The Naked Kiss (1964)

 

Žanr: Drama | Krimi
Režija: Samuel Fuller
Glumci: Constance Towers, Anthony Eisley, Michael Dante

Priča:
Nekadašnja prostitutka se seli u predgrađe, odlučna da se uklopi u društvo. No svačije tajne isplivavaju na površinu i čine njenu borbu preteškom.

Moj osvrt:
Prva stvar kojom me The Naked Kiss kupuje je kontrasti između onog što bi moralne norme trebale biti i onog što vidimo. Ček, zaleteo sam se. Svaki film to ima, zar ne? Skoro svaki film će nam dati visokomoralne osobe i osobe koje su im sušta suprotnost. Dobićemo one koji postupaju po društvenim, moralnim i etičkim standardima a dobićemo i ove druge. Šta je tu onda posebno u ovom filmu? Posebno je što te kontraste pre svega sagledamo u jednoj osobi i onda prelazimo na celo društvo. Ne moram da objašnjavam koliko nam je lako suditi toj osobi, pokušavamo da je razumemo, uspevamo da zavolimo taj lik i uprkos svemu želimo mu najbolje. No, naravno, u ovom svetu oproštaj je ne baš česta stvar. 

 

Kada su ovi kontrasti u pitanju, nije samo onaj kod same glavne junakinje u pitanju. Ovo se preslikava i na celo društvo. Na prvi pogled, grad u koji ona dolazi deluje idilično, no serija događaja ga ogoljava i pokazuje nam njegovu drugu stranu. Ljudi su na prvi pogled druželjubivi i imaju dobre namere. Kada ih upoznajemo vidimo da nas je prvi utisak i te kako prevario. I nekako ceo film se pretvara u neku tenziju između privida i stvarnosti, između dobra i zla, ljubavi i prevare.

 

U našoj prirodi je da svakog procenjujemo i ocenjujemo. Lako je osuditi nekog, lako je biti taj koji upire prst i donosi sud. No kada smo mi sa druge strane, onda moramo da se izborimo, da nekada pokažemo da smo mnogo više od onog za šta nas smatraju bez obzira kakve greške pravili. I to je borba koju glavna junakinja ove priče (Keli) vodi. To nije samo lična borba već je i društvena i pretvara se u borbu protiv dvoličnosti sveta koji ovu ženu ne samo osuđuje već i koristi. 

 

Vizuelna simbolika je više nego očigledna. Recimo u scenama u bolnici gde su deca, boje su svetle što sugeriše na nevinost dece. No npr. sobe su mračne i sugerišu na opasnost ili greh. Čak se i u pomenutoj bolnici pojavi senka kada imamo potencijalnu opasnost. Potom imamo ogledalo kao simbol introspekcije. U ključnim momentima, u momentima kada Keli preispituje svoje odluke, kada sama sebe procenjuje, to se obavezno dešava dok se ogleda. Takođe, u bolnici su klinci koji imaju ortopedske probleme. Sa jedne strane, klinci simbolizuju nevinost. Njihove povrede nam sa druge strane simbolizuju koliko je nevinost krhka. I onda Keli dolazi kao vitez koji štiti tu nevinost a sama ju je izgubila. 

 

S obzirom kada je film sniman, mene naprosto oduševljava Fulerov odnos prema ženskim likovima. Žene ovde nisu predstavljene kao lepotice u nevolji. Keli je slojevit i nadasve snažan lik. Njen lik je fokusiran na borbu za moralno iskupljenje i nezavisnost u društvu koje je spremno da joj sudi i definiše je kroz nešto što je ovde njena prošlost. Keli je kompleksan lik i neretko sam imao utisak da će robovati klišeima no kroz celu ovu priču ona odbija da bude svedena na stereotipe i obične moralne kategorije. Fuler je predstavlja kao osobu koja ima jasno definisan moralni kompas i uprkos svemu kroz šta je prošla, njena želja za ispravnim životom je vredna divljenja. Zbog toga, njena transformacija nije samo površinska. Ona zahteva snagu, borbu da se suočiš sa samim sobom kao i sa dvoličnim svetom u kom živiš. 

 

Kada kažem da sam imao utisak da će lik Keli ali i ceo film robovati klišeima, nekako me je svaka scena vukla na to da zaključim šta će biti. Poučen iskustvima iz većina filmova, konstantno sam se plašio da će ovaj odlutati od onog vrednog što donosi no na moju sreću, strah je bio neopravdan. Te klišee Fuler koristi kao kritiku. Ako društvo ovog malog grada uzmemo kao mikrokosmos koji se koristi da pokaže kritiku položaja žena, videćemo da su uloge žena upravo one koje im društvo nameće. Ne samo da Fuler pokazuje sa čim se žene bore, on tom sistemu suprotstavlja snažnu ženu i svi ti klišei padaju u vodu. Ne samo da žena ovde ne prihvata da bude žrtva, ona preuzima inicijativu i suprotstavlja se. 

 

Odbijanjem da nam da crno-bele likove i situacije, Fuler nas kao publiku izaziva da preispitavmo svoje predrasude i sudove. Samim tim što je glavni lik neko ko ima mračnu prošlost, laka je meta za osudu. No kada vidimo njenu borbu u sadašnjosti, saosećanje, integritet i hrabrost, ona uspeva da zadobije naše poštovanje. Ok, nećemo reći da je ona anđeo, ne možemo izbrisati prošlost. No onda pogledajmo one koji bi trebali prestavljati poštovane ljude ovog grada. Naizgled, oni su čisti i njihov moral je neupitan. No kada zagrebemo iza te slike, vidimo trulež. I onda uviđamo svu tu dvoličnost moralnih normi. Fuler ovaj film na najbolji način koristi kao kritiku društvenog licemerja. 

 

Postoji mnogo stvari pored snažne žene koju Fuler donosi u ovom filmu a moramo pomenuti jer za vreme kada je prikazan, ovakve teme su bile tabu. Prvo, Kelina prošlost prostitutke je jedna od njih. Potom, eksploatacija žena i način na koji je ona maskirana je više nego neočekivan za mene. Na kraju, najšokantnija scena u filmu (koju neću spojlovati) donosi temu koja je jeziva a siguran sam da je ovaj film jedan od prvih koji se njom bavio. Ovim pokazuje koliko društvo može da zanemari i ignoriše mračne tajne koje se kriju iza fasade pojedinaca. I onda su onaj prst i osuda zapravo usmereni ka svima nama. 

 

Fuler jasno koristi estetski minimalizam kako bi istakao likove. Nećete nigde videti spektakularnu scenografiju. U kući bogataša vidimo jedan te isti deo samo jedne sobe. Sve je prilično golo i jednostavno. Čemu ovo? Ako nemamo ništa posebno oko likova, fokusiraćemo se na njih. Fuler želi da naša pažnja bude maksimalno na njima. Neretko koristi krupne kadrove kako bi jasnije videli izraze lica i čitali emocije i unutrašnje konflikte na njima. I sav fokus na likove i njihovu interakciju nam na savršen način govori šta režiser želi da vidimo, šta je srž ovog filma. 

 

The Naked Kiss se bavi istraživanjem traume. U ovom tekstu ćemo se baviti samo Kelinom ali ona nije jedina u filmu. Njena prošlost kao prostitutke ostavlja duboke emocionalne ožiljke. No ta prošlost ne pravi od nje žrtvu već je čini odlučnom i saosećajnijom. Čak taj teret ona i koristi u svojoj borbi kako bi izgradila novi život. Imamo i projekciju njene traume gde vidimo kako se ona nosi sa situacijama koje je podsećaju na ono što je sama prošla. I onda Keli preuzima ulogu zaštitnika kako bi sprečila da i drugi ne dožive isto. Naravno, ta trauma je i dalje teret, i dalje je ona označena u društvu ali to čini njenu borbu jačom i prevazilaženje vrednim divljenju. 

 

Braćo i sestre, jasno je kao dan da je The Naked Kiss jedinstven film za period u kom je sniman. No uprkos tome što imao veliki broj prilika da nas časti klišeima, uspeo je da nam ponudi nešto potpuno svoje. Da, imamo kritiku društva - gledali smo je već. Da, imamo borbu za bolji život i promenu - da, gledali smo to već. No u centru toga je snažna, samostalna žena, to je već nešto što filmovi ovog perioda ne nude a i noviji to uglavnom rade petparački. Da li je ovaj film previše feministički - koga boli patka. Sedite i uživajte u sat i po vremena u kom će vam ovaj film isporučiti odličan kvalitet.

Zanimljivosti:
Kao i Shock Corridor (1963), i The Naked Kiss nije dobio sertifikat u Velikoj Britaniji sve do 1990. Fuler je izjavio kako je Constance Towers obrijala glavu za potrebe snimanja dok je ona izjavila da to nije istina rekavši da je nosila posebnu kapu. Kada Keli dolazi u grad, na bioskopu se vidi najava za film Shock Corridor, što je takođe Fulerov film. U prvoj sceni u firmu, ruka koja skida Kelinu periku zapravo pripada režiseru, Semjuelu Fuleru.

Naj scena: 

That is why I love you

Moja ocena: 8/10

The Last of the Mohicans (1992)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Ljubavni | Ratni | Vestern
Režija: Michael Mann
Glumci: Daniel Day-Lewis, Madeleine Stowe, Russell Means

Priča:
Mohikanci pristaju da štite ćerke britanskog pukovnika u sred sukoba sa Francuskom vojskom.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, o Danijel Dej Luisu mislim sve najbolje. Čova je predan, odličan glumac koji nas je navikao na kvalitet. No, ja jako volim Indijance, njihovu kulturu, tradiciju i bolnu istoriju. Bez ikakvog znanja o filmu, on mi se nije dopadao kao izbor za glumca koji treba da pripada jednom od plemena indijanskog naroda. U mojoj glavi on je fizički totalno neubedljiv za ovu ulogu. Sada samo mogu da kažem da mi je ovo jedna od najglupljih pretpostavki koje sam imao. Čovek ne samo da dostavlja glumu, već njegova harizma i pojava nose glavni kvalitet filma pa i prevazilaze ga. 

 

Ovo nikako nije epski film iako ga Daniel i neki detalji neretko čine takvim. Želim odmah da raščistim stvari koje mi smetaju. Film se zove "Poslednji Mohikanac" a čini mi se da nije dovoljno posvećen ne samo Mohikancima već indijancima i njihovoj kulturi uopšte. Dances With the Wolves to radi mnogo bolje. Ako volite stripove, preporučujem Magični Vetar, kod nas u izdanju Golconde ili kolekcionarsko, koje i sam posedujem, koje je izdao Libellus u Hrvatskoj. Glavni junak tog stripa je inspirisan glavnim junakom ovog filma ali taj strip na fantastičan način prenosi ono što su indijanci bili. Prvo, realno oslikava njihove poslednje borbe kao i međusobne sukobe. Realno pokazuje njihovu kulturu. A što se tiče religije, ne prikazuje je kao praznoverje već je oživljava kao fantastični deo stripa. Ako mislite da je ovo loše, onda mi odgovorite na pitanje, koja vera u sebi ne nosi dozu fantastike? Na žalost, sve te sjajne stvari ovaj film daje na kašičicu ili ne daje uopšte. 

 

Kolonijalni sukob je prikazan korektno i ono što film dobro radi, prikazuje Indijance kao nekog koga zaraćene sile koriste. Sukob dve strane u kojima Indijanci prolivaju krv kao treća. I to jeste jedna od stvari koja je dovela do tužne sudbine ovog naroda. No za nas kao gledaoce taj sukob nije nešto što nas opredeljuje. Ne biramo stranu. Protiv sukoba smo. I to jeste odlično. 

 

Jedna od stvari koja se pamti iz ovog filma je epska muzika. Jedina zamerka na ovo je što je veliki broj numera zapravo na neki način obrađena glavna tema i onda, kada na kraju filma čujemo novu, sjajnu melodiju, pitamo se odakle sad ovo i gde se krilo ceo film. Mislim da su mogli malo više raznolikosti uneti s obzirom koliko je ovo što je u filmu sjajno. Muzika je od prvog do zadnjeg momenta sjajna za atmosferu, za dramu i uživanje je slušati je, samo je trebalo dodati još nešto malo drugačije. 

 

Film neretko pati od klišea. Neke stvari su zaista mogli preskočiti. Čim smo videli engleskog oficira odmah smo znali da će biti rival i da će se služiti ljigavštinama. Čemu to služi? To čini njegov moralni obrt šokantnijim? Da, ali šok ne mora da znači kvalitet. Da je taj lik bio realističniji, njegov krajnji obrt bi bio upečatljiviji. Ako neko govno od čoveka učini dobru stvar u jednom momentu, to ga neće iskupiti za sva sranja koja je pravio. I dalje nećemo mariti za njega. Ali da, bićemo iznenađeni zar ne? E to su jeftini trikovi. 

 

No, ljubavna priča je imala fantastičnu šansu da bude patetična u gomili scena ali na kraju je ispala jako jednostavna i prilično lepa. Taj emotivni naboj je uvek bio ukomponovan u situaciju koja je trenutno bila dramatična i/ili napeta. Prilično pametna odluka jer nisi dozvolio gledaocu ni jednog momenta da se opusti i skrene misli sa opasnosti i problema. Za taj mir se moramo boriti do samog kraja. 

 

Tempo filma je odličan, red akcije i nasilja, red dijaloga i drame između likova pri čemu nemamo ni jednu scenu koja je neko gubljenje vremena ili prazan hod. Scene koje izlgedaju kao "prazan hod" su obogaćene fantastičnom muzikom koju sam već pomenuo i prelepom prirodom koja je neizostavni deo ovog filma. Samo još da su nafilovali scene sa nekim detaljima Indijanske kulture bio bih presrećan. 

 

Finale filma je zaista diglo kvalitet na viši nivo. Prvo, sama simbolika litice na kojoj se ono odvija je odlična sama po sebi. Sve što treba da nosi finale jednog filma videli smo ovde - emocionalni naboj, strah, tenziju, akciju, dramu... Sve je tu. 

 

The Last of the Mochicans na kraju nije bio ono što sam očekivao. Očekivao sam mračniju priču i tešku atmosferu ali ovo je više išlo na kartu avanture. Fali mi malo te Indijanske kulture, trebalo bi ukloniti nešto klišea ali sem toga, film je sjajna avantura sa odličnim likovima, fantastičnim Danijel Dej Luisom, uvek prelepom Medlin Stouv, sjajnom prirodom, atmosferom i dramom.

Zanimljivosti:
Da bi se pripremio za ulogu, Danijel Dej luis je živeo u divljini, lovio, pecao i živeo od zemljoradnje nekoliko meseci pre snimanja. Snimanje svake scene je tražilo barem 20 pokušaja. Na kraju su producenti tražili od Mana da neke scene prihvati takvim kakve jesu i nastavi snimanje jer su troškovi filma rasli. Preko 900 Indijanaca je učestvovalo u snimanju ovog filma. Danijel Dej Luis je vežbao sa jedinm američkim pukovnikom kako bi usavršio rukovanje puškom i unapredio borilačke veštine. On je posle snimanja bio toliko iscrpljen da je morao biti lečen zbog klaustrofobije i blažih halucinacija.

Naj scena: 

Finale

Moja ocena: 8/10

Samurai III: Duel at Ganryu Island / Miyamoto Musashi kanketsuhen: kettô Ganryûjima (1956)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Ljubavni
Režija: Hiroshi Inagaki
Glumci: Toshirô Mifune, Mariko Okada, Kôji Tsuruta...

Priča:
Musaši Mijamoto dobija izazov na duel od strane samouverenog mačevaoca, Sasakija Kođira. On pristaje da se bori sa njim za godinu dana.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, došlo je vreme da završimo ovu sagu. Nekako sam se posle gledanja prvog i drugog filma nadao da će ovaj da bude nešto što će da zaokruži priču i dostavi je na pravi način ali nisam iskreno očekivao da će ispasti ovako dobar. Ne samo da je razvio lik Musašija Mijamota do kraja, uspeo je da uveže sve što se dešavalo u prva dva filma i učini sve što smo gledali značajnijim. 

 

Musaši Mijamoto je postao ono što smo čekali. Ratnik koji pristupa borbi samo kada ju je nemoguće izbeći, samo onda kada bi odustajanje od nje značilo odricanje časti ili ugrožavanje onih do kojih nam je stalo. Zapravo, razvoj njegove ličnosti prati filozofiju Bušida i to je nešto o čemu sam mogao pisati i u prethodnim filmovima ali je bilo pametnije sačekati ovaj jer je priča zaokružena.

 

Bušido (Put Ratnika) je japanska filozofija i etički kodeks samuraja. Kada nabrojim osnovne principe Bušida, oni će uvezati sve što smo gledali u ovom filmu a vezano je za razvoj Musašija u jednu skladnu celinu. To su čast, hrabra spremnost za smrt, iskrenost, saosećanje, odanost, samodisciplina i pravednost. Kako bi zadovoljio svaki od ovih principa Musaši je prešao jedan prilično dug put. Gledali smo ga kao impulsivnog ratnika koji se sukobi sa svima - ovde ga gledamo kao čoveka koji je okupio selo oko sebe i poteže mač u krajnjem slučaju. Gledali smo ga kao izolovanu jedinku koja brine o sopstvenom opstanku, gledamo ga kao brižnog čoveka koji uspeva da poveže uz sebe čak i one koji su mu inicijalno neprijatelji. Ima dosta dobrih primera njegovog razvoja, pa ako smem reći i odrastanja, kroz film. 

 

Ono što mi je jako smetalo u prethodnom filmu je drama oko žena. Sve mi je to izgledalo kao bespotrebno komplikovanje i gubljenje vremena. Izgleda da je ta drama nevešto dostavljena u prethodno filmu jer sam tek sada shvatio šta je bila namera. Ako gledamo Musašija, on na neki način muči muku sa ženama i to pomalo iritira jer se priča vrti u krug. Ne nasedajte braćo i sestre, posmatrajte ovu priču iz ugla žena. Tu leži prava drama. Ono što nisam u prva dva filma našao a potencijalno i nema dovoljno su upravo te drame drugih likova. Drame dve žene koje pratimo u ovim filmovima su i te kako emotivne i zavređuju veliku pažnju. 

 

Ono što moram da pomenem je kakvu razliku film pravi u sva tri dela kada su moralni konflikti u pitanju. U prvom delu, Mijamoto je reagovao impulsivno, potezao oštar mač i britki jezik. U drugom delu je vagao ali je postupao užasno emotivno, neuračunljivo, često vođen onim što oseća. Musaši Mijamoto kojeg sada gledamo je čovek koji je mudar, odmeren, koji razmišlja pre nego postupi. Najveći kvalitet je odnos okoline prema njemu u sva tri slučaja. U prvom filmu on je bio neprijatelj. U drugom, odmetnik koji postaje legendarni borac. U trećem, neko koga želiš da pratiš i veruješ mu. 

 

Zanimljiv je i momenat u kom ovaj samuraj pronalazi unutrašnji mir. Onog momenta kada pronalazi svoj put, onog momenta kada postaje nepobedivi ratnik, pomisliš da je borba mačem ono što je pred njim. No upravo kada je savladao sve izazove, on pronalazi mir u običnom životu. Zašto? Zato što je ispunio ono što je bilo pred njim. Godine vašeg uspona vode ka tome da budete priznati, odlični u onom što radite. I kada dostignete taj vrh, šta vam preostaje? Mir. Sa godinama shvatite da je mir ono što vam je nagrada posle godina trke i haosa. Taj mir se pronalazi u naizgled malim stvarima. 

 

I na kraju da prodiskutujemo malo o samom duelu koji stoji u naslovu ovog filma. Kojiro i Musaši se prvi i jedini put sukobe tek na kraju ovog filma a put ka njihovom duelu gledamo prilčno dugo. Znate šta je najlepše? Taj duel je izgrađen bez trunke mržnje među njima, bez nekog spektakularnog pokazatelja njihove ratničke veštine, bez ikakve posebne drame i obrta a opet funkcioniše fantastično. Zašto? Upravo zbog tog, kako bi se na engleskom reklo "less is more" (manje je više). Vidimo poštovanje koje postoji prema obojici i njihovim ratničkim sposobnostima. Obojica su samouverena, smirena i iznad svega časna. I zapravo sve ono što želimo da vidimo od njih a vezano za taj duel je sačuvano za finale. 

 

Kao što rekoh, očekivao sam da će ovaj film fino zaokružiti trilogiju ali nisam očekivao da će da je podigne stepenik više. Kada razmislim, jako dobro je to sve tempirano. U prvom filmu je sve jako haotično. U drugom se taj haos smiruje ali i dalje tražimo pravi put sa Samurajem. U finalu pronalazimo pravi put, suštinu, emociju i sve ono što treba da je odlika ovog čoveka. 

 

Toširo Mifune je pokazao po ko zna koji put da je jedan od najvećih u istoriji. Uspeo je da bude ubedljiv u svakom od perioda u životu samuraja kog pratimo i fenomenalno izneo sve te moralne i fizičke promene. Retki su glumci koji mogu da dostave takvu raznolikost likova i njihovih karaktera. Mifune je postavio visoke standarade za mnoge koji dolaze posle njega.

Naj scena:

Duel

Moja ocena: 8/10