Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

уторак, 4. децембар 2018.

Idi i smotri / Come and See (1985)


Alternativni naziv: Come and See
Kod nas nazvan: Idi i Gledaj
Žanr: Drama | Ratni
Režija: Elem Klimov
Glumci: Aleksey Kravchenko, Olga Mironova, Liubomiras Laucevicius...

Priča:
Pošto je pronašao staru pušku, dečak se pridružuje sovjetskom pokretu otpora protiv surove nemačke vojske u užasima Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Koliko od nas se igralo rata dok smo bili klinci? Verujem velika većina. Koliko nas je u tom momentu zapravo svesno šta rat znači? Niko. Rat posmatramo kao sredstvo nadmetanja, stazu uspona, način da postaneš heroj. Zašto je to tako? Zašto smatramo rat za nešto grandiozno umesto užasno? Zašto smo nesvesni da postoje i heroji koji su držali pero, kist ili ćekić u rukama umesto puške? Zašto umetnike i graditelje ne smatramo za heroje? Zašto na dobročinitelje ne gledamo kao na one ovenčane slavom u krvi? Mislite li da su glavni krivci zapravo oni koji nam serviraju takav sadržaj na tv? Ne mogu to da osporim ali to ipak ide mnogo dalje, mnogo pre postojanja te šarene kutije. Problem je što kod nas uvek postoji neko ko može da priča o ratu. Možda vam Drugi Svetski rat sada deluje davno ali on je bio juče. U glavama mnogih on još uvek traje. Posledice su i dalje nesagledive. Ne prestaje to zvaničnim sklapanjem primirja ili kapitulacijom. Na žalost, pred očima nam se non stop maše i prošlim i budućim ratovima. 

Kada Florja, inače dečak i glavni junak ove priče, polazi u rat, on ga shvata kao veliku avanturu. Ne može da dočeka da nastavi svoju igru. I upravo to shvatanje rata kao igre vodi dotle da odrastamo nesvesni šta zapravo on donosi. Prve Florjine reakcije na stvari koje su mu nepoznate su osmeh. On sve vidi kao nadogradnju igre koju poznaje. Sve to mu se čini zanimljivim i spreman je da uči. Ne znam da li smem da kažem "na sreću" uz to da je Florja vaspitan da rasuđuje kako treba - da kada vidi zlo, zna da ga prepozna. Zamislite na drugoj strani momka koji ulazi u rat kao igru ali da je njegov mozak takav da možeš da mu sugerišeš, da mu usadiš mržnju i lošu nameru. Zapravo ne morate zamisliti. Koliki su ubijeni upravo iz te mržnje i zablude da su niža rasa, da su nebitni, da su nedostojni postojanja. 

Tokom filma kada vidimo svo ludilo kojim nas tuku i gaze, zapitamo se ima li zdravog razuma na ovom svetu. Ima ga i te kako. Klimov nam ga nudi kroz prelepu devojku, Glašu koja za kratko vreme pokazuje sve suprotno od onoga što predstavlja užas u ovoj priči. Prvo tu je ljubav. Posle toga u jednom jako čudnom ali perfektno izvedenom dijalogu sa Florjom ona pokazuje šta želi. U tom momentu ste svesni da postoji želja za ljubavlju, za osnivanjem porodice, stvaranjem novog života, za uživanje u samom životu i normalnoj svakodnevici. Sa druge strane imamo Florju koji ne pati poput ove žene za onim lepim što gubi već pati zato što trenutno ne može da ide sa vojskom u pohod. I zato dijalog u kom mu Glaša govori da on ne čuje ptice i ne vidi lepote zvuči jezivo i nosi bolnu istinu. Žene nose ovde ono što je lepo ali žene nose i najveći gubitak. Njihova tragedija je nepobediva. 

Klimov nam nudi nekolio scena sa Glašom i Florjom koje su jednostavne, ljubavne, čiste. I sve te scene nekako asociraju na nevinost. I upravo kada pomisliš da će doći do emotivnog vezivanja ovo dvoje i gubljenja te iste nevinosti, dobiješ udarac u glavu. Nevinost je izgubljena ali na mučan način - ne upoznavanjem ljubavi već upoznavanjem smrti. Smrt odnosi sve čisto i lepo što smo videli. Žive i vesele boje šume menja sivilo. Čistina koju je donela kiša je umuljana u blato. Osmesi i igra su zamenjeni vrištanjem i begom. Florja postaje čovek. 

I na tom početku iako ne vidimo dosta od rata vidimo odmah šta on donosi - neizbrisive užase i nenadoknadive gubitke. Kada Florja doživi da izgubi najmilije, počinje njegova promena, počinje sav jad koji će ga obeležiti. To je otrežnjenje ali najgore moguće. Zašto moramo da doživimo užas da bi bili svesni njegovog postojanja? Zašto ne mislimo ranije i sprečimo takvo nešto? Zato što uživamo u nadmetanju, u tuđoj patnji, u mržnji. Pogledajte danas šta vam se servira. U ekonomiji - takmičenje sa zemljama regiona. U sportu - nebitan je uspeh bitno je da si bolji od ovih do tebe. Kada imamo pravi problem, priča se prebacuje na nepostojeći sukob sa susedima. Uživamo više u tuđem porazu nego u sopstvenoj pobedi a tuđe pobede nipodaštavamo. Samim time što dozvoljavate da vas ovo smeće na vlasti bombarduje takvim stvarima, dopuštate sebi da mrzite. Generalizujete celu naciju zbog šačice budala. I onda neminovno dođemo u doba kada se oplakuju živi a mrtvi iskorištavaju. Nema tu slave. Samo beskonačna ljudska glupost. I upravo zbog te gluposti i njihove mržnje meni je još lakše da ne budem njihov, još mi je lakše da volim i nazivam braćom sve koje većina zdušno mrzi. Meni je lako da i Srbe i Hrvate i Bošnjake i Crnogorce i Slovence i Makedonce i sve koji me razumeju nazivam svojom braćom. A vi dozvoljavlate da vas doje mržnjom. Ta mržnja će vas na kraju i pojesti. Ne vladate vi njom već ona vama. 

Ne treba izgubiti u vidu načih na koji Klimov koristi životinje. Prvo vidimo rodu koja šeta u nekoliko scena. Roda je očigledno povređena i s obzirom da gracioznost te ptice, slike koje gledamo prilično unose nemir. Potom imamo kravu koja čije mleko treba da bude spas za gladne stomake. Dok oko nje pucaju bombe i proleću meci ona šeta kao da se ništa ne događa. I ove dve scene upravo pokazuju da je čovek jedino biće sklono užasima, da ih on jedini stvara. Čovek donosi smrt radi smrti, radi dobiti. Sva ostala bića se ili brane ili hrane. Na kraju, tu su i neizbežne muve kojima Klimov govori sve iako ne mora ništa da prikaže. Kada se Florja vraća u selo i muve zuje na sve strane, sve vam je jasno iako ne želite da prihvatite to što sledi. 

Iz užasa u užas Florja se menja. Nisu to samo psihičke promene. Promene se manifestuju i na Florjinom licu koje se iz šoka u šok izobličuje. Pred vašim očima nestaje dete, nestaje čovek i nastaje biće uništeno užasima. Svaka promena je i te kako očevidna i veoma uznemirujuća. Kada ponovo pustite film iz početka, nećete prepoznati dete koje započinje ovu priču. Sama činjenca da je dete u centru priče doprinosi još više na tragediji ali i na značaju priče. Od dece obično ne očekuješ neku grandioznu glumu ali Kravčenko je ovde postavio lestvicu visoko. U filmu sa ovakvom temom on prikazuje vrhunsku glumu. 

Film jeste mučan za gledanje, prvi deo zbog sumorne atmosfere a drugi zbog ludila. Upravo to ludilo počinje kada nas konačno upoznaju sa Nacistima. Zverstva ne počinju ali počinje mučenje. Prvo što rade kada uđu u selo, nagoveštavaju ljudima da će ih odvesti u Nemačku. To ide dotle da im govore da ne zaborave četkice za zube. I to je toliko jadno jer shvatate da ove zveri jadnim ljudima prodaju nadu. Ali nije to nada koju nam današnje vođe prodaju, nada u bolje sutra, nada da ćemo biti tretirani kao ljudi, ovo je još gore. Prodaju im nadu da će oni i njihove porodice, njihova deca ostati živi. Čovek je dao sebi za pravo da trguje životima drugih. Nema nam spasa. 

Potom u sceni kada Nacisti nanose najveću patnju, oni aplaudiraju. To je moćna scena. Neobjašnjiva je potreba čoveka da gleda tuđu patnju. Spreman je da plati takvo nešto a ako tu istu patnju nanese, postaje ushićen. Mislite da svet ne voli gubitnike? Gluposti. Pobednici su omraženi. Sve dok je gubitnika i onih koji pate, mi imamo osećaj da smo bolji, da smo iznad, da nam je dobro. Sve dok imamo po nekom da gazimo imamo i taj osećaj sopstvene bitnosti. Ako postoji neko po kome možemo gaziti, nebitno je da li neko gazi po nama. Bitno nam je samo da nismo skroz dole. Tuđa patnja nas u sopstvenim očima čini boljim. 

U jednom momentu vojnici drže Florju sa pištoljem na slepoočnici dok se fotografišu. I tada postaneš svestan da i ovaj dečak može da skonča tek tako. Navikli smo u filmu da pratimo junaka do neke klimaktične tačke kada se on bori za život. A eto ovde momak može da pogine usput. Nije li to savršen pokazatelj kako je lako izgubiti život. Ne govori li nam to da smo samo jedno zrno u moru ljudi, da smo možda i zanemarljivi. Svako od nas može da postane jedna od žrtvi. Braćo i sestre, svi smo mi samo mali trzaj u beskonačnosti. Koliko god se trudili da značimo nešto, toliko se ljudi trude da dokažu da smo beznačajni. I ovako lako protraćeni i oduzeti životi pokazuju da smo samo jedna greška u vremenu. 

Kada vidimo čudovišno zlo u finalnim scenama, emocije eksplodiraju. Glad za osvetom je neutoljiva. Ali kome se svetimo? Idemo principom oko za oko ali do čega to dovodi? Ako neko nanese zlo, trudimo se da uzvratimo još gore. Zlo rađa zlo. To novo rađa sledeće i proces se nikada ne završava. Zlo treba srečiti u nastanku ali ono što film prikazuje je da je to nemoguće. Kako je to prikazano? Kroz scene iz Hitlerovog života koje se odvijaju u nazad dok ne vidimo sliku nejga kao malog deteta. Da je tada njegov život prekinut, možda ništa od ovog zla koje smo gledali u priču ne bi bilo prisutno. Ali u momentu kada gledate dete, ono je najveće bogatstvo čovečanstva. Ne možete znati kakvu će ideju ono da rodi kao odrastao čovek. 

I uz to finale gde gledamo slike Hitlerovog života i slike zverstava i razaranja, odjekuju pucnji u njegovu sliku. To je ono što i sada radimo. Kritikujemo zlo, napadamo zlo, pljujemo i gnušamo se zla, gazimo simbol. Tako i treba. Ali šta suštinski to znači? Na žalost ništa. Samo smo svesni toga što se desilo. Ništa ne možemo popraviti jer zlo je obavilo svoje. Svi ti pucnji u Hitlera kao ideju su zakasnili. Ideja je besmrtna. Šta treba da radimo? Da sprečimo sledeće zlo. Kako? Ne znamo. Ali dok ga jednog dana budemo pljuvali, gledaćemo još jednu jezivu priču o njemu, priču ništa manje strašnu od ove.

Zanimljivosti:
U sceni kada Florja leži na zemlji dok meci odjekuju iznad korišćena je bojeva municija. Većina uniformi u filmu su originalne. Režiser je želeo da hipnotiše Kravčenka kako on ne bi preživljavao užase u scenama u kojima glumi. Ispostavilo se da je Kravčenko otporan na hipnozu i morao je da doživi sve scene u kojima je glumio. On je bio toliko užasnut scenama da je osedeo posle snimanja filma. 

Film je sniman u redosledu u kom su scene i prikazane. Naslov filma je trebao biti "Ubiti Hitlera" ali su promenili naziv i uzeli deo koji je u knjizi otkrovenja iskorišćen kao poziv da se uvide užasi. Na kraju filma je navedeno da su Nacisti spalili 628 beloruskih sela zajedno sa njihovim stanovnicima. Poslednji film koji je režirao Klimov.

Naj scena:

Lacrimosa ...

Moja ocena: 9/10

12 коментара:

  1. Neko sam ko je jako zaljubljen u Njemačku, njihovu kulturu, njihovo renesansno doba u vrijeme Svetog Rimskog Carstva i Mocarta. Kao i njihov jezik i ljude. Međutim. Ovo što se desilo za vrijeme nacionalsocijalizma jednostavno nije njihova prava slika kako mnogi tvrde. Svi mi u sebi imamo mračnu stranu, koja može da eksplodira. Niko nije građen od plusa i plusa itd. Nego plus i minus. Pozitiva i negativa. Nekada ona negativa pobijedi. Nisam tu da bih branio naciju, ali tu se desilo nešto što ni dan danas ne možemo objasniti. Neka negativna energija je povela narod, ne samo Njemački, u pravi pakao na Zemlji. Iskreno kako je tvoje mišljenje o svim tim dešavanjima koji su uticali na to?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nebitno je šta je prava slika, bitno je ono što je učinjeno. Ono što učiniš te obeleži. Ne mislim da su svi takvi, ne treba generalizovati, ali ako kažemo da ovo nije prava slika o njima ispada da je ovo bio tek neki incident. Sve je to slika o njima i Mocart i Hitler i Šper i Gete i Gras i Gebels i Hese .... To jeste bila njihova prava slika u tom momentu. Danas ih smatrati za takve bi bilo preterivanje. Ali kao naciji, ne postoji ništa što bi ih opravdalo za zverstva koja su počinili tada.
      A moje mišljenje o svemu tome manje više imaš kroz ovaj i mnoge druge tekstove

      Избриши
    2. nisam vise anoniman :D11. децембар 2018. 14:40

      Nisam siguran koliko to nije njihova prava slika. Naravno, u svakoj grupi ljudi ima i normalnih a i onih drugih pa ne tvrdim da su svi takvi.
      Imam dosta prijatelja koji su bili primorani da odu da rade tamo.
      Ako si stranac, vecina ljudi te tamo gleda kao losijeg i manje vrednog od njih samih (citaj nizu rasu), narocito ako si sa ovih prostora.
      Ako im se obratis na engleskom, vecina ce da ti kaze da se kod njih govori nemacki i to ce biti jedini odgovor koji ces da dobijes. A ako ti njima zatrebas, onda od jednom engleski nije problem.
      Pretpostavljam da oni kad god odluce da posete neku zemlju, prvo sednu par godina i uce jezik i kulturu te zemlje pa tek onda putuju. Kako da ne.
      Ponavljam, ne mislim da su svi takvi ali po prenesenim iskustvima ljudi koji su to osetili na svojoj kozi, meni deluje da to i dalje postoji kod mnogih od njih samo sto je mnogo vise prikriveno.

      Избриши
    3. Verujem i da i to zavisi od lokacije. Recimo bio sam nedavno u Berlinu i upoznao sam nekoliko kolega koji rade tamo. Svi su prezadovoljni ali svi napominju da je Berlin totalno drugačiji od ostatka Nemačke.

      Избриши
  2. nisam vise anoniman :D11. децембар 2018. 14:58

    Verujem da ima dosta i do lokacije.
    Ovo o cemu sam pisao su iskustva ljudi koji su u Hanoveru, Ofenbahu i jos par mesta.
    Ne poznajem nikog ko je u Berlinu pa ne mogu da tvrdim.
    Ali, da, cuo sam i ranije da je Berlin dosta drugaciji.

    ОдговориИзбриши
  3. Moj osvrt:
    Koliko od nas se igralo rata dok smo bili klinci? Verujem velika većina. Koliko nas je u tom momentu zapravo svesno šta rat znači? Niko.

    referenca

    Rat je igra treceg stepena. (Eric Berne)

    ОдговориИзбриши
  4. Veljko Damjanović16. мај 2021. 17:44

    Upravo odgledao na You tube-u reakcije dva americka mladica dok gledaju ovaj film. Povrsno poznajem engleski jezik, ali mi je i iz aviona bilo jasno da im nije dobro. Uzas na njihovim licima sve govori. Razmisljam o tome koliko oni nisu ni informisani sta se sve desavalo u Istocnoj Evropi tokom II svetskog rata. Ako izuzmemo Sindlerovu listu,koliko se njihovih filmova bavi zverstvima nacista? Jedan od njih dvojice spominje Spasavanje redova Rajana,tj.pocetak filma i kaze kako je to bilo uzasno, ali ne moze da se poredi sa Иди и смотри. Drugi govori o ratnim filmovima sa Dzon Vejnom i Klint Istvudom i da tek sad vidi kako je sve to nerealno. Na zalost i nasa deca sve manje znaju o ovakvim stvarima jer se i kod nas sve manje rade pravi antiratni filmovi. Ovo je biser filmske umetnosti koji bi trebao da se prikazuje u skolama i da svakom coveku koji tek formira svoju licnost zauvek zgadi rat.

    ОдговориИзбриши
  5. Ja bih tu dodao i "Voskhozhdenie", remek-delo prerano preminule Larise Šepitko, inače supruge Elema Klimova. I to je jedno delo koje izaziva apsolutno gađenje prema ratu. Ona je bila jedna genijalna režiserka i ovaj film je sigurno uticao na Klimova za "Idi i Smotri". Takođe i kod nas je snimljeno jedno remek-delo anti-ratnog filma, a to je Petrovićev "Tri", tamo Bata ostvaruje jednu od svojih najboljih uloga.

    ОдговориИзбриши
  6. Veljko Damjanović17. мај 2021. 13:22

    Nisam gledao pomenuti film Larise Sepitko, ali jesam njen film Krila-takodje fenomenalno delo, ali ne u ovom kontekstu o kome pricamo. Za film Tri se slazem. Sto se tice Bate Zivojinovica... Mislim da se velicina jednog filmskog glumca ogleda u cinjenici kada on sa minimumom izgovorenih reci kaze tako mnogo. A, ovde je upravo o tome rec. Narocito u trecoj prici. U nasoj kinematografiji je slicno uradio Aleksandar Bercek u filmu Noz, kada je trebalo da saopsti istinu o poreklu Alije Osmanovica/Ilije Jugovica.To njegovo iskazivanje unutrasnje borba je nesto neprevazidjeno u nasem filmu. Morao bih da dodam i Zvonka Lepetica u seriji tadasnje TV Zagreb, Nepokoreni grad-9.epizoda, Crna kozna torba. Njegov lik konstantno prica, ali kad zacuti, onda u njegovim pokretima lica vidimo kako se u njemu radja sumnja i izbija pravi psihopata. (Inače, ova epizoda je prikazivana u bioskopima kao zaseban film. Preporucujem Outsideru obavezno da pogleda. Sama radnja je totalno nerealna, ali ono sto radi lik koji se zove Laufer, u tumacenju Milana Strljica je sasvim u rangu Brusa Vilisa i Svarcenegera. A o scenama sa ustaskim mucenjem komunista i pacovom Karlom da i ne govorim. Kazacu samo da je to kombinacija nekih scena iz Idi i gledaj i Orvelove 1984.). U domacem filmu od antiratnih filmova spomenuo bih i ostvarenja Lordana Zafranovica: Okupacija u 26 slika i Pad Italije. A, u svetskim okvirima: Kjubrikove Staze slave i Full metal Jacket, Kopolina Apokalipsa, Stounov Vod, De Palmine Zrtve rata, nemacku verziju Staljingrada, delove iz pojedinih italijanskih filmova i malo sta drugo... I, naravno, nesto sto ne vidim da je Outsider diskutovao: The Deer hunter-Lovac na jelene. Davna 1980.godina, ili pocetak 1981. ne secam se tacno... Bioskop u Rumi, komunistickog imena Pobeda... Prvi deo filma Lovac na jelene je poprilicno dugacak, narocito scena svadbe... Publika lagano gubi interesovanje. Cuje se mumlanje i grickanje semenki i kokica. A, onda ide, za mene drugi najvazniji rez u istoriji kinematografije (prvi je u Odiseji sa bacenom koskom u vis). Lik koga igra Dzordz Dzundza na klaviru svira Sopenov Nokturno i mi vidimo na licima ostalih, pripitih mladica kako postaju svesni da im se jedno poglavlje zivota zavrsava. Kamera zumira lice Dzordza Dzundze koji je zavrsio sviranje i mi cujemo zvuk helikoptera, koji se nastavlja u sledecem kadru kada se pred nama pojavljuje vijetnamsko selo na koga padaju granate iz americkog helikoptera. Rez je samo slikovni, ali ne i zvucni. I, tada pocinje kosmar. Kinooperater je napravio pauzu nakon sekvence sa ruskim ruletom. Secam se da se u sali ni muva nije cula. Totalan muk. Ovako nesto je bio veliki sok za tadasnju publiku. Cak i za mog strica, koji je bio ucesnik rata, cije je telo dobilo jedanaest metaka. Secam se da smo se posle filma vracali kuci u potpunoj tisini. Oci su mu bile pune suza i samo je konstatovao da nije trebalo da vodi dvanaestogodisnje dete na ovakav film. I danas mislim suprotno. Mislim da tinejdzeri treba da gledaju ovakve filmove, da se suoce sa cinjenicom sta znaci rat.

    ОдговориИзбриши
  7. Rosalind Franklin17. мај 2021. 22:21

    Ako smem samo da se ubacim u diskusiju o filmovima koji tematizuju rat i iskoristim priliku da preporučim pojedine nedovoljno znane naslove poput "The Burmese Harp" - još jedan Ičikavin antiratni masterpis kao i "The Painted Bird" koji je strahovito dobra ekranizacija istoimenog romana Džerzija Kosinskog. Taj roman je, po mom mišljenju, najkompletnije književno delo koje oslikava fundamentalni fenomen rata i ulogu čoveka u njemu tako da je izuzetno hrabar sam pokušaj dramaturškog transpovanja tog romana u drugi umetnički medij, a kamoli ovako vešto izvedena realizacija kojom je Vaclav Marhol zaslužio stojeće ovacije.

    Da budem iskren, ja ne bih Apokalipsu uvrstio među čistokrvne (anti)ratne filmove jer Apokalipsina idejna osovina mnogo više teži problematizovanju koncepta Drugosti i Drugačijeg od koncepta Rata. Svi znamo da je esencijalno strukturalno težište Apokalipse novela "Srce tame" Džozefa Konrada, ali ono što neuki kritičari i ideolozi "političke korektnosti" ne znaju jeste da Kopolina Apokalipsa nije interpretacija Konrada, već naprotiv njegova REKREACIJA iste vođena postkolonijalnim diskursom i nadahnuta lekturama književnih teoretičara Edvarda Saida, Franca Fanona i posebno nigerijskog književnika Činua Ačebea i njegovog eseja "An Image Of Africa: Racism in Conrad's Heart of Darkness". Ovaj esej je ujedno bio i polazna baza za kreiranje lika KOLONELA(obratiti pažnju na ime)Kurca te on predstavlja ovaploćenje zapadne vizije same sebe i svoje arogantne nadmoći ali i ironičnu patologizacija takvog samoidentifikovanja.


    ОдговориИзбриши
  8. Veljko Damjanović18. мај 2021. 07:56

    "Obojenu pticu" sam nekoliko puta pokušavao da gledam, ali me je uvek nesto sprečilo. Na kraju sam taj film nekako "zaboravio". Hvala što me podseti na njega. Nadam se da ću uspeti da ga pogledam. Što se "Apokalipse" tiče... Svako veliko umetničko delo može da se tumači iz više "uglova", pa tako i ovaj film. Sve ovo gore navedeno o njemu je tačno. Međutim, sve ono što se tiče antiratne linije filma je veoma izraženo. Uzmi samo najčešće citiranu scenu iz filma sa Vagnerovom muzikom. U jednom kadru vidimo decu koju sakuplja učiteljica. Već sama činjenica da znamo da će tu pasti bombe izaziva u svakom razumnom čoveku gađenje. Ili scena sa "inspekcijom" ribarskog čamca, gde, greškom Amerikanci pobiju sve što diše. Međutim, ja bih, ipak, izdvojio jedan drugi aspekt ovog filma, koji je antiratni, a originalan je u okviru kinematografije. Dobar deo filma je sastavljen iz scena gde se odigrava nešto što je sasvim normalno u miru (surfovanje, slušanje rok muzike, gledanje nastupa plejbojevih zečica, sunčanje, sakupljanje voća za potrebe kuhinje, ručak sa gostima, vođenje ljubavi...). Sve to deluje apsurdno, nenormalno, suludo, u uslovima rata i akterima i nama, gledaocima. A ubijanje i bacanje bombi i napalma na teritoriju na kojoj se nalaze i deca, deluje kao nešto najnormalnije. Opet, te iste scene mogu da se tumače kao neokolonijalizam: Vijetnamci u to vreme sigurno nisu surfovali, slušali Rollingstonse, gledali plejbojeve zečice...Tako da to može da se tumači kao nametanje američkog načina života Vijetnamcima...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Rosalind Franklin18. мај 2021. 13:03

      Nema sumnje da Apokalipsa sadrži antiratni aspekt i možda sam ja malo prenaglio kod postkolonijalne vizure dela ali jasno je da taj antiratni aspekt ide uporedo sa ovim postkolonijnim i da se neretko jedan na drugog oslanjaju. Recimo meni je najupečatljivija slika dolaska do Kurca što simboliše ujedno i samospoznaju zapadnih imperijalističkih sila(u konkretnom slučaju Amerike) u kojoj domoroci ovoga slave kao Boga, viziju, pravi put itd. E sad kada se upoznamo sa patologijom te ličnosti dolazimo do zanimljive distinkcije u političko-ideološkoj percepciji između kolonizatora i kolonizovanog u kojoj se kolonizator podvrgava Kurcu i njegovoj supremaciji do koje je došlo tek nakon što je Kurc osmotrio svet sa stanovišta potlačenog tako da nam tu Kopola još dodatno problematizuje fenomenom rasno-nacionalno-kulturnog identita u kojoj nam na jedan porugljiv način daje do znanje da su identiteti zajednice samo socijalni konstrukt i privid a individualizam je ono što je permanentno i ono što što Kurca izdvaja od svih ostalih povrh svoje nesumnjive patologije. Svakome koga interesuje ovakva kontekstualizacija bih preporučio poemu "Čekanje Varvara" Konstantina Kavafija, pa zatim istoimeni roman Džona Maksvela Kucija, pa zatim operu Filipa Glasa. Sva tri dela su sjajna, a obrađuju istu temu na tri različita i originalna načina. Rekao bih da su opomenuta dela posebno važna mladim ljudima sa prostora bivše Jugoslavije da nauče kako nam se neki ratni i destruktivni aveti iz prošlosti ne bi ponavljali.

      Избриши