Boris Tiosavljević
Teško je govoriti o ovom filmu a ne pomenuti prvo roman Frenka Herberta na kojem je baziran. Ili je možda bolje reći romane jer je u pitanju čitava saga, mada se mnogi slažu da je nakon drugog dela kvalitet zamenjen kvantitetom. U svakom slučaju, mračniji, ozbiljniji ton i religijsko-politička alegorija (mesijanski heroj i traženje i eksploatacija naftnih rezervi u Iraku od 1927. godine nadalje, sa posledičnim ustankom Iračana koji preuzimaju monopol nad istom od zapadnih sila 1958. godine), delovali su kao osveženjenje u žanru i nešto dostojno ekranizacije.
Međutim, od ekstremno ambicioznog pokušaja Hodorovskog (Alejandro Jodorowsky) iz 1973. (sa Salvadorom Dalijem i Orsonom Velsom u glumačkoj postavi, vizualima Moebiusa i H.R. Gigera i muzikom Pink Floyda) preko filma iz 1984. pa do mini serija iz 2000. i 2003. ni jedno ostvarenje nije bilo vredno pamćenja ni blizu koliko literarna verzija. Prevalentno mišljenje je da je problem u tome što je Dinu zapravo nemoguće ekranizovati a da se (u svega par sati) prenese prava poenta dela. Sa ovim moram da se složim ali i istaknem još neke velike mane koje su Linčovoj viziji došle glave a koje još i više dolaze do izražaja u (40 minuta dužoj) produženoj verziji (Extended Cut) nego u bioskopskoj (Theatrical Cut).
U vezi sa gorepomenutim problemom, priča Dine je svakako duga i komplikovana pa nije ni čudo da je bio problem smestiti je u 2 ili 3 sata jednog filma. Shodno tome i Deni Vilnuev (Denis Villeneuve) će svoju verziju bazirati samo na prvoj polovini prve knjige. Međutim, veći problem je sam sadržaj. Naizgled klasična priča o herojskom putovanju, sa kembelovskim herojem (Joseph Campbell, američki profesor koji je proučavao komparativnu mitologiju i religiju a posebno se bavio monomitom tj. herojskim putovanjem arhetipskog heroja, prim. aut.) Polom Atrejdom koji kreće u avanturu, suočava se sa preprekama i uspeva da ih prebrodi. Ali, dok recimo Luk Skajvoker svoj put otpočinje kao neko ko još mnogo mora da uči da bi se borio sa zlom, Pol je neko ko je u startu, još kao 15-godišnjak razvio brojne (natprirodne) veštine i u stanju je da izdrži bol koji bi i mnoge iskusne i prekaljene borce ubio. Knjiga to odlično objašnjava ukrštanjem gena i drugim stvarima koje pokazuju jasnu nameru da se od njega i napravi svojevrstan natčovek, a ni film ne zaostaje previše. Ipak, problem leži u tome što ne postoji to objašnjenje koje će publiku naterati da se emotivno poveže i oseća empatiju prema takvom supermenu. S tim u vezi, zato je uvek i bio problem napisati dobar scenario za Supermena.
Drugi problem potiče od činjenice da u toku priče Pol između ostalih razvija i moć prekognicije tj. predviđanja događaja te kada dođe do konačne bitke, knjiga jasno stavlja do znanja da je Pol unapred znao ishod, što je izrazito antiklimaktičan momenat i ubija svaku neizvesnost.
Treći veliki problem literarnog predloška je što na kraju ostaje neizvesnost o višoj svrsi svega što se desilo i šta je zapravo postignuto.
Samo jedan od ova tri problema bi sahranio svaku šansu za (dugoročni) uspeh bilo kog SF dela (ako bismo cepidlačili, ovo je science fantasy a ne science fiction) pa se postavlja pitanje kako je Dina ipak toliko popularna. U startu se vidi da su pomenute mane jako očigledne tako da se može tvrditi da ih je autor tu stavio namerno, kako bi možda satirizovao a svakako izvrnuo naglavačke osnovne postulate takvih priča. Jer, ovo nije tipična avantura, da jeste, odavno bi pala u zaborav. Umesto toga, može se tvrditi da je iza nje Frenk Herbert sakrio tri daleko značajnije i dublje i ispostaviće se, tragične priče:
- - Pokušaj Bene Gesserit sestrinstva da stvore superčoveka (Kwisatz Haderach, prim.aut.) zarad kontrolisanja istorije i univerzuma i kako se ova kreacija otrgla njihovoj kontroli;
- - Pokušaj naroda Fremen, stanovnika Arakisa/Dine, da prežive i kontrolišu ovu opasnu pustinjsku planetu kako bi je pretvorili u raj na zemlji prekriven vodom i vegetacijom i životom uopšte. Međutim, osobine koje ih čine pravim pustinjskim škorpijama su u konfliktu sa potonjim planom (ili po rečima iz same knjige, ne možeš nekom i da uzmeš vodu i da je istovremeno popiješ);
- - Borba samog Pola sa svojom moći koja mu dopušta da sagleda ali ne i promeni negativne posledice svojih budućih odluka. Sama moć kojom pobeđuje neprijatelje koji žele da fizički porobe čovečanstvo je istovremeno ono što će primorati Pola da postane sila koja će porobiti ljudski duh.
I upravo ovde leži problem sa ekranizacijom knjige – lako je preneti na ekrane nešto što izgleda kao SF akciona avantura, čak i ako to nije (u potpunosti). Ali praktično je nemoguće iskomunicirati sve gorepomenuto u roku od nekoliko sati a da publici bude jasno koji narativ je u prvom planu a koji u pozadini.
Sam Herbert je svojevremeno rekao da je prilično zadovoljan načinom na koji je Linč prezentovao priču, no i ta prezentacija je daleko od savršene jer je čak i u produženoj verziji mnogo toga moralo da bude izbačeno pa za posledicu imamo nelogičnosti i nagle, neprirodne prelaze. Treba istaći da su produkciju filma, koja je trajala oko 3 i po godine, pratili brojni problemi koji su brojnim dosnimavanjima, prekrajanjima, izbacivanjima i sveopštim izmenama u scenariju i montaži doveli do toga da finalna verzija toliko odudara od vizije režisera da ga se on i javno odrekao (film je potpisan kao Alan Smithee, uobičajena praksa u Holivudu u takvim situacijama, zato nigde ne piše David Lynch, prim.aut.). Scenario je potpisan kao Judas Booth, čime je naglasio izdaju svoje vizije od strane Dina de Laurentisa i ostatka produkcije. I to je bilo za očekivati, jer iako su neke izmene bile dobrodošle (Bene Gesserit sestre telepate iako u knjizi to nisu), druge su bile potpuno bizarne. Kao na primer što u filmu Thufiru Hawatu (Freddie Jones) Harkoneni ubrizgavaju otrov a protivotrov je dnevna muža (!) mačke, dok mu u knjizi prosto sipaju protivotrov u hranu a da mu ne kažu. A sam kraj (koji je previše glup da bi mogao da se spojluje) je zasebna priča. Nevezano za knjigu, potpuno je apsurdno da Pol odjednom razvije nekakvu biblijsku moć (iako je verovatno upravo to i bila poenta) kojom može da izazvove kišu na planeti koja to čudo nikad nije videla.
Glumačka postava je vrlo solidna. Mladi Kajl Mekloklan (Kyle MacLachlan) je prilično solidno izneo svoju ulogu, kao i još par glumaca. Ser Patrik Stjart ima premalu ulogu pa njegova glumačka veština ne dolazi dovoljno do izražaja. Visina njegovog honorara ne može da bude razlog u filmu koji je koštao 45 miliona dolara (oko 125 miliona po današnjem kursu). A i „Long live Duke Leto“! scena iz bitke gde u jednoj ruci drži pušku a u drugoj „džepnog“ psa (mops), kao kakva pomahnitala verzija Paris Hilton, teško da je vrhunac njegove glumačke karijere. Sting, za nekog ko je prevashodno pevač, takođe deluje kao riznica neiskorišćenog potencijala, ali njegov lik (Feyd Rautha) se pojavljuje previše retko i sporadično, tek toliko da ne zaboravimo da postoji. A scena u kojoj nosi samo neke tange koje kao da je H.R. Giger dizajnirao za Betmena, dok ga stric požudno gleda... pa, i dalje ne znam šta da mislim o tome. Da se razumemo, moj problem sa scenom proističe isključivo iz činjenice što ona ne služi nikakvoj narativnoj svrsi pa deluje kao neka zalutala golišava fotka usred poslovne PowerPoint prezentacije. Sveopšti utisak je da ima mnogo glumatanja, teatralnosti i melodramatičnosti u glumi i tek sad vidim da u poređenju sa ovim, glumi u Star Wars filmovima nemam ništa posebno da zamerim. Pretpostavljam da je ovo bio pokušaj da se specifičnim stilom glume stvori određeni ton, ali prosto ima previše momenata gde je ona apsolutno komična.
Naracija, koja je neophodna da bismo razumeli ovu komplikovanu priču, prilično je izmenjena u Extended Cut-u u odnosu na Theatrical Cut i film se, neobično, otvara pogledom na knjigu Dina a onda se umesto Virdžinije Medsen (Virginia Madsen) čuje glas nepoznatog naratora dok gledamo gomilu skica koje su korišćene u toku nastanka filma i sve ovo deluje pomalo amaterski i jeftino. Uz naraciju imamo i voiceover koji jako iritira jer film gledamo da bismo kroz akcije i reakcije likova VIDELI o čemu misle, a kad nam se to speluje gubi se poenta glume. Ona nam ovde ne samo daje uvid u misli likova već i objašnjava neke događaje. Međutim, ovo je još traljavije izvedeno. Na prvom mestu, zbog nedoslednosti. Kada na samom početku imperator Šadam IV (José Ferrer) sazna za iznenadnu „inspekciju“ jednog od Navigatora Ceha (Spacing Guild), on nam monologom otkriva o čemu razmišlja i nemoguće je ne pomisliti na sličnu scenu iz latinoameričkih sapunica. Drugo, zbog redundantnosti. Neretko nečiju misao čujemo dvaput, kao da publika nije sposobna da zapamti šta neko radi, zašto ili čemu neki objekat služi. Ili bismo čuli da neko nešto kaže pa kasnije i to isto, ali sada kao misao. Ili obrnuto.
Što se zvuka tiče, dobra strana je originalna muzika, koja je prilično dobra i upečatljiva. Loša strana su zvučni efekti, a naročito način na koji su snimljeni zvuci koji dolaze od samih glumaca. U nekim scenama je čak i sam Kajl Mekloklan zvučao kao iz bureta dok bi u narednoj, na istom mestu samo sa kamerom pod malo drugačijim uglom, odjednom zvučao primetno bolje. Posebno je frapantno kada Polova majka, Lady Jessica (Francesca Annis) hoda po pesku dok je sa njenim koracima sinhronizovan zvuk osobe koja sasvim očigledno gazi po drvenim daskama (!) koje škripe i šuplje odzvanjaju jer su odignute nad zemljom.
Sa vizuelne strane, specijalni/vizuelni efekti nisu na nivou onih iz Star Warsa. Pored problema sa upotrebom plavog/zelenog platna, veći problem je nekonzistentnost, jer oružja ispaljuju čas vidljive čas nevidljive laserske snopove, bez ikakve logike. Osvetljenje, paleta boja i sveopšti osećaj je kao da gledamo Flash Gordon (1980) ili neki film sa manjim budžetom. Takođe ostaje i žal zbog neopisivih crteža H.R. Gigera od kojih 99% nije iskorišćeno pri dizajniranju setova, objekata i kostima. S druge strane, minijature kreirane za film uglavnom briljiraju. Peščani crvi su zaista fascinantni i zastrašujući u isti mah, naročito kada sa „rascvetanim“ ustima „progutaju“ kadar. Neki svemirski brodovi (fregate) izgledaju fenomenalno i kada su prizemljeni i u letu kroz svemir u formaciji dok prolaze kroz džinovsku lebdeću konstrukciju, mada i ovde film deluje pomalo jeftino zbog nedovoljno dobrog osvetljenja istih, njihovog leta koji nije dovoljno fluidan i crne pozadine koja je previše „ravna“, što umanjuje osećaj trodimenzionalnog prostora. Fotografija lokacija na Dini je prilično upečatljiva.
Što se tiče objekata i kostima, u filmu prilično značajnu ulogu igraju očajno dizajnirani sonični blasteri (weirding modules) koje je Linč dodao a kojih nema u knjigama, mentati (ljudi-kompjuteri) imaju komično velike obrve, a Bene Gesserit sestre su u njegovoj inkarnaciji ćelave (dok su u knjigama zavodnice) ali su njihovi, kao i mnogi drugi kostimi, prilično originalno dizajnirani. To se ne može reći i za urnebesne uniforme Sardaukara koje izgledaju kao najobičniji crni zaštitni kombinezoni. Ovo je još smešnije onima koji su prethodno pročitali knjige te znaju da su Sardaukari najstrašniji i najveći ratnici u svemiru dok ovde pojavno deluju kao ekipa za uklanjanje radioaktivnog otpada. Ovde je verovatno kopirana „Stormtrooper logika“ – legije zla moraju što manje da liče na ljude tako da bude u redu kada ih druga strana masakrira. Po istoj logici su lica Fremana otkrivena, zbog stvaranja empatije prema njima, iako im u knjizi sem očiju ne vidimo ništa.
Montaža je takođe slabija strana filma, i ovde najviše dolazi do izražaja činjenica da je mnogo toga dosnimavano, izbacivano i ubacivano bez nekog posebnog reda i smisla. Posledični haos je uticao i na sam razvoj priče, neke nelogičnosti, wtf/komične momente (pomenuti sa Stingom, borbene scene, sve scene sa mopsom, kao i one sa mačkom...) Jako su primetne i scene koje se ponavljaju, što je lako moglo da se reši snimanjem iz različitih uglova.
Kada se sve sabere i oduzme, ova dobra ideja je toliko loše realizovana da je filma zabavan za gledanje i bez trunke ironije mogu da kažem da mi uopšte nije bilo dosadno gledajući ga. Da, ima solidne glume, muzike, scenografije, fotografije i kostima, a priču zapravo (barem u produženoj verziji) uopšte nije toliko teško ispratiti, ali bukvalno na svakom koraku i u svakom apsektu film se sapliće i posrće kao pijanac. Na kraju krajeva, nemojte da verujete meni, pitajte Hodorovskog i Linča, koji je odbio da mu se ime nađe na uvodnoj i odjavnoj špici, oni su eksperti. Ovo je pokazatelj šta može da se desi kada su režiseru ruke vezane i neko drugi diktira pravila (Alien 3, Suicide Squad i drugi DC filmovi na primer) i razlog zašto je nakon toga daroviti sineasta producirao filmove znatno manjih budžeta, gde su uzde uvek bile u njegovim rukama. Držimo fige Vilnevu da konačno postavi stvari na svoje mesto.
Нема коментара:
Постави коментар