Amadeus (1984)

 

Žanr: Biografski | Istorijski | Drama | Muzički
Režija: Milos Forman
Glumci: F. Murray Abraham, Tom Hulce, Elizabeth Berridge ...

Priča:
Život, uspeh i problemi Volfganga Amadeusa Mocarta o kojima priča Antonio Salijeri, kompozitor bolesno ljubomoran na Mocartov talenat.

Moj osvrt:
Na početku da raščistimo jednu stvar, ovaj film nema blage veze sa istinom. U njemu je toliko laži i toliko netačnih momenata koji su u ključni za celu priču, da se to može nazvati bezobraznim. Evo nekih stvari koje su i velike i male izmene. Salijeri nije ubio Mocarta. Čak nisu ni bili rivali. Jedini put kada se Salieri suprotstavio Mocartu je bilo kada je on želeo da prikaže Figara u carskoj operi. Inače su se poštovali pri čemu je i Salieri podučavao jedno od Mocartove šestoro dece. Mocart nije bio alkoholičar kako je prikazano u filmu. Imao je problema sa finansijama ali ne iz razloga prikazanih u filmu. On je imao velika primanja, bio je jako popularan ali probleme sa novcem je imao zato što je živeo rasipnički. Nije sahranjen u onakvoj grobnici zato što je bio siromašan već zato što je takav bio zakon u Beču. Salieri nije pomogao Mocartu da završi Rekvijem već je to uradio Mocartov učenik. Ima ovoga još ali su po meni ovo ključne stvari. 

 

Kako je došlo dotle da Forman ekranizuje priču koja nema veze sa istinom? Zapravo ovo nije plod njegove mašte. Ova priča je nastala u glavi Aleksandra Puškina čiju je dramu u operu pretvorio Nikolaj Rimski Korsakov. Uprkos tome što nas laže, Amadeus je veličanstven film. Neverovatno, zar ne. Ovaj film bi bio takav i da su mu likovi plod fikcije. Forman nas osvaja veličanstvenom borbom ljubavi i mržnje u jednom čoveku. Kao niko, on je izvukao najbolje od F. Mareja Abrahama koga ni pre ni posle ovog filma nisam video u nečemu približno dobrom. I naravno, on dozvoljava Mocartovoj muzici da nas još jednom ubedi u veličinu ovog genija. No, hajmo mi polako, korak po korak. Imamo dosta da pričamo. 

 

Samo otvaranje filma nam daje nadasve upečatljiv kontrast. Dok jednog, umirućeg kompozitora vode u bolnicu, muzika drugog koji više nije živ odzvanja. Dok Salijerijeva muzika odlazi lagano sa njim, Mocartova osvaja vreme i ostaje večno. Danas možemo tvrditi da skoro i ne postoji osoba koja neće prepoznati barem jednu Mocartovu melodiju. Šta nam ovo govori? Svako može imati blistavi trenutak, svako može ostaviti neki trag, ali samo oni najveći uspevaju da pobede vreme. Možete li zamisliti da pesma koja tenutno za vas predsavlja najveći hit bude zaboravljena? Da. Muzika se menja, generacije se menjaju. Doći će dan kada će skoro sve to pasti u zaborav. Ali jedno je sigurno, plodovi Mocartovog rada će se i tada čuti. Iako većina neće znati da je to delo njegovo, prepoznavaće ga i slušati nebrojeno puta. 

 

Ovde moram da se vratim na trenutak na vazda precenjeni Chariots of Fire (Vatrene Kočije). Taj film nam govori "Mi smo Englezi, mi smo predodređeni da pobedimo, mi ne moramo da treniramo da bi porazili ostale." Taj film najbolje oslikava onu Hitlerovu ideologiju i smrdi do krajnjih granica. Ne mogu da verujem da se ljudi primaju na tako nešto. I onda dođe čika Forman i pljune na to. Kako? Tako što nam da Mocarta kakvog nismo očekivali. Da nam pajaca koji ima glavu genija, koji ima u glavi takve tonove da je to nama, običnim smrtnicima nepojmljivo. Kako je rekao i sam car, Mocartova muzika ima previše nota. Neuhvatljiva je za tadašnja shvatanja muzike. I sam glavni protagonista ove priče se zapita kako je to moguće. Kako je to moguće da neko ko ne prati pravila, ko nije "učio za tako nešto", ko nije posvećen tome toliko, kako on može da bude tako genijalan. Da je sve u životu po pravilima, uglavnom bi se gajili genijalci i svet bi bio jedno užasavajuće dosadno mesto. Svi bi postupali po šablonu koji treba da dovede do uspeha, zar ne? Nisu genijalci oni koji su ukalupljeni i ograničeni pravilima. Genijalci su oni koji te nateraju da ta pravila menjaš kako bi ih prilagodio njima. Oni su spremni za mnogo više. Njih ne možeš ukalupiti, ne možeš ih ograničiti. 

 

U jednom momentu, Mocart nam je predstavljen kao trofej, kao cirkuska atrakcija koju voliš da imaš. Pazite, nije to bez razloga. Svi žele da imaju nešto jedinstveno, nešto retko. Sam sam kolekcionar i ponosim se nekim retkim stpovima i knjigama. Ovde nam je predstavljeno to kao da je Mocart trenutno hit pa će dvor da ima prava na njega. I ne samo da ga ima, dvor želi da on igra po njihovim pravilima, da postupa kako propisi nalažu. I tu se vraćamo na ono ograničavanje. Da li možeš da ograničiš takvog genija? Da li možeš da mu odrediš put? Možeš, ali on onda postaje jedan od postojećih. Postaje poslušnik kojem ti diriguješ. Nećemo takve. Muka nam je od takvih. 

 

Mocart je neuhvatljiv i to se pokazuje na prelepe načine. On je uspešno naterao druge da promene pravila. Kako? Nije ih ubeđivao da zna bolje. Nije ih ubeđivao da su ta pravila loša. Ubedio ih je da ona sprečavaju nešto fantastično. Ubedio je ljude koji su striktni da je sve ono što su smatrali svetim zapravo put u prosečnost. U standardnim filmovima ovi likovi bi bili jako zli i sprečili genija da učini bilo šta. Forman dozvoljava Mocartu da razoruža i neistomišljenike i one što propisuju pravila pa na kraju i nas gledaoce. Mocart nas osvaja genijalnošću, samouverenošću i pre svega toga, nepredvidivoišću.

 

I onda film pametno odluta od Mocartove kreativnosti u njegov privatni život. Da li nas to zanima? Dovraga, ja bih voleo da znam što više detalja iz života ljudi koje cenim i volim, pri čemu me ne zanimaju spletke i tračevi. Želim da znam anegdote, osobine i sve one stvari koje su te ljude motivisale da budu ono što jesu.  Forman ovo radi planski. Pre svega da nam dokaže da taj privatni aspekt može biti takav da će nas naterati da zaboravimo zbog čega je ovaj čovek veliki. I onda smo mi kao gledaoci zapanjeni. Da li je moguće da je ovo taj genije, da li je moguće da je preljubnik, da li je moguće da je živeo ovako. I upadamo u glib iz scene u scenu ne shvatajući da ćemo se udaviti. A sve što treba je da pustimo samo jednu Mocartovu melodiju i postaje u potpunosti nebitno sa koliko je žena spavao, da li je bio rasipnik, i da li više voli Jelen, Ožujsko, Nikšićko, Laško ili Nektar pivo. 

 

Postoji ovde još nešto. Forman se igra sa Mocartovim likom stavljajući ga na optuženičku stolicu. I onda gledamo Salijerija koji ga procenjuje i pokušava da ga osudi za svaku moguću stvar koja mu se ne dopada. I dok gledamo takvog Salijerija, i dok nam se on gadi, zastanimo malo. Hajde da isključimo Salijerija iz jednačine. Recimo da on ne postoji i da smo gledali Mocarta u svim tim suludim, nemoralnim i nelogičnim situacijama. Ne čini li vam se da mi onda preuzimamo ulogu samog Salijerija? Šta nam daje pravo da mi sudimo? Hajde još jače, šta nam daje pravo da sudimo i ovakvom Salijeriju? Šta smo mi to uradili kada smo bolji od njega? Ne kritikuje li ovaj film tu našu stranu prirode? Ne kritikuje li film kritiku koja ako želi da te unizi, uradiće to na ovaj ili onaj način. 

 

Glavni lik u filmu je Salijeri ali je ovo film o Mocartu. Kako je to moguće? Mogli smo i ne videti Mocartov lik u filmu, ovo bi i dalje bilo sjajno. Forman je uspeo da oslika jedan lik kroz ponašanje i osećanja drugog na najbolji mogući način. Salijerijeve misli i postupci su vezani za Mocarta. Abrahamova gluma je vrhunska. Tu mi se dopalo što ima totalno drugačiji pristup kada glumi starca od onog dok je mlad. Gledajući sa tolike distance, tom razlikom je upravo uspeo da oslika put koji je ovaj čovek prešao i fizički i mentalno za sve te godine. Ali najbolje od svega je što sve vreme tu čujemo, vidimo i osećamo Mocarta. Mocart neprestano izbija iz ovog čoveka. 

 

Sada dolazimo do prve stvari koje mi se nije toliko svidela a to je neko mrcvarenje samog Mocarta. Nekako se film u jednom momentu zaleteo i krenuo je sa nekim petparačkim intrigama. Ima to mesta u filmu ali je povremeno bilo previše ljigavo za moj ukus. Kao u onim sapunjarama gde pokušavaju da vam ogade negativca njegovim lažima i spletkama ne pokušavajući da vam dočaraju njegov intelekt ili nameru, već samo pokušavajući da nas okrenu protiv njega. Jedna od takvih scena je ona u kojoj Salijeri smešta Mocartu da drži časove devojci pri čemu su tu prisutni njeni roditelji i psi koji laju. Ovo mi je došlo kao savršena kitika malograđanštine kojoj ovde nije mesto. 

 

Nije tu kraj. Dolazimo dotle da je Mocart alkoholičar koji ide unaokolo i prosi. Ne razumem ovaj pristup u kom želiš da uniziš Mocarta. Ok, on je imao dugove ali taj mocart je užasavajuće popularni trošadžija a ne siomašna pijandura koju ćeš šutnuti na ulici. Ovo ne mogu da razumem. Ovo je nešto slično što je Bohemian Rhapsody radio sa Fredijevim likom. Umesto da nam pruži Fredijevu snagu, konstantno je želeo da pokaže njegove slabosti praveći ga mnogo manjim nego što je on zaista bio. Da, želimo da vidimo tog Fredija koji je samo čovek, želimo da vidimo njegove probleme i mane, ali hej, taj čovek je u isto vreme bio verovatno najveći šoumen i jedan od najvećih vokala koji su hodali ovom planetom. Nemoj mi to zaboravljati zarad malo patetike. 

 

Još jedna stvar koja je tu problematična, ako si već unizio Mocarta, ako si ga bacao pred ovakve izazove i probleme, mogao si to propratiti nekim nejgovim delom. Mogao si pokazati kako su te stvari uticale na njega. Samim tim što si ih izmislio i ubacio u film, moraš da mi daš opravdanje za nešto takvo. Kao što rekoh, ne smeta mi ako menjaš istoriju iz višeg cilja. Ovo je neubedljivo. Pre svega što svi umetnici pronalaze inspiraciju u onome što žive i proživljavaju. 

 

Tek kasnije vidimo stvari koje utiču na Mocartovu kreativnost. I to su uslovno rečeno obične stvari iz čovekovog života. Vidimo kako jedan genije to pretoči u delo. Vidimo kako je od trtljanja jedne ženturače uspeo da napravi nešto spektakularno, vidimo crnilo koje obuzima njegovu umetnost posle smrti oca, gledamo smrt koja nam hoda pred očima dok slušamo jednu od najvećih kompozicija koje je iko stvorio - Rekvijem. To je moć ovakvih umetnika. Ako pevaju o vatri, imaćete osećaj da gorite. Ako žele da vas rasplaču - učiniće to. Ako žele da vas nasmeju - znaće kako. To je ono što želim da gledam a ne izmišljenog, pijanog prosjaka koji moli za novac. 

 

Druga stvar koja mi se nije svidela je uloga Mocartove supruge u filmu. Ona ovde služi samo da priča o novcu. Iskreno, ne pamtim skoro ni jednu scenu sa njom a da barem donekle novac nije tema. Čak i na kraju kada se vraća bolesnom Mocartu, čujemo zveket novca koji kompozitoru ispada iz ruke. Da li je to neka kritika u fazonu "evo ti novac a vidi šta si izgubila u toj pohlepi". Iskreno nije me bilo briga. Svaka scena sa njom mi je bila jako naporna. Mogla je biti iskorišćena kao motivacija velikom umetniku. U stvarnom životu ona je Mocartu rodila šestoro dece. Zadnji put kada sam proveravao, kada sa nekim želiš decu znači da ga jako voliš. Od te ljubavi nisam video ništa u filmu. Ljubav koju Salijeri pokazuje prema Mocartu je neuporedivo veća. 

 

Čekaj, čekaj, čekaj, pomenuo sam ljubav koju Salijeri gaji prema Mocartu a ceo film on govori kako ga mrzi i pravi mu spletke. Ako ovo niste primetili, propustili ste svu mogiju koju film nosi. Ovo je prelepa ljubavna priča, braćo i sestre. Vratimo se na scenu kada Salijeri prvi put drži Mocartove kompozicije. On gleda note dok mu se muzika odvija u glavi. Brada mu drhti, suze mu kreću. On se trudi da Mocart što manje puta nastupi ali ode na svaki njegov nastup. U scenama kada laže Mocarta smišljajući zlo, vidimo tu odlično odglumljenu laž. Ali kroz svu tu laž kada treba da kaže šta zaista misli o Mocartovim kompozicijama i njegovom umeću, iskrenost puca iz svake reči. Marej Abraham zaslužuje dva oskara za ovo. 

 

I film nas časti pri kraju scenom gde Salijeri zapisuje Mocartovu muziku. Prelepa ushićenost, uzbuđenost kada on odmotava kompozicije po svojoj glavi. Scena je odglumljena do perfekcije. Vidimo čoveka koji se oduševljava pišući note u isto vreme razumejući svu genijalnost kompozicije koju zapisuje. Kao da je ta melodija uvek bila tu samo je čekala na nekog, u ovom slučaju Mocarta, da mu je otkrije. I on oseća svu snagu te meldije, njegova fascinacija je neosporna, njegova ljubav izražena svakim osmehom. Mocartova muzika je toliko genijalna da on, kojeg nam film predstavlja kao najgoreg mogućeg lažova, ne može da slaže ništa vezano za nju. On je razoružan Mocartovom genijalnošću. 

Uprkos svim preprekama, Mocartova muzika se izborila da se čuje. Ona je prevazišla pravila i naterala ih da se menjaju. To se zove revolucija. Ta genijalnost je tako jaka da je nije mogao osporiti neko ko ju je prezirao. Naprotiv. On se zaljubio u nju voleći je do zadnjeg svog trena. Mnogi mogu da naprave nešto veliko. Svojim delima, mnogi mogu da kažu da su uticali na druge ljude. Samo retki mogu da kažu da su pobedili smrt. Mi smo trag u vremenu i nama pripadne poneka zvezda. A velikanima, njima pripada večnost. Slava im.

Zanimljivosti:
Kada su snimali scenu u kojoj Mocart diktira Salijeriju, Tom Hulce je namerno preskakao ono što je trebao da izgovori kako bi se Marej Abraham zbunio i njegov lik delovao tako da ne može da isprati šta mu ovaj govori. Za potrebe snimanja, Marej Abraham je naučio da diriguje. Profesori muzike su proveravali scene gde se vidi kako neko svira klavir kako bi se pritisnute dirke poklapale sa notama koje se čuju. Film je uspeo da probudi interesovanje za Salijerijevu muziku koje pre njega nije više ni postojalo.

 

Izvođenje "Don Giovanni" opere za potrebe snimanja filma je izvedeno na mestu gde je ta opera zaista izvedena prvi put. U jednoj sceni Mocart naziva Glika dosadnim i kaže da ne voli Hendla. U stvarnosti su to dva omiljena Mocartova kompozitora. Hulce je svoj iritirajući osmeh zasnovao na osmehu jednog režisera sa kojim je ranije radio. Hulce je pre snimanja znao svirati gitaru ali je za porebe filma pola godine provodio 6 sati svakog dana učeći klavir. Znao je na kraju svirati svaku simfoniju koja se čuje u filmu. 

 

U filmu, Salijeri je bio zgrožen kada je saznao da je Mocart spavao sa Katarinom Kavalijeri koju je on voleo. U stvarnom životu Salijeri je spavao sa njom a ne Mocart. Kada su ga okrenuli leđima klaviru u jednoj sceni, Tom Hulce je zaista svirao melodiju koja se čuje. Šminkanje Mareja Abrahama za potrebe snimanja scena u kojima je Salijeri star trajalo je 4-5 sati svakog dana. Film je snimljen bez korišćenja sijalica i moderne rasvete.

Naj scena:

Saradnja

Moja ocena: 9/10