koji činimo svom detetu. Stvorili smo nesrećnog čoveka. Najgore od svega je što mi to ne shvatamo kao svoju grešku već propust našeg deteta da prihvati šta je ono što mi mislimo da je najbolje za njega.
Tu sada dolazimo do začaranog kruga. Dete ima druge želje ali pokušava da se dokaže roditelju, da pokaže da je vredno svega uloženog u njega. Dete traži potvrdu za svoj uspeh i radi ono što misli da će zadovoljiti njegove roditelje. Koliko god se ne slagali sa roditeljima, koliko god želeli da im dokažemo da je naš izbor koji je suprotan od onoga što su oni želeli pravi, toliko nam treba njihovo priznanje za naše uspehe. Da li zbog toga da bi im dokazali da su oni pogrešili? Možda malo. No više nam treba njihovo "svaka čast" jer na taj način smo opravdali sve što su uložili u nas, na taj način smo im možda dokazali da smo zaista vredni i želimo od njih to čuti. Sukob između dece i roditelja je star koliko i sam čovek. On je neophodan za nove stvari, za revoluciju, za promene. No za razliku od tog sukoba, ljubav između dece i roditelja je esencijalna. Uostalom, nedostatak te ljubavi je u ovom filmu, između ostalog prikazan i kao fizička bolest.
Zašto "jesen". Jasno je. Jesen je već druga polovina našeg života. To je period kada smo već dostigli svoj vrhunac, kada smo pregurali ono glavno, kada već zalazimo u ono što zovemo starost i počinjemo da svodimo račune. Kada vam se nešto loše desi, kada ste povređeni, kada biste svašta rekli pa prećutite to ključa u vama, čeka momenat da bude oslobođeno u jakim emocijama. Koliko god dugo čuvali to nešto, ono nikada ne nestane. Nekada se uspava ali taj nekadašnji bol je uvek tu negde da podseti. Zamislite da tako nešto nosite ceo svoj život. Zamislite onda taj bol koji dete čuva i koje odrasta i stari sa njim. Kako taj bol izgleda kada "jesen" stigne? Mi gledamo jesen koja se osvrće na proleće koje nije bilo ono što je trebalo biti. Na žalost, ovde nemamo šansu da dočekamo sledeće jer ne radi se o godišnjem dobu - radi se o životu.
Bergman potencira i na scenama u kojima se likovi gledaju u ogledalo. Jasan pokazatelj onoga što nam ova priča donosi - pogled na sebe i u sebe. Konstantna preispitivanja. Da li smo ono što mislimo, da li možemo sebe pogledati i priznati sebi grešku, oprostiti sebi, da li smo ono što se od nas očekuje, da li je trebalo uraditi ili reći ono što smo uradili ili rekli... Ono što volim da kažem mladim kolegama a ne odnosi se samo na posao, bilo da si bio uspešan ili ne, na kraju dana je jako bitno da možeš da staneš pred bilo koga ali i da staneš pred ogledalo, pogledaš sebe/drugog u oči i kažeš "Da, dao sam sve od sebe. Ovo je bilo najbolje što mogu." Kada pogledate svoje dete, ako nije srećno, zapitajte se da li ste zaista uradili sve kako treba, da li ste dali sve od sebe da ono bude srećno. Ili ste ipak želeli da ono ostvari ono što vi niste mogli. Ili ste možda želeli da ono plati za vaše promašaje?
Klavir u filmu je iskorićen na genijalan način. Recimo kada sam razmišljao o najsnažnijoj sceni, toliko moćnih momenata u dijalozima ima ali jedna scena bez dijaloga sa pogledima koji sve govore i klavirom u sredini je tako dobra da sam je premotavao više puta. Klavir je iskorišćen ovde kao nešto što vezuje ove žene. Dozvoljava im jedan momenat tišine u kojem mogu da budu jedna uz drugu bez straha od izrečenog. Jasna je nada da će se kroz sviranje barem malo povezati, da će ćerka dobiti potvrdu majke da je ono što radi dobro. Takođe, čujemo analizu melodije i šta ona zapravo treba da pokaže. Činjenica da istu melodiju sviraju na drugačiji način najbolje oslikava unutrašnja stanja ove dve žene. Da, znamo već, muzika oslikava emocije. Ali ista melodija različite u zavisnosti od izvedbe - brilijatna ideja. Perfektna scena.
Dosta je tu skrivenih misli, dosta dvosmislenih poruka u komunikaciji. Dosta stvari je izrečeno uvijeno, zaslađeno ali kao što rekoh, emocije se vide u očima jer one ne umeju da ih skriju. No koji je to momenat u dijalogu koji nas konačno išamara, zakuje za ekran i natera da ne trepćemo? Istina braćo i sestre. Iskrena komunikacija. Ona za emocije predstavlja isto što i pucanj za početak trke za sprintera. Emocije čekaju napete i kada čuju BUM kreće trk, kreće lavina, kotrlja se i ne prestaje. Ništa tako dobro ne udara kao iskrenost, ništa ne pokazuje naše prave boje, naše namere i emocije kao iskrenost. Potreba za iskrenom komunikacijom je potreba za slobodom.
Jedna od najbolnijih stvari za nas je vreme koje ne možemo da vratimo. Želimo da ispravimo greške, želimo nekom reći nešto, želimo još koji minut sa onima kojih nema, želimo nešto što više nemamo, želimo da se prisetimo lepote da je ne bismo zaboravili... Realno razloga je beskraj i u Jesenjoj Sonati tu nepovratnost vremena osećamo i te kako. No postoji tu jedna gadna stvar a to je naše poricanje same te činjenice da su te prilike zauvek izgubljene u prošlosti. I dalje mislimo da neke stvari mogu da se nadoknade. Zašto je to tako? Zato što nam fali ljubav, fali nam emocija koja bi nas učinila srećnim, koja bi nas gurala napred, koja bi nam bila motiv, cilj ili svrha. Nedostatkom takvih emocija gubimo sebe. Bez tih emocija ne znamo kako dalje. Rekoh vam već, braćo i sestre, na kraju dana je bitno da voliš i da si voljen.
Zanimljivosti:
Ingrid Bergman je lično doživela ovu priču jer se nalazila u sličnoj situaciji kao i uloga koju tumači. Film je sniman u Norveškoj dok je Bergman bio u egzilu zbog neplaćenog poreza. Dok gledamo Ingrid Bergman kako svira, tu melodiju zaista izvodi bivša supruga Ingmara Bergmana, Käbi Laretei koja je bila priznata pijanistkinja.
Naj scena:
Klavir.
Moja ocena: 9/10
Нема коментара:
Постави коментар