Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

четвртак, 1. април 2021.

American Beauty (1999)


Kod nas nazvan: Američka Lepota
Žanr: Drama
Režija: Sam Mendes
Glumci: Kevin Spacey, Annette Bening, Thora Birch...

Priča:
Lester Burnam, deprimirani otac iz predgrađa koji zapada u krizu srednjih godina, zaljubljuje se u najbolju prijateljicu svoje kćerke i odlučuje naglo da promeni život.

Moj osvrt:
Prvo želim da obrazložim svoj stav koji sam imao pre repriziranja ovog filma. Kada sam se konačno naterao na reprizu, retko sam se čega sećao osim da jako mrzim ovaj film. Nikada mu nisam sporio rejting koji ima, nikada nisam osporavao da je on klasik ali nisam nikako mogao da uživam u gledanju. Film jednostavno nije imao dovoljno stvari kojim bi me držao, koje bih pamtio. No, postojeći tekst je pisan jako davno a film sam gledao sa jako malo filmofilskog staža. Vreme je bilo da ga repriziram, da uvidim da li sam išta propustio, da kažem šta je ok i šta nije, da priznam šta mi je promaklo kao i šta i dalje ne volim. 
 

Kada imaš glumca koji će u svakoj sceni da ugrabi 100% pažnje, mnogo toga si rešio. Npr. imamo tupavi film poput The Edge (1997) ali sve što je potrebno je da daš prostora Hopkinsu i on će ni iz čega da napravi nešto veliko. Ok, nije ovde tako drastična razlika u kvalitetu izvedbe i stvarnom kvalitetu lika ali Spejsi celu priču i lik koji tumači diže za dva nivoa više. Stavite ovde nekog manje upečatljivog ali kvalitetnog glumca, iće jasno kao dan da ovaj lik nije toliki masterpis kao što izgleda. Ono što je sjajno, svaki od likova ima svoj momenat slave, sa svakim od njih film uspeva da nam kaže nešto, da ispriča priču koju želi. Ono što ne vidim je možda veličina nekog od njih posebno. Ne kažem da je to nužno loše. Ima ovde paralela koje ćemo povući sa filmom Druk (Another Round). I tamo imamo više likova ali Mikelsenov nam se konstantno otkriva i konstantno se pričaju priče i prezentuje nam se život kroz njega. Kroz njega vidimo gomilu emocija. U Spejsijevom liku i svakom od odraslih likova je primetno samo jedno - promašenost. 
 

Pre nego što neko kaže "ali to treba tako da bude" - znam. Ne sporim sve što film hoće da kaže. Ne kažem da je loše. Naprotiv. Dobro je to predstavljeno. Ali nije čovek samo to. Čovek jeste i ono što je promašio i ono što je propustio i ono što je izgubio, ali čovek je i ono što voli, što je osvojio, što je zaradio, čovek je i onaj Mikelsenov nesrećni pijanac koji odlazi iz porodičnog doma ali i onaj srećni koji pleše na kraju filma. Ovde niko ne pleše. Ovde nam se kroz odrasle likove daje samo ta promašenost. Tek na kraju vidimo sećanje na momente sreće. Ali to nije čovek koji pleše. To je prelep momenat kada shvatiš da si izgubio nešto prelepo ili si ga zaboravio. I ovo je odlično izneto i odlično prikazano ali mislim da smo mi kao ljudi mnogo više od toga. Momenat u kom sve gubimo ne treba da bude jedini u kom shvatamo šta smo to imali. Sa jedne strane mi se to ne dopada. Sa druge, najupečatljiviji je utisak što treba da budemo zahvalni što smo imali to što jesmo. I onda, kada pogledaš kraj, zapitaš se, gde mi je film nudio tu sreću, taj značaj prelepih događaja i ljubavi. Nema ga. Film nas laže sve vreme. 
 

Kao i u Another Round, i ovde imamo onaj momenat kad shvatimo da smo deo života na neki način prošli na autopilotu. Pogledaš sadašnji momenat koji nije dobar, setiš se onog nekadašnjeg koji si voleo i pitaš se, šta se to dogodilo u međuvremenu. Kako je došlo do toga da nam se ovo dešava? Kako smo se uspavali, počeli da stavljamo funkciju ispred emocije, počeli da živimo po šablonu ponavljajući istu rutinu dan za danom? Another round će te naterati da promisliš o svemu tome. American Beauty neće. On se ne bavi suštinskim pitanjima, on nam odmah opali šamar i kaže - sve je to bila laž. Usrali smo sve što smo mogli. Došli smo dotle da smo nezadovoljni, džangrizavi, omatorili i posledice svega toga ne trpi samo naš odnos već i naša deca. Ima tu opasno kvalitetnih detalja koji su mi izmakli u ranijim gledanjima. Da, ovaj film jeste mnogo bolji nego što sam ga doživljavao. Ali ne mogu i dalje da prihvatim prevelike praznine koje nije uspeo da popuni. 
 

Evo prvog priznanja. Kada sam ranije pisao tekst, nervirao me je taj izveštačen stav Lesterove (Spejsi) supruge Karolin (Anet Bening). Užasavala me je svaka prokleta scena sa njom i to je jedan od glavnih razloga zašto sam mrzeo film. Braćo i sestre, kako sam bio slep. Ovo je savršeno. Ovo je slika onoga kako mali Perica zamišlja savršen život. Ovo je ona slika koju vam prodaju na reklamama. Ovo zamislite kada slušate lajfkoučeve koji vam život pretvaraju u šarenu teoriju, sliku koja zaobilazi suštinu, kratki uzlet lišen bilo kakve emocije. U svakoj prokletoj sceni sa Karolin, ne vidite živo biće i stvaran život. Vidite samo lažnu sliku onoga kako neko zamišlja taj život, nekog ko se ne prepušta životu već je zacrtao kako on treba da izgleda a to ne može da ostvari. Zašto ne može? Zato što to nema veze sa životom. Sve te slike su šarena laža, motivacioni poster. Čovek nije tako ravan, nije tako plitak. Čovek je mnogo više od toga. Problem je što ovde ne vidimo odraslu osobu koja ovde oseća život kako treba. Prelepo je što vidimo decu koja otkrivaju život. 
 

Kada vidimo roditelje, ne možemo da se otmemo utisku da njihova deca baš nemaju neke uzore. Od jednog momka, otac pravi vojnika i projektuje ga ka svojoj slici. Roditelji druge devojke ne uspevaju ni da ostvare komunikaciju sa njom a ne vidimo ni neki veliki trud. I šta sad ovo dvoje mladih vidi kao budućnost? Ako se pretvore u svoje roditelje, biće nezadovoljni životom. Roditelji im ne daju ni jedan jedini razlog zašto bi klinci vodili slične živote. Kroz roditelje im se servira budućnost koja ne sadrži ama baš ništa što bi klinci želeli videti u svom poznijem životu. I film ovde servira prelep rasplet. Budućnost treba da bude nepoznata, neizvesna. Treba da stremimo ka nečemu, da slušamo svoj osećaj i pre svega da volimo. To su prelepe poruke koje film šalje. Daje nam sve ono što ne treba biti i uspeva da odvede decu na drugu stranu. Možda ta strana nije savršena, sigurno će sadržati gomile problema ali za razliku od učmalosti na drugoj strani, ova strana je život.
 

Zadržao bih se kratko ovde na ocu koji je vojno lice i koji sina želi disciplinovati. Do pred kraj, jedina emocija koju ovaj čovek pokazuje je bes kada se njegovi standardi ne zadovolje, kada ne vlada disciplina koju on želi. Njegova supruga je bez ikakve emocije. Šta nam ovo govori? Život nije disciplina, ne možeš ga okovati u šablon, ne možeš ga oblikovati po postulatima. Život treba da bude nepredvidiv, treba da bude haos, treba da bude neočekivanih stvari. I ovaj čovek i njegova supruga konačno pokazuju emocije kada se desi nešto što ne mogu da kontrolišu. Složićemo se da je velika razlika između onih glupavih trendova (o njima uskoro) i ove vojničke discipline. Isto tako ćemo se složiti da i jedno i drugo ne stvara srećne ljude. I jedno i drugo će te udaljiti od onoga što bi želeo biti, stvoriće ti lažnu sliku o životu i izgubićeš osećaj.
 

Uticaj takvih odraslih se najbolje vidi u tome što deca nemaju svest o onome što ih čeka u tom međuvremenu, u tom periodu koji se desio od srećnih momenata do ovih koje sada gledamo. I nesvesni toga i oni pokušavaju da projektuju neku sliku o sebi, nešto što bi trebalo da zadovolji današnje standarde. I to najlepše vidimo kroz Anđelu (Mena Suvari). Ona o sebi stvara takvu sliku koje zadovoljava neke izmišljene standarde ali prepoznaćemo to. Zašto? Zato što su to ista ona sranja koja nam se prodaju. Svojevremeno mi je do ruku došao jedan od popularnijih ženskih časopisa tog vremena. Prelistao sam ga i zgrozio se koliko se sam taj časopis kroz članke obraća ženi kao totalnom idiotu. I tu čitam takve savete kao "Do 18 treba da izgubiš nevinost. Do 21 da imaš vezu za jednu noć..." I onda listam na članak o ishrani i ne mogu da verujem. I onda se prebacim na članak koji govori o tome šta žene treba da čitaju i opet ne verujem. Da sam žena, bio bih jako uvređen. I upravo takvi saveti i standardi će ili stvoriti idiota ili devojčicu koja ne može da se snađe u stvarnom svetu. Jednostavno, sve te govnarije i trendovi NISU ŽIVOT. Koliko god da se "trendseteri" i "influenseri" trudili da vam nametnu mišljenje, ono nije život. Pokušajte da ih poslušate i izgubićete svaku šansu da ga proživite normalno, izgubićete individualnost. Ne verujte njihovom šljaštećem uspehu. Iza njega stoji duboko neostvarena i promašena osoba. 
 

I sada dolazimo dotle da i sam Lester postane motivisan tom lažnom slikom. Ok, zabavna je ta njegova transformacija, ta novopronađena sloboda, mogućnost da kaže šta god želi i uradi šta god hoće. Ali činjenica je da, koliko god izgledao srećno, i sam je promašen koliko i njegova supruga. I sam je zaljubljen u sliku nečega. Ali ovde postoji jedna kvaka. Zapravo dve. Momenat u kom me je ovaj film razoružao je su upravo ta dva osvešćenja. Prvo, taj balon od sapunice koji mu se raspukao pred očima je doveo do toga da je shvatio šta je mladost i šta je stvarna lepota. Ona ne treba da bude iskorišćena, ne treba da bude trijumf promašenog čoveka - ona treba da bude pokretač i ostane netaknuta, neuprljana. Tek tada Lester shvata šta ga je to činilo srećnim. No, kao što rekoh, ovde nema plesa, ovde je to bolan momenat gubitka. Nema nade za odrasle, njihovo je prošlo. Previše su promašeni i potrošeni da bi mogli da ponovo pronađu sreću i lepotu. Lepota nije za njih. Ne mogu baš da se uhvatim u kolo sa ovom idejom.
 

Sa druge strane ako uzmemo Lesterovu ćerku Džejn, tu vidimo drugačiji put za jednu devojčicu. Prvo je prisutna ta nesigurnost ali imamo klinku koja se izdigla iznad tih glupavih "standarda". Ona ne podleže njima već oseća. I gledajući iz scene u scenu zapravo vidimo njenu transformaciju od klinke u ženu. Nema tu puno scena ali su jako efektne. Npr. u jednoj sceni ona priča kako je štedela za operaciju grudi. To je upravo ona nesigurna klinka koja je rob trendovima. I onda se tren kasnije nasmeje gde osmeh pokazuje blesavost te namere. Takođe, u drugoj sceni se od stidljivog sakrivanja iza zavese potpuno otkriva i ostaje gola pred očima drugog. Nema više nesigurnost, samo emocija, instinkt i klinka koja više nije klinka već postaje žena. 
 

I kada dođemo do momka koji snima gomilu stvari i priča o lepotama koje vidi tu vidimo promašenost odraslih. Da, slažem se, previše je lepota na ovom svetu ali mi ih konstantno propuštamo ili smo spremni da ih ukaljamo. Promašenost svih ovih ljudi je upravo u tome što su zaboravili sve te lepote a sve to zbog lažne slike onog što bi život po njima trebao biti. I tu dolazimo do toga da nam je film previše puta prikazao šta to život zapravo nije a stvarni život konstantno trpi. Razumem da je film trebao biti satirični prikaz "Američkog života" ali stvarni život smo dobili na kašičicu. Da, treba da budemo srećni i zahvalni što živimo. Ali isto tako treba da glorifikujemo i lepote koje smo videli i sreću koju smo osećali i osećamo. Nije uvek prekasno za to. 

Zanimljivosti:
Pola Abdul je osmislila način plesa koji ovde prikazuju navijačice. Scena kada Lester konkuriše za posao u Smiley Burger-u je snimana noću pa su je kasnije preradili da izgleda kao da je snimana po danu. Ako se dobro zagledate, nećete nigde videti senku koja bi postojala da je dan. Ruke i stomak na posteru filma ne pripadaju Meni Suvari već modelu Kloe Hanter. Kada Lester baca asparagus, trebao ga je baciti na pod ali je Spejsi promenio odluku što je izenadilo Anet Bening i Toru Birč. Pošto je Tora Birč u vreme snimanja imala 17 godina, njeni roditelji su morali da odobre toples scenu.

Naj scena:

 
 
My oh my oh my....

Moja ocena: 7/10

17 коментара:

  1. Pratim blog vec neko vreme, ali nisam komentarisao do sada. Bravo i samo tako nastavi! Da predjem na film.

    Ovo je jedan od filmova koji je na mene ostavio najjaci utisak ikada. Ne pamtim da sam nekada iz bioskopske sale izasao, ne znam kako da kazem... opusteniji... zadovoljniji, jebem li ga.

    Za to verovatno nije zasluzan sam film, vec sam tada prolazio kroz neku krizu, raskinuo sa devojkom posle godina zabavljanja, jurim da zavrsim fax, nisam nikada ni ranije ni kasnije bio u tako losem stanju. I odem da odgledam film i bas se nekako oraspolozim. Nekako mi je bas taj lik Kevina Spejsija dao neku volju, snagu, ne znam ni sam kako da opisem.... Sve se oko njega raspada, a on odjednom opusten, miran.

    Inace jako retko emotivno reagujem na filmove (realno, ne mogu da se setim ni jednog drugog filma koji je imao iz bliza takav efekat na mene). Tako da sam morao nesto da napisem. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na sjajnom komentaru i na lepim rečima. Film sigurno ne bi bio cenjen koliko jeste da nema taj kvalitet ali na žalost meni nije uspelo da ga doživim na taj način. Što se tiče Spejsija, on je za mene u 5 glumaca i on i njegov lik su ovde genijalni. Gledao bih i TV Dnevnik kada bi on bio spiker :)

      Избриши
  2. Ja i dalje ne mogu da verujem da je pored Sestog cula i Zelene milje ova glupost dobila oskara za najbolji film...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Daleko je ovo od gluposti. Odlican film, naravno ni u ludilu bolji od onih gore sa istom IMDb ocenom i nije materijal za oskara ali je mene (makar) ostavio super utisak. I objektivno je film dobar, Kevin Spejsi 5/5, humor sjajan, fotografija dobra. Mada ti ostali likovi jesu bezvezni.... Ukupna ocena na kraju 4/5.

      Избриши
  3. Ma za Spejsija nemam reci, to je suvisno pricati.On mi je jedini i gotivan u filmu.Ali mi ne ulazi u glavu da je film bolji od ova dva koje sam naveo, a snimani su iste godine.Htedoh reci da je glupost u odnosu na Zelenu milju i Sesto culo, nisam se dobro izrazio.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, neuporedivo je slabiji od ta dva, Fight Cluba, The Matrixa i jos par filmova '99-e.

      Избриши
  4. E da, Fight Club sam zaboravio, film je top.Ne znam kad planiraju Edvardu Nortonu da dodele Oskara, covek jebe kevu.

    ОдговориИзбриши
  5. Više mi se dopadao ovaj film pre par godina, nego nedavno kada sam ga opet pogledao. Annette Bening iritira na početku, kasnije u filmu je popravila glumu. One klinke su prazni likovu, dijalozi su im debilni, valjda se svi lože na njih zato što pokažu grudi. Tata vojnik je po meni ok, odlično je odglumljen. Završnica je odlična, Spejsijevi monolozi, muzika. Za mene 8/10.

    ОдговориИзбриши
  6. Meni je Kris Kuper (vojnik), uz Spejsija naravno, najjaci lik ubedljivo!!!

    ОдговориИзбриши
  7. Rosalind Franklin11. јун 2020. 01:50

    Veliki Ingmar Bergman je ovaj film uvrstio u top 10 filmova svih vremena tako da...
    Očekujemo od admina novo viđenje pa šta bude - bude :) I molim vas, ne poredite ovo remek delo sa onim isprdkom zvanim Matrix aka hiperinfantilnim pokušajem čitanja Bodrijara.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. I Tarantino je rekao da je Social Network najbolja drama decenije... Naravno uvažavam svako mišljenje. Postoje opšteprihvaćeni filmovi koji za mene nemaju veliku vrednost. Jedan od njih je i American Beauty, recimo još jedan je Gone with the Wind gde i za knjigu i film mislim da su isprazna dela bez ikakvog razvoja likova i priče. Da ne pominjem odvratni nivo rasizma koji knjiga nosi. Onda Gone Girl koji idiotskim sadržajem pokušava da donese neke pametne paralele, Interstellar koji je tupava zabava, Whiplash koji je sveo muziku na sportsku, solo disciplinu... Mogu da prihvatim da su svi ti filmovi i veliki i svevremeni i klasici ali za mene lično nemaju neku vrednost.
      U American Beauty sam zaista malo stvari video koje su mi zavređivale pažnju. Možda repriza popravi utisak ali za sada sumnjam. Videćemo. Možda se pozitivno iznenadim.
      E sad da li je Matrix isprdak i tu možemo diskutovati :)

      Избриши
    2. Rosalind Franklin11. јун 2020. 09:50

      Ok, samo što je Bergman - Bergman a Tarantino - Tarantino. Ne želim da umanjim značaj i trag koji je Tarantino ostavio u svetskoj kinematografiji, ali jedan je ultimativni klasik dok je ovaj drugi rok zvezda (rok zvezda koja je vrstan umetnik takođe, čisto da ne bude zabune). Jedan je Vilijam Fokner dok je drugi Džonatan Frenzen (hajde da napravimo analogiju preko američke književnosti:)) I poznato je da je Tarantinov filmski ukus više "kulovski", više blag i više žanrovski dok je Bergmanov rigorozniji, elitistički i neretko pretenciozan (setimo se njegovog stava o Godaru i Antonioniju), pre bi se očekivalo da će da pokudi American Beaty a ne da sipa salve pohvala. Tako, uzimajući sve to u obzir, ne smatram baš da je pametno praviti takav paralelizam.

      I slažem se u mišljenju svih tih potonjih filmova koje ste naveli, vrlo često imamo slična mišljenja ali evo ovde smo dijametralno suprotni :)

      A što se Matrixa tiče, savetovaću čitanje Bodrijara jer je to i rediteljskom dvojcu bila polazna tačku na koju su se na jedan bezobrazan način pokakili. Bodrijar je verovatno najveći um našega doba tako da je smrtna presuda sam pokušaj da neku njegovu tezu ekranizuješ. Mislim da je to više bio neki tip holivudskog "deep shit" senzacionalizma tipa "yo bro we have some philosophy out here".

      Избриши
    3. Slažem se, samo ono što sam želeo da kažem je da ne postoji autoritet koji može da te natera da voliš film ili ne, da misliš da je epski ili nije. Sve je to subjektivni doživljaj. Ako posmatramo film kao umetnost, to je nešto što će dopreti do tebe ili neće. Evo kad ste pomenuli Foknera. On je izuzetan pisac ali njegov stil pisanja je takav da mi je potpuno razumljivo ako neko ne može to da čita. Ako odemo na slikarstvo, Pikaso me nije ničim fascinirao što nikako ne umanjuje njegovu veličinu a sa druge strane slike Maksfilda Pariša mogu da gledam satima. Besmisleno je da me Bergman, Tarantino ili bilo ko drugi natera da mislim da je film sjajan ako ga ja ne doživljavam tako. Već sam napomenuo, uvažavam i poštujem to što American Beauty i oni navedeni predstavljaju, samo za mene nemaju tu vrednost. Kao uostalom vaš stav prema Matrixu. Složićemo se da on nema ništa manji kultni status od American Beauty. Ali u potpunosti mi je jasan vaš odbojni stav prema tome jer ne vidite tu ništa vredno pažnje.

      Što se tiče Matriksa, ja iskreno ne bih išao tako daleko jer nemamo tu nikakav deep shit. Imamo jednu surovu distopijsku ideju koju opet možemo malo povezati sa nekim aktuelnim stvarima. Nisam iskreno shvatio da Matrix traži tako neku dubinu kao što to očigledno pokušava Gone Girl na primer. Možda treba i to da repriziram. Opet, Matrix je inspirisan Bodrijarom ali je verovatno omanuo u implementaciji njegove ideje ali je opet možda uspeo u nečemu drugom. Ali nigde nismo videli nešto kao tvrdnju da je Matrix ekranizacija Bodrijara. Možda ne treba biti tako prestrog. Imamo direktne ekranizacije koje su se pokakile po svojim knjigama pa se računaju kao uspešne (LOTR, Count of Monte Cristo, Dracula (nekoliko ekranizacija), pa da ne idemo na Diznijeve sjajne ekranizacije bajki i klasike koji su ekranizovani veliki broj puta)
      Recimo Enemy i Blindness nisam gledao ali kako volim Saramaga, mogao bih odmah da presudim filmovima. Iskreno mislim da je to pogrešan stav. Ako je nešto inspirisano knjigom, ono može implementirati samo deo ideje. Toliko je pisaca koje jednostavno ne možeš ekranizovati. Iskreno, svakog velikog pisca ćeš teško ekranizovati do kraja. Što opet nije razlog da odustaneš od pokušaja da izneseš filmsku verziju njegovog dela. Ako uzmeš nekog ko je veliki mislilac poput Bodrijara, Sartra, Ničea, složićemo se da je nemoguće ekranizovati ih. Saramaga zbog načina na koji piše i onog što je najveća vrednost njegovog pisanja ne možeš ekranizovati pa da si najveći režiser ikada. Njegova slikovitost, njegove komparacije lutanja i sanjarenja su u potpunosti nedodirljiva za film. Čak iako sve to 100% preneseš nekom magijom na platno, film će biti totalno negledljiv.

      Shvatam da vam je Matrix uvredio Bodrijara kog cenite ali odvojte film od knjige. Mnogo lakše je doživljavati film ako ga posmatrate nezavisno. I meni je trebalo vremena ali sam u jednom momentu shvatio da sam počeo da mrzim sve što je ekranizovano a pročitao sam knjigu. Najlakše je ekranizovati pisce koji nemaju ni dubinu ni neke velike ideje ni neki specifični stil pisanja. Za ove druge treba velika hrabrost, pogotovu što znaš da ćeš unapred biti osuđen i što znaš da nemaš mogućnost doneti sve to na platno. Zapitajte se kako Matrix izgleda nekom ko ne zna za Bodrijara. Zamislite kako bi onda izgledala stoprocentna ekranizacija Bodrijara. Nije baš moguće, zar ne?

      Избриши
    4. Rosalind Franklin11. јун 2020. 11:47

      Nismo se razumeli :) Ne vodim se ja, niti teram ikoga da se vodi Bergmanovim mišljenjem kao autoritet, već sam samo pozvao na ovaj autoritet iz prostog razloga što su ljudi gore u komentarima zacementirali ovaj film kao prosečan ili "pih". (ili se samo meni tako učinilo) Naravno da je percepcija umetničkog dela subjektivni doživljaj ali sam našao shodnim da "branim" film od ocrnjivanja iz već pomenutog razloga.

      Nisam smatrao da Matrix treba da ekranizuje Bodrijara, jer Bodrijar em što nije beletristika em što sam protiv ekranizacije u onom "potpunom" smislu. Čak i ako uzmete neku knjigu da ekranizujete to treba da ima vaš snažan autorski pečat, u suprotnom nema tu velike umetnosti. Ali to nije problem s Matrixom jer Matrix ne ekranizuje fikcuje već filozofsko-naučni rad i samim tim mora da ga protumači i pročita kako valja inače...
      Matrix to ne radi, Matrix je deplasirao Bodrijara stvarajući jedan malko jači komercijalni film. Naravno da ću biti razočaran i estetski i kao fan Bodrijara. Nije trebalo da se Bodrijar ekranizuje pošto-poto, kao što nije trebalo ni da se slepo vodi njegovom filozofijom ali Matrix je pogrešio u mnogo čemu, i čak, ako ga gledamo u potpunoj autonomnosti ne vidim iskreno ni jedan relevantan razlog zbog kojeg bi bio smatram nečim višim od prosečnog SF "eye candy" filmića. Ali, kao što rekosmo, lepota je u oku posmatrača tako da "let's agree to disagree".

      Избриши
    5. Hajde bez persiranja :)
      To što argumentovano braniš film koji voliš je najlepši kompliment koji ovaj blog može da dobije :)
      Sa moje tačke gledišta, lepše je da se ne slažem sa nekim u ovakvoj diskusiji koja može da me obogati nego da se složim sa nekim bez i jednog validnog argumenta.
      Volim i da izazovem čitaoce da brane film koji napadam jer se desi neretko da pogrešim i otvorena priznanja su ovde na blogu na mnogim postovima. Jednostavno, nekada ne vidim nešto što mi drugi otkriju ili ne gledam tamo gde treba da gledam :)

      I kad smo već kod Bodrijara, mogu li da te zamolim da preporučiš neke od naslova? Sa čim početi? Iznesi i neke utiske. Ima dosta bibliofila i među čitaocima pa ćemo ti biti jako zahvalni.

      Избриши
    6. Rosalind Franklin12. јун 2020. 15:48

      Simulakrumi i simulacija, Duh terorizma i Amerika je nešto što bih preporučio svakome. A kasnije, kako kome odgovara, mnogo zavisi i od tematskih preferencija.
      Inače, srećan rođendan Filmskim Hitovima! U mora izveštačenih i pretencioznih ali i onih površnih i populističkih blogova, ovaj (uz The Cult of Ghoul) mi dođe kao prava mala utopija.

      Избриши
    7. Hvala najlepše na preporukama i na čestitkama :)

      Избриши