Midsommar (2019)

Kod nas nazvan: Sredina Leta
Žanr: Drama | Horor | Misterija | Triler
Režija: Ari Aster
Glumci: Florence Pugh, Jack Reynor, Vilhelm Blomgren...

Priča:
Par putuje u Švedsku kako bi posetio mali grad tokom letnjeg festivala. Ono što kreće kao idilični odmor brzo se razvija u surovo i bizarno prisustvovanje običajima paganskog kulta.

Moj osvrt:
Ari Aster nam je nedavno doneo Hereditary. Taj film nije bio naročito epohalan ali opet, kako smo bombardovani sve tupavijim hororima, on je na neki način bio osveženje i moglo mu se progledati kroz prste kada su neki propusti u pitanju. Ako ste čitali tekst koji sam pisao o Hereditary, malo sam kukao oko kraja, kako mi je trebalo više tih horor stvari ali i ubedljiviji rasplet. Kod ovog prvog, izgleda da me je čuo. Kod ovog drugog, nisam baš siguran. Da skratim, Ari Aster je jednog dana gledao spektakularnog Wicker Mana i njegov slab nastavak Wicker Tree i pomislio "pa ja ću napraviti isto ovo, samo bolje". Na žalost, to nije slučaj. Od Wicker Tree je bolji što i nije tako teško. Ali, napravio je svoju verziju Wicker Mana koji je više šarena laža nego ozbiljan film. 

Pružen nam je nešto duži uvod u kom se upoznajemo sa jednim parom i njihovim ortacima. Konstantno se potencira na nekoj posesivnosti devojke i konstantno se upire prstom u to koliko ona zapravo predstavlja teret momku. S obzirom da sav taj uvod traje predugo, kontao sam da mora da ima razlog za to. Kada pogledate ceo film, shvatite da je ovo bilo gubljenje vremena. Niti ovaj njen karakter opravdava odluke u raspletu, niti taj njen karakter ima veze i sa čim. Za potrebe ovakve priče su mogli da nam daju malo te neke nestabilnosti u vezi i to je to. 

I posle tog predugog uvoda kreće neki zaplet u kom pomisliš, hej, pa ovo će biti film posvećen prirodi. U jednoj sceni devojka halucinira da joj trava raste iz ruke, vidimo neku zajednicu koja je posvećena prirodi, priroda na neki način deluje kao majka, kao potreba, kao život pa onda par scena kasnije kao opasnost. Pomislih i ponadah se, pa zašto da ne kažem i obradovah se jer ovo je odlična ideja. Sad krećem u prvo povlačenje paralele sa Wicker Man-om. Priroda ima tamo kolosalnu ulogu. Možda je mogla dobiti i više pažnje ali zbog nje se odvija ono što se odvija. U Midsommar, ako su hteli da uzmu prirodu kao pokretač, negde su se zajebali u sredini jer smo nabombardovani tolikom količinom svega i svačega da se upravo ta veza sa prirodom izgubila. Umesto cveća, procvetao je idiotizam. 

U jednom momentu, kada je devojka u toaletu, pojavljuje se u ogledalu neki duh iza njenih leđa. Aha, idemo. Ovo je film o duhovima. Šta je bilo od svega ovoga - ništa. Eto, što da ne ubacimo duha koji se pojavi iza leđa i onda kada se osoba okrene duh nestane. Jebiga, duhovi valjda ne trpe kad ih neko gleda, štaveć. Upravo ovo je princip koji film uporno koristi. Umesto da imamo fokus na neku temu, bombardovani smo gomilom nasumičnih stvari koje izgledaju zanimljivo ali konstantno skreću sa teme. 

Setimo se samo koliko same pesme u Wicker Man-u imaju uticaj na film. Svaka od pesama savršeno kreira atmosferu, konfuzinu, strah, raspoloženje... ma sve. Komotno možeš slušati taj soundtrack i posle gledanja filma. Kao što rekoh, Ari je želeo napraviti nekog svog Wicker Mana pa je tu ubacio i muziku u potpunosti po uzoru na original. Ima tu super melodija ali tekstove ne znamo - na švedskom su. U verziji koju sam gledao nije postojao ni engleski titl na ekranu tako da ako u nekoj verziji to postoji, izvinjavam se na ovoj kritici. Pošto sumnjam da su to preveli, ovo je toliko neopisivo bezmudo. Ok, melodija je efektna, ali o čemu se peva - who the fuck cares. Daj samo da bombardujemo čime stignemo, ljudi neće ni skontati propuste. 

Imamo priču o toj nekoj paganskoj zajednici koja funkcioniše po svojim principima. O detaljima uskoro. Generalno su uspeli da preslikaju principe kojima se vode standardne sekte. Kreirana nam je jako ranjiva osoba koja na neki način ostaje sama. Ona je jako dobra meta za povlačenje u sektu. I to je ok, to je jedna od smislenih stvari u filmu. Moraš da mi daš razlog zašto bi ti neko prišao. To je ono što mi je smetalo u vazda hvaljenom This is England. Klincu neko izvređa oca najstrašnije i klinac se ni iz čega pridruži tim likovima. On jeste ranjiv ali nije to način na koji ga privlačiš. 

Stvar je u tome da se osoba oseti dobrodošlom, da se oseti kao da je deo grupe. Jedan od lepših osećaja je taj kada osetite da negde pripadate. I to film radi savršeno. Lagano uvlači osobu kroz jednostavne stvari dok ona nesvesno prihvata sve to kao prirodno. I tu nemam nikakve zamerke. Da je filmu posvećeno toliko pažnje i u ostalim segmentima, tupava i besmislena kulminacija bi zapravo bila sasvim logična i spektakularno dobra. Gledamo osobu koja lagano prihvata ono što ta zajednica jeste, koja lagano postaje jedna od njih i umesto da se nastavi tim tempom, morali su nam servirati neki bolesni, nelogični spektakl. Zašto? Zato što iza šoka zapravo kriješ manu i promašaj. 

Još jedan dobar detalj ovde je, pored tog prihvatanja osobe koja je u porodici, jedna scena u kojoj ta osoba vrišti dok svi ostali vrište sa njom. To jednostavno govori da svi pate sa njom, da svi osećaju taj jad, da su sa njom u tom bolu, da su svi jedno. I upravo to je ono čime je film morao da nas kupi. Morao je zajebati gomilu boleština koje jesu mini spektakli ali su pokvarile celu priču filma. Wicker Man lagano razvija priču i peče nas na blagoj vatri i to sve kulminira spektakularnim šokom koji i te kako ima smisla. Ovde su ono što ima smisla zanemarili zbog svih šokova koji jednostavno nisu ono što su trebali biti. 

Idemo sad na najveću slabost a to su likovi. Prvo - motiv. U Wicker Manu je to spektakularno. Čovek se bori za istinu istražujući čudni slučaj koji celu priču čini mračnijom. Čovek se bori za veru i bude testiran na fascinantan način u jednoj nikada više viđenoj sceni. Upravo tu vidimo njegovu volju i ličnost. Šta je sa likovima iz Midsommar, šta oni rade? Ništa. Eto tako su tu, nema neke motivacije. Neki se malo svađaju ali generalno nije ti jasna njihova svrha. Mislim jasno je šta se njima sprema od početka. Treba da budu pečenje na slavskom stolu, jelte. I to je ok. Ali to je pogled sa jedne strane. Šta je sa njima? Motivi su im nepostojeći. Zašto bih mario za takve likove? 

Još veći problem, ti likovi su teška gomila idiota a prema takvim likovima i filmovima sa takvim likovima imam nula tolerancije. Pogledajte prvi dan obreda i šta se desilo. Sve to što likovi vide jednostavno vrišti ka njima BEEEEŽI JEBOTEBOG. Ali jok, oni su kao malo šokirani i kul. Jedan jedini lik se buni. On nestane koliko sutra pod jako čudnim okolnostima. Drugi lik se pobuni, on nestane koliko sutra pod istim takvim okolnostima. Treći lik napravi sranje. Nestane koliko sutra. Ostalim likovima to ni malo nije sumnjivo. Šta, dešava se jebiga. Sve je ok. Daj da kuliramo sa ovim užasno čudnim likovima, šta loše može da se desi.

Devojka je izgubila roditelje. Jedino gde to ima poentu je što doprinosi njenoj ranjivosti i podložnosti uticaju drugih. Sa te strane to je ok. Ali film neprestano koketira sa duhovima ovih ljudi. Ok, nju proganja taj gubitak, to mi je jasno. Ali šta ćemo sa ovim duhovima i bljeskovima iz prošlosti? Ma ništa. Daj da malo i toga ubacimo u film. Šta fali. Malo Halloweena, malo Exorcista, Malo Friday the 13th, malo Texas Chain Saw Massacre, malo Moj Milane al duboko ori... Štaoćeš ti Outsideru, to u Wicker Manu nije bilo. 

Još jedan problem filma je što je on prokleto predvidiv od prvog momenta. Od prvog momenta znate šta je namenjeno ovim likovima, pa onda znate šta će oni uraditi, pa onda vidite šta se servira svakom od njih, pa vam je jasno šta će se desiti. Mnogo pre nego što se desi nešto, film vam to nacrta, upre prstom u to, osvetli samo to, zastane da vam pokaže isto to, krene dalje i vrati se još jednom da bude siguran da niste slepi i da niste slučajno propustili taj nagoveštaj. Ali jebiga, to likovi ne vide jer što bi rekla teta Merima božanskim glasom, opilo ih vino crveno i belo. Velika sreća ovog filma je to što je sve ovo savršeno gledljivo. Što to ludilo koje se sipa zaista lek za dušu hororista. Da je još imalo kefala u svemu tome, ovo bi bio spektakularan, svevremen horor. Ovako vas svim ovim šokovima prevari i mislite da gledate nešto veličanstveno. Ne primajte se na to. To je samo jedna maska. 

U ovom pasusu će biti jedan spojler. Nije kolosalan ali ako ne volite ni jedan detalj da znate pre gledanja, preskočite ga. Šta je u Wicker Man bio vodič zajednice? Usevi, priroda, vera, paganizam. Sve je na mestu i sve ima logike. Jasno vam je da su ti ljudi žestoko izmešteni u glavi ali njihovi principi su sa jedne strane validni. Vidite logiku u njihovim postupcima. Zajednica u Midsommar se vodi principima koje je zapisala osoba koja je deformisana. Nastala je planski, incestom. Kada ta osoba umre, planski će incestom proizvesti drugu i to je neki prorok. Ok, ima ovo nekog smisla kao horor element. Kao skup ludaka koji se okupio oko ovako nečeg, grupa može delovati jako šokantno. Ali čemu onda ono povezivanje sa prirodom, tradicijom dugom toliko godina kad će doći sutra naredni deformisani lik i napisati priručnik za češanje jajca i to će ti izmeniti sve u šta veruješ. ŠKK. Ovo je glupavo do krajnjih granica poimanja. 

Rekoh da je u Hereditary kraj neubedljiv. Odličan jeste, ali nekako nam nisu dali dovoljno motiva za sve ono što gledamo i nekako je to na kraju zbrzano. E ovde su mu ga dali po temeljnom raspletu ali su napravili više gluposti nego smislenih stvari. Ako je taj rasplet u Hereditary neubedljiv, ovde je užasavajuće tupav. Ima zaista spektakularnih horor scena, ima toliko potencijala zbog kog jako žalim što neko malo pametniji nije prelistao i prepravio ovaj scenario. Ali ne vredi, ovo je prodavanje muda za bubrege. 

Opet, blagonaklon sam kada je ocena u pitanju. Toliko je prelepih scena ovde, toliko je šokantnih momenata da sam uživao kroz ceo film. Da sam uspeo da isključim mozak na neko vreme, verovatno bih bio oduševljen ovim što sam gledao. Rasplet obiluje sa solidnom količinom što originalnih što pozajmljenih boleština (npr isečen čovek kome su organi napolju a opet živ - bukvalno prekopirana scena iz spota Blood Eagle Wings grupe Anthrax) koje mi prijaju kao fanu horora. Iako se film na to pokakio tupavom pričom i idiotima od likova, moram da priznam da sam uživao u gledanju. 

Aster nije napravio originalan film. On je pokrao Wicker Man i Wicker Tree i napravio neuporedivo slabije ostvarenje. Ok, biće on lakši za gledanje ljudima koji jednostavno ne vole priču koja se sporije razvija, koji ne daju pet para na atmosferu i na samu ideju. Ako vam nije puno bitno da ono što gledate ima smisla, ovaj trik od filma će vas oduševiti. Da sam uživao u gledanju, jesam. Ali problem je što vas film laže od prvog do zadnjeg momenta. Najveći trud koji je ovde uložen je u maskiranje nelogičnosti i rupa. Šteta. Moglo je ovo biti zaista spekatkularno ostvarenje. Ovako je ispao tupavi rimejk veličanstvenog Wicker Mana kog nije uspeo dosegnuti ni u jednom jedinom segmentu.

Zanimljivosti:
Iako se radnja uglavnom odvija u Švedskoj, film je sniman u Mađarskoj. Aster je izjavio da su mu vizuelni uzori za ovaj film bili  Black Narcissus (1947), Hard to Be a God (2013), Macbeth (1971), i Tess (1979). Većina dijaloga na švedskom nije prevođena kako bi se dočarao osećaj izolacije. Aster je izjavio kako je ovo trebao biti njegov prvi horor film dok je Hereditary planiran kao porodična drama.

Naj scena:

Prvi obred i sjajan šok.

Moja ocena: 6/10

Scarface (1983)

Kod nas nazvan: Lice sa Ožiljkom
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: Brian De Palma
Glumci: Al Pacino, Michelle Pfeiffer, Steven Bauer ...

Priča:
U Majamiju 1980, odlučni kubanski emigrant preuzima kartel i postaje jako gramziv.

Moj osvrt:
Scarface sam uvek smatrao za dobar film ali nikada ga nisam doživljavao kao masterpis. Sve je to bilo ok ali mi je izmicalo da tu postoji nešto više od gangsterske priče. Pogledajte npr. Kuma, koliko tu nivoa ima, koliko likova, koliko drame, koliko priče. Dugo mi već stoji u listi sa predlozima i dugo sam odlagao gledanje upravo iz gore pomenutih razloga. Iskreno, očekivao sam da ću ovog puta prezevati film. Neočekivana stvar je upravo ta što sam ovoga puta video mnogo više nego u prethodnim gledanjima. 

No hajde da počnemo od onoga na šta prvo pomislite kada je Scarface u pitanju - lik Tonija Montane. Ok, film nam daje njegovu priču i kako je postao to što je postao. Ne bih puno o tome, gledali ste verujem ovo nebrojeno puta. Zanimljivo je što u momentu kada ga upoznajemo, on je već surovi ubica koji nema trunke zadrške kada nekom treba oduzeti život. Znači ne vidimo priču kako je to postao. Kada prvi put gledaš ovo u filmu, zapitaš se, ako je on ovakav sada, šta nas tek čeka? Gde će nas to odvesti. Vidite kako su na jednostavan način već dostavili donekle formiran lik? Film tek kreće a dobijaš sve ovo. Mnogi filmovi se završe, likovi ostanu ravni kao daske. 

Malo o glumi. Ne bih toliko o Paćinu, sve je ve viđeno i rečeno. Ima tu vrhunskih bravura, ima tu i preglumiljvanja ali on je i to preglumiljvanje izneo na užasno karakterističan način. Jedan od retkih glumaca koji i kada pretera, ne otera vas od scene, uloge i lika. Njegovo preglumiljvanje ne upropasti momenat. Svi ostali su neopravdano u senci. Svi donose vrhunsku glumu ali se vidi da su namerno postavljeni ispod radara kako bi Paćinov lik bio upečatljiviji. Ne bih sada nabrajao svakog ponaosob ali moram da pomenem da je Stiven Bauer sjajan u ulozi desne ruke i Tonijevog prijatelja. Ne znam šta se dešavalo kasnije sa ovim čovekom. Ne pamtim ga iz nekih narednih filmova tako da nisam siguran da li ima još uloga kojima može da se pohvali. Bilo bi šteta da nema. 

Film radi odličan posao u najavlijvanju sledećih koraka u Tonijevom usponu. Pre nego što do napretka u njegovom "poslu" dođe, film nam otkrije mogućnosti. Onda Paćino svojom glumom dočara glad za nećim većim, sposobnost da se snađe, neustrašivost i spremnost. Dakle, film nam zagolica maštu šta bi bio sledeći korak u Montaninom usponu, sam Montana postupcima kaže "Evo me". Mislite da to nije bitno? Ako me film ni jednom ne natera da se zapitam "kako je to uspeo", "zašto je to uradio", "kako je došao dovde", onda je njegov lik napisan kako treba, onda je njegova priča potkrepljena svim potrebnim detaljima. I ovde moram da navedem najjednostavniji primer a perfektnu scenu. Kada Montana obavi nešto za svog budućeg šefa Frenka a ovaj mu ponudi posao i izvede ga u klub, kada budete ovo gledali ponovo, obratite pažnju na momenat u kom Montana gleda po tom klubu i u kom gleda prelepu Elviru. Tačno vidite glad u očima za svim tim. Režija i gluma na najvišem mogućem nivou. 

I upravo ta glad ga vuče dalje. Kroz ceo film se odvija borba između toga gde on jeste i gde mu je zapravo mesto. Niko ga ne vidi na visokom položaju ali uprkos tome, Toni ide gore. Nisu mu protivnici samo šefovi mafije, njihove ubice, policija, vlast, protivnici smo mu i mi kao publika. Ne želimo uspeh takvim ljudima. I uprkos svemu tome, Toni uspeva. I samim tim, on zadobija na neki način naše poštovanje. Čudno je to na kakve emocije nas film natera. Ovo je lik za kog ne bismo imali ni trunku poštovanja, ali njegova želja da uspe, njegova smelost i odlučnost su vredni divljenja. Da je dobar čovek, bio bi velikan. 

I Toni bi trebao biti zadovoljan svojim uspehom, zar ne? Neverovatno je da on to nije. Preskočiću priču o tome da kada imaš moć, uvek tražiš još. Ne postoji moć koja bi zadovoljila ovog čoveka. Zašto? Zato što on traži priznanje tamo gde ne može da ga dobije. I to je upravo ono što ga povređuje. On ima moć ali nema uvažavanje. I dalje je neškolovani lik sa ulice koji nema ni trunke stila. Ono što je najgore za njega je što ne uspeva da pred majkom bude sin kakvog je želela. On nema sposobnost da učini tu ženu zadovoljnom jer ono što radi ne može učiniti majku ponosnom. Koliko god bio uspešan u poslu u kom radi, on je neostvaren. 

Došli smo do porodice i tu veliku ulogu ima njegova sestra prema kojoj ima i više nego zaštitnički stav. Ok, možemo to posmatrati kao ulogu velikog bate ali u Tonijevom slučaju ovo ide korak dalje. Ako pogledamo sve ljude koji ga okružuju, svi spadaju u jednu ili više od sledećih grupa: ubice, narkomani, varalice, dileri, mafijaši, korumpirani policajci, pokvareni bankari... Jedina čista osoba koja ga prihvata je upravo nejgova sestra. I to je neka nevinost koju on želi da sačuva. Želi da njegova sestra bude uspešna ali čista - ono što on nikada ne može biti. Da bi je sačuvao, spreman je na sve. Simbolika je i više nego jasna.

Pomenuo sam da nas film tera da na neki način prihvatimo pa i poštujemo Montanu. Vratimo se na pomenutog Kuma, kada Vito Korleone saziva sastanak gde se dogovaraju o razbijanju droge pri čemu je njegov uslov da se to ne radi u blizini škola i da se ne diluje deci. Koliko god odvratno bilo to što rade na neki način poštuješ ovu odluku. Montana prerasta čoveka za kog je radio i nije sa njim u dobrim odnosima ali ga ne dira prvi. To je poštovanje na neki način. Kasnije u jednoj sceni svesno sebe stavlja u lošu situaciju kako bi spasao život deci. Još jedan momenat vredan poštovanja. Koliko god bio odvratan u onome što radi, ovaj čovek opet uspeva da nas kupi. 

Čovek mora crpeti snagu iz ljudi koji ga okružuju. Sa jedne strane Toni tu ima sreće, sa druge strane je jako tragična ličnost. Pre svega, živi sa ženom kojom je bio fasciniran. Nema sumnje da je jako voli. Ali on je čovek koji želi porodicu a sa njom nikako ne uspeva da je zasnuje. Potom tu je i njegov veliki prijatelj Mani. Iako bi Toni trebao imati poverenja u njega, iako bi trebao da mu dozvoli neke stvari, on to ne čini. Pogledajmo momenat u kom nije imao moć - ova žena je za njega bila sve što želi. Mani je bio njegova desna ruka. Kada je stekao moć, nesvesno se distancirao od oboje. I onda vidiš kako opsesija i san o velikoj moći zapravo udalje čoveka od ljudi koji bi trebali da slave i njega i tu moć. I tu imamo pefektnu scenu. Toni je u raskošnom kupatilu u kadi, njegova supruga je tu, Mani je tu. Par minuta kasnije je uspeo da se posvađa sa jednim i drugim, oni izlaze, kamera se odaljava i vidi se Toni koji je sam u tolikoj raskoši. Opasno jaka scena. 

Verujem da će većina reći da film kulminira završnom scenom krvavog obračuna. Za mene ta scena jeste odlična ali predstavlja logičan sled svega što gledamo. Film ima gomilu blistavih momenata ali za mene ključni je jedna večera gde su Toni, njegova supruga Elvira i najbolji prijatelj Mani. Tu je zapravo ono što mi je promicalo u svim prethodnim gledanjima ovog filma. Tu me je film ubedio da je mnogo više od uspona i pada jednog gangstera. Ne razumete pogrešno. I bez ovoga, film bi bio odličan ali ovo mu je dalo neuporedivo veći kvalitet. O čemu se zapravo radi? 

Prvo, Toni pokreće priču o tome gde sve ovo vodi. Čak iako doživi neku starost, sve vodi ka nekom klišeu koji ne opisuje baš život koji on želi. U tom momentu je okružen ljudima (drugim posetiocima restorana) koji mu se gade ali nekako ide ka tome da bude jedan od njih. Tada ti je jasno da čovek samo želi normalan život, normalnu porodicu. Upravo tada, Toni priznaje svoj poraz. Dobar je u onome što radi ali je promašen u svemu onome što bi ostvario. Ono što je radio nije mu donelo željeno. Tragedija ovog lika je što je svestan šta je on, svestan je da ne može i nema sposobnost da bude ono što želi a uporno se trudi da postane to na jedini način na koji zna. 

Njegov poraz je u to veći kada ga čuje i iz usta žene koju neizmerno voli uprkos svemu. Bolna istina o sopstvenoj promašenosti ga je ubila. Meci su samo izbušili telo koje je ostalo bez života mnogo ranije. I ova večera kulminira Tonijevim obraćanjem ostalim ljudima u restoranu. On ne samo da je svestan svog poraza, svoje promašenosti, svestan je promašenosti ljudi koji su tu oko njega. I tu ide jedan od najboljih monologa koje sam video na filmu. Surova istina iz usta čoveka od kojeg je nisi očekivao. Spektakularna scena koja pokazuje svu vrednost ovog remek dela. Ne postoji pobednik. Svi su poraženi.

Da ne bude "jel moguće da nisi pomenuo muziku" evo pominjem i muziku. Ok sam sa pop muzikom iako nije baš moja šoljica čaja. Uglavnom sam na te pop numere ostao ravnodušan. Jedina koja mi je legla sjano je "Push it to the limit" u scenama kada se vidi lagani uspon Tonija i njegove grupe. Glumu sam već pominjao. De Palma je na najvišem mogućem nivou. To se vidi iz scene u scenu a neke detalje sam već i naveo. Mislim da sam ovaj film gledao barem pet puta. Mogu vam reći da sam ovog puta najviše uživao i da sam konačno video ono što u njemu najviše vredi.

Zanimljivosti:
Kada je Scarface ponovo trebao ići u bioskope (2003), producenti su tražili od De Palme da zameni muziku i ubaci rep kako bi bio u duhu novijeg vremena. De Palma je (srećom) to odbio. U sceni kada Toni vozi Elviru, Paćino je želeo da se našali i stavio njen šešir na glavu. Mišel Fajfer se okrenula i iskreno nasmejala. Likovi su ostali u ulogama i De Palma je odlučio da zadrži scenu u filmu. 

Paćino je izjavio kako je uloga Toni Montane jedna od njegovih najdražih. Montana koristi reč "yeyo" za drogu. Paćino je naučio tu reč dok je učio kubanski akcenat i De Palma je odlučio da zadrži to u filmu. U sceni kada Toni gleda TV u kupatilu, on kaže "Look at dem pelicangs fly." To je jedna od rečenica koju je Paćino ponavljao dok je vežbao kubanski akcenat. De Palma i Spilberg su veliki prijatelji i imali su običaj da se posećuju tokom snimanja. Spilberg je posetio De Palmu dok je snimana scena okršaja Montane i Kolumbijaca. De Palma je dozvolio Spilbergu da režira jedan kadar. 

Da bi lakše ostao u ulozi, Paćino je tražio od direktora fotografije Džona Alonza da priča sa njim na španskom. Kokain korišćen u filmu je zapravo bio mleko u prahu zbog kog je Paćino zaradio oštećenja disajnih puteva. Stiven Bauer je dobio ulogu bez audicije. Tokom snimanja finalne scene, Paćino je uhvatio pušku za cev. Iako su korišćeni ćorci, on je zaradio opasne opekotine po ruci i snimanje je obustavljeno na nekoliko nedelja. Iako je naziv filma Scarface, Montanu su u filmu samo jednom tako nazvali i to na španskom.

Oliver Stoun je Toni Montanu imenovao po svom omiljenom igraču američkog fudbala, Džou Montani. De Palma je bio oduševljen Stounovim scenariom i napustio je snimanje filma Flashdance da bi snimio ovaj. Reč Fuck je izgovorena 207 puta (izgovori se na svakih 1.21 minut). Scarface je zapravo bio nadimak Al Kaponea. Tami Lin Lepert je devojka koja se u bikiniju pojavljuje u sceni sa motornom testerom. Ona je imala nervni slom zbog snimanja takvog nasilja i posle toga je nestala. Posle tog nervnog sloma je tvrdila da neki ljudi žele da je ubiju. Do dana današnjeg ona nije pronađena.

U Majamiju, turistička organizacija grada nije želela da dozvoli snimanje jer je smatrala da film može loše da utiče na turističku posetu gradu. Film je trebao biti potpuni rimejk istoimenog filma iz 1932 gde se radnja odvija u Čikagu ali nisu imali budžet za to. Paćino je želeo da Glen Klouz glumi Elviru ali producenti su smatrali da ona nije dovoljno privlačna.

Naj scena:

Sjajna scena u restoranu i monolog na kraju...
So say good night to the bad guy!

Moja ocena: 9/10

Gisaengchung / Parasite (2019)

Alternativni naziv: Parasite
Kod nas nazvan: Parazit
Žanr: Komedija | Drama | Triler
Režija: Bong Joon Ho
Glumci: Kang-ho Song, Sun-kyun Lee, Yeo-jeong Jo...

Priča:
Nezapsoleni Ki-taek i njegova porodica se upliću u život bogate porodice Park.

Moj osvrt:
Posle Come and See, evo još jednog filma kog sam morao odgledati dva puta uzastopno. Razlog je ovog puta drugačiji. Come and See je bio užasno težak za gledanje i razvlačio sam se sa tim filmom danima. Repriza je morala da padne odmah. Kod Parasite, u momentu u kom se film završio znao sam da sam pogledao opak film ali nisam imao blage veze šta sam to upravo pogledao. I onda je pala repriza posle koje sam bio svestan da je ovaj film i mnogo više od onog što sam do sada otkrio. Iskreno se nadam da ću ovom tekstu jednog dana dodati nove redove sa još novootkrivenih utisaka. 

Na prvi pogled, po naslovu bi se reklo da će ovo biti film o ljudima koji žive na račun drugih. Može i tako da se gleda ali ima ovde i više od toga. Parasite je film o sukobu dve različte klase ljudi ali se film trudi da taj sukob prikaže kroz kritiku obe strane. I samo otvaranje perfektno na simboličan način prikazuje jednu stranu - porodicu nižeg staleža. Praktično žive u podrumu (teško da može niže), prljave čarape vise sa plafona, pijani lik im šora pod prozorom, kradu internet od suseda, sklapaju kutije za pice kako bi nešto zaradili... Kasnije u jednoj od scena kada im taj stan poplavi i kada podzemne vode izviru sa svih strana, vidimo devojku koja je član te porodice kako mirno sedi u toaletu i puši. Nije li to sjajna slika naviknutosti na loše. 

Treba odmah da vam bude jasno da ovo nije jednostavna podela na bogate i siromašne. Ne očekujte da ćete videti šablone na koje ste navikli - prepoštenu siromašnu porodicu i ljigave bogataše. Način na koji film donosi i jedne i druge i kako ih vremenom ogoljava je perfektan. Zanimljivo je što se kroz postupke jednih zapravo kritikuju i drugi a ne samo oni sami. Koliko god u centru priče bila ta siromašna porodica, ništa slabija pažnja nije posvećena ni ovoj bogatoj. Jedni ne mogu sa drugima, to je jasno. Ali, koliko god to čudno zvučalo, ne mogu ni jedni bez drugih. Bitno je napomenuti da film ne kritikuje staleže i klasne razlike već ljude koji su predstavnici i jednih i drugih. 

Jedan od zanimljivih detalja je taj kako se jedni i drugi odnose prema uspehu, koliki i kakav god on bio. Krenimo od bogate porodice. Vidimo da sebi mogu da priušte najbolje, vidimo da je otac uspešni biznismen, ali ne vidimo da oni sami među sobom potenciraju na tome što su postigli. Sve to shvataju zdravo za gotovo. Kada su ovi drugi u pitanju imamo jednu kratku scenu koja govori mnogo. Supruga siromašne porodice je u mladosti osvojila neku medalju na takmičenju u bacanju kladiva. Ta medalja im se nalazi na zidu u stanu. Kada im stan plavi, otac porodice kao jednu od retkih stvari koje će spasti uzima upravo tu medalju. Kakav je onda odnos jednih prema uspehu drugih? Imaju li bogati ikakav odnos prema uspehu siromašnih - nemaju naravno. Zanimljivo je da siromašni i te kako pridaju značaj uspehu bogatih. Mogu biti ljubomorni na taj uspeh, mogu ga obezvrediti ali mogu ga podići i u nebesa. Sve zavisi kakvu oni sami korist imaju od toga. 

Siromašni uspevaju da prevare ove bogate, uspevaju da se zaposle kod njih i obitavaju im u kući (paraiziti). Ako imate problem sa tim da neko ko je neškolovan i siromašan tako lako vara bogatog, nemojte gledati film, nije on za vas. Vi generalizujete sve. Način na koji siromašna porodica vara ovu bogatu je genijalan, prelep, pametan, osvešćujuć. Ne varaju ih tako što im serviraju gomilu laži. Varaju ih tako što im hrane ego. Koliko je ovo perfektno. Bogate porodice žele i da zadrže sliku nekog visokog nivoa, pa će sebi da priušte ne samo najbolje stvari, već i najbolje ljude, one koje niko drugi ne može da pridobije. Novac nije problem. Bitno je da imaš ono što niko nema, da si ispred svih. Bukvalno svaka od varki ogoljava taj, uslovno rečeno, viši stalež. 

Zanimljiva stvar je što se nekoliko puta potencira da je neko nešto video na google-u pa je iskoristio u svojoj obmani. Došli smo do nivoa kada slepo verujemo u sve što se pojavi online. Umesto da budemo svesni da nam je pomoć u rešavanju problema dostupna online, mi mislimo da je svo znanje tamo i da su sve istine tu. Stvar je u tome što nam se svidi to što vidimo tamo i to smatramo za istinu, za modu, za trend, za znanje. Jednostavne, male činjenice, saveti ili zanimljivosti mogu dovesti do toga da je takva informacija u pravim rukama moćno oružje.

Kada gledamo siromašnu porodicu, vidimo jedinstvo. U skoro svakoj situaciji su vedri i jedinstveni. Zajedništvo je takvo da podiže svakog od njih. I tome bi trebali da se divimo, zar ne? Hm, kako da se divimo kada varaju i otimaju kako bi došli do novca. Okej, imamo onda tu bogatu porodicu. Oni su slika jedne srećne porodice koja funkcioniše kako treba. Zar ne? Pa i ne baš. Ćerka je večito nezadovoljna, klinac ima neki problem, otac kao da samo obavlja ulogu čoveka koji donosi hleb na sto, drva u šporet, igračke deci i drogu ženi. Prelepa majka je ta kroz koju vidimo sve pukotine. Kao što vidite, rezultat je takav da ne znate ko je ovde dobar a ko nije. Genijalno. Zašto genijalno? Zato što nam ovaj film pokazuje da bogatsvo i siromaštvo nisu odrednica već iluzija. Čovek je taj koji određuje. 

Dok sam gledao The Lives of Others, zapitao sam se šta to zapravo definiše dobrog čoveka. Čovek je na strani loših, čini loše stvari, ali opet, učinio je veliko i dobro delo, ili se barem trudio da ga učini. Mi smo bili svesni toga, onaj prema kome je dobrota učinjena je bio svestan toga i želeo je da se zna. Kada gledam Parasite, zapitam se ponovo isto to. Imamo neretko pohvale u filmu ali problem je u tome što se hvale lažne stvari, stvari koje su trik. Majka hvali ćerkinu veštinu prevare kao da je prevara vrlina. Bogataš hvali siromašnog ali konstantno ističe njegov smrad. Imamo moćne scene u kojima siromašni odaju počast i poštovanje bogatom ocu ali jedini razlog je taj što imaju korist od njega. Neminovo je da ćete se ovde zapitati, gde je tu dobar čovek. Svako krije neku pukotinu. 

Ono što film genijalno izokreće je, ko zapravo poseduje koga. Kada siromašni uspeju da sprovedu svoju prevaru, izgleda kao da oni vode celu priču. Opet, oni zavise od novca ovih bogataša. Oni uživaju u plodu svoje prevare ali opet rade ono što bogataši zahtevaju od njih. I onda se zaptitaš ko je taj koji parazitira. Ako imaš novac, imaš moć da poseduješ druge da rade poslove koje ne znaš ili ne želiš. Ako radiš za te bogate, tvoja egzistencija zavisi od njih i moraš da radiš. Kao što rekoh, jedni bez drugih ne mogu. Ono što je zanimljivo, i jedni i drugi se ponašaju kao da im ovi drugi pripadaju. Bogati smatraju da su kupili siromašne, siromašni smatraju da im pripada to što bogati imaju ali da im pripada i njihova intima. U jednoj jako napetoj sceni nam film to simbolično  pokazuje. 

Kada su u pitanju planovi i snovi, čujemo ih samo od strane siromašne porodice. Prema tim planovima nikada nismo ravnodušni. Sa mnogim se poistovećujemo. Kada slušamo finalni monolog vidimo prelep plan koji na simboličan način nekog oslobađa ili osvetljava mu obraz. Vidimo sličan plan i na početku filma. I to su zaista jednostavni a prelepi planovi kao i oni koje ima svako od nas tokom života. To su naši snovi, želje i potrebe koje želimo ostvariti. Poistovetiš se sa njima veoma lako. Ali film nam konstantno udara šamar i donosi otrežnjenje. Ko god da ima tako jednostavnu i lepu želju, ako si čovek sa barem trunkom empatije, želećeš da mu se ta želja ostvari. Ovakvo otrežnjenje boli i nas same jer pokazuju težinu ostvarivanja i onog što smo sami zacrtali. Šta je sa planovima bogataša? Šta je sa njihovim snovima? Čujemo li šta od toga? Osim povremenih proseravanja pomenute majke, bukvalno ništa ne čujemo. Da li su onda ovi nabeđeni bogataši lišeni snova? Da li im je jedino slika o njima samima bitna? 

Videh da se neretko kritikuje brutalni rasplet filma. Prihvatam nečije mišljenje da je on možda neočekivan i brutalan niotkuda ali za mene upravo u tom tvistu leži još jedna sjajna stvar. Pogledajte koji su to razlozi za krv i naježićete se i bez krvi na sceni. Oduzimanje skoro ničega što imaš dovodi do očajanja. Zašto to sprati krvlju? Zato što nemaš više šta da uradiš, da daš. Zašto je to tako? Šta smo upravo pričali o planovima? Sledeći razlog za krv deluje besmisleno. Verujte mi braćo i sestre, on to nije. Koliko god želeo promenu, koliko god želeo da poboljšaš položaj, da budeš na višoj poziciji, problem je što si obeležen. Obeležen si od strane onih čije mesto želiš a ne možeš da dođeš do toga. Obeležen si od strane nekog ko zapravo nema pravo da te obeleži. Ne postoji način kojim to možeš da poravnaš. Znamo ko to sve poravna na kraju. 

Parasite je mnogo, mnogo više od ovoga što sam napisao. Film je prelep, tužan, težak, sulud, napet, vedar, mračan. Ovakvu mešavinu svega i svačega a ovako sjajno ukomponovanu nisam video odavno. Ovo je simbolično, dramatično i pametno. Zajebite me lažne pameti koju npr. prodaju retardacijom od Gone Girl. Tu nema simbolike, drame, tu nema ničega vrednog pomena. Samo vam je neko natuknuo da je to jako pametno napravljen film. Ovo će vas oboriti sa nogu i terati da mislite neprestano o onome što ste pogledali. Ako mene pitate, radujem se i budućim reprizama.

Zanimljivosti:
Dobitnik Zlatne Palme u kanu i prvi korejski film kome je to pošlo za rukom. Bong Joon Ho je izjavio da ne voli da piše scenarije i da ga to učini toliko nervoznim da postane nepodnošljiv sopstvenoj porodici.

Naj scena:

Suludi asplet

Moja ocena: 9/10