Motherless Brooklyn (2019)

Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija
Režija: Edward Norton
Glumci: Edward Norton, Gugu Mbatha-Raw, Alec Baldwin...

Priča:
1957, usamljeni detektiv koji boluje od Turetovog sindroma pokušava da reši ubistvo mentora i

Moj osvrt:
Problem koji imam sa ovim filmom je taj što ne mogu da mu nađem neku posebno veliku manu. Znam, znam, ovo ne zvuči kako treba ali ako vam kažem da je ovo prosečan film onda ova izjava nije baš na mestu, zar ne? Nortona cenim, volim, smatram da je vrhunski glumac, mislim da je pametan i radovalo me je što ću gledati nešto što je on režirao i pisao. Da je on ovo izbacio pre 60tak godina, možda bi danas pričali o nekom klasiku. Problem je što je ovo već viđeno u skoro svakom mogućem segmentu. 

Norton je veliku pažnju posvetio mani svog lika. Naime, on zbog Turetovog sindroma ne može da se kontroliše pa povremeno izgovara nasumične reči ili rečenice. Jasan je razlog zašto je to uradio. Želeo je da napravi autsajdera, simpatičnog, povučenog frika kojeg ljudi baš i ne gotive. Stvar je u tome što je on to mogao postići i na drugi način. Suviše je on veliki glumac da nije mogao to izneti drugačije. Zašto je ovo problem? Zato što je ubio momentum u gomili scena. Scena treba da bude akciona, on krene da lupeta i iskače iz konteksta. Scena treba da bude napeta, on je ubije konstantnim izletanjem. U dva i po sata filma, ova njegova mana je ok u jednoj ili dve romantične scene. Možda je donekle smešno u još jednoj ili dve scene. Sve ostalo je bespotrebno mučenje. 

Zašto sam rekao da bi pre 60tak godina ovo bilo hit? Tada su se snimali ovakvi filmovi. Ovo izgleda kao film noar iz tog doba. Imamo naratora koji je ujedno glavni lik. Autsajder je. Priča je misterija. Naravno da je u priču uključena prelepa dama. Naravno da tu postoje veliki igrači. Naravno da lik dolazi do svih njih i ostvaruje kontakt sa svakim, bez obzira koliko taj neko visoko ili nisko bio. Bukvalno sve ovo je preslikano iz tih nekadašnjih filmova i priča. Rezultat je ispao takav da mi ovo nije izgledalo kao osveženje tog žanra - na žalost, više mi je izgledalo kao prepakivanje nečega što smo gledali toliko puta. 

Kako je onda ovo moglo da bude ta noar priča ali malo ispričana drugačije, zabavnije, upečatljivije, privlačnije? Mogao je Norton tu ubaciti stvari koje nismo očekivali. Recimo postoji sjajna scena u kojoj on pati za nastradalim prijateljem. Simbolična scena nekog polusna koja dosta toga govori. To je bio zaista dobar dodatak u film i nešto što je sadržalo snažniju emociju, nosilo jači utisak. Dosta je time ispričano o odnosu ova dva lika i ovo je jedan od retkih slučajeva gde se film nije zadržao na rekla-kazala varijanti i jedini koliko toliko snažan dramski momenat. Mogao je u stari recept dodati nešto novo, drugačiju akciju, možda više brutalnosti, bilo šta što u starim filmovima nisu smeli, hteli ili znali da ubace. 

Iako je ta romantična pričica ok, pre svega zbog Nortonove glume, previše je to plastično za moj ukus. Dama je pomalo misteriozna, prelepa i oko nje se lomi cela priča kao što je očekivano. I cela priča oko ove žene je već viđena. Ništa da zagolica maštu, ništa da šokira. Ni jednog momenta ova žena ne uspeva da zgrabi pažnju, da drži konce u svojim rukama, da sama menja priču, da zavrne jajca svim muškim u filmu i kaže "u mene gledaj!". Ona je tu sa strane iako se dosta priča o njoj. Glavni lik nas vodi i kroz njenu priču. I kada gledaš sa strane, lepo je to upakovano ali i dalje mi se ne nudi ništa novo, ne privlači me ničim, ne budi mi interesovanje, nisam u raspoloženju da željno iščekujem rasplet. 

Negativci - klasika. Zle bate koje žele moć. Vešto nam se krije lik glavnog negativca neko vreme pa kada nam se prikaže glumac, zapitamo se zašto. I kada on dobije momenat da zasija, to bude jako kratko. I taj mali momenat u kom on priča zaslepljen vizijom moći koju ima ili misli da ima, to bude sve što smo dobili i što treba da nas ošamari. Bilo bi ovo šokantno ali tamo negde pedesetih. Recimo film 8mm (Nikolas Kejdž) pokazuje na užasavajuć način šta je zapravo ta moć ljudi na visokom položaju. Ovde se zadržavamo na nekoj kratkoj priči iz mladosti negativca i to je to. Recimo ovde bi neka još šokantnija situacija odjekivala glasnije nego u priči koja se dešava u današnjici. I to je na žalost propušteno pa imamo najobičnije negativce koje smo videli nebrojeno puta. 

Nema neke kolosalne promene dinamike u priči. Čovek ide na lokaciju A gde saznaje nešto novo što ga vodi na lokadciju B gde saznaje nešto novo i upoznaje osobu X koja ga šalje na lokaciju C gde upoznaje osobu Y koja mu daje informacije o osobi X koje malo menjaju priču itd. Ravna linija od prvog do zadnjeg momenta. Recimo takav utisak sam imao većim delom Hjortsbergovog romana Anđeosko Srce (čini mi se da je film neuporedivo bolji). Sve je to ista formula primenjivana do iznemoglosti. No taj roman je barem na kraju imao bum. Ovaj film ga nema. Jasno je sve od početka do kraja, samo nam ostaje da otkrijemo pojedine detalje onog što već znamo. TI detalji suštinski ne menjaju priču već možda malo menjaju sliku o likovima. 

Ono što mi se jako dopalo je muzika. Čini mi se da sve vreme postoji neka melodija. Iskoristili su to sjajno da kreiraju raspoloženje pa i atmosferu. Retko pričam o ovakvim tehnikalijama. Moraju da budu jako dobre ili jako loše da bih ih pomenuo. Ovde je to i više nego dobro. Nisu melodije nešto što ćeš pamtiti odmah. Stvar je u tome što možeš da zažmuriš i čak i da ne čuješ dijaloge znao bi šta se odvija u priči. Tačno su pronašli melodiju za momente kada je glavni lik tužan, za momente kada gledamo ljubavnu scenu, za momente kada lutamo besciljno kroz priču i možda i najupečatljivije, za momente kada se bliži rasplet. Muzika zakuvava atmosferu neuporedivo bolje od same priče. 

Sve ovo što sam naveo se svodi na isto - sve je već viđeno. Norton nas dva i po sata gnjavi sa stvarima koje su nam nebrojeno puta servirane na filmu. I nije to loše. Svaki segment priče je zaokružen, sve je ispričano - problem je što ovo izgleda kao bespotrebni rimejk. Šteta. Sjajna gluma, jako dobra režija, dobra atmosfera, odlična muzika, sve je to uklopljeno u nešto što teško može da zainteresuje. Čini mi se da više volim da me film iznervira nego da mi ničim ne kupuje pažnju i interesovanje. Kako je rečeno u filmu In Bruge, ovo je upravo kao Totenhem.

Zanimljivosti:
Film je snimljen za 45 dana. Norton je izjavio da su svi glavne zvezde radile na ovom filmu bez honorara. Norton je za ovaj film prvi put naveden kao scenarista iako je učestvovao u pisanju scenarija za filmove Fight Club (1999), Frida (2002), The Painted Veil (2006) i The Incredible Hulk (2008). Film je zasnovan na knjizi  Jonathan Lethema i radnja te knjige se odvija 1999. Norton je tražio da se radnja pomeri na 1957. Izbio je požar u zgradi tokom snimanja filma i jedan vatrogasac je nastradao.

Naj scena:

San

Moja ocena: 6/10