Warrior (2011)

Kod nas nazvan: Ratnik
Žanr: Drama | Sportski
Režija: Gavin O'Connor
Glumci: Tom Hardy, Nick Nolte, Joel Edgerton...

Priča:
Mlađi sin bivšeg boksera i alkoholičara se vraća kući gde ga otac trenira kako bi učestvovao na MMA turniru. Neočekivano, put mu se ukršta sa starijim bratom.

Moj osvrt:
Ovaj film me jako podseća na dva koja sam zbog Van Dama jako voleo kao klinac. Naravno razlika u kvalitetu je opasno na strani ova dva ali je Warrior uzeo ono što sam voleo iz njih. Prvi je Bloodsport gde imamo onaj turnir gde se okupljaju najbolji borci. Drugi je Lionheart koji mi je i dan danas jako drag jer ima tih simpatičnih scena drame u kojim dominira preslatka klinka. Warrior je uzeo sve to i podigao na mnogo viši nivo, plus dodao opasnu dramu. Nisam očekivao da ću ovo reći kada sam se odlučio za gledanje. Braćo i sestre, ovo je opasno dobar film. 

Što se tiče samih borbi one su napravljene da nas opasno nalože. Adrenalin je prisutan i obavezno ćete biti na ivici sedišta dok ih gledate. Što je najbolje, to se proteže celim filmom. Nema ni jedne jedine rutinske borbe. Prva vas nokautira i podigne adrenalin. Nakon nje marite za ishod svake borbe i to je sasvim dovoljno da uživate u njima i budete jako napeti. Mislim da o kvalitetu ovoga dovoljno govori to što i sam zaista ne volim borilačke sportove a uživao sam u filmu. E sad, ne bih o realističnosti borbi. Zašto? Zato što ako vam je to zapalo za oko, promašili ste poentu filma. Realističnije borbe ne bi ni doprinele ni oduzele kvalitetu filma. Napravljene su ovakvim iz dva razloga. Prvi je taj da nas naravno prikuju za ekran. O drugom, mnogo bitnijem, nešto kasnije.

Ako ste čitali tekst o Usponu Mračnog Viteza, verovatno se sećate šta sam pričao o Bejnu. Kako je krenulo, delovao je kao nezaustavljiva, zastrašujuća sila. Prosto se naježiš kada ga vidiš. Posle je on sveden na nivo kučkice neke negativke i najtragičije od svega je ko ga je eliminsao. Tako usereš lik ali se udvoriš napaljenoj klinčadiji. Uzmimo sada ovde lik Tomija (Hardi). Prvo vas šokiraju njegovom snagom i onda ga samo grade. Na kraju kada ga u poslednjoj borbi vidite, svesni ste da ga se jako plašite. Zašto Bejn nije mogao ostati takav a svakako skončati? Taj njegov pad bi bio uspeh. Kada izgradiš nešto veličanstveno, ne rušiš ga zbog trika i dodvoravanja. 

U centru priče je porodična drama. Iskreno, ne volim ovakve stvari. Razjebana porodica gde likovi koji su pravili sranja u prošlosti pokušavaju da se iskupe. To je šablon i ne prolazi nikad. Bio sam spreman da pljujem po tome iz sve snage ali ne mogu. Ne mogu jer ovo je odlično. Kako su to onda uspeli da izvedu? Jednostavno, napraivli su realnu situaciju gde svako ima svoj razlog da bude besan, ožalošćen, povređen, uvređen. Zašto? Zato što je svako doneo neku odluku kojom je uticao na ovog drugog. I u ovoj drami u čiji god lik se ubaciš, razumeš ga. Koji god lik gledaš, želiš mu najbolje, želiš mu pomoći. 

Naravno, ovo bi slabo pilo vodu bez dobre glume. Ovde su ljudi znali sa kakvim glumcima raspolažu. Hardi je majstor i uvek nas je navikao na kvalitet. Edžerton jako dobar i uverljiv. Respekt za film koji mi užasno antipatičnog Frenk Grila prikaže jako simpatičnim. Onaj koji za mene nosi najveći deo filma, barem dok ne krenu završna krljanja, je Nik Nolti. Za ovakvu dramu koja hoda po ivici patetike i šablona moraš da imaš strašan dijalog. Ono što je blesavo, neretko je dijalog nešto što liči na ono loše na šta smo navikli. Braćo i sestre, koliko to drugačije zvuči kada imate vrhunsku glumu i ozbiljno razvijenu dramu. Noltija sam gledao u ne malo filmova. Ovo mu je nešto najbolje što je prikazao od svega u čemu sam ga gledao. Fascinantno je koliko zapravo ima stvari koje podsećaju na ono što ne valja ali su jako dobre. 

Sve ovakve drame u centru imaju neki tamo oproštaj. Recimo čekamo da se taj lik dobrano pokaje ili da otegne papke i onda mu kao oprostimo. O pokojniku sve najbolje. Meh. To je nepotrebno. Za oproštaj, za empatiju je potrebno mnogo manje. Ovde svako od svakog na neki način traži oproštaj, svako želi da bude shvaćen. Šta bi onda trebalo da se desi? Kolektivno samoubistvo? Zajebi me te patetike. Sve što je potrebno da prigrlite nekog je da vidite da mu je iskreno stalo do svega što kaže. Iskrenost je ono što kupuje ljude. Reči umeju da budu jake ali je jasno kada su one prazne. Ono što vidite u čoveku su emocije. Jasno je kada je čovek poletan, kada je samouveren i jak. Isto tako, jasno je kada je on slomljen - onda kada nema ono što bi ga činilo jakim. Pogledajte Noltija ovde i videćete o čemu pričam. 

Sledeća sjajna stvar je način na koji likovi dobijaju poštovanje. Uzmimo lik Tomija. Prvo dolazi u centar pažnje zbog iznenadne popularnosti. To je odličan trik. Tako se masa popali na nekog zbog nečega skoro pa nebitnog. No, ako trikom dođeš na vrh, skinuće te čim otkriju nešto loše o tebi. Pravo poštovanje vidimo tek kada se lik Tomija otkrije, kada vidimo njegova dela. Podsećam još jednom na balvana koji je postao popularan zato što je pljuvao po Ćosiću a nije ga čitao. To je trik. Uradiš nešto na šta se masa popali i majstor si. Onda podsećam na vrhunsku rečenicu Mikija Manojlovića u Hadersfildu: "Napravi nešto pa onda seri". To je suština. Tomi trikom skreće pažnju na sebe. Poštovanje pa i ljubav zadobija pravim delima. To važi i za ostale likove. Zadobijaju poštovanje zbog onog što jesu. 

Zanimljiv je način na koji možemo posmatrati Tomija. On deluje kao mašina. Uništi protivnika, ne daje izjave, napušta ring, ruši pravila. I ako gledamo površno, on izgleda kao oni opasni likovi koji ne mare ni za šta. To je hrana za one koji ne vole da zagrebu ispod površine. Zapitajmo se odakle dolazi taj bes. Zašto Tomi odbija kontakt. Braćo i sestre, ovo je perfekcija. Ovaj čovek zapravo nije besan na sve, on je izgubljen, on se traži. Smatra se neostvarenim i sam sebi nije jasan. Zbog toga ruši sve pred sobom - odbija sve od sebe. Pažljivo gledajte. U emotivnom raspletu videćete sve. Videćete momenat otkrovenja. Čovek najbolje vidi sebe kada mu je jasno kako ga drugi gledaju i kada vidi te druge kako treba. Da se vratim opet na onu iskrenost? Da vam kažem da pravu emociju ne možeš da lažiraš?

Rekoh da postoji druga stvar vezana za borbu koja je bitnija od onog adrenalinskog naboja. Naravno, borbe valjaju zato što jako marimo za likove i ishod ali ne smatram to kvalitetom samih borbi već kvalitetom drame. Najbolja stvar vezana za borbu je to što ona oslikava život i stanje uma ovih ljudi. Brendan (Edžerton) u svojim borbama prima udarce ali ostaje nekako na nogama. Podnosi sve muški i gleda svaki način da se izvuče iz situacije. Pogledajte film i videćete da sve to 100% važi za njegov život. Tomi u borbama deluje kao nezadrživa sila. Iz njega kipi bes i ne možeš ga dotaći niti mu prići. Takav je i van borbi. Bravo. 

Svaki film gde imamo šibanje mora da ima negativca, zar ne? E pa nije tako. Warrior se čak i odlično našalio sa tim. Doveli su svetskog šampiona iz Rusije i čova izgleda ledeno. Zanimljivo mi je što ga tumači Kurt Angle i respekt za odabir čoveka koji je bio olimpijski šampion u rvanju. I sad on kao treba da bude zli stroj koji će obogaljiti jednog brata a drugi će da se sveti, zar ne? Ne. To su gluposti. Ovde je on šampion i ljudi mu ukazuju poverenje. Ovo nije sportski film. Sportski film nema onaj kvalitet da bude vrhunski. Takvom filmu je potrebna drama a ona je iznad sporta. Sport je zabavan, drama je upečatljiva. Ovo je sjajna drama. Ovo reklamiraju kao jedan od najboljih fajterskih filmova posle Rokija. Meh. Ovo je lagano bolje od Rokija. Nemam šta drugo da kažem već hvala vam veliko na preporuci. Teško da bih sam ovo uzeo da gledam.

Zanimljivosti:
Edžerton je u kavezu pokidao ukrštene ligamente što je odložilo scene borbe na šest nedelja. Hardi je slomio prst na ruci, prst na nozi i rebra. Ulogu promotera tumači sam režiser Gavin O'Konor a bila je namenjena osnivaču TapouT-a Čarlsu "Maski" Luisu koga je ubio pijani vozač pre snimanja filma. Kada najavljuju Kobu oni kažu da je bio Olimpijski pobednik. 

Kurt Angle koji ga glumi je osvojio zlatnu medalju u rvanju 1995. Prvog dana snimanja Nik Nolti je dobio stojeće ovacije i to za scenu koja je na kraju izbačena iz filma. UFC borci, Entoni Džonson i Nejtan Markard glume dvojicu učesnika na turniru. Umesto da ide u hotelsku sobu posle leta iz Engleske, Hardi je odmah po sletanju (pre audicije) i to u ponoć otišao do režisera O'Konora. 

O'Konor i Tambakis su ulogu Padija pisali za Noltija. Iako je studio odbijao da ga unajmi, ova dvojica su bili istrajni u svojoj odluci. Frank Grilo je zasnivao svog lika na MMA treneru Gregu Džeksonu. On i Edžerton su neko vreme živeli i trenirali sa Džeksonom.

Naj scena:

Today you were far away
and I didn't ask you why
What could I say
I was far away
You just walked away
and I just watched you
What could I say

How close am I to losing you

Tonight you just close your eyes
and I just watch you
slip away

How close am I to losing you

Hey, are you awake
Yeah I'm right here
Well can I ask you about today

How close am I to losing you
How close am I to losing

Moja ocena: 9/10