Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

четвртак, 12. септембар 2019.

Central do Brasil (1998)


Alternativni naziv: Central Station
Kod nas nazvan: Centralna Stanica
Žanr: Drama
Režija: Walter Salles
Glumci: Marcos Bernstein, João Emanuel Carneiro

Priča:
Emotivno putovanje bivše profesorke koja piše pisma umesto nepismenih ljudi i dečaka čija majka je preminula, u potrazi za ocem kog on nikada nije upoznao.

Moj osvrt:
Central Station/Central do Brasil je film o kom nisam pročitao ni jednu jedinu lošu reč. Ne samo lošu, tražio sam barem neku kritiku koja nije tako oduševljena filmom, koja ga ne smatra vrhunskom dramom i masterpisom. Čak i na imdb sam učitavao nove reviewe i odustao na kraju. Onda sam se zapitao, majku mu, šta ja to ne vidim ovde? Gde je ta ljudska drama koja treba da me dirne? Da li je moguće da sam toliko srca kamenog? Ček, jesam li plakao nekad uz neku dramu? Ma neee... auh, čekaj Song of the Sea... auh čekaj The Best of Youth... auh čekaj City Lights... Pa šta se desilo sa mnom u međuvremenu? Ništa braćo i sestre, za mene je ovo samo ok filmić i ništa više od toga. 

Prvo čega se film lati je da nam pokaže koliko je život jeftin. I to čak i ne radi loše. Momak gubi glavu zbog obične krađe, žena gine i posle toga je sve kao da se ništa nije dogodilo, klinci se prodaju eto tako. Malo je ovo otaljano. Da nije, to bi možda bilo neko ljubavno pismo ili setno pesma o Brazilu. City of God se osmelio na nešto takvo. Ovo je samo mali trag onog što je film možda mogao da bude. Ipak, fokus je na nečemu drugom a to je spora i totalno neupečatljiva dramurda. 

Elem, dečak ostaje bez majke i profesorka u penziji mu naizgled pomaže a zapravo ga proda za televizor pa se pokaje pa juri sa njim da bi pronašla njegovog oca. Ovo oko prodaje ćemo prodiskutovati u sledećem pasusu. Van toga ovo je mrtvo puvalo od priče. Viđeno je milion puta i da bi me ubedio da imaš sjajnu priču, moraš brate da mi daš dobre, upečatljive likove, dobru glumu, pravu emociju. Central Station to uglavnom nema. 

Kao što rekoh, sada ćemo o "prodaji". Tetka profesorka pomaže momku i sve to ide kako se očekuje dok ga u jednom momentu ne proda trgovcima da li organa ili dece nisam baš najbolje skapirao ali u ovom momentu svejedno. Rezultat je isti, momku se ne piše dobro. E sada, da je ova profesorka altimet gadura ovo bi jako imalo smisla i bilo bi upečatljivo. No, ona se kao predomisli. Zašto je ovo idiotski? Gde je ona drama pre tog momenta prodaje? Pazite, osoba spremna da proda dete da bi kupila nov TV, ukoliko postoji pakao, trebala bi da ima počasno mesto na svakom jebenom mučenju. Složićemo se da je to užasna odluka. Ako se ona već predomislila posle prodaje, to govori da ima savest. Gde je onda njeno dvoumljenje pre tog odvratnog čina? Ovo nije razmišljanje da li ću da kupim belu ili crvenu suknju. U jednom momentu ti ubediš sebe da ćeš da prodaš dete. Ali neee, tetkica to odradi rutinski i onda se kao kaje pred svojim kolor TV-om. Mani me te priče. 

Kada jurcanje za ćaletom kreće, trebali bi očekivati taj neki momenat susreta, trebali bi se nadati tome da vidimo da li će on biti dramatičan, melodramatičan, srećan, tužan, besan, komičan, tragikomičan, bilo šta. Ne mogu da se otmem utisku da me je baš bilo briga sve vreme šta će se dogoditi. Pre svega što se vidi iz aviona da kada krenu na put, priča ne krije ništa epohalno. Problem je što dete ne pokazuje nikakvu emociju osim durenja. To čak nije ni ono slatko durenje već glupo i bezobrazno. Tetka profesorka je nervozna, ponekad pije i nekad nam da detalj iz njenog teškog života. Ovo je bukvalno sve što ćete dobiti od likova. Vrlo malo je uzajamnih gestova, diskusija ili pažnje se vidi. To ide tek u tragovima. Sakriveno je u gomili rasprava, razvučenih scena, šablonskih dijaloga. Film je razvučen od prvog do zadnjeg momenta. 

Ne mogu da kažem da ovde nema emocije. Zaslugu za to 100% ima soundtrack. Muzika je prelepa i bukvalno nosi svu emociju svake scene. Da sam gluv, verovatno bih se smorio uz svaku emotivnu scenu. Ovakvu muziku da ubaciš u hard core porn, tačno bih pornjavu gledao sa suzom u očima kao prelep romantični, emotivni film. 

Ne tako davno sam pisao o filmu Roma. On je razvučeniji i na prvu loptu dosadniji od ovoga. Ali bokte, Roma je dala likove kako treba. Glavni lik tog filma bih zagrlio sutra da ga vidim na ulici. Sporedni likovi su imali neku dramu. Ovde je drama više ono što nam se ispriča da je radnja filma. Sam film nam ne priča mnogo. I kada pokuša da ispriča, to radi odveć izlizanim scenama. Uz sve svoje mane u Romi sam video ljude i čuo normalne dijaloge. Ok, nisu ti dijalozi nešto zanimljivi ali barem nisu neki šablon koji moram iznova da slušam. 

Dok su tetka profesorka i klinja na putu, sreću ostale likove. Pomsilio sam da je ovo sjajna šansa da se ispriča priča Brazila kroz ljude koje ovaj dvojac sreće. I to je propušteno iz sve snage. Upoznajemo detaljnije jednog kamiondžiju ali na kraju nam i on i priča vezana za njega ostaju nedorečeni, nezaokruženi. Ostali likovi počnu da deluju kao ljudi koji bi mogli da nam kažu nešto, ali prc, idemo dalje na put. 

Veliki deo priče je i taj u kome profesorka piše pisma umesto drugih ljudi. Vidimo da ona mnoga od njih čuva, da mnoga ostanu neposlana. Zašto? Šta ona dobija time? Zašto to radi? Da li joj to predstavlja satisfakciju i zbog čega? Prvo, film nam ništa od toga ne govori. To možda ne bi bio ni toliki problem da nam je film barem malo zagolicao maštu, kako bi nam dao da pretpostavimo neki od odgovora. Ovako je ostalo samo na dobroj ideji. 

Na kraju sam imao utisak da sam gledao predug film, prepun svađa profesorke i klinje, izlizanu priču sa vrlo malo prikazane emocije. Dramski momenti jedino poentiraju vrhunskom muzikom. Ono što vadi film i zbog čega mu dajem ocenu više nego što sam želeo je gluma, pre svega Fernande Montenegro. S obzirom da nisam pronašao istomišljenika nigde kada je ovaj filmić u pitanju, overite ovo pa me razuverite. Recite mi šta sam to propustio. U suprotnom ostajem pri tome da je ovo precenjeno i donekle mučno iskustvo koje se utapa u more sličnih na istu temu.

Zanimljivosti:
Oko 1500 dečaka je konkurisalo za ulogu.  Vinícius de Oliveira koji ju je na kraju dobio je inače radio kao čistač cipela na ulici. Kada Fernanda Montenegro sedi i piše pisma na stanici, dolazili su joj i obični ljudi koji su želeli poslati negde pismo. Mnogi od njih su se na kraju i našli u filmu.

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 6/10

Нема коментара:

Постави коментар