Bohemian Rhapsody (2018)

Kod nas nazvan: Boemska Rapsodija
Žanr: Biografski | Drama | Mjuzikl
Režija: Bryan Singer
Glumci: Rami Malek, Lucy Boynton, Gwilym Lee...

Priča:
Priča o legendarnom rok bendu Queen i pevaču Frediju Merkjuriju koja dobija svoje finale u čuvenom nastupu na Live Aidu 1985.

Moj osvrt:
Kada radiš biografski film i odlučiš da menjaš činjenice, moraš da budeš pažljiv. Izmeni nešto što ne menja suštinu i iskoristi to da promovišeš ono što je dobro u priči koju pričaš. Recimo, pogledajmo kako je ovde predstavljeno upoznavanje Merkjurija sa bendom. To se nije desilo u stvarnosti ni približno kako je prikazano. Da li ovo šteti? Naravno da ne. Iako je malo klišeizirano, pokazuje kako Fredi razoružava svojim vokalom. Takvih stvari postoji brdo u filmu. Recimo menadžer koji odija da ih predstavlja zato što ne prihvata Bohemian Rhapsody. Taj lik nije postojao. Ne šteti ničemu ali je iskorišćeno dobro da pokaže kako su se kritičari odnosili prema jednoj od najvećih muzičkih bravura koja je izašla iz srca i glave čoveka. Ovakvih izmena u filmu ima dosta ali tek poneke smetaju. O njima nešto kasnije. 

Ima stvari koje su suvišne ali ne štete toliko filmu. Recimo klišeiziran odnos Fredija sa ocem, potom prozivke na nacionalnoj osnovi, pa onda prozivke zbog fizičkog izgleda itd. Ok, živimo u vreme kada nas politička korektnost ubija u pojam. Pisao sam o tome više u tekstu o filmu Moonlight. Razumem potrebu da se dodvoriš svima čak i u ovakvom filmu. Jeste to ovde nepotrebno, jeste smarajuće ali nije umobolno kako ume biti. Tako da recimo da je oprošteno. 

U filmu gde 90% saundtreka čini muzika grupe Queen a ostalih 10% još neke legendarne rock stvari morao bi da budeš jako izmešten u glavi da ne smatraš ovo epskim. Da se razumemo, Qeeen ne spada u moje omiljene bendove ali Merkjurija smatram za najveći jebeni vokal koji je postojao i nikad se više neko tako dobar neće roditi. Game Over rođaci. Fredi je nešto najbolje što se moglo dogoditi muzici i jednostavno, bez njega mi je ne samo Rock već i muzika nezamisliva. No posle o tome, da se još malo vratim na soundtrack i to one stvari koje nisu Qeeen. Neko bi se zapitao čemu to služi. Meni je to bilo sjajno. Postoji muzika koja je inspirisala i njih, koja je dovela i njih do toga što su postali. Film jako pametno koristi te "tuđe" pesme s vremena na vreme. 

Način na koji je predstavljeno nastajanje pesama mi se jako dopao. Dosta spontanosti, dosta kreativnosti, dosta zabave i onda se čuje prepoznatljiva melodija koja dodatno podigne atmosferu. Svaka od pesama nastaje u dobrom momentu (čak iako to nije baš istorijski tačno), svaka nosi neku emociju posle onog što gledamo i pokazuje način na koji se bend menja, napreduje, donosi nešto novo. 

Merkjuri jeste zaštitno lice benda, nema tu šta. On bi bio glavna faca u bilo kom bendu ikada. Naravno je da film posvećuje najviše pažnje njemu. Ali ono što film radi perfektno je što ne oduzima ni jednom članu nikakve zasluge. Svaki od njih je zaslužan za veličinu Benda, svaki od njih ima neizmeran doprinos za epske stvari koje dan danas slušamo. Queen bez bilo kog od ovih likova nije Queen. Film to respektuje jako dobro. Vidi se da imamo četiri jako velika kreativca koji prave čuda u muzici. Za razliku od većine biografskih filmova koji se uglavnom trude da maznu keš, ovde je neko jako želeo da proslavi ne samo Merkjurija već i Queen. Bravo 

Prvi veći problem je što iz celog Merkjurijevog života vidimo samo probleme. Čovek je imao strašnu energiju na sceni, pisao i stvarao epske stvari i jedino što vidimo po njemu je da ne voli svoje poreklo, da je jako usamljen, da ga non stop okružuju pogrešni ljudi, problemi i gluposti. Ok, bilo je toga, ali moraš da mi daš i druge motive, moraš da mi daš i druge događaje koje bi dovele do onoga što je Merkjuri postao. Ne postaje se veličina samo ako ti se sranja dešavaju i ne moraš kao glavni junak samo da se nosiš sa kolosalnim problemima. Uostalom, čovek ne bi napisao ni jednu veselu stvar da mu život nije bio ispunjen lepotama. Čovek je i voleo, smejao se, uživao a u filmu to vidimo samo kašičicu pri nastajanju benda. Njegov osmeh na sceni nije bio gluma, bio je snaga. 

Momenat u kom Fredi otkriva da je gej je nekako predstavljen kao prelazak na mračnu stranu. Čovek je bio gej, nije mu smetalo što je gej. Naprotiv. Ovde ispada da mu se od tog momenta počinju dešavati sva sranja u životu. Ne znam šta im je ovde bio cilj. Kao društvo izopštava gejeve pa mu zato ne ide. Ili je on jako usamljen zato što je gej. Čoveče, nemoj mi predstavljati to kao usud, kao neki pogrešan korak. Predstavi mi to kao najnormalniju jebenu stvar na planeti zemlji i učinio si mi uslugu. Nastavi priču. 

Nekako se predstavlja da je Merkjurijev pomoćnik svo zlo koje se desilo ovom čoveku. On ga je odvukao od svih, pa čak i od benda (izmišljene gluposti). Lik jeste loše uticao na Fredija ali ovde imamo još jednog Crvjezika koji je sjebao velikog Teodena. Fredi nije glup. Naprotiv. Reč je o genijalcu. Nemoguće da nije video neke stvari. Nemoguće da nije i sam donosio pogrešne odluke. Ovo je glup način da stvoriš negativca i da praviš neku nepotrebnu dramu od svega. Ovako kako su pokazali, ispada da Fredi nije odgovoran ni za šta loše što je uradio i što mu se desilo. Jebiga, navuko ga idiot.  

Prvi razlog zašto filmu nisam dao veću ocenu je izmišljena priča o raspadu benda. On se nikada nije dogodio. Razumem da su morali da unesu malo drame ali ovo je previše klišeizirano i previše patetično. Zajednički dogovor članova benda je bio da se odmore malo i to je zaista trajalo kratko. Fredi nije prvi član benda koji je napravio solo album tako da ovaj deo priče jako smrdi. Što je najgore, zbog ovakve smrdljive drame su jako degradirali Fredija. Servirali su neku priču o čoveku koji postaje ponizan, koji pada na kolena itd. Ne treba nam to. Treba nam Fredi. On sa svojim drugovima iz benda obara na kolena. Queen nije kula od karata, Queen je tenk. 

Druga stvar na koju ne bih imao ni trunku zamerke da je sve ovo fikcija je priča oko AIDS-a. Fredi nije znao da ima AIDS pre Live Aid koncerta. Članovi benda su to saznali pred njegovu smrt. Ovde im on to saopštava ranije. To jeste zasnovano na pravom saopštenju i to je sjajno. Kada im to saopštava, tek tu vidimo energiju koju Fredi donosi i scena jeste epska. Tu imamo Merkjurijevu snagu i jebeno nesavladivu veštinu nastupa. Ali ali ali ali, ceo Live Aid onda dobija drugu dimenziju. Nekako ga gledamo sa pomešanim tugom i oduševljenjem. Vrhunski je to odrađeno, ali sam Live Aid nije bio to što je ovde prikazano. Live Aid je pokazao veličinu izvođača a ovde je ona malko u senci lične tragedije i predstavlja neki nenadani povratak benda. Mislim da je to u filmu nepotrebno jer danas kada gledamo Live Aid, imamo taj utisak koji nam je film pomalo veštački kreirao. 

Jasno je da je Fredi imao i tu mentalnu borbu kada je saznao za bolest. Slažem se da je to moglo da se prenese za scenu. Ali evo zašto je to ovde loše. Live Aid je određen za veliko finale filma. Prvo, kreiraš mi slomljenu osobu i još jebeno stavljaš u pitanje njegove sposobnosti nastupa. U stvarnom životu čak i dok su radili solo projekte, ovi momci su snimili album. Imali su turneju pre Live Aida. Zašto uopšte stavljaš znak pitanja na glas čoveka koji je besprekorno pevao do smrti. Drugo, sve emotivne rasplete smeštaju u dan koncerta da nam pojačaju to finale. Live Aid je smatran za jedan od najboljih nastupa nekog benda ikada. Čemu ovo? Potom imamo taj veštački raspad benda i kao pitanje kako će da sviraju kada to nisu radili godinama (GLUPOSTI). I kao uprkos tome oni ojebu. U fazonu, u prkos svim teškoćama vidi šta umeju ovi ljudi. Ne pričamo o Nicklebacku ili tako nekom miki maus bendu. Aloe, pričamo o Queenu. To ima dovoljnu težinu. I na to dodaješ i ovo mirenje sa smrću pred Live Aid. Ne pravi mi mučenika od superheroja. Ne treba mi ta patetika. Samim tim što je bio superheroj, njegova drama je velika, njegova patnja neprebolna. 

Pomenuo sam Fredijevu energiju. To je ono što mi fali kroz ceo film i što vidim tek na kraju. Ceo film nam pokušavaju servirati usamljenog, povređenog, promašenog, urušenog čoveka. Pogledajte svaki nastup Queena. Da li je Fredi slomljen? O ne. Čovek dominira, blista, leti, čovek je superheroj i verovatno najveći šoumen na sceni ikada. Njegova energija je jedna od stvari koje su ga činile onim što jeste. Ceo film nam to krije i tek na kraju vidimo tu energiju na sceni. I uprkos tome što je vidimo, to je tek delić onoga što je Merkjuri zaista nosio. Pogledajte Live Aid nastup i videćete. Čovek je rođen za scenu. Ovde kada izađe, imate onaj momenat straha kada je seo za klavir. Ljudi poput Merkjurija imaju veći strah van scene nego na njoj. 

Umesto izmišljene drame, mogao si mi dati onu pravu. Imamo recimo scenu kada na hiljade ljudi u publici pevaju Love of my life. I to je scena kada Fredi može da vidi koliko je veliki, koliko ljudi je dotakao, na koliko života utiče. Sa te iste scene je celog života dirigovao ljudima, terao ih da skaču, vrište, smeju se, zaneme, plaču. Izbriši nepostojeću dramurdu iz druge polovine filma, ubaci još toga i film je čista desetka. 

Malek. Pre priče o njemu, hajde malo da budemo realni. Kada treba da glumiš nekog, zapravo ga oponašaš i skidaš pokrete. Tek onda dodaješ neku glumu. Što se tiče oponašanja, dole kapa. Što se tiče glume, sasvim je to korektno. Šta, očekivali ste da istovarim tonu smeća po momku? Budite realni malo. Uzmite npr. Redmejna koji je morao da otelotvori Hokinga. Uradio je to pristojno ali nije imao toliki pritisak. Nije morao da skida toliko pokreta i baza ljudi koji kuju Hokinga u zvezde nije tako velika. Kada kažeš Merkjuri, pričaš o verovatno najvećem vokalu ikada. Pričaš o jednom od najvećih šoumena na sceni. Hajde sad da se vratimo na priču o pritisku. Kako je bilo ovom momku dok je skidao pokrete i pokušavao da oživi Fredija. Kako mu je bilo dok je shvatao da će ga milioni ljudi osuditi i pre nego ga vide. Ne možeš ponoviti Fredijev scenski nastup ali Malek je prišao dovoljno blizu. E sada, vratimo se na prethodni pasus i priči o energiji koju Fredi nosi. Zbog tih propusta koje je film napravio, Malekov Fredi je često uplašen dečak kome fali dosta harizme pravog Fredija. Pravi Fredi je imao takvu harizmu da ga možemo nazvati superherojem pored kog Supermen i ostali deluju kao obične sisice.

Završne reči. Bez previše isforsirane/izmišljene drame i klišea, sa malo više dobrih stvari iz Fredijevog života, sa mnogo više energije koju je Fredi nosio, ovaj film bi bio čista desetka. Verujem da se mnogi neće složiti sa mojom ocenom ali isto tako verujem da ste zbog finala filma u stanju ovome zalepiti desetku kao kuća. No, to finale nije proizvod ovog filma, to finale je Queen a on je ipak iznad ovoga što vidimo. Volim što su se ipak potrudili da slave Queen, volim što su ispoštovali sve članove benda (osim početnih basista ali šta da se radi). Na kraju, film me je naterao da danas na poslu poslušam 2 puta Live Aid pa onda koncert na Vembliju. Film me je naterao da ponovo budem neizmerno tužan zato što je jedan od istinskih heroja prerano napustio ovu planetu. No, Fredi živi i živeće dugo posle svih nas. Duže od ovog filma svakako. Više volim Gillana, Planta, Ozija... ali čoveče, postoji samo jedan vokal koji može naterati svet da zaćuti. To je glas neponovljivog, legendarnog i večnog Fredija Merkjurija.

Zanimljivosti:
Malek je nosio protezu kako bi izgledao kao Fredi. Kada je snimanje završeno, on ju je pozlatio i zadržao. Majk Majers glumi menadžera koji je odbio Queen smatrajući da je Bohemian Rhapsody preduga pesma. Kada je glumio u filmu Wayne's World zahtevao je da u sceni dok se vozi sa drugarima oni slušaju tu pesmu. Čak je zapretio da će napustiti snimanje ako ne pristanu na to. Kako bi prezentovali Fredijevo pevanje, koristili su Fredijev glas i glas Marka Martela koji je navežbao glas tako da što više liči na Fredijev.

Brajan Mej i Rodžer Tejlor se pojavljuju u jednoj sceni tokom Live Aida. Kada Fredi u filmu leži pored Meri i odsvira uvod u Bohemian Rhapsody na klaviru koji mu je iznad glave, Malek je to zaista uradio. 2016 godine, grupa biofizičara je napravila istraživanja tokom kojih su utvrdili da se Merkjurijeve glasne žice kreću brže nego kod prosečnih pevača. Njegov vibrato je je izmeren na 7.04 herca dok se standardna frekvencija kreće od 5.4 do 6.9 herca. 

Queenov Live Aid nastup je smatran za najveći rok nastup ikada. Pol Pretner je u stvarnosti dobio otkaz tako što je svojevoljno napravio žurku u Merkjurijevom stanu. Merkjuri je bio oduševljen nastupom i stilom Džimija Hendriksa. Bio je na barem 14 njegovih nastupa. Pol Pretner je prodao tabloidima svoju priču o Merkjuriju za 32.000 funti.

Naj scena:

Live Aid

Moja ocena: 7/10