Ladri di biciclette (1948)

Alternativni naziv: Bicycle Thieves
Kod nas nazvan: Kradljivci bicikala
Žanr: Drama
Režija: Vittorio De Sica
Glumci: Lamberto Maggiorani, Enzo Staiola, Lianella Carell...

Priča:
U posleratnoj Italiji, siromašnom radniku su ukrali bicikl od koga mu posao zavisi. On sa svojim sinom kreće u potregu da ga pronađe.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, kao što sam obećao, niste čekali dugo na sledeći tekst. Naravno, obećao sam i da će filmovi biti uglavnom birani iz liste sa predlozima i to je ispoštovano. E pa dobri stari sistem, čisto srpski nazvan "random" a na narodskom još zvučnije "ofrlje" nam je doneo jedan klasik. Iskreno, očekivao sam razvučen film nešto teži za gledanje a dobio sam nešto sasvim suprotno. Kradljivci Bicikala je lak za gledanje iako nosi tešku temu. Pametno je napravljen i odličan pokazatelj da sa malo reči možeš da kažeš mnogo. Recimo Tokyo Story je dobar film ali je previše razvučen za ono što mi priča. Ovde to nije slučaj. Nemaš veliku temu, nemoj me daviti. Reci je na najbolji mogući način za optimalno vreme. Ovaj film sa malo priče govori mnogo. 

Realno, svako ima neki problem. Lepo je govorio moj profesor, pametan čovek ima problem, budali je svejedno. No, većina nas ima stvari koje su podrazumevane i uzimamo ih zdravo za gotovo. Zašto se film lomi oko jednog starog bicikla? Upravo da nam pokaže da nešto na šta se ljudi možda i ne okrenu drugima može značiti hranu na stolu. I ceo odnos drugih prema nestalom biciklu je takav da mu se ne pridaje velika pažnja. Ok, bicikl ti je ukraden, ali barem te niko nije pretukao ili nešto tako. Tako se i odnosimo prema problemima drugih. Čak i da smo svesni da je taj problem veliki, pre ćemo podrazumevati da će taj drugi rešiti svoj problem ili naći izlaz, nego što ćemo dublje ulaziti u problematiku. Ovaj bicikl znači hleb na stolu, ne samo za čoveka već i za njegovu porodicu. Pogledajte njegovu borbu da ga povrati i pogledajte odnos ostalih i uopšte nerazumevanje ljudi prema tome. 

I dok se čovek sa sinom vucara ulicama u potrazi za biciklom koji mu je ukraden, lako vam može promaći način na koji je dostavljena veza između njih dvojice. Prvo što se vidi je što čovek posmatra svog sina kao odraslu osobu, jednaku njemu samom. Daje mu odgovornu ulogu u potrazi za biciklom. Uostalom, ne bi se vucarao sa njim okolo da ne veruje u njega i njegovu pomoć. Kada je jednom iznerviran ošamario klinca, odmah se pokajao i izgledao kao da je i sam povređen. Ne bih da širim još detalja iz filma, videćete to i sami. Film na kraju krajeva jeste egzistencijalna drama ali to mu nije tako bitan kvalitet kao ovaj odnos. Upravo on kulminira u poslednoj sceni. 

Što je najbolje, lik klinje je napravljen tako da je svestan problema, svestan situacije u kojoj se nalazi njegova porodica. Kada mu otac usput pomene koliko neka hrana košta, on odustaje od jela. Koliko je ta scena jaka, jeziva, potresna i koliko vam se zgrči stomak, ne mogu vam opisati. Da iskočim iz teme. Iskreno, ne sećam se ovoga ali verujem majci koja mi je više puta kroz suze pričala da jednom nije imala da mi da novac za užinu na šta sam joj ja odgovorio da "danas nisam gladan". Nisam tada shvatao koliko je to za nju bilo potresno ali danas kao roditelj gledam to drugačije. No da se vratim na ovu scenu u filmu. Najbolje u svemu tome je što ta scena nije napravljena patetično u fazonu gladni klinac gleda setno u hranu. Zajebite me sa takvim namerno patetičnim fazonima. Ovo je napravljeno tako da prođe za tren, deluje realistično i uklopljeno je u širu sliku. To je nešto što su nam usadili u scenu a nisu pravili scenu zbog toga. Kada vam neko usput proda nešto tako jako, jasan je pokazatelj o kakvom kvalitetu se radi. 

Setite se najvećeg problema koji ste imali ili pomislite na njega ako ga još uvek imate. Posle toga pogledajte svet i ljude oko sebe. Neverovatno je koliko se svet ne menja bez obzira što se vaš ruši. Mi smo samo deo priče i priča će nastaviti i bez nas. Možda neke dirnemo, možda do nekih dopremo ali smo najčešće mi sami oni koji moramo da rešimo problem. Ako smo deo grupe koja se drži zajedno, svakako je lakše ali ono što nam film pokazuje i što je često bolna istina, loši bolje podržavaju loše i štite jedni druge nego što to dobri ljudi rade. Pre svega što će loši u tome videti šansu za dobit. Dobri pre razmišljaju o sigurnosti svoje porodice i čuvanju onog što imaju. Pomoći će ako im to ne predstavlja nikakvu opasnost. Čast pojedincima. 

Film ima efektan kraj što se emotivne strane tiče ali i pametan što se same priče tiče. Pametan je zato što ga možete pitati "i šta je posle bilo". Kako to? Upravo to što vam ne daje odgovor je savršeno. Zašto? Kada čujete za nečiji problem, čak iako vas dirne, vreme će to zatrpati negde. Ako vam sada pomenem nekoliko imena ljudi za čije ste probleme čuli i ako vas pitam šta je sada sa njima, verovatno ne biste znali odgovor. Zato vam film ostavlja da se pitate šta je bilo posle. Zašto bi vam ispričao? Svakako ćete zaboraviti nešto što nije vaš problem. 

Što vam ostaje manje mogućnosti da rešite problem veće su šanse da dolazi očaj. Veliki Saramago je rekao nešto kao: "Na kraju čovek shvati da mu je ostala samo nada i tada shvati da ima sve." A šta kada više ne vidite ni nadu. Da li ćete napraviti nešto što nikada niste ili ćete ostati dosledni onome što ste i pomiriti se sa porazom. Ako ukaljate sebe, možete li živeti sa tom slikom. Verovatno možete, čim vam na pamet pada igra sa sopstvenom čašću. A šta ako neko veruje u vas? Da li će vaše srozavanje biti bolno za njega? Vaša odluka se uvek tiče i vaše porodice. 

Pogledajte oba puta na čijoj raskrsnici na kraju stoji čovek. Oba vode u poraz na ovaj ili onaj način. Oba su greška samo je pitanje sa čim je čovek spreman živeti. Ako niste bili u ovakvoj situaciji (nadam se da niste i nećete) stavite se u kožu ovog čoveka i napravite izbor. I za šta god se odlučili, kako god se to završilo, kakav god put odabrali, kakav god vam rasplet u tom očaju bio, dve bolne istine se nameću. Ili sam problem neće biti rešen ili će se roditi još njih. Druga, još bolnija istina je da koliko god vi bili poraženi, izmučeni, ojađeni, povređeni, pokradeni, svet ostaje isti. Samo vi patite.

Zanimljivosti:
Serđo leone je radio kao asistent režiji na ovom filmu. U jednoj sceni dečak umalo dva puta nije pregažen. To se zaista desilo. Dva automobila su sasvim slučajno prošla tuda. Posle snimanja filma, glavni glumac Lamberto Mađorani se zaista borio za posao. De Sika je namerno odabrao amatere. Nije želeo profesionalne glumce. Za glavnog glumca je izabrao čoveka koji je došao sa svojim sinom na audiciji, za glumicu novinarku koja ga je intervjuisala vezano za film a klinca je uzeo iz mase koja je posmatrala snimanje. 

Poslednja scena u kojoj glavni lik ide od kamere je omaž Čaplinu. De Sika kaže da je odabrao glumce za uloge Bruna i Antonia na osnovu njihovog hoda. Lamberto Mađorani je u razgovoru sa De Sikom priznao da mu se desila ista stvar kao glavnom liku u filmu. De Sika je pre snimanja ovog filma napravio kontrovezni Sciuscià (Čistači Cipela) i zbog toga ni jedan studio nije želeo da finansira ovaj film tako da je on pozajmio novac od prijatelja.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 9/10

Demolition (2015)

Žanr: Drama
Režija: Jean-Marc Vallée
Glumci:  Jake Gyllenhaal, Naomi Watts, Chris Cooper ...

Priča:
Dejvisov život se u potpunosti menja posle saobraćajne nesreće u kojoj mu je nastradala supruga. Uz pomoć žene koju slučajno upoznaje i njenog sina, on pokušava ponovo izgraditi svoj život. A sve to počinje rušenjem...

Moj osvrt:
Ovom Džilenholu se baš ne da da glumi normalnu osobu. Posle totalnog, plastičnog, nerealnog, odvratno odglumljenog degenerika u Nightcrawler zadesio ga je još jedan totalno plastični, nerealni, simpatičnije odglumljeni degenerik. Ne kontam zašto se ljudi lože na takvu glumu. Ne pričam ovde o Džilenholovim kvalitetima, pričam o načinu na koji definišeš ovako besmislen lik. 

Elem, imamo tragediju koja navodno treba da predstavlja prekretnicu u životu čoveka. Problem je što pre te prekretnice nemamo život, nemamo čoveka koji je voleo nešto da radi, koji je imao neki hobi, radio nešto smisleno, uživao u nečemu, mrzeo nešto. Ne, njegovo postojanje praktično počinje saobraćajnom nesrećom u kojoj on izgubi suprugu. Komotno si mogao da staviš ženu koja je zaljubljena u kamen i koja gine u toj nesreći dok ima kamen kao suvozača. 

Potom sledi neko otkrivanje emocija glavnog lika gde on kao pokazuje da nikada nije voleo svoju ženu. Jako čudno da nerealni, plastični lik nekog nije voleo. Ali bez obzira što je nije voleo, očekuješ barem neku reakciju, bilo šta. Dobiješ praznog degenerika koji radi besmislene stvari, ponaša se kao budala ukazujući na to da je uvek bio takav. Sad se postavi isto pitanje kao u Nightcrawleru - kako je moguće da plastični, nerealni degenerik dođe do položaja u kom ga vidimo. Moguće je, ali samo u filmovima. Ovaj lik nije malo čudan, ovaj lik je nezanimljiva i prilično izmešten u glavi. 

Eee, ali nije to sve, onda treba da vidimo transformaciju te nezanimljive, u glavi izmeštene budale u nekog ko doživljava prve emocije. I nekako nam se ceo film lopata i zavlače nas dok nam kao ne serviraju neko otrežnjenje, neku emociju što opet hvata na onu patetiku. Pokušavaju da nam formiraju lika kroz nove veze sa ljudima ali te veze su tako na krhkim nogama, pre svega što je lik nerealna budala, pa tek onda što su i drugi likovi isforsirani i nezanimljivi. Lik se žali kompaniji koja proizvodi automate, pri tome zvuči kao potpuno poremećen, pomene kako mu je žena umrla i eto, neko žaobitan se upeca na to pismo. Preslabo čoveče. 

No hajde o stvarima koje valjaju i koje bi došle do izražaja da nekom nije palo na pamet da kreira ovako idiotski lik. Lik kao ništa ne oseća pošto mu je žena nastradala. To je opasna smejurija. Ok, nisi je voleo ali ne možeš da ne osećaš ništa. Sličnu kreteniju smo videli u precenjenoj gluposti od Gone Girl. On taj neki osećaj traži ceo film. E upravo do nekog osećanja dolazi kada shvata da je on sam povređen. Opa. Da je ovo bio realan lik, ovo bi bio sjajan momenat da se prikaže kakvog egoistu gledamo. Mogao je ovo biti film o opakom egoisti a ne o kaktusu kojeg su transformisali u čoveka i rekli "probaj kako je". Da si imao normalno razvijen lik koji je pokazao barem neku emociju posle smrti supruge, koji je imao barem neki život pre početka filma, ovo bi bilo sjajno. 

Druga dobra stvar u filmu je kada, posle priznanja da nije voleo suprugu, na pitanje zašto ju je oženio glavni lik odgovara sa "Zato što je bilo lako". Perfekcija. Koliko puta potrčimo za sigurnošću? Koliko puta nam se svidi nešto što smo lako osvojili ili zadobili, oko čega se nismo puno trudili? Ne stvaramo li tako lažnu sliku o svojoj veličini? Svesni smo da je ta slika odlična u očima u drugih ali da smo mi sami prazni. E umesto te praznine i neostvarenosti, filmotvorci su se ovde odlučili da totalno nedefinisanog kretena. Nova dobra stvar koja je upropaštena ovakvom izvedbom. 

E sad najbolja stvar u filmu. Ovo Demolition ne bih samo preveo kao rušenje već to u filmu vuče i na rastavljanje na delove. Ovo rušenje i rastavljanje na delove posle saobraćajke bi i te kako imali efekta. Prvo, lik se preispituje, kako, zašto, zbog čega su stvari takve kakve jesu. I ovo rastavljanje na delove koje vidimo na ekranu je upravo to. Zašto je došlo do problema. Simbolično se ovde kreće sa pokvarenim frižiderom gde ga lik razbija na delove i upropaštava ne shvatajući problem. To je upravo urušavanje života glavnog lika (kad bi ga imao) zato što ne razume suštinu. Kasnije vidimo da je to rušenje zamenilo razbijanje na delove. To je već shvatanje kako stvari rade, shvatanje jednostavnih, elementarnih stvari. Na taj način čovek počinje da razume kako stvari funkcionišu. Vidite li sada koliko je ova sjajna ideja upropašćena ovakvim likom. Šteta. 

Na kraju nešto što nema puno veze sa ovim filmom. Napravio sam nekoliko pauza u pisanju u zadnje vreme, što zbog novonastalih obaveza što zbog odmora na kom sam bio. Sad ne postoje prepreke da se ritam ubrza tako da očekujte tekstove nešto češće. I dalje ću prazniti ovu sekciju sa vašim predlozima i dodati još nešto što mislim da valja a tamo nema. Tako da na kraju teksta mogu slobodno da kažem, do skorog čitanja.

Zanimljivosti:
Scenario za ovaj film je 2007 godine izabran za jedan od najboljih među onim po kojima nije snimljen film.

Naj scena:

Ples. Jako lep fazon koji me čak podseća na old school filmove.

Moja ocena: 5/10

Moartea domnului Lazarescu (2005)

Alternativni naziv: The Death of Mr. Lazarescu

Kod nas nazvan: Smrt gospodina Lazareskua

Žanr: Drama

Režija: Cristi Puiu

Glumci:  Ion Fiscuteanu, Luminita Gheorghiu, Doru Ana ...

Priča:

Šezdesettrogodišnji gospodin Lazaresku je pozvao hitnu pomoć. Kada oni dođu, odlučuju da ga odvedu u bolnicu ali kada stignu tamo on biva poslat u sledeću i to se ponavlja. Za to vreme, zdravstveno stanje gospodina Lazareskua se postepeno pogoršava...

Moj osvrt:

Nekako izgledah i ovo vazda hvaljeno čudo. Ček, ovakav početak ne zvuči dobro, ispašće da je ovo loš film. Ne, nije ali nije ni onoliko sjajan koliko ga hvale. Dobro, ne kažem, neke će ovo ubosti u bolnu tačku i u tome će videti nešto ali za one uhodane, film neće doneti ništa novo. No, da prestanem da mudroserem i da pišem mnogo ni o čemu. Preći ćemo na stvar. 

Smrt čove Lazareskua služi kao nešto što treba da upre prstom u zdravstveni sistem i izvrne ga ruglu. E sada, zamolio bih vas da ukočite malo. Ja sam svestan da je većinu nas neko žestoko opekao u zdravstvu, svestan sam da svi imamo neku tešku priču odatle ali ne treba se odmah hvatati kamenja. Batalite to. Ovaj film komotno može da se preseli u Srbiju. Videćete ono što viđate i kod nas: očajno organizovan zdravstveni sistem, nadobudne i grube doktore, loše reakcije, pogrešne dijagnoze, igranje sa životima drugih. To je manje više ok prikazano u filmu, ali šta ne valja? 

Ne valja jednobojnost. Šta mislim time? Mislim na izuzetke u tom sistemu, na one divne ljude koji se zaista trude, na one majstore koji dnevno spase nekoliko života, na one koji su neprestano na ulicama u službi života. E pa bato moj, ako mi govoriš da takvi ne postoje, onda si debelo u zabludi. U celom prokletom filmu vidimo jednu jedinu takvu osobu a to je službenica hitne pomoći koju majstorski tumači Luminita Gheorghiu. Eeeeej samo jedna. Ok, ima onih koji su kao cool doktori ali eto, moraju da budu drčni ili da se sprdaju sa životima drugih. Meh, ne preterujmo. U takav sistem veruju samo oni najgore pogođeni i oni ostrašćeni. 

Na sve navedeno se napakuju još i neki nerealni kreteni koji traže potpis od čoveka koji nije baš u dodiru sa sopstvenom glavom, koji objašnjavaju svima kako su oni mega bitni i da se oni pitaju. Ma daaaaaaaaaaaj. Nemoj me nervirati ovakvim pizdarijama. Ono što zaista ne volim je kada se planski pravi nešto da iznervira gledaoca. Mrzim taj šablon. Ako hoćeš nekog da uključiš u film, zainteresuj ga, daj mu nešto sa čim će se poistovetiti. Ne daji mu karikature kojim želi da se sveti. Film je imao odličnu nameru. Izgubio se u onom bukvalnom. 

Drugi veliki problem je što se stvari ponavljaju i što je film generalno jako razvučen. Komotno možete spremiti sebi finu klopu i pojesti nešto dok Lazaresku ne krene na putešestvije po bolnicama. Kada krene, onda idemo u krug: ovde nema mesta ili ne može, beži tamo. Mislim ok ali posle drugog puta je jasno gde sve ovo ide. Gađa se na to kako zapravo ovakav zdravstveni sistem ni malo ne mari za ljudski život. Mislim mogu tu možda i da se složim, ali ste zaboravili jednu veliku stvar. Postoje ljudi kojima je i te kako stalo. 

Ono što mi se ponegde dopalo je način na koji doktori pričaju tj. imaju stav o ljudskom životu. Gledajući sa strane šokantno deluje da neko tek tako kaže da će čovek umreti. Ali pogledajte bolje, ljudi koji se bore za živote su oguglali na smrt. Ne čini li ih to takođe tragičnim likovima. Tu je film mogao da poentira ali ne, išao je na degenisanje doktora i doktorskog poziva. 

Jedna od stvari koju doktori potenciraju je da je gospon Lazaresku pijanica. To zvuči tako kao da ni ne žele da mu pomognu, niti pokazuju neku empatiju. Onda ispada da i ljudski život ima meru, da ima težinu, da neki teže mnogo više, da su neki zanemarljivi. To je surova istina. Na žalost, onaj ko je u situaciji da pomogne, tu meru će proceniti na osnovu sopstvene koristi. 

Kada pogledamo kraj, zaista je šteta što film nije malo zauzdao izvrgavanje ruglu, što nije davao povremene svetle momente ili ljude. Onda bi više pažnju posvetili upravo tome koliko vredi ljudski život. Onda bi više gledali gospodina Lazareskua nego idiotske likove. Možda bi se saživeli sa jadnikom umesto da nam on bude objekat koji se pojavljuje u svakoj sceni. Možda bi onda krajnji utisak bio još jači. Možda bi, dok ga posmatramo na mesarskom stolu, u toj hrpi mesa, sala, kože, kostiju i kose, shvatanje da je on naše sažaljenje zaslužio mnogo ranije mnogo teže palo.

Zanimljivosti:

Film je snimljen u toku 39 noći u pravim bolnicama.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 6/10