Rohtenburg (2006)

Alternativni naziv: Grimm Love
Žanr: Kriminalistički | Drama | Horor | Triler
Režija: Martin Weisz
Glumci: Thomas Kretschmann, Keri Russell, Thomas Huber...

Priča:
U Nemačkoj, student diplomac Keti Armstrong istražuje ubicu, kanibala Olivera Hagena. Postaje opsednuta tom temom i uplovljava u svet sličan Hagenovom.

Moj osvrt:
Pre svega da kažem da je ovaj film poznatiji po svom alternativnom nazivu. Elem, prepisao sam ovaj segment priča sa imdb-a. Zaboravite da Keti Armstrong postoji. Ona nas samo šeta kroz priču i ne služi ama baš ničemu. Niti priča ima nekog velikog uticaja na nju, niti se njena ličnost menja, niti će ona išta da uradi osim da ide na mesta koja su povezana sa samom pričom. Taj deo gde nas ovaj lik provodi kroz ceo film je dodat iz dva razloga. Prvi razlog je što je filmu zbog nevelikog sadržaja trebalo dodati još vremena. Drugo, imamo Keri Rasel što ovom niskobudžetnom filmu svakako diže rejting. Mene je obradovalo što ću u jednoj od uloga gledati Krečmana i čova je svoj posao odradio sasvim fer. 

Film je zasnovan na istinitom događaju i ono što sam o tom događaju čitao, to sam i video u filmu. Po većini izvora ovo je verodostojna verzija onog što se desilo u stvarnosti. Lik koji želi da pojede nekog i lik koji želi da bude pojeden - bolesno je to do krajnjih granica. Tu bolest ćete i videti na sceni. Upozorenje - nije baš lako za gledanje. Sam nagoveštaj je dovoljno bolestan tako da scena samo pogorša to stanje nelagnodnosti. Ko voli nek izvoli. Ja baš i nisam naročito lud za tim. 

Kada sam pisao o Argu, jedan čitalac mi je rekao kako mogu da zameram filmu kada je preslikan istinit događaj. Zamislite sada jednoipočasovni film koji prikazuje mene dok pišem. Nemojte mu zamerati da je dosadan i besmislen - ipak je to istinita priča, zar ne. E pa neke stvari ipak nisu za filmovanje. Moje iskreno mišljenje je da ni ovo nije. Onaj najbrutalniji deo filma je kopija snimka koji zaista postoji. Ne vidim tu neki umetnički dojam. Do te brutalnosti mi gledamo dva lika i njihov put ka tom sudbonosnom susretu. 

Dva pomenuta lika su zapravo samo dve užasno bolesne želje. Ti ljudi nemaju apsolutno ništa druržgo u sebi. Osim "Želim da pojedem nekog",  Oliverov lik pokazuje slabo šta. Krečmanova gluma dočarava neki karakter koji je malo iščašen ali više on to dočarava glumom nego postupcima. Naravno tu izuzimam boleštinu u raspletu. Pričam o onome što vodi ka njoj. Možemo reći da donekle imamo temelj za Oliverove postupke, ali samo donekle. Nema ovde puno ubedljivih razloga za tako nešto. Kada je u pitanju lik Simona, on ostaje potpuna misterija. Imati želju da budeš pojeden, to je već bolest svih bolesti. Zašto ovaj čova ima tu želju? Niti ima motiva da bude nezadovoljan, niti mu je život loš, ali eto, on je neispunjen jer ga neko nije dovoljno izgrickao. Ne kažem da ta njegova bolesna želja nije dobro predstavljenja. Dobro je to odrađeno pa i gluma Tomasa Hubera je na visokom nivou. Ali samo postavljam pitanje "zašto?".

Najbolja scena za mene je zapravo ona kada vidim spremnost da se ostvare ove dve želje. Ok, bolesnjikavo je sve ovo ali nisam verovao ipak da može svesno doći do tog ostvarenja. Momenat u kom Oliver predano kreće na rad i kada vidimo spremnost da uradi to što želi i jeste onaj najveći užas. Taj momenat nije deo raspleta ali vam opasno nagoveštava šta vas čeka. Posle ove scene, jasno je da nema nazad, jasno je ka čemu film ide a vama kao gledaocu svakako neće biti svejedno. 

Ipak, sam rasplet i jeste veliki kvalitet filma. Šokiraće vas, zgaditi vam život, udariti u stomak, izvrnuće želudac, ali opet, to mu je i cilj. Ne mogu da osporim udarac koji on svakako nosi. Moja preporuka je da se pre svega informišete o slučaju Rotenburg. Ako vas to zainteresuje a niste naročito ludi za logičnim razvojem likova, pogledajte ovaj film. Verujem da većina vas nema dovoljno jak stomak za ovako nešto tako da još jednom pozivam na oprez. Od mene film svakako ima prelaznu ocenu.

Zanimljivosti:
Film je inspirisan stvarnom pričom o Kanibalu iz Rotenburga. Kada Oliver poseti forum o kanibalizmu, naslovi tema su "Meat Hook Sodomy," "I Will Kill You," i "Orgasm Through Torture". To su sve naslovi pesama benda Cannibal Corpse. Preko dvadeset minuta scena sa Keri Rasel je izbačeno iz filma.

Naj scena:

Snimak

Moja ocena: 5/10

Predestination (2014)

Kod nas nazvan: Predodređenje
Žanr: Naučna Fantastika | Triler
Režija: The Spierig Brothers
Glumci: Ethan Hawke, Sarah Snook, Noah Taylor...

Priča:
Priča prati život agenta koji putuje kroz vreme. Na svom konačnom zadatku on mora da pronađe kriminalca koji ga je izbegavao kroz vreme.

Moj osvrt:
Tamo negde pre nego što sam batalio pisanje na sve strane su pitali "Jesi li gledao Predestination, jesi li gledao Predestination...". Elem, ljudi su tražili mišljenje pa sam posvetio vreme i ovom filmiću. Najveće diskusije se vode oko teme putovanja kroz vreme i kako je to prikazano u filmu na besmislen način. Vest za sve - svaki film koji se bavi putovanjem kroz vreme je inicijalno besmislen pa čak i neki klasici poput Terminatora. Ni jedan od njih ne gleda na paradoks putovanja kroz vremena, ni jedan od njih ne koristi Ajnštajnovu teoriju koja bi mogla biti potencijalno rešenje tog paradoksa. To nam ne smeta da Terminator smatramo masterpisom. Tako da ako vam se ovaj film ne sviđa, bolje smislite ubedljiviji razlog. 

Iskreno, očekivao sam film prepun putovanja kroz vreme i promena priče. Druga polovina filma je takva, prva je nešto sasvim drugo. Pozdravljam ovu ideju pre svega jer imamo priču jedne osobe i oko te priče se vrti sve ostalo. Evo zašto je to sjajno. Prvo, naracija je ovde odrađena odlično. Ceo tok priče će vam akteri držati pažnju bez ikakvog problema. Drugo, imamo tu neku priču o nekom tamo bombašu. Ako razgovor ova dva aktera gledamo kao na razrešenje te misterje, to opet pije vodu. Treće, kreira se kakva takva drama tako da imamo i motive a to često manjka u filmovima novijeg datuma. Moram još jednom ponoviti, naracija je perfektna i odlično vas uvuče u priču. 

E sada, tu imamo i jedan veliki problem. Imamo sjajnu naraciju koja vas drži u priči ali problem je što je priča užasavajuća gluparija koja ima mesto samo u crnoj komediji. Ima nekoliko odličnih elemenata koji treba da nose dramu, imamo tragične događaje koji treba emotivno da slome jednog od likova - a mi se sve vreme baziramo na igrama i igrarijama. Cela priča se bazira na "šta koji moj" momentima. Ne kažem da to nije zanimljivo. Ume to povremeno da nasmeje i priča u celoj svojoj bizarnosti uspeva da zainteresuje ali je u osnovi svega jedna tema za tabloide. Ako na tome zasnivaš dramu, u startu si pogrešio. 

Predestination pada upravo tamo gde je trebao da trijumfuje. Hajde da zanemarimo da je priča koju slušamo velika šarada. U njoj ipak ima stvari na kojima možeš da zasnivaš neki zaplet. Možeš da dovedeš do nekog vrhunca priče i kako tako pristojnog raspleta. Ispostavlja se opet da su cirkuski trikovi iznad svega. Ne kontam zašto to toliko fascinira ljude. Zašto su danas nelogični glupavi obrti cenjeni kao majsorstvo a smislena priča bačena u zapećak? Predestination je izrazito glup film. Razlog za to je glupa potreba da se prave obrti. Nemam ništa protiv kada imaš temelj za tako nešto, ali praviti obrte u filmu u kom imaš tri lika a zapravo samo dva bitna, priznaćete da je izrazito glupa odluka. Predestination ne poentira na drami gde je imao temelj. Nestalo dete je užasna tragedija ali očigledno je bitnije napraviti obrtovog obrta obrtov obrt. 

Druga stvar zbog čega je ovo neverovatno glup film je rezultat cele priče. Vi koji se ne slažete, sačekajte momenat. Ok, verujem da su vas iznenadili krajem i možda još nekim obrtima. Budimo realni, iako postoji i poneki solidan, ćešći su oni koji opasno vređaju. Ali nije u tome štos. Kada se film završi ako vam ne smrdi ono što ste videli onda moram da kažem da ste prilično otporni. Sećate li se onih slika iz južnoameričkih sapunica koje služe za tešku sprdnju. Predestination je upravo to. Veliki spojler ide do kraja ovog pasusa pa ukoliko želite da gledate film, pređite na sledeći pasus. Predestination je ostvarenje snova logike iz tih sapunjara jer zapravo možeš da budeš sam svoja keva. Ne samo to, možeš da postojiš zbog samog sebe i takvim postojanjem gde si sam sebi keva kreiraš širu priču koja uključuje mnoge likove. Ako si sam sebi svrha, zašto bi ostalima bio bitan? Zašto bi tvoja priča uopšte interesovala nekog? Ako vam ovo nije slomilo mozak, pogledajte Predestination.

Premalo je ovde sadržaja da bi ovaj tekst bio nešto veći. Moram samo da rekapituliram nekoliko stvari kako bih odbranio ocenu koja je visoka za ovakvu glupost. Imamo odličan dijalog između dva lika. On je toliko dobar da idiotska priča koju prodaje izgleda potpuno pitko. Imamo brdo obrta koji ćete videti i pre nego što se dogode ali neki od njih izgledaju blesavo i pripadaju ovako glupavoj priči. Van toga, Predestination je dobra hrana za one koji ne žele da misle već samo da odmore mozak uz neku glupariju. 

Međutim kako ovo prodaju kao odličan film, moram da napomenem još nešto. Kada sam obustavio pisanje, nerviralo me je i to što su gomilu smeća prodavali kao remek dela. Povraćalo mi se od poređenja prosečnog Interstelara sa Odisejom u Svemiru. Ne možeš porediti monumentalno ostvarenje sa filmićem o supermenima, ljubavi koja spašava svet i prevazilazi granice. Onda su poredili Gone Girl sa Hičkokom zbog nekih skrivenih psiholoških majstorija. Da li vam je Hičkok nekad servirao idiote kao likove? Da li vam je predstavio priču koja vređa inteligenciju da bi vam prikazao nešto veliko? Da li vam je dao nešto banalno da bi u tome tražili poruke? Nije. Zapravo, svo to forsiranje nedela za velike filmove je još jedan od velikih razloga zbog kojih sam prestao da pišem. Prestao sam da verujem u sopstveni izbor i pomislio sam da postajem džangrizalo. Možda sam postao prekritičan. Možda je većina zapravo u pravu. Ostavio sam stvari da odleže. Mislite da priznajem grešku? O ne. Nema tu greške. Stvari sam nazvao pravim imenom. Gone Girl je glupost, Interstellar je ok za razbibrigu, drugi deo Hobita je šareniš za bebe, Predestination je glup, Finčer je pokojni, Nolan se prodao za spektakl koji leži masama, a Džekson je netalentovani patetikoljubac. Nisam se naravno ohladio od novih filmova. Ima tu stvari koje i te kako želim da pogledam, ali da prihvatim period u kom mi svaki visokobudžetni film prodaju kao nešto što menja igru - nema teorije.

Zanimljivosti:
Film je zasnovan na priči Roberta Hajnlajna "All You Zombies". Jedna od njegovih knjiga se može videti u filmu kako stoji uz pisaću mašinu.

Naj scena:

Uvod

Moja ocena: 5/10

Avengers: Age of Ultron (2015)

Kod nas nazvan: Osvetnici: Era Altrona
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika
Režija: Joss Whedon
Glumci: Robert Downey Jr., Chris Evans, Mark Ruffalo ...

Priča:
Kada Toni Stark i Brus Baner pokušaju da pokrenu program za zaštitu, stvari polaze po zlu i Zemljini najveći heroji moraju da zaustave zlog Altrona u njegovom pohodu.

Moj osvrt:
Prvi Avendžersi su bili opasno zabavan film. Nisu išli na pametovanje, nisu bacali kartu na dramu već su dostavili stopostotnu zabavu. Upravo tu je omanuo Kapetan Američki Predsednik propovedajući stavove svojih očeva u zanosu poštovanja nevelike istorije. Moraš da znaš šta prodaješ u filmu. U prvim Avendžersima su to znali. Nisam bio naročito uzbuđen najavom drugog dela. Plašio sam se da će odlutati čak i od obične priče i dostaviti samo neprestanu, dosadnu i/ili praznoglavu akciju. 

Stark je kreator mnogih opasnih stvari. Gikovima, nerdovima i mojoj ostaloj voljenoj sabraći i voljenim sasestrama on je možda i najdopadljiviji lik. Za razliku od većine koji imaju supermoći, on koristi kefalo. Videli smo šta sve ume da napravi i uživali u nekim njegovim kreacijama. Ideja da njegova kreacija bude ono što će da se okrene protiv Osvetnika zapravo i nije tako loša. On svakako želi da stvori nešto što će da koristi svetu umesto samih heroja. Dakle to što bi on stvorio treba da bude jednako moćno ako ne i moćnije. Samim tim imamo vazda opakog neprijatelja. 

Upoznajemo i nove likove. To su neki simpatični blizanci koji su inicijalno zlikovci. Ono što mi se nije svidelo, potpuno je nejasna slika o njima. Sve što znamo je da su unapređeni. Onda vidimo da lik brzo trči. Aha, trči brzo i mislimo to je to. Onda vidimo da devojka zna da se igra mozgom drugih ljudi. Aha, ona može to. Pa onda vidimo isto tako da ona poseduje moć telekineze. Aha ona može to, mada je ove dve stvari čine potpuno nezaustavljivom. I onda kad nam se tako nabacuju stvari, mi očekujemo da ovi likovi mogu svašta a to ne valja. Mnogo su nedefinisani i nisu dobro iskarakterisani. 

Ovo što jedno od njih može da utiče na glave drugih mi se nikako nije svidelo. Sve to izgleda isforsirano. Hteli su da okrenu Osvetnike jedne protiv drugih ili da im razbiju ekipu i moralo je tako što će neko da im se igra glavama. Jasno nam je da je čovek sam sebi najveći neprijatelj ali do toga su mogli da dovedu na neki drugi način. Koliko god da su superheroji, oni su i ljudi. Čovek greši. Bilo ko od njih je mogao da napravi grešku. Očigledan je strah scenarista da ne uprljaju nekog od likova i onda su to odradili na ovakav način. Uprljaj lika ali mu daj šansu da se očisti. Dobićeš mnogo veću priču od ove pizdarije. Možda ćeš čak dobiti i dramu vrednu pažnje. 

Nisam čak fasciniran ni načinom kako je Altron zamišljen. Inicijalno je to dobro jer ima veliku sposobnost i prilično neograničenu moć. Ali kako su učaurili tu moć u robota, sve je postalo nekako već viđeno. Gledali smo i takve i onakve robote. Daj nam nešto novo. Fazon je što ovaj robot ima kao neku čoveku karakterističnu svest. I onda vidimo u robotu sarkazam, vidimo neka rezonovanja na koja nismo navikli. Ok, to je ono što manjka današnjim naučno fantastičnim filmovima - fantastika. Ali nekako mi je ovo izgledalo skrnavo. Robot koji deluje opasno je jedna stvar. Ali ako ovog robota zamenimo sa neverovatno inteligentnim zlikovcem koji komanduje armijom robota, to može da izgleda mnogo bolje. Recimo Bejn u Povratku Mračnog Viteza je jedno vreme građen opasno. I tu vidiš da je on neko koga bi se plašio u realnom životu. Naravno, na kraju su besmislenim preokretom uspeli da od njega naprave običnu kučku pa je taj negativac postao potpuno nebitan. Altron mi nije naročito ispirativan kao lik. Jedino gde on radi posao je kao opasnost.

Kada sam video da se Altron kao program proširio internetom, pomislio sam da su Avendžersi prilično nadrljali jer na ovaj način čovek ima pristup svemu. Ali i to nije naročito dobro razrađeno. On traži tamo neke kodove za nuklearne rakete. Kao da su to jedine nuklearke kojima može da pristupi, kao da je to jedini način da upropasti svet. U principu, činjenica da je Altron i online je isto tako bitna kao da su nam rekli da je dobio pristup bazi Telefonskog imenika Šapca iz 1956. Što si ga koji moj kačio na net kad ne zna da ga koristi. Dakle još jedan dokaz traljavosti koju film nije uspeo da ispegla. 

No da se vratim još malo na one blizance. Obično volim da saznam uzrok zašto je neko zao. Oni žele da unište Avendžerse jer mrze Tonija Starka. Šta je uzrok mržnje? Njihovi roditelji su nastradali od bombe koju je proizvela tadašnja Starkova fabrika oružja. Ok, jedno je ako si pacifista pa si protiv pravljenja oružja ili šta već. Ali ovo je isto kao da su želeli da dignu fabriku Mercedesa u vazduh zato što im je neko zgazio roditelje automobilom pomenute marke. Mislim hej, vidiš šta Osvetnici rade, vidiš da su branioci i mrziš ih iz tako nekog razloga. Morali su ovo bolje smisliti. Mogli su iskoristiti nesrećan slučaj koji bi povezali sa delanjem Tonija Starka. Ovako je razlog baš besmislen. 

Avendžersi 2 uvode nešto što je u kecu zanemarljivo a to je drama. Nije ona ovde uvek dobra ali nekada i nije tako loša. U najvećem broju slučajeva je zapravo nebitna. No, pozdravljam ideju iz jednog veoma bitnog razloga. Na taj način daješ superheroju novu dimenziju. Možeš da pokažeš njegove motive, možeš da vidiš šta su mu slabosti i strahovi. Kažem, to ovde nije tako impresivno ali nije ni dosadno kao u novom Super Menu gde su smorili od velikih govora. Npr. za vrsnog strelca nismo znali da ima porodicu. Time oni ovde žele da nam skrenu pažnju da je on ipak običan čovek i da i te kako ima šta da izgubi. Zapravo ovo je ovde i solidno s obzirom da taj lik nije jedan od onih najglamuroznijih. 

Najviše se potencira na vezi Brusa Banera i Nataše Romanov. Nije ovo loše ali je već viđeno. Išli su po tankoj liniji između podnošljivog i patetičnog ali su ostali na koliko toliko dobrom putu pa servirali nešto osrednje što može da prođe. Ja bih iskreno ovde igrao na veseliju kartu, na potpuno odsustvo patetike, na avanturu i humor. Šta fali što on iz čista mira može da se pretvori u zelenog uništitelja? To bi baš bilo opičeno. Donelo bi nove scene humora a humor je svakako prihvatljiviji od patetike. 

Pošto pomenuh humor, nastaviću o njemu. Ovo je i dalje odlično. Akcija se zaleti i umesto da dosadi, oni tu ubace humor koji vas prilično nasmeje. Potom scene koje premoste akciju su bogate dobrim fazonima. Gomile usputnih dobacivanja sadrže sjajne šale. Kada likovi razmene par fazona između njih se napravi odlična hemija i eto sjajnog recepta kako se to radi. Nekako, taj humor između njih izgleda prirodno i dobijemo utisak velikog prijateljstva i odličnog poznavanja. Takođe, šale su tako pravljene da likovi mogu da ih muzu ceo film. Konstantno mogu da nas podsećaju na njih varijacijama i uvek ćemo se slatko nasmejati. 

Upravo ta hemija između likova je odlična. U prošlom filmu jesu bili tim ali je sve to bilo u fazonu da svako radi svoje. Onakvim humorom između likova su dostavili povezanost. Samim tim, njihova grupa je bitnija i raspadanje takve grupe je bolnije. Ta saradnja se vidi i u borbi gde su solidan broj scena posvetili timskom radu. Taj timski rad je ovde prikazan kao stvar poverenja. Svako svakom praktično dozovljava da se pokaže, svako svakom pomaže da se dokaže. Tako svako pokaže ono u čemu je najbolji. Upravo te scene donose odličnu akciju i sjajnu zabavu.

Ono što mi posle gledanja nikako nije jasno, to su Altronovi ciljevi. Prvo se okači onlajn pa tamo ne radi ništa posebno. Misilm traži kodove za lansiranje nuklearnih raketa ali od toga nema ništa. Ništa od dostupnih podataka nije uspeo da iskoristi u sukobu sa Osvetnicima. Takođe, prodaje nam se priča o nekom nadčoveku ili šta već. I to mi nije jasno. Zašto je to Altronov cilj, šta time želi da postigne. Zapravo, najveći problem su ta širenja moći ovog lika. Šire mu moć nenormalno a on i dalje izgleda kao obični robot. Trebali su da idu na manju sliku i drže se jedne priče. Ne shvatite pogrešno, sve je ovo pitko, čitko, veoma gledljivo, opasno zabavno ali ne mogu da se otrgnem utisku nabacanosti. 

Kada je akcija u pitanju, potrudili su se fino. Sve to izgleda blješteće a akcija je prilično pitka. Nije kao npr u prvom delu Hobita gde se Legolas odrazi kapkom pa se dočeka na uho, pa rotira na laktu, pa skoči kao Dragutin Topić itd. Batali takve stvari. Ovde vidimo normalno šibanje i onda nam povremeno prirede neku akrobaciju. Ako konstantno gledamo akrobacije, prestaće da budu impresivne. Ako gledamo regularno šibanje u koje ubace akrobaciju, to već izgleda mnogo bolje. 

Naravno, superherojski film danas ne umeju da naprave bez velikih govora i velikih reči. Nisam protivnik toga iako mi uglavnom ide na nerve. Nekad to zvuči opako i probudi onog klinca u meni. Recimo u starom Sudiji Dredu kada Slaj kaže It's a lie! The evidence has been falsified! It's impossible! I never broke the law, I AM THE LAW!, na to njegovo I am the law sve stane i shvatite da je to što govori veliko i da je istina. Takođe, koliko god ta rečenica zvučala preterano (mada sam je našao u Presfildovoj knjizi a on je istoričar), u filmu 300 Leonida kaže: Spartans! Ready your breakfast and eat hearty... For tonight, we dine in hell!, ok, preterivanje je to, ali ne možete da kažete da ne zvuči popaljenički. Digne adrenalin donekle. U ovim Avendžersima imamo jednu stvar vrednu pažnje. Jedan od likova očajava zato što je napravio grešku zbog koje svi ispaštaju. Drugi mu kaže da batali očaj. Svako greši. Treba skupiti muda i učiniti nešto povodom toga što se dešava. Meni se ovo opasno svidelo. Greška je u prošlosti. Nama preostaje da vidimo šta da radimo sada. Na sadašnjost i budućnost možemo uticati. 

Ukupan utisak je da je ovo slabije od prvog dela. To je bilo za očekivati. Drugi utisak je da su i priča i likovi nedovoljno dobro razrađeni. Želeli su napraviti nešto preširoko i nisu se snašli. Pozdravljam pokušaj pričanja neke drame svih likova. Tako im daš nešto više od šarene uloge zaštitnika i možeš da ispričaš nečiju priču. Humor je odličan i to je onaj začin koji i ovaj film čini mega zabavnim. Akcija je dobra i povremeno zaista digne adrenalin. Glas Džejmsa Spajdera u ulozi Altrona je takođe odličan. Vrline filma su jasne. Mane nisu nastale iz gluposti već iz pokušaja da se napravi nešto novo a to pozdravljam. Nisu omanuli i napravili kreteniju. Jednostavno nisu uspeli da razviju do kraja sve što su želeli.

Zanimljivosti:
Skarlet Johanson je bila trudna kada je snimanje započeto tako da su sve scene sa njom snimane na početku. U nekim scenama joj je stomak čak i skriven efektima. Kada je Spajder snimio svoju prvu scenu, dobio je ovacije od svih prisutnih. Tanos je trebao biti sledeći zlikovac ali se režiser odlučio za Altrona. Spajderov glas nije menjan efektima. Sve vreme čujemo njegov prirodan glas. Toni Stark u filmu nosi majicu sa Brus Lijem. Prva reč koja se pojavljuje u filmu je "shit".

Naj scena:

Hulk stiže u pomoć. Upravo onaj klinački adrenalin koji je potreban ovakvim filmovima.

Moja ocena: 7/10