Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills (1996)

Žanr: Dokumentarni | Kriminalistički | Drama | Misterija
Režija: Joe Berlinger, Bruce Sinofsky
Glumci: Tony Brooks, Diana Davis, Terry Wood ...

Priča:
Jezivo ubistvo tri dečaka dovodi do famoznog suđenja trojici momaka.

Moj osvrt:
Nisam imao u planu da pišem o dokumentarcima i o serijama. Što se serija tiče, nemam pojma kako bi to izgledalo. Da pišem o pojedinačnim epizodama, bilo bi previše. Eventualno bih mogao pisati o određenoj sezoni mada i to bi tražilo dosta vremena. Kada su dokumentarci u pitanju, nisam bio siguran šta bih pisao o njima. Nema tu fabule, nema onog što je pisac hteo kazati pa sam se plašio da neću imati šta da kažem. No kako se ovo našlo u vašim predlozima a delovalo mi je primamljivo, nije bilo teško odlučiti se. Nakon gledanja mogu samo da kažem veliko hvala onom ko je ovo predložio. 

Teško je pregurati ovaj početak filma. Stvarno treba imati stomak i odgledati scene sa decom koja su žrtve. Kako je ovo majstorski montirano sa muzikom našeg dobrog druga Metallice, morate pogledati da biste se uverili. U životu nisam osetio ovoliku jezu od neke pesme. Recimo da mi zvuči jezivije od Host of Seraphim u Mist. Generalno, Sanitarium, Orion, The Call of Cthulhu, na stranu što su masterpis stvari, one zvuče jezivo i zaista ističu scene na pravi način. 

Prvi razlog zašto mi se ovo dopalo je što nema šminke. Koliko god ljudi drvili da je ovo holivudski obojeno kako bi žrtve izgledale kao nevinašca, to je netačno. O tome ću nešto kasnije. Videćete sve što treba da vidite. Videćete optužene koji pričaju o svemu, videćete roditelje koji iznose bolne činjenice i to će vas potresti do krajnjih granica, videćete detektive i advokate koji rade svoj posao na dobar ili loš način. Ako pogledamo The Devill's Knot koji je rađen po ovom filmu i uporedimo sa onim što vidimo ovde, jasno je da je pomenuti film teško holivudsko đubre prepuno klišea. Taj film je želeo da upre prstom u probleme ali je problem izvrnuo ruglu. Sveo ga je na hranu za debile kojima moraš da daš ekstrem da bi nešto shvatili. Upravo tu Paradise Lost poentira. Ništa ne krije, ništa ne fabrikuje. 

Tri momka su optužena da su ubili dečake u šumi. Možemo pričati ovde o nekoliko stvari. Prva je svakako slučaj. On je jeziv da jeziviji ne može biti. Jedno je kada čujete za njega. To vas šokira. Onda vam prikažu slike jadne dece - to vas zgrozi. Potom čujete priču jadnih roditelja i vidite koliko je to uništilo njihov život - e tu ste već ogorčeni. I kada god se pomene neki nov detalj, svesti ste zverstva, svesni ste težine i svesni ste da će vas ovo proganjati sve dok ne saznate ko je krivac. 

Sledeće o čemu ćemo pričati su optuženi. Jedan momak ima slab IQ, druga dvojica su, gledano očima društva, čudaci. Zapravo, gledajući krivce mi uviđamo pre svega zaostalost društva. Za jednog od optuženih vi ni ne čujete jednu jedinu reč optužbe, ne čujete da je on kriv zato i zato. Problem je što momak sluša Metallicu. To nije tako smešno kako vam se čini. U maloj sredini to vas zaista čini čudakom. Sećam se perioda osnovne škole gde su u jeku popularnosti bili Dr. Igi i ostale smejurije dok su meni u ušima udarali Led Zeppelin, Metallica, Deep Purple i ostali. Tada sam ja bio "onaj koji sluša neke ludake". Potom je i školu došao stručnjak za temu sekti i satanizma i pričao o uticaju metal muzike. Pa nam je fino pročitao prevod pesme "Fade to Black" koji je glasio "ubijam decu za tebe o Satano". Zamislite onda kako su drugari pogledali u mene koji se smejem budali koja drži predavanje. Sada vam je jasno kako možeš takva sranja da prodaješ u nerazvijenim sredinama i koliko ona mogu šokantno delovati. 

Poenta ove priče je kako se sudi ovim momcima. Ovo neodoljivo podseća na Kamijevog Stranca. Jedan od momaka ima okultnu literaturu. To je jezivo u glavi plašljivih. Hajde i da shvatimo tako nešto, ali ali ali... Detektiv kaže da su u sobi jednog od likova pronađene knjige Stivena Kinga. Na pitanje advokata detektivu, da li je po njemu to normalno, Metallica i knjige Stivena Kinga, detektiv odgovara sa "ne". Najgore od svega je što su to argumenti koje većina povlači pri optuživanju ovih momaka. To zaista vređa inteligenciju ali za razliku od Devil's Knot, vi vidite da ljudi zaista veruju da je to zlo. U pomenutom filmu ljudi su zaista glupi. Ovde ne možete da optužite ljude za tako nešto - društvo i sredina su takvi. Treba vremena prihvatiti nešto što je strano. Pri tome, ne upirimo prstima u roditelje. Oni su žrtve, oni su ojađeni, oni su doživeli najveći mogući bol. Oni traže krv, traže osvetu i ne možemo ih nazvati kratkovidim. 

E sada o tome da je ovo holivudska fabrikacija. Koliko god kratkovidi tvrdili i drvili da ovaj film pokušava da ukaže da su optuženi nevini, to nije tačno. Film akcentuje suđenje i način na koji su oni osuđeni. Prosto je sramotno odsustvo dokaza protiv ovih momaka. Svi dokazi koji bi trebali da ih optuže su jako upitni. Što je najgore, najtvrđi dokazi su oni koji pokazuju da momak čita okultne knjige, da nosi crno, da sluša Metallicu, da čita Stivena Kinga. Film ukazuje na to za šta su momci optuženi. Film pokazuje kulturnu nerazvijenost jedne američke regije. 

Sa druge strane, gomila poznatih ličnosti se potrudila da ukaže da momci treba da budu osobođeni i da su nevini zatočeni (to nećete videti u filmu). Ako gledaš na ovaj film kao na nešto što treba da oslobodi ove momke, onda ti poznati dođu kao heroji ili smrdljivci ako misliš da su momci krivi. Ponavljam, film ukazuje na idiotski način na koji su momci osuđeni. Hajde da gledamo ozbiljno na ovu priču. Ako su momci nevini, to je zaista užasno. Zbog najgorih gluposti si im upropastio živote. Ali ne gledajmo plitko na ovo, ne gledajmo na film kao na nešto što momke oslobađa krivice. Zamislite sad da su ovi momci zaista krivi. Ovakvo suđenje i idioti koji ih osudiše na ovaj način su napravili još veću grešku. Svojim radom su doveli dotle da su krive konačno oslobodili krivice. Ako se ne varam, ne možeš ljudima dva puta suditi za isti zločin. U tom slučaju ubice šetaju slobodne. E upravo u tome je snaga ovog filma i veličina ovog slučaja. 

Sve vreme ćete u filmu tražiti dokaze da li su momci ubili decu i ako to oni nisu učinili, ko je zapravo ubica. Podseća ovo na detektivske priče gde okrivite čas onog, čas ovog. Zbog odsustva dokaza, gledaćete likove. I zaista ćete se pitati da li su momci krivi, da li je to neko drugi. I momci su takvi da vam ostavljaju prostor za sumnju. Jedan ćuti i ne vidite naročito velike reakcije. Drugi ima mali IQ i ne možete da pročitate ništa iz njega. Treći, onaj najsumnjiviji je jako jako zagonetan. Njegova poslednja izjava u filmu vas zaista natera da se zapitate. Dovoljno je inteligentan da napravi to što je napravljeno. Ali sa tolikom inteligencijom, on odskače od drugih tako da je laka meta ne baš bistrim likovima. 

Nekako, vrednost ovog filma skače baš iz razloga što misterija i dalje postoji. Kao da svakog momenta on dobija na težini. Postoje još dva nastavka ovog dokumentarca. Ako je neko pogledao, nek javi da li to vredi gledati. Mene je ovaj film naterao da čitam nebrojene članke o ovom slučaju, da gledam gomile intervjua sa likovima koji se pojavljuju, da čitam brojne analize, da tragam za stvarima koje se ne vide u filmu. Mislite da sam bliže rešenju misterije? Ni koraka. Previše je ovo zavijeno, mračno baš kao i ljudski um. Verujem da će vas proganjati ovaj film sve dok misterija ne bude rešena... ako ikada bude.

Zanimljivosti:
Džo Berlindžer i Brus Sinofski su proveli 79 dana sa stanovnicima Arkanzasa dok su snimali film.

Naj scena:

Jezivo otvaranje

Moja ocena: 9/10