Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 04. октобар 2020.

The Aviator (2004)

 

Kod nas nazvan: Avijatičar
Žanr: Biografski | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci: Leonardo DiCaprio, Cate Blanchett, Kate Beckinsale...

Priča:
Priča o ranim godinama legendarnog režisera i avijatičara Hauarda Hjuza koja pokriva period od kraja 1920tih do sredine 1940tih.

Moj osvrt:
Kada se snima film o nekoj poznatoj ličnosti koju znamo, želimo da vidimo sve ključne momente u životu te osobe, želimo da ti ključni momenti budu nabijeni emocijama, akcijom ili adrenalinom, želimo da vidimo svaku relevantnu osobinu i manu koja tu osobu čini jedinstvenom. Kada pak gledamo film o poznatoj ličnosti koju ne poznajemo dovoljno, želimo da je upoznamo, da vidimo zašto i kako je ona postigla to što je postigla, da vidimo šta ju je vodilo dotle i na kraju, da nas zainteresuje da istražujemo ovu osobu dalje. Uprkos povremenim bljeskovima, Aviator je omanuo i u jednom i u drugom. 

 


Ovo je tek malo priča o Hauardu Hjuzu. Glavnu ulogu ovde ima njegova bolest, tačnije njegov opsesivno kompulsivni poremećaj. Ok, čovek se jeste borio sa bolešću ali ovo je u potpunosti pogrešan pristup. Ovo je kao da si snimao film o Betovenu i konstantno se bavio time što je gluv a tek povremeno njegovom muzičkom genijalnošću, inspiracijama i talentu. Hjuz ne evoluira kroz film, on samo menja raspoloženja. On nam je dat na kašičicu i isti je od prvog do zadnjeg momenta. Sa druge strane evoluira njegova bolest. Da se ovo zvalo "Opsesivno kompulsivni poremećaj Hauarda Hjuza" uopšte ne bih imao zamerki na film.

 


Ovo eskalira toliko da seče mnoge bitne scene. Scena u kojoj Hauard treba da uradi nešto sudbonosno odjednom postaje scena u kojoj se suočava sa bolešću. Scena u kojoj Hauard ima šansu da uradi nešto spektakularno se ne razvija u tom smeru već se potencira na problemu koji ima. U svakom prokletom prelomnom momentu nam se ne priča o Hjuzu već o njegovoj bolesti. Da li je on poznat zbog ovog poremećaja? Da li je legendarna ličnost zato što je imao ovu bolest? Da li je ova bolest njegovo najveće dostignuće? Nije. E pa čika Skorseze, onda si mogao praviti priču o Hjuzu. 

 


Naredni veliki problem je Ketrin Hepbern i Kejt Blanše u toj ulozi. Kejt izuzetno cenim i ona je odlična glumica, tu nema ništa sporno. Ali ova izvedba je užasavajuća. Ketrin Hepbern je bila izuzetno harizmatična i svakako je teško doneti je na pravi način. Kejt ni jednog momenta na ekran ne donosi tu harizmu, ona pokušava da je proizvede na užasno izveštačen način. Kejt ne glumi Ketrin, Kejt ne preglumljuje Ketrin već imamo nešto gore. Kejt preglumljuje Ketrininu glumu i to je bolno za gledanje. Ne mogu da vam opišem koliki poriv sam imao da premotam gomilu scena u kojima se ona neprirodno krevelji. Takvom glumačkom izvedbom si ubio svaku dramu vezanu za ovaj lik. 

 


I tu dolazimo do ljubavi. Hjuz je bio u vezi sa Ketrin Hepbern, tu bi trebali videti nešto zanimljivo, zar ne? U prvih nekoliko minuta nam se predoči potencijalni problem koji će oni jednog dana možda imati. Film nam se u tom momentu obraća kao da smo idioti govoreći nam šta je njihov potencijalni kamen spoticanja. Da vas pitam nešto, ako se u filmu na početku veze dvoje ljudi vodi opasno ozbiljan razgovor o potencijalnom problemu, šta mislite, da li će do tog problema doći? Ako neće, zašto su nam trošili svo to vreme. Posle ovog razgovora automatski vidimo ostvarenje tih problema i to je to. E da, nije to sve u njihovoj vezi, izvinite. Imamo i izuzetno iditosku scenu u kojoj Hjuz posećuje Ketrininu porodicu. Tek to je užasno bolno za gledati. 

 


Film se na izuzetan način trudi da nam Hjuza predstavi kao neshvaćenog, ekscentričnog genijalca koji je u borbi protiv svih. Sam protiv sveta. Bori se protiv saradnika koji ne razumeju njegove poteze, bori se protiv bolesti, bori se protiv konkurencije, bori se protiv vlasti, bori se protiv svega u svakoj prokletoj sceni. Možda bi ovo imalo smisla da nam daju više Hjuza. Ovako je to bilo previše veštački kreirane drame. Kroz nju su jedino uspeli da donesu Hjuzovu odlučnost i ništa više. 

 


No hajde da progutamo to. Zašto nam ne daš tu genijalnost? Skorseze je režiser koji je obradio mnogo ozbiljnije filmove od ove limunade. Nekako mi je čudno da čovek koji je snimio jednog Taksistu ne ume da nam donese pravu ličnost nekog čoveka. Šta to gura Hauarda da bude ovo što vidimo? Kako je došao u ovu situaciju? Zašto voli da radi to što radi? Kako je naučio to što zna? Kako je postao takav? Šta ga fascinira? Šta ga vuče da radi to što radi? Šta mu je motivacija? U čemu uživa? Šta ga ispunjava? Šta ga plaši? Prema čemu gaji strast? Nije ovo sve. Mogu još pitanja da postavim. Ni na jedno nam Skorseze ne nudi odgovor. Izvini, ali ako tvoj film od skoro tri sata traži da prethodno čitam o osobi da znam kakva je ličnost, nisi ga dobro napravio. 

 


Ali postoji tu nešto što može da nas zavara, da nam kaže da vidimo Hjuza kako treba a to je Leo. Ne smatram Lea onom prvom kategorijom glumaca. On je užasno predan i vredan radnik koji nikada neće razočarati ali mislim da mu nedostaje talenta da nas zapanji u nekoj ulozi. Nadam se da je ta uloga negde pred nama i da će godine doneti nešto spektakularno. Ima on povremene bljeskove ali još čekamo to nešto što bi nam reklo da je veliki. No takvi su retki. On je imao ovde užasno težak posao. Morao je da donese Hjuza sa tako malo prikazanih stvari o njemu. Morao je da luta u raspoloženju od entuzijastičnog dečaka do polomljenog starca u tako kratko vremena, da bude ubedljiv i poražen, hrabar i plašljiv i to je doneo na zaista dobar način. 

 


I eto sada mi kao gledamo film i vidimo da se Hauard prima na avione. Ne moraš još mnogo truda da uložiš da nam doneseš neku strast prema tome. Treba ti jedna jedina scena. Ovde bih se vratio na Man of Steel. Ničeg se ne sećam iz tog filma osim prvog leta Supermena ali taj let je bio emotivan, spektakularan i oslobađajuć. Upravo to nam je trebalo i ovde. Prvi put kada Hjuz leti, mogao si servirati spektakularne kadrove i muziku koja će dići adrenalin. Ali neeee. Skorseze to ne donosi ni u poslednjem letu. Ni jedan jedini let nije takav da će vam izazvati jezu. I kako si me ubedio da Hjuz ima strast ka ovome? Nisi. Ja posle 3 sata dosade nemam pojma ko je Hauard Hjuz. On je od prvog do poslednjeg momenta filma lik koji samouvereno troši silan novac da bi napravio dobre avione. Ništa više od toga. 

 


Postoji jedna stvar u koju su mogli investirati više vremena. Odrađena je ona lepo ali opet mogla je biti hajlajt. Mogla je zameniti neku od silnih scena u kojima se potencira na Hjuzovoj bolesti. Hjuzu izuzetno nedostaje majčinska figura. Majku vidimo u prvoj sceni. Kada uđe u odnos sa Ketrin Hepbern njegova bolest je pod kontrolom i on je hrabriji. To se dešava i kasnije sa drugom ženom. I to su užasno kratke scene iz kojih je trebalo da iskopamo šta je zapravo potrebno ovom čoveku. Ovako malo uloženog vremena u nešto što je konačno drama je zaista loš izbor. 

 


Na početku filma vidimo dečaka koji je siguran jer je u majčinom naručju. Taj čovek odlazi daleko i izvodi spektakularne stvari, ostvaruje nezamislivo, bogati se, u društvu je prelepih žena, radi stvari na svoj način i kako poželi, postaje nešto veliko, nešto o čemu svi pričaju, doživljava pad ali ostaje veliki u tome. U poslednjoj sceni je umoran, pomalo istrošen i seća se te neke topline iz mladosti. Građanin Kejn je zaista doneo izuzetnu životnu priču. Avijatičar je kopirao to na neki svoj način ali nije ni zagrebao ono što je Kejn ostvario. Mi i dalje ne znamo ko je Hauard Hjuz. Mi ne osećamo veličinu njegovog dostignuća jer nam se daju tek mala kurčenja. Mi ne vidimo toplinu njegovog Rosebud-a jer nam je njegova bolest glavna uloga u filmu. Skorseze je sa ovim Avijatičarem pokušao da bude Vels i omanuo.

Zanimljivosti:
DiKaprio je proveo ceo dan sa Džejn Rasel kako bi mu ona pričala o Hjuzu. Tkođe je provodio vreme sa jednim čovekom koji ima opsesivno kompulsivni poremećaj. Kejt sa druge strane, kako bi se pripremila za ulogu, igrala je golf, tenis i tuširala se hladnom vodom kao Ketrin Hepbern. Ona je prva osoba koja je dobila oskara a da je glumila oskarovca. 

 


Skorseze je od Kejt tražio da gleda 15 filmova Ketrin Hepbern kako bi naučila njene manire i stavove. Skorseze je uložio pola miliona dolara svog novca u ovaj film. U filmu je postojala scena sa Amelijom Erhart ali je izbačena. Kejt Bekinsejl se ugojla više od 10kg za potrebe uloge. Majkl Man je trebao režirati film i čak je zaslužan za deo scenarija ali je odustao zbog snimanja filma The Insider (1999).

Naj scena:


Poslednji let u filmu. Ni približno snažan kakav je trebao biti ali i dalje za nijansu bolji od ranijih.

Moja ocena: 5/10


Нема коментара:

Постави коментар