Ladri di biciclette (1948)

Alternativni naziv: Bicycle Thieves
Kod nas nazvan: Kradljivci bicikala
Žanr: Drama
Režija: Vittorio De Sica
Glumci: Lamberto Maggiorani, Enzo Staiola, Lianella Carell...

Priča:
U posleratnoj Italiji, siromašnom radniku su ukrali bicikl od koga mu posao zavisi. On sa svojim sinom kreće u potregu da ga pronađe.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, kao što sam obećao, niste čekali dugo na sledeći tekst. Naravno, obećao sam i da će filmovi biti uglavnom birani iz liste sa predlozima i to je ispoštovano. E pa dobri stari sistem, čisto srpski nazvan "random" a na narodskom još zvučnije "ofrlje" nam je doneo jedan klasik. Iskreno, očekivao sam razvučen film nešto teži za gledanje a dobio sam nešto sasvim suprotno. Kradljivci Bicikala je lak za gledanje iako nosi tešku temu. Pametno je napravljen i odličan pokazatelj da sa malo reči možeš da kažeš mnogo. Recimo Tokyo Story je dobar film ali je previše razvučen za ono što mi priča. Ovde to nije slučaj. Nemaš veliku temu, nemoj me daviti. Reci je na najbolji mogući način za optimalno vreme. Ovaj film sa malo priče govori mnogo. 

Realno, svako ima neki problem. Lepo je govorio moj profesor, pametan čovek ima problem, budali je svejedno. No, većina nas ima stvari koje su podrazumevane i uzimamo ih zdravo za gotovo. Zašto se film lomi oko jednog starog bicikla? Upravo da nam pokaže da nešto na šta se ljudi možda i ne okrenu drugima može značiti hranu na stolu. I ceo odnos drugih prema nestalom biciklu je takav da mu se ne pridaje velika pažnja. Ok, bicikl ti je ukraden, ali barem te niko nije pretukao ili nešto tako. Tako se i odnosimo prema problemima drugih. Čak i da smo svesni da je taj problem veliki, pre ćemo podrazumevati da će taj drugi rešiti svoj problem ili naći izlaz, nego što ćemo dublje ulaziti u problematiku. Ovaj bicikl znači hleb na stolu, ne samo za čoveka već i za njegovu porodicu. Pogledajte njegovu borbu da ga povrati i pogledajte odnos ostalih i uopšte nerazumevanje ljudi prema tome. 

I dok se čovek sa sinom vucara ulicama u potrazi za biciklom koji mu je ukraden, lako vam može promaći način na koji je dostavljena veza između njih dvojice. Prvo što se vidi je što čovek posmatra svog sina kao odraslu osobu, jednaku njemu samom. Daje mu odgovornu ulogu u potrazi za biciklom. Uostalom, ne bi se vucarao sa njim okolo da ne veruje u njega i njegovu pomoć. Kada je jednom iznerviran ošamario klinca, odmah se pokajao i izgledao kao da je i sam povređen. Ne bih da širim još detalja iz filma, videćete to i sami. Film na kraju krajeva jeste egzistencijalna drama ali to mu nije tako bitan kvalitet kao ovaj odnos. Upravo on kulminira u poslednoj sceni. 

Što je najbolje, lik klinje je napravljen tako da je svestan problema, svestan situacije u kojoj se nalazi njegova porodica. Kada mu otac usput pomene koliko neka hrana košta, on odustaje od jela. Koliko je ta scena jaka, jeziva, potresna i koliko vam se zgrči stomak, ne mogu vam opisati. Da iskočim iz teme. Iskreno, ne sećam se ovoga ali verujem majci koja mi je više puta kroz suze pričala da jednom nije imala da mi da novac za užinu na šta sam joj ja odgovorio da "danas nisam gladan". Nisam tada shvatao koliko je to za nju bilo potresno ali danas kao roditelj gledam to drugačije. No da se vratim na ovu scenu u filmu. Najbolje u svemu tome je što ta scena nije napravljena patetično u fazonu gladni klinac gleda setno u hranu. Zajebite me sa takvim namerno patetičnim fazonima. Ovo je napravljeno tako da prođe za tren, deluje realistično i uklopljeno je u širu sliku. To je nešto što su nam usadili u scenu a nisu pravili scenu zbog toga. Kada vam neko usput proda nešto tako jako, jasan je pokazatelj o kakvom kvalitetu se radi. 

Setite se najvećeg problema koji ste imali ili pomislite na njega ako ga još uvek imate. Posle toga pogledajte svet i ljude oko sebe. Neverovatno je koliko se svet ne menja bez obzira što se vaš ruši. Mi smo samo deo priče i priča će nastaviti i bez nas. Možda neke dirnemo, možda do nekih dopremo ali smo najčešće mi sami oni koji moramo da rešimo problem. Ako smo deo grupe koja se drži zajedno, svakako je lakše ali ono što nam film pokazuje i što je često bolna istina, loši bolje podržavaju loše i štite jedni druge nego što to dobri ljudi rade. Pre svega što će loši u tome videti šansu za dobit. Dobri pre razmišljaju o sigurnosti svoje porodice i čuvanju onog što imaju. Pomoći će ako im to ne predstavlja nikakvu opasnost. Čast pojedincima. 

Film ima efektan kraj što se emotivne strane tiče ali i pametan što se same priče tiče. Pametan je zato što ga možete pitati "i šta je posle bilo". Kako to? Upravo to što vam ne daje odgovor je savršeno. Zašto? Kada čujete za nečiji problem, čak iako vas dirne, vreme će to zatrpati negde. Ako vam sada pomenem nekoliko imena ljudi za čije ste probleme čuli i ako vas pitam šta je sada sa njima, verovatno ne biste znali odgovor. Zato vam film ostavlja da se pitate šta je bilo posle. Zašto bi vam ispričao? Svakako ćete zaboraviti nešto što nije vaš problem. 

Što vam ostaje manje mogućnosti da rešite problem veće su šanse da dolazi očaj. Veliki Saramago je rekao nešto kao: "Na kraju čovek shvati da mu je ostala samo nada i tada shvati da ima sve." A šta kada više ne vidite ni nadu. Da li ćete napraviti nešto što nikada niste ili ćete ostati dosledni onome što ste i pomiriti se sa porazom. Ako ukaljate sebe, možete li živeti sa tom slikom. Verovatno možete, čim vam na pamet pada igra sa sopstvenom čašću. A šta ako neko veruje u vas? Da li će vaše srozavanje biti bolno za njega? Vaša odluka se uvek tiče i vaše porodice. 

Pogledajte oba puta na čijoj raskrsnici na kraju stoji čovek. Oba vode u poraz na ovaj ili onaj način. Oba su greška samo je pitanje sa čim je čovek spreman živeti. Ako niste bili u ovakvoj situaciji (nadam se da niste i nećete) stavite se u kožu ovog čoveka i napravite izbor. I za šta god se odlučili, kako god se to završilo, kakav god put odabrali, kakav god vam rasplet u tom očaju bio, dve bolne istine se nameću. Ili sam problem neće biti rešen ili će se roditi još njih. Druga, još bolnija istina je da koliko god vi bili poraženi, izmučeni, ojađeni, povređeni, pokradeni, svet ostaje isti. Samo vi patite.

Zanimljivosti:
Serđo leone je radio kao asistent režiji na ovom filmu. U jednoj sceni dečak umalo dva puta nije pregažen. To se zaista desilo. Dva automobila su sasvim slučajno prošla tuda. Posle snimanja filma, glavni glumac Lamberto Mađorani se zaista borio za posao. De Sika je namerno odabrao amatere. Nije želeo profesionalne glumce. Za glavnog glumca je izabrao čoveka koji je došao sa svojim sinom na audiciji, za glumicu novinarku koja ga je intervjuisala vezano za film a klinca je uzeo iz mase koja je posmatrala snimanje. 

Poslednja scena u kojoj glavni lik ide od kamere je omaž Čaplinu. De Sika kaže da je odabrao glumce za uloge Bruna i Antonia na osnovu njihovog hoda. Lamberto Mađorani je u razgovoru sa De Sikom priznao da mu se desila ista stvar kao glavnom liku u filmu. De Sika je pre snimanja ovog filma napravio kontrovezni Sciuscià (Čistači Cipela) i zbog toga ni jedan studio nije želeo da finansira ovaj film tako da je on pozajmio novac od prijatelja.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 9/10