Rain Man (1988)

Kod nas nazvan: Kišni Čovek
Žanr: Drama
Režija: Barry Levinson
Glumci: Dustin Hoffman, Tom Cruise, Valeria Golino...

Priča:
Otac sebičnog japija Čarlija Babita ostavlja bogatstvo drugom sinu, savantu Rejmondu. Kako bi došao do novca, Čarli odvodi brata sa sobom.

Moj osvrt:
Pre svega o nečemu što nije tema ovog filma. Vi koji ste duže sa mnom, sećate se starog, skrnavog ocenjivanja koje je blogger podržavao. To je brisalo ocene samo tako. Našao sam ovaj alternativni ali eto, oni se momci zaigrali pa su nešto menjali pa su te stare ocene kao sačuvane ali ne radi sistem za ocenjivanje. Videćemo u narednim danima da li će to da proradi. Ako nađem vremena, možda se pridružim njihovom timu da im pomognem pa se vrate one prethodne "zvezdice" gde će biti sačuvana vaša ranija ocenjivanja. Ako ne, ostaće ovaj sistem sa 10 zvezdica pri čemu su sve stare ocene izbrisane. Videćemo. Meni je svejedno. Ako vam je ovakav sistem sa 10 zvezdica bolji, ostaviću njega. Ovo je svakako poslednja šansa koju im dajem. Nadajmo se da će ovo da radi. Vi kako stignete, zbog ljudi koji nisu gledali filmove koje komentarišem, zvezdirajte ono što ste pogledali. 

A sad o Kišnom Čoveku. Ne mislim da je ovo savršen film ali mislim da ima jednu savršenu ulogu kao i jednu poruku. Film pokazuje kako zapravo malo poznajemo čak i one najbliže i koliko nekada nismo spremni prihvatiti nekog drugog. Zašto? Pre svega što pravimo razlike među nama. E to gledamo kroz lik Čarlija Babita (Tom Kruz). Zašto pravimo razlike? Npr. zato što smo postigli neki uspeh u poslu pa smatramo da smo iznad drugih. U situaciji smo da dominiramo u svom poslu, da imamo neke ispod sebe. Umesto da nam to bude samo položaj na poslu, mi se tako postavljamo i ljudski. Zato Čarli ne oseća potrebu da se otvori nekom, ne oseća potrebu da sasluša nekog. Pokazao je da može da upravlja poslom, samim tim smatra da je sposoban da upravlja ljudima. Ako on u poslu nema nikog kome odgovara, on smatra da su njegovi potezi jedini ispravni, da ne mora nikom da ih pravda. Zašto bi to preslikavali na život? Zato što nam je svaka pobeda zlatna i što tako lako uzdignemo sebe. Ne možeš to preslikati na život. Zato što nisi navikao na zajedničku odluku niti dogovor, ne možeš očekivati da te osoba koju voliš slepo sluša. Zbog svega toga, Čarli je jedna egoistična bulja i kao takav mi savršeno odgovara u ovom filmu. Mislim da nisu smeli da u ovolikoj meri izgube ovolikog egoistu u toku filma. 

Sledeći razlog zbog kog odbijamo druge je zbog svih onih prednosti koje imamo naspram njih. Bilo šta je dovoljno da isključimo bilo koga. Da li smo fizički dominantniji, lepši, da li smo bogatiji, obrazovaniji, da li smo zdraviji nije bitno. Sve to vidimo kao svoje prednosti. Nije problem samo što uzdižemo sebe već što spuštamo bilo kog drugog. Dok si klinac, tu možeš da shvatiš u čemu grešiš i da izbaciš takve pizdarije iz glave. Ako odrasteš sa tim stavovima, odrastao si u malog čoveka, šta god činio. Jednostavan i donekle sasvim bezazlen primer ovog što pričam: Negde pri kraju osnovne škole, dok sam trenirao basket, klinja 3 godine mlađi je hteo da me izazove. Sve što mi je rekao je da ima šansu da me dobije nekada. Samouvereno sam mu odgovorio da nema teorije. I klinja je dobio mene, koji sam tada trenirao i igrao za školu, klinja koji nije privirio ni tom timu niti treningu. Zašto? Zato što sam ga već isključio kao ozbiljnu pretnju i nisam ni gledao šta može. Nije sporno bilo da sam bolji u tom sportu od njega, ali ta jadna osobina je potrla sve moje vrednosti. Umesto da učim od njega i ja njega naučim, napravio sam sebe budalom. Na taj način shvatiš neke stvari. Možda zvuči glupavo ali to je jedan mali pokazatelj ovog o čemu pričam. 

Eto vam razloga zašto je Čarli isključio Rejmonda iz svakog razmatranja. On nema psihički problem poput svog brata, on uživa u sasvim normalnom životu po njegovom mišljenju. Šta je zapravo normalno? E to zavisi od čoveka. Možda neko drugi ne bi smatrao da je živog koji vodi Čarli normalan. Zašto bi onda Rejmond  mislio da život koji on vodi nije kakav treba da bude. Pogledajte Čarlija - on je ogorčen, besan, u žurbi, u panici, u problemima. Pogledajte Rejmonda, on uživa u sitnicama, voli stvari onakve kakvim ih on postavi, uplašen je u nekim situacijama kojima on ne prinosi a najveću traumu mu je ostavila situacija kada je mogao povrediti drugog. Recite mi, ko je onda ovde "normalan"? 

Kada zapravo prihvatamo nekog? Prvo i najjednostavnije, dovoljan je mali gest dobrote kojim će nas neko pridobiti. Može razlog biti i korist koju možemo izvući iz nekog. E tu mi se ovaj film dopao. Čarli počinje da prihvata Rejmonda prvo kada sazna za njegovu dobrotu koju mu je pružao. Drugi korak je nešto što je ljudima zabavno i što je predstavljeno kao zabava o zapravo to nije. U pitanju je scena u kockarnici. To je klasično iskorišćavanje. To mi je ok sa strane egoističnog bulje od Čarlija. Pronašao je način kako može da se ovajdi o osobu za koju uopšte ne mari. Sa druge strane, Rejmondova pomoć je upravo taj drugi gest kojim pridobija Čarlija. To je odličan pokazatelj. Osim ako nisu potpuni moroni, ljude uvek možeš pridobiti i pobediti dobrotom. Dobrota razoružava. To mi se dopada sa strane što Čarli konta kakva je bulja bio. Sa druge strane, ne verujem u tako veliku promenu u Čarliju. Može sve ovo da pokrene u njemu neki nagon da želi da se iskupi ali za ovako epohalnu promenu potrebno je mnogo više. 

Osobu upoznajemo tako što otkrivamo njene vrline. Čarli otkriva neke neverovatne sposobnosti koje Rejmond ima. Svaka normalna osoba se divi velikim umećima drugih ljudi. U tome je ovde caka. Čovek kojeg je odbijao, čovek od koga nikada ne bi tako nešto očekivao pokazuje nešto neverovatno. Zašto nas takve stvari iznenade? Dao sam vam primer gore. A Setimo se i Suzan Bojl. Tako je lako bilo smatrati je za prostu ženu jer nikako nije izgledalo da će njen nastup izaći na dobro. Dokle je trajala sa sumnja i sprdnja? Dok nije zapevala. E to je onaj šamar ljudima koji odbacuju druge samo zašto što su po sopstvenoj proceni ispred njih. Rejmond pokazuje sposobnosti o kojima Čarli ne može ni da sanja. Eto ga majstore, čovek kojeg smatraš mentalno inferiornim pokazuje superiornost u poređenju sa tobom. Zašto sada ne smatraš sebe neukim? Ok, tako upoznajemo osobe a kako ih prihvatimo? Lako je prihvatiti ovakve sposobnosti, lako je prihvatiti silne vrline ali zaista prihvatamo osobu kada nam njene mane ne smetaju. Dobrota i stvari koje je Rejmond uspeo pokazati čarliju su pobedili njegov egoizam. Teško da je on tu mogao ostatit neprihvaćen uprkos stvarima kojima odbija Čarlija. Nikada ne procenjujte osobu po sebi, dozvolite da vam se ona prikaže u svojim vrlinama i manama. Ako vam pokaže dobrotu, dovoljno je da vas pridobije. Dobrota se ne sme zaboraviti. 

Na kraju dve tehnikalije. Prvo muzika. Cimer je napravio odlične i čuvene melodije ali mi nekako nisu legle u ovu dramu. Suviše su mi zvučale avanturistički i futuristički. Druga stvar je maestralna Hofmanova gluma. Ovo je jedna od onih uloga koje ostanu večne i neponovljive. Čovek vas uspe nasmejati, rasplakati, iznervirati, oraspoložiti i ono najbitnije, pridobiti. Stojeće ovacije za Hofmana koji ništa manje i ne zaslužuje. Tu se film poigrao sa tragedijom stanja u kom se Rejmond nalazi a mislim da su morali samo još malo ući u tu priču. Užasavajuće je kada ne možete da doprete do ljudi do kojih vam je stalo. Jedna je stvar kada one nisu fizički prisutne ali užasna je stvar kada je ta osoba uz vas a nemoćni ste da doprete do nje. Taj užasavajući osećaj je tek malo dočaran ovde. Sve u svemu, Rain Man je jedan od onih filmova koji moraju da se odgledaju. Teško da u njemu nećete naći nešto što će vas zadovoljiti. 

Zanimljivosti:
Scena na aerodromu u kojoj Rejmond priča o avionima koji su pali je isečena iz prikazivanja ovog filma u avionu. Jedina kompanija koja je ostavila tu scenu je Quantas jer je ta scena i odlična reklama za njih. Scena u čekaonici u kojoj stariji čovek priča o Pony Express-u je realna. Čovek im je pričao o toj temi a režiser je namerno ostavio tu priču u filmu. Scena sa puštanjem gasova u govornici je improvizacija dva glumca jer je Hofman zaista prdnuo. Hofman kaže da mu je to omiljena scena. Ono što Rejmon kaže o Kvantasu je tačno. Njihov avion se nikada nije srušio. Hofman i Kruz su sumnjali u uspeh filma. Hofman je proveo mnogo vremena sa savantom Kim Pikom koji je i bio inspiracija za lik Rejmonda. Scena u kojoj Rejmond nasloni glavu na Čarlijevu i kaže "My main man Charlie" je Hofmanova improvizacija. Rejmond je zapravo trebao biti srećan i prijateljski nastrojen. Hofman je lobirao da on bude ovakav kakvog ga vidimo u filmu. 

Tri nedelje posle početka snimanja Hofman je bio razočaran sobom i tražio je od režisera da zove Ričarda Drajfusa da ga zameni u ulozi. Kruz i Hofman su vežbali dok su se vozili na snimanje. Nekada su i menjali uloge. De Niro i Džek Nikolson su odbili da glume Rejmonda. Prvi holivudski soundtrack za Hansa Cimera. Jedan od omiljenih filmova Princeze Dajane. Hofman je proveo nekoliko godina sa porodicama u kojim je neko od članova bio autističan. Scena u kojoj Rejmond otkriva svoj nadimak Rain Man (Kišni Čovek) je snimljena iz jednog pokušaja. Hofman je insistirao da Rejmond bude savant umesto da bude umereno retardiran. U restoranu u kom Rejmond izbroji čačkalice koje su ispale kelnerici danas stoji mural sa likovima Čarlija i Rejmonda. Takođe, sve čačkalice koje su tu ispale na pod su presvučene bronzom i smeštene na taj mural. Film sa najvećom zaradom 1988. Beri Levinson (režiser) nije znao da je činjenica o Kvantasu tačna. Jedini film koji je osvojio i Zlatnog Medveda i Oskara.

Naj scena:

"...My main man Charlie..."

Moja ocena: 8/10

Crni bombarder (1992)

Žanr: Drama
Režija: Darko Bajić
Glumci: Dragan Bjelogrlić, Anica Dobra, Srđan Todorović...

Priča:
U Beogradu, DJ dolazi u sukob sa vladajućim sistemom zbog stvari koje iznosi u svojoj radio emisiji. Kada mu ukinu emisiju on odlučuje da uzvrati udarac.

Moj osvrt:
Crnog Bombardera sam gledao prvi i poslednji put negde u osnovnoj školi. Naravno da tada nisam uspeo da shvatim ovaj film na pravi način. Kasnije kada sam gledao neke isečke iz filma delovalo mi je da je on usmeren direktno ka režimu devedesetih i nije mi izgledalo da ima neku veću dubinu. Fazon je u tome što je ovaj film poruka svim režimima, svim sistemima koji žele apsolutnu moć ali i ljudima koji su podčinjeni tom sistemu. Crni Bombarder nije samo film protiv sranja koja su nam se dešavala, ovo je film protiv svih sranja koja nam se i sada dešavaju i koja će nam se dešavati. Ovaj film poput njegovog glavnog heroja pokušava da nam probudi svest o tome da možemo ustati protiv sistema koji nas gazi. Ako Slobomrsci ili Sloboljupci kažu da je ovo isključivo usmereno protiv ondašnjeg režima oduzimaju neverovatnu vrednost ovog filma a to je svevremenost. 

Ono što sam primetio, slike grada su sjajno osmišljene. Kada vidimo scenu iz vazduha, grad izgleda sasvim ok. Međutim, svaka scena gde vidimo neku ulicu, svaki krupniji plan grada konstantno pokazuje ruiniranost. Ne mogu da vam opišem koliko je ovo dobro. Ok, ono što se vidi na površini je to da se grad raspada. Isto je tako sa ljudima. Možda oni izgledaju dobro ali su u dubini duše ruine. Nebriga sistema jeste jedan od uzroka. Nikoga iz tog sistema ne vidimo tu u ulicama. Tu smo samo mi, obični ljudi. Osvrnite se oko sebe. Pogledajte malo bolje ulice kojim hodate, pogledajte ulice i kojima ređe idete, pogledajte lica ljudi koje srećete. Da li ste zadovoljni na šta vaš grad, vaša varošica i vaše selo liče? Da li vidite u tim ljudima ono što želite? Ako niste zadovoljni verujem da ćete poput mene kenjati o lošem sistemu, pljuvaćete one iznad, one što su vladali, ove što vladaju, one što će vladati. Ali pogledajmo malo u sebe. Šta smo mi zapravo učinili da do ovoga ne dođe? Šta smo učinili da promenimo ono što nam se ne dopada, što nas drži na dnu? 

U sistemu o kom je reč, glava ne vredi mnogo. U jednoj sceni vidimo da neko nasumično puca u glavnog lika i njegovu devojku. Koliko ljudski i život može da vredi ako se ne ceni, ako se ne neguje, ako ceo sistem gazi po svemu onome što čovek zapravo predstavlja. Zašto je ovde odabrana nasumična meta? Zato što je svako od nas meta. Svako od nas može da nestane. Šta ostaje posle toga? Ako ne dođe do osvešćenja ostaje brzo zaboravljeni naslov u novinama, malo osuđivanja i bol onih koju su izgubili. Ako neko može nasumično da gađa na ovog momka i devojku, može da gađa u bilo koga. Šta možeš da uradiš kao meta? Možeš da bežiš, možeš da se skrivaš ali pitanje je dokle možeš da doguraš tako. Pre ili kasnije meta će biti pogođena. Možda je onda vreme da ustaneš, da podigneš glas i usprotiviš se. 

Vidimo snage reda i zakona koje brinu o nebitnim stvarima. Mala scenica koja pokazuje kako su zapravo predstavnici zakona najobičnije karikature. Pridikovaće vam zbog najglupljih mogućih stvari, kažnjavati vas za nepostojeće kazne, glumiti autoritet koristeći vašu nemoć a svoj položaj. Ok, postoje stvari koje su za kaznu. Isto tako, postoje stvari koje su za upozorenje i edukaciju. A šta je sa zaštitom? Da li su ovi likovi tu kada treba da vas zaštite? Naravno da nisu. Cela ta mašinerija je smejurija. Saobraćajci će vas kazniti za nedovoljnu dubinu šare na gumama, nemanje lanaca u novembru na 20 stepeni, nemanje paketa za hitnu pomoć na biciklu, nemanje potpisa u (staroj) vozačkoj dozvoli itd. A da li će nekada stajati na problematičnim delovima puta gde neretko neko nastrada? Naravno da neće. I šta je na kraju svega zakon? Zakon je ono što kaže neko kome je zanimanje dalo autoritet. Zakon je i to što neko može da uzme procenat od vaše zarade za "državni budžet". Razumite ih, treba održavati više od 40.000 službenih vozila, finansirati putovanja na sportske događaje, bahaćenja i sve te pizdarije. Da li vam je nekada bilo muka od svega toga? Ako jeste, ako imate istomišljenike, ako vas je mnogo, da li ste pomislili da i vi možete da budete zakon? 

I kada živiš u jednom takvom sistemu, ako si pogođen svim tim, normalno je da upućuješ kritiku, zar ne? Pa da, kod nas si uvek mogao da kažeš šta god hoćeš o kome god hoćeš bez ikakvih posledica, bez pičenja na Goli Otok, bez ukidanja emisija, novina, televizija, bez toga da te pojede mrak, zar ne? Zar ne?! Sistem, umesto da sluša pojedinca, on pokušava da ga učauri, obezvredi, da mu oduzme identitet i moć da odlučuje, rasuđuje da pronađe drugačiji način. Ako ne obesmisle sve ono što predstavljate, u vama će se roditi revolt. Revolt rađa ideju o promenama, želja za promenama rađa pokret, pokret rađa revoluciju. Sistemu koji dozvoli sebi da bude srušen revolucijom ne funkcioniše ni jedno čulo kako treba. Ne vidi do kakvog uništenja ljudi i okoline je doveo, slep je za užase koji se dešavaju, ne čuje nove ideje, plač, vrisak, zaveden je lažnim ukusom pobede, osećajem sigurnosti i sopstvene snage a govor se pretvorio u nerazumljivu hrpu laži i imperativa. 

Elem, rekoh da sve to rađa ideju, želju za promenom, pokret i revoluciju. Mnogi to osećaju u sebi ali retki imaju snagu da pokrenu ljude. Svakog od nas nešto ili neko može da pokrene. Ako vidite uspeh drugog, to može da vas ohrabri da i sami pokušate, dobra muzika može da vam pokrene širok sprektar emocija, nečiji veliki gest može da vam bude okidač, neka tragedija može da rodi promenu u vama. Da li je to dovoljno da vi budete pokretač? Može da bude. U tom momentu je nebitno vaše obrazovanje, vaše zanimanje, pol, seksualno opredeljenje, izgled itd. Bitni su ideja, snaga i spremnost da nešto učinite. Velika hrabrost je pokrenuti ljude. Ako kažem da to retki mogu, to ne zvuči tako loše. Premalo je takvih ljudi na žalost. Kakav je ovaj naš Crni Bombarder? Kako god izgledao o njemu ne znamo ništa. Zašto? Upravo iz onih razloga koje sam naveo. Zar je bitno ko je, zar je bitno njegovo obrazovanje? Bitno je da ima ideju, da ima hrabrost, određenu dozu ludila i veličinu da svim tim pokrene ljude. 

Moram da napomenem da je numera Crne Rupe jedan od najemotivnih instrumentala koje sam čuo u životu. Film zapravo pršti od roka. Vi koji me čitate duže znate da je to moj omiljeni žanr. Muzika za film je maestralna. Rok je vrsta muzike koja se najbolje i uklapa u celu ovu temu. Nikada pravi rok nije bio užasno popularan, nikada nije bio žestoko medijski zastupljen, nikada nije imao toliko fanova kao neke današnje zvezde ali ono što je karakteristično, rok je besmrtan. Većina današnjih zvezda će biti brzo zaboravljena. Fanovi su razmaženi. Pojavljuje se nešto novo i odmah gazi po nečemu što nije ni stiglo da zastari. To je muzika većine. Rok je, poput još nekolicine žanrova, muzika određenih. Kao što samo određeni u sebi nose bunt, ideju o promenama, revolt. Rok je zapravo muzika takvih. Film odlično eksploatiše i muziku ali i neke od majstora koji su obeležili našu rok scenu. Čoveče ako u filmu vidim Caneta onda ne može da ne valja :) 

Rekoh da je ovaj naš Crni Bombarder imao hrabrosti da kaže ono što misli. Znamo već dobro kakav odnos ima opisani sistem prema ovakvim ljudima. Pogledajmo onda koliko je taj sistem vođen jednumljem a samim tim i nazadovanjem. Prvo, ne prihvataš kritiku. Samim tim misliš da je ono što radiš 100% ispravno. Samim tim ne prihvataš promenu. Samim tim odbacuješ sve one koji ti ne veruju i koji smatraju da tvoj način nije onaj pravi. Samim tim govoriš da nećeš da menjaš nešto što možda ne radiš dobro. Samim tim pokazuješ da si zapravo umišljena veličina koju nije briga za ljude. Otrežnjenje će doći i biće bolno. Sistem ne može da funkcioniše jednoumljem i jednoličnošću. Sistem mora da se menja. Naravno da ne treba sve da prihvata ali ono što će ga unaprediti jednostavno mora da usvoji. Problem je što sistem nema pravu procenu vredosti. Sistem nam prodaje ono što njemu donosi novac a nas zaglupljuje. Svi ti rialitiji, sva ta takmićenja gde ćemo slati glasove, sve te opasne "knjige" o džet setovima i estradi i sličnim splačinama, sva ta muzika koja je prepakivanje, sve te lažne veličine itd. I sve to nije sistem uzdigao na vrh. Sistem nam je ponudio, mi smo to smeće podigli. Objasnite mi kako je moguće da ubrzo nakon smrti genija Gabrijela Garsije Markesa vi dozvolite da se objavi "knjiga" Ljubav u doba Kokaina koja aludira na naslov Markesove čuvene knjige Ljubav u Doba Kolere. Na stranu što se smeća objavljuju ali pazite kakvo je to vređanje. Mislite da nije? Zamislite da se na godišnjicu smrti Ive Andrića objavi knjiga Na Drini Orgija npr. E pa gospodo, hranite taj sistem, sistem će vas učauriti, oduzeti vam sve što jeste i postaćete jedan od mnogih sa kojim je lako manipulisati. 

E sad malo o lepim stvarima. Anica Dobra. Sve sam rekao. Šalu na stranu, obratite pažnju da posle svakih velikih problema na koje Crni Bombarder naleće se obavezno pojavi devojka. Znate onaj osećaj kada ste u najgadnijem sranju, kada vam se problemi sruče na vrat, kada ste poraženi i onda dođe nečiji osmeh i sve je onako kako treba da bude. Ne mora da to bude vaš partner kao u ovom slučaju. Može da bude vaše dete, vaš roditelj, vaš prijatelj, neko ko će vam se iskreno nasmejati itd. Kako reče Đoka Balašević "ali kad dođem kući tu si ti, e tu će tvrđavicu malo teže srušiti, to im je iznad dometa". Da bi bio pokretač, moraš da imaš nekog ko tebe pokreće, moraš da imaš motiv, moraš da imaš svoju snagu a nju ćeš naći u nekom. Lik Anice dobre je iskorišćen na genijalan način. Nema ona ovde ulogu lepojke koja treba da bude nagrada glavnom liku. Njena uloga je ovde ključna. Ona je razlog zbog kog Crni sve pokreće, ona je ta nada, ona je ono u šta on veruje. Ako misliš da je sve otišlo do vraga i da nema nade, nećeš više ni verovati da tvoje ideje mogu da promene nešto. Ali ako imaš motiv, imaš za šta i za koga da se boriš, to je već druga priča. 

Najveća misterija u filmu su famozne crne rupe tj. momenti kojih se glavni lik uopšte ne seća. Mogu to da budu lepi momenti koji su zapravo beznačajni u ovom vremenu, koji ne mogu da dođu do izražaja pored ružnih. Mogu to i da budu oni prazni beznačajni momenti lažnog zadovoljstva koji brzo padnu u zaborav. Može to da bude zapravo i snaga koju čovek ne prepoznaje u sebi, snaga koju Crni nije znao da poseduje, onaj deo sebe koji nije upoznao. I ko je tom crnilu dao smisao? Najviše naravno devojka ali postoji tu i još jedan lik. Male stvari rađaju ideju. Crni u razgovoru sa Psihom zapravo u svojoj glavi otvara pitanje koliko on sam može. On je imao snagu da ispita svoje granice. 

Rekoh, lako je imati ideju, lako je osećati bunt ali pokrenuti ljude je teško. Crni je već pokazao sve što je trebalo ali on nije najveća opasnost. Imamo mnogo likova koji imaju odlične rezone ali ne dođu do izražaja, ne uspeju dopreti do ljudi. Samom sistemu Crni nije problem, problem su oni koji bi mogli da prihvate tu ideju. On je rodio tu ideju. Kada ju je prikazao svima, kada je pokrenuo sve, to je postalo veće od njega. Njegovim uklanjanjem sistem ne bi ništa dobio, ne bi uništio ideju, učinio bi je jačom. Zbog toga Crni govori ljudima koji ga slušaju "Vas se oni plaše!". E to je ta istina. On je čovek koji je pokrenuo ljude a ljudi su snaga. Samo oni mogu da sprovedu ideju. E sad, to sam predstavio kao da je Crni ovim neuništiv. O ne. I te kako je ranjiv, ranjiviji od svih ostalih. Sistem mu ne može ništa ali mogu ljudi koji je on pokrenuo. Ukoliko oni odustanu, on postaje nebitan i nejgove ideje umiru. Zbog toga kažem da vam je sistem dao đubre a vi ste ga promovisali u kvalitet. Ovaj čovek vam daje ideju. Da li ćete je baciti u đubre? 

E sada, da je ovo film koji je promovisao ekstrem, koji je servirao takvu priču da može biti samo jedno, možda ne bi bio ovako jak. Šta ako ne možeš da srušiš sistem? Realno, to je preteško. Šta ako si svestan da je taj sistem neuništiv? E tu je kvaka. Nije ovaj film samo poruka da sistem koji ne valja treba da sravniš sa zemljom. Šta onda možeš učiniti sa takvim sistemom? Menjaj ga. Menjaj ga tako da stvari koje vrede dođu na svoje mesto, menjaj ga tako da se srušeno podigne i bude bolje nego ikada, menjaj ga tako da ideja vredi, menjaj ga tako da se svaki glas čuje, menjaj ga tako da se on prilagođava ideji a ne ideja njemu, menjaj ga tako da istina bude autoritet a ne autoritet istina. Ako nemaš snage da pokreneš tako nešto, onda prihvati ideju onog ko to ima.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni, Psiho kaže Crnom "Dobrodošao u Mašinu" što je aluzija na istoimenu pesmu Pink Floyda.

Naj scena:

"...hoću da sve ode u pičku lepu materinu eto to hoću! Da sve rasturim! Kad stvar dođe do nule, tad ne smeš da si u frci, tad ne smeš da si u depresiji, tad imaš jedino šansu da napraviš nešto novo i zato nemoj ti u tome da me sprečavaš!"

Moja ocena: 8/10

El laberinto del fauno (2006)

Alternativni naziv: Pan's Labyrinth
Kod nas nazvan: Panov Lavirint
Žanr: Drama | Fantastika | Ratni
Režija: Guillermo del Toro
Glumci: Ivana Baquero, Ariadna Gil, Sergi López...

Priča:
U fašističkoj Španiji 1944, poćerka sadističkog oficira beži u jeziv ali primamljujući svet fantazije.

Moj osvrt:
Nisam u nekoj ljubavi sa del Toroom. Nije naročito uspeo da me kupi ničim što sam do sada odgledao. Hellboy je slabašan, Pacific Rim smešan, Blade II gledljiv, Cronos ok. Međutim ono što je karakteristično za sve njegove filmove je to da su vizuelno perfektni i užasno atmosferični. Prvi put kada sam gledao Panov Lavirint, nisam se uneo dovoljno u samu priču, gledao sam na sve ovo veoma površno tako da me je bajčica smeštena u period surovosti omela da vidim ono najbolje. 

Negde na početku devojčica priča priču o ruži koja može da donese besmrtnost onom ko je ubere ali njeno trnje može čoveku doneti smrt. Odlična paralela sa realnim životom. Nemojmo ovo posmatrati kao smrtnost i besmrtnost, posmatrajmo ovo kao uspeh i rizike. Čovek se uvek plaši neuspeha. Uvek postoji taj strah da će pokušaj ostati bezuspešan i da će sve poći po zlu. Problem je što čovek proceni da će ga gubitak skupo koštati ni jednog momenta ne misleći šta zapravo dobitak donosi. To je realno jer ljudi ne žele izgubiti ono što imaju. Isto tako, činjenica je i da time propuštaju šansu ne samo da dobiju nešto veliko već da to veliko i postanu. Zašto pominjem tu malu pričicu od par sekundi? Zato što je to preslikano na film. Pogledajmo sve fantastične scene. Sve donose veliku opasnost. Onog Pana da vidim u realnom životu verovatno bih se utronjao momentalno. Od Meduze ne da bih osedeo već bi mi kosa opala. A upravo tu devojčica pokazuje hrabrost. Zašto? Zato što klinci nemaju procenu da će nešto da ih košta mnogo. Oni su neustrašivi i streme ka najvišem. Mi smo ti koji im ubijemo mogućnost da dostignu neverovatne visine. Pogledajte sve ostale u filmu, bez obzira da li su dobri ili ne. Sad neko može da kaže "pa imamo hrabre vojnike koji se bore za slobodu". Imamo, ali ti vojnici i svi ostali sem devojčice su spremni za žrtvu i to im je prva misao. Kod devojčice se vidi samo cilj. 

Da li ste se zapitali zašto samo ova devojčica vidi ova čudesa. Ok, imamo priču o podzemnom kraljevstvu i devojčici koja treba da se vrati ili šta već ali to je za mene potpuno nezanimljivo i skoro pa i nebitno ako izuzmemo par detalja. Zašto niko drugi ne vidi čuda? Zato što klinci i mogu da vide tako nešto, zašto što su otvorenog duha i spremni su prihvatiti čudo. Odrasli u glavi sprečavaju čudo, ne prihvataju ga, uzimaju za opsenu ili laž. Ne kažem da treba slepo da verujemo u bajke i da čuda treba da pršte na sve strane. Samo kažem da treba da ostanemo otvorenog uma i da prihvatimo čudo kao takvo.  Mislite li da je devojčica predodređena? Da li ste videli i jedno drugo dete u filmu, osim bebe koju ovde ne možemo uzeti za ozbiljno kada je ova tema u pitanju? Naravno da niste. Ne samo ova devojčica, svako dete bi prihvatilo čudo jer za razliku od nas odraslih oni ne ograničavaju svoju maštu. 

E sad jedina stvar koja je meni ok što se tiče te priče o princezi i njenom povratku u podzemni svet. Podzemni svet je uvek nešto na šta se gleda sa strahom, zebnjom ili šta već. Mislim, šta ispod može biti tako dobro da bi iko želeo provoditi vreme tamo. Ništa ne može da nam zameni lepote ovog sveta u kom živimo. Upravo zbog toga je i priča o devojčici (princezi) koja sanja da pobegne u naš svet iz tog podzemnog sasvim ok. Međutim imamo i tu legendu da će se ta devojčica jednog dana vratiti u podzemno kraljevstvo. Zašto bi iko ko je pobegao iz podzemnog sveta želeo da se vrati nazad? Ako vam kažem da je u našem svetu rat, da se mogu videti samo užasi, da je svaki gest dobrote sahranjen u jadu, da ljudi razaraju sve što čini njihov svet, onda sigurno imate ideju zašto bi se devojčica vratila nazad. Nije to slučajno. Kroz ceo film devojčica ne vidi ništa lepo. Okružena je mržnjom i užasima rata. Podzemni svet tu dođe kao spasenje. Toliko je daleko čovek u stanju otići u destrukciji. 

Devojčica u jednom momentu od Pana dobija knjigu koja treba da joj pokaže budućnost. Ta knjiga je na početku prazna. Nema tu nikakve magije. Budućnost sami sebi krojimo. Svi imamo neku ideju šta će se dešavati pa skoro u detalj. Tu sliku kreiramo na osnovu onoga što sada znamo. Svaka promena u sadašnjosti menja budućnost. Zbog toga su stranice knjige bele. Svi mi na neki način imamo tu knjigu i svi svojim postupcima ispisujemo tu budućnost. Budućnost se nagađa i stvara, ona se ne proriče. Kada smo već kod toga, šta mislite kakvu budućnost može predvideti devojčica koja živi u ovakvim užasima? Njoj ostaje nada da se ta budućnost neće ostvariti. Zato je ona neustrašiva u borbi kroz taj fantastični svet. To je njena borba za nešto bolje. 

Ta slika budućnosti je svakako velika tema ovog filma. To vidimo i u fenomenalno kreiranom liku negativca. Iako je on suvo zlo, pokazuje neke velike vrline. Pre svega poštovanje i idealizovanje slike oca. Očevi postupci ga obeležavaju. To je sjajo prikazano. Mi smo zaostavština onih pre nas, kao što će naša deca biti naša zaostavština. Takođe, velika opsesija ovog čoveka je i slika koju će ostaviti svom sinu. To je užasno upečatljiva scena. Mi vidimo šta je ovaj lik sve postigao tokom ovog filma. Ne želim da pričam o tome koliko je to dobro ili loše. Obratite pažnju šta on želi da njegov sin zapamti. Dovoljno je da ostanemo zapamćeni po jednom velikom gestu. Ne treba tu mnogo. Najgore od svega je ako nismo vredni pamćenja. Tada smo zaista mrtvi. 

Nemam nameru da pišem ponovo kako klinci ne poznaju zlo i kako se ne rađaju zli. Pisao sam o tome. Vratiću se na dobra dela. Ljudi kada žele učiniti ne samo nešto dobro, već bilo šta, odmere uglavnom moguće rizike, glasaju za i protiv toga. Zbog toga ih strah spreči u ostvarenju dobrih dela. Oni previše razmišljaju o tome šta može poći po zlu. Kod dece je to drugačije. Ova klinka, poput svake normalne osobe, ne trpi zlo. Za razliku od odraslih ona mu se otvoreno suprotstavlja. Pogledajte, odrasli pozitivci se kriju u šumi i iza maski. Devojčica je sama, nezaštićena, a opet se otvoreno sukobi sa zlom. Ne samo u tom njenom fantastičnom svetu već i u realnosti. Nije fazon u tome da se ova klinka ne plaši. Klinci se plaše više od nas. Fazon je što oni kada žele uraditi nešto dobro, njihova neustrašivost dolazi do izražaja. Kada želi učiniti nešto dobro, dete ne razmišlja o mogućim posledicama po sebe. Koliko ste puta iz najbolje namere da učinite nešto dobro napravili glupost kao deca? Koliko puta vas je to koštalo batina? O tome je reč. 

Kada je već fantastični svet u pitanju tu nalazim jedinu manu filma a to je sam kraj kada je realni mrak isforsirano zamenjem nečim svetlim. No nebitno.  Nekako se očekivalo da će taj fantastični svet biti potpuna suprotnost ovom realnom. U realnom imamo rat, imamo sve te užase. Fantastični bi trebao biti beg. E to je zapravo ono što ovu fantastičnu priču čini prelepom za gledanje. Ceo taj fantastični svet je prilično hororičan. Ako u ovom realnom svetu imamo rat kao borbu između dobra i zla, tu borbu imamo i u izazovima ove devojčice u fantastičnom svetu. Nebitno da li je ovaj fantastični svet mašta ili ne. Čak i ako je to njena mašta, ona u nekom svom svetu pokušava izvojevati pobedu. To govori o neverovatnoj svesti deteta, o potpunom razumevanju užasa koji je okružuje. Mi zapravo ne vidimo ni jedan lep gest dobrote u ovom svetu. Sve su to žrtvovanja, svaki gest pomoći donosi bol pa i smrt. Jedina dobrota je potencijalna a ona je izvrnuta ruglu. Recimo to se vidi u sceni gde zli oficir obećava momku da će ga pustiti ako izbroji do tri bez mucanja. Ako u ovom svetu nema dobrote, onda nećemo imati ni budućnosti. 

Da se vratim sad na onu priču sa počekta, na priču o smrti i besmrtnosti. Koliko god to zvučalo nelogično, neki čak i smrću dobijaju besmrtnost. Kako? Nečija smrt odjekuje u večnost, kao upozorenje, kao motiv, kao pokazatelj nečega, kao nešto što pokreće bunu protiv nečeg lošeg itd. Može to da se objasni na više načina a meni je u glavi sve vreme jedna Heraklitova rečenica: "Besmrtni su smrtni, smrtni besmrtni, jer ovi prvi žive smrću ovih drugih, a umrli su njihovim životom".

Zanimljivosti:
Del Toro je godinama planirao ovaj film. Beleške je nosio svuda sa sobom. Jednom ih je zaboravio u taksiju. Srećom, taksista ih je pronašao i uvideo njihovu važnost. Kada je pronašao del Tora i vratio ih, režiser je to shvatio kao znak da film mora biti snimljen. Del Toro je imao brojne unosne ponude Holivudskih producenata kako bi snimio film na Engleskom (a pre 2 posta pisah o derištima koje mrzi da čitaju prevod). Sam Del Toro je radio zvanične engleske titlove za film pošto je bio iznerviran ranijim prevodima njegovih filmova. Film je u Kanu dobio 22 minuta dug aplauz. Dag Džons je morao da zapamtni svoje rečenice napamet jer ne zna španski. Međutim, zapamtio je sve rečenice i Ivane Bakero (Ofelija) kako bi znao kada šta da kaže. 

Stiven King je bio oduševljen scenom sa meduzom. Del Toro smatra da je to Kingovo oduševljenje priznanje poput dobijanja oskara. U sceni kada meduza jede vile, Dag Džons je grizao kondome pune lažne krvi. Del Toro je svu svoju platu uložio u ovaj film. Kapetanova soba izgleda identično kao unutrašnjost sata njegovog oca. Dag Džons je bio jedini Amerikanac na setu i jedini koji nije znao španski. Pet sati mu je trebalo da uđe u kostim meduze. Gledao je kroz rupe koje predstavljaju nos pomenute spodobe. Del Toro je odbio da režira Narniu kako bi režirao ovaj film. Ovaj film je toliko uticao na Bjork da kada je otišla kući iz bioskopa, isto veče je napisala pesmu Pneumonia. Dag Džons je izjavio kako mu je kostim Pana najudobniji kostim koji je nosio u karijeri.

Naj scena:

U meduzinoj jazbini

Moja ocena: 8/10