Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

среда, 24. март 2021.

Panique (1946)

 

Alternativni naziv: Panic
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Julien Duvivier
Glumci: Viviane Romance, Michel Simon, Max Dalban...

Priča:
Posle ubistva jedne žene, mišljenja su manipulisana, dokazi podmetani, nasilje ključa i panika se budi.

Moj osvrt:
Na kraju sjajnog Memories of a Murder, čovek se okreće i gleda u nas, gledaoce kao da očekuje da kažemo nešto. Balavi ja tada razmišlja "što gledaš u mene, pa nisam ja ubica". Stariji ja razume. Nekada nismo oni koji su povukli obarač, zaboli nož, zategli omču, sipali otrov, ali nismo ništa manje krivi. Panique ne priča samo o tome. On nas postavlja na nekoliko mesta sa kojih vidimo priču iz više uglova. Ovo jeste priča o zločinu ali je isto tako priča o samoći i ništa manje priča o društvu. Neću reći društvu onog doba jer ovo je univerzalna priča. 

 


Bavimo se prvo društvom koje ovde ubistvo prihvata kao spektakl, kao nov događaj, kao nešto zabavno što im se retko dešava. Mnogi tu vide šansu da se istaknu svojim smatranjem. Ovaj film je sniman 1946. Da li vidite neku razliku danas? Pogledajte šta se dešava, pogledajte aktuelne teme. Svi imaju mišljenje i bez konačnog suda i bez otkrivanja istine. Svi vole da sude i presuđuju. 

 


Da li ljude istina razoružava? Ne. Istina interesuje retke. Ljude interesuje spektakl. I onda će prigrliti bilo koju laž kako bi spetakl bio veći, kako bi mogli da pričaju o svojoj ulozi, kako bi bili na strani većine i imali tu snagu da sude. I ovde je laž oružje slabih jer će oni pre stati na stranu većine nego na onu stranu gde leži istina. I kada gledam takvu rulju, čini mi se da bi se utrkivali da prvi bace kamen. Moć da sudiš drugačijem u tvojim očima potire sopstvenu ništavnost koje si i te kako svestan. Ali pobeda u tvom malom svetu odvratnih te uzdiže visoko, među prvi izmet na toj gomili otpada. 

 


Čekaj, šta je sa žrtvom? Žrtva je pala u drugi plan još u momentu kada se čulo da je neko ubijen. I to je jedan od velikih razloga zašto ponavljamo greške, zašto ne učimo, zašto nam se gluposti dešavaju iznova, zašto nam svaka generacija proživi bar jedan rat. Žrtva može da bude pokretač, bolno upozorenje, revolucija koju ćeš podići protiv lošeg. Ali ne, čekaj, gde je tu spektakl? Tu treba uložiti snage i stati pred opasnost. Neka. Ostaću u masi i dolivaću ulje na vatru. Za godinu dana se niko neće ni sećati žrtve. Ali kada budem pričao kako sam baš ja bio taj koji se suprotstavio imaginarnom ubici, kad nakitim tu priču, pa kada svi kao ja dodaju svoje, to će ličiti na bitku u Helmovom ponoru. Kako se zvala žrtva? Žrtva?! Koja žrtva? U sceni sahrane te iste žrtve vidimo luna park. Toliko o empatiji. 

 


I u toj rulji imamo jednog jedinog čoveka koji je drugačiji. Ne izgleda on čisto, ne izgleda nevino, ali je bitno da je drugačiji. Dobri ljudi prihvate razlike i nauče nove stvari. Rulja izopštava. I ovaj čovek je meta. Film to pametno a naizgled nevino servira u jednoj vožnji autića na sudaranje gde se svi usmeravaju na njega? Zašto. Zato što je drugačiji? Donekle. Ono što je primetnije - ovaj čovek je sam. Odatle ide nepoverenje. Lakše je izopštiti nego pružiti ruku. Imate takve ljude oko sebe. Sklanjate se ne pokušavajući da prihvatite tog drugog. Ne zanima vas da uvidite razlog zabog kog on gaji odbojnost prema svetu. Prigrlite ga i videćete da on može biti jako dobra osoba. Ili uzmite baklju i krenite sa ruljom u linč - na vama je. Vi sami znate šta vas čini zadovoljnijim. 

 


Zamislite sada ljude iz te rulje. Ako im je to ubistvo spektakl, to dovoljno govori o njihovoj neispunjenosti. I kada se ovaj spektakl zaleti, stvaran život je i dalje prisutan sa svojim problemima. I koga onda kriviti za te probleme? Sebe? Ma daj, to rade borci, to rade oni koji će na kraju uspeti u nameri da naprave nešto. I koga onda krive? Sudbinu? Rekoh već više puta, sudbina je izgovor slabih. Mnogo je lakše kad tvoj krivac ima lice. Onda je lako kriviti vlast, to je univerzalni krivac za sve. Ali vlast je jaka, teško je suprotstaviti se. Zamislite onda koliko je lako kriviti nekog ko je sam i izopšten. Kako je tek tada lako upirati pristom i presuditi. U čemu je razlika onda između povlačenja obarača i upiranja prstom?

 


I ovde je već jasan onaj deo o samoći. Jeste lako suditi ovom čoveku jer vidite da mu je jako teško prići. Njegov osorni stav svakako daje motiv za netrpeljivost. Šta je potrebno da se otključa ne samo ovakav čovek već bilo ko? Ljubav. Ovaj čovek nam se otvara kada se u njemu probudi ljubav. I onda se zapanjimo zapravo koliko je drugačiji od onoga što smo videli. Prvo nam njegova inteligencija postane vredna poštovanja ali nakon toga njegova samoća postaje bolna, njegova naivnost uz tako malo ljubavi postaje tužna. Ako na njegovo preveliko poverenje i lako zaljubljivanje gledate kao na mane, onda niste svesni šta znači samoća. Mišel Simon doprinosi svemu ovome sjajnom glumom. 

 


I u ovoj bolnoj priči postoje dve stvari koje mogu da ulivaju nadu. Prva je ono što je najbolje na ovom svetu - deca. Iskrenost deteta uliva veru u nešto bolje i jedno dete nam pokazuje koliko je veliki čovek naspram svih odraslih okolo. No, to dete je okruženo i odrasta uz tu rulju. Druga stvar, prilično bolna je što ta iskrena ljubav uspeva da razoruža. Ne mogu da kažem da je pobedila ali je ganula, otključala jedno srce i pokazala dobrotu jednog malog čoveka. To uliva neku nadu. Ali tu istu nadu gubimo kada pogledamo ljude generalno. Tren posle smrti se čuje pesma, žrtva se zaboravlja, osećaj krivice je nepostojeći, kazna nedovoljno velika. Neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti. Ako ni vama nije bio jasan taj pogled na kraju Memories of a Murder, sada treba ne samo da ga budete svesni, treba da osetite taj pogled svom njegovom jačinom. Zlo nije izolovan slučaj. Postoji velike šanse da samo i mi učestvovali u njegovom stvaranju.

Zanimljivosti:
1943, Žorž Simeon je na aukciji prodao manuskript novele po kojoj je pravljen ovaj film i novac donirao zatvorenicima u Drugom Svetskom Ratu.

Naj scena:


Kraj

Moja ocena: 8/10


1 коментар:

  1. Jedan pravi dragulj od filma, a Mišel Simon je stvarno bio veliki glumac. Francuzi su snimili 40-ih neke jako značajne filmove, od mene preporuka za Kluzoov "Le corbeau" koji je čista mizantropija, a Pjer Frene rastura kao po običaju.

    ОдговориИзбриши