X-Men: Days of Future Past (2014)

Kod nas nazvan: X-Men: Dani Buduće Prošlosti
Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Bryan Singer
Glumci: Patrick Stewart, Ian McKellen, Hugh Jackman...

Priča:
Vulverin je poslat u prošlost u očajničkoj meri da promeni istoriju i spreči potpuno uništenje ljudi i mutanata.

Moj osvrt:
Znate onaj osećaj kada vam u trećem delu Terminatora kažu "ono što ste gledali zapravo ništa ne važi. Rat je neizbežan. Sve u šta ste verovali je sranje. Sve za šta ste se borili nema svrhu." Ček majstori, pa živite na slavi prethodnika a pljujete po njemu. Ovaj izvikani filmić radi to isto. Zaboravite sve što ste gledali, sve događaje, sve emocije, sve kritična dešavanja, sve probleme koje su likovi imali, bilo šta što se desilo (isključujući samo First Class film). Zašto da zaboravite? Pa zato što je sve to ovaj izvikani film žestoko obesmislio, i to u tolikoj meri da ona besmisao iz Terminatora 3 i ne izgleda tako katastrofalno. 

First Class je napokon bio nešto dobro iz X-Men serijala. Za mene je bilo logično da batale staru ekipu glumaca i da nastave sa ovom novom + Džekmen koji je svakako kreiran kao najharizmatičniji lik. Nekako je i pravo vreme za to. MekKelen i Stjuart su legende ali su stari za ove dečije pizdarije od filmova. Fasbender se pokazao fantastično kao novi magneto a i bez obzira na to je vrhunski glumac. MekAvoj je sasvim korektan kao novi Čarls Xavier. Dženifer Lorens je trenutno veliki hit, delom zbog idiotske premise od Igara Gladi, delom zbog drugih stvari. Nemaš nikakav razlog da se vraćaš onim dvema legendama, Hale Beri, Famke Jansen i ostalima. Kreni priču iz početka. Možeš komotno snimiti 30 filmova dok ne dođeš do radnje nekog od prethodno snimljenih. Ako pak nisi hteo to, onda si morao krenuti iz početka. Totalni reboot serijala. Ovo što su izveli je totalni sjeb. Kao vratim se u prošlost pa menjam sadašnjost. Moš mislit. Ne samo da je i tako besmislena ideja ovde još debilnija nego što je moguće, rezultat svega je prejadan. Po ovoj logici su se svakog momenta mogli vratiti par sati u nazad i srediti bilo kakav problem. 

Ljudi su u svim filmovima bili vazda protiv mutanata. Mogli su im ovi spašavati dupeta, mogli su nebiti ni najmanja pretnja, šta vredi, ljudi su jednostavno želeli da ih se reše. Jasno je to ako gledamo na ljude kao na ekstremiste ali niije većina takva. Jednostavno, ni jedan od tih filmova nam nije davao dovoljno dobar razlog zbog kojeg bi ljudi mrzeli mutante. E sada su to nadoknadili. Vratimo se u vreme kada je završavan Vijetnamski rat. Ljudi su bili frustrirani i atmosfera je takva da strah i dalje vlada. Pojava mutanata u to vreme bi svakako digla paniku. Ljudi se plaše onog što ne znaju, to je jasno. Danas je teže uplašiti ljude kada tehnologije vrtoglavo napreduju, kada se svakodnevno granice pomeraju. U vremenu kada je to išlo sporije, ovakve stvari su otvarale mnoga pitanja. Zbog toga, želja sigurnošću je svakako nadjačavala sve i strah od ovakvih bića je morao biti veliki. 

Druga stvar koja mi je u ranijim filmovima bila neubedljiva je Magnetova strana. Ok, on drži stranu mutanata i veliki je protivnik ljudi. Mada, kakvi su ljudi u X-Men filmovima, sasvim je jasan taj stav. E sada nam je dat jak razlog, sada možemo razumeti Magneta, sada možemo biti čak i na njegovoj strani. Iz onoga kako se ljudi odnose prema mutantima koji se tek pojavljuju, jasan je njegov bes. Nije to slepilo koje neminovno vodi do zla, to je uviđanje situacije za koju nemaš rešenje. U sjajnoj raspravi između njega i Čarlsa se vidi sav njegov bol, vide se svi njegovi razlozi i vide se snaga i odlučnost da preduzme nešto protiv svega. E takve scene dižu ozbiljnost ovoj generalno neozbiljnoj franšizi. Možda i jeste vreme da se ovde napravi nešto veliko. Ovaj film to svakako nije mada je pomenuta scena odlična. 

Naravno, svi gotivimo Vulverina. Mislim Džekmen je faca, najzajebanije deluje, ima najbolji humor itd. Ali problem je u tome što onda ne znamo gde su tu drugi. Obično svi oni statiraju a mi čekamo na Džekmena. Tu ovaj film dobija dodatno na značaju. Naravno ni blizu kao First Class ali opet odrađuje solidan posao. Vulverin nam služi kao prevozno sredstvo koje nas vodi od lika do lika a upravo se tim likovima daje pažnja. U principu svaki ima svoju dramu. Problem je što su sve te drame trubadurske. Čarls kao vraća veru u sebe. Hm, ok je to ali više mi deluje kao trubljenje "sa velikom moći dolazi velika odgovornost" i slične pizdarije. Kao on se bori da bude ono što jeste u budućnosti tj. sadašnjosti tj valjda će biti jer ako ne bude izmeniće sve što će biti... ajao. Besmisleno, zar ne? Pa pazite naslov. Dani buduće prošlosti. Ovaj današnji dan je dan buduće prošlosti tako da je naslov mogao komotno da bude današnji dani. Samo što to nije tako zvučno. Doduše ni cela logika priče nije daleko od idiotluka. 

No, da se vratim likovima. Najveća pažnja se pridaje Mistik. Zašto? Zašto da ne. Realno. Zašto bi gradio Vulverina kada su svi filmovi sem First Class o njemu. Mistik je mega zajebana a ništa ne znamo o njoj. I treba da iskoriste taj lik i spucaju pažnju na njega. Mislim, imaš Dženifer Lorens koja je sad u jeku, zašto joj ne bi dao glavno mesto pod reflektorima. Ona ima ovde najveću ulogu svakako. Problem je što se sve svodi na jednu njenu odluku i na patetičnu ljubav drugih prema njoj. O ovom drugom neću ni reči reći jer nije vredno ni pljuvanja. Ok, jedna odluka može imati kolosalne posledice u budućnosti. To je ono što je Cloud Atlas hteo da proda a prodao je muda za bubrege. Šarene priče bez ikakvog uticaja. Ali zar svaka prokleta odluka mora da se svodi na patetiku. Zašto to mora da bude gest dobročinstva? Jer patetika nas je održala - njojzi hvala. Doduše, setimo se obrade Dana kada je zemlja stala. Klinja namesti očice kao kuče i naš svet je spašen. Fak jea. Ne smeta mi ovo na šta su igrali ali mi se od te patetike i te kako bljuje. Jasno mi je da bez te priče ovaj film ne postoji. Iskreno, bolje da nije ni postojao. 

Na kraju imamo i lik Magneta. Fasbenderu naklon do poda. Njegova gluma je maestralna. Zaista donosi sve ono što savršen zlikovac treba da nosi. Ne samo što deluje opasno, misteriozno, inteligentno, moćno - jasno vidimo i razlog zbog kog radi to što radi. Začinili su to i scenama u sadašnjosti, tačnije prošloj budućnosti, gde on uprkos godinama i dalje pokazuje neverovatnu snagu. Uz to, vidimo i onu čovečnost koju filmotvorci uvek oduzmu negativcima ne kontajući da ih time čine plastičnim. Recimo onaj kamen-drvo-daska lik iz poslednjeg Tora. Ne mogu ni da mu se setim više imena a mrzi me da googlam jer je nebitan i prazan. Sve što znamo je da je on negativac. Zašto je zao? Eto zato. Magneto je neko ko ima jasan i sasvim korektno određen stav. Ono što preduzima je već nešto drugo. Tek to ga čini negativcem. 

Na kraju imamo momka koji je užasno brz. On ima ovde ulogu da pomogne u jednom slučaju i to je to. Obično ovakvi filmovi donose brdo zabave. Svu zabavu ćete videti samo u scenama sa ovim likom. Film se žestoko trudi da bude ozbiljan. Životi svih likova praktično zavise od ove akcije. Možda bi bio problem što je sve prikazano kao zezanje. Meni se to prilično dopalo. Momak je baš pustio mašti na volju i te scene su donele odličan humor. Da je film uspeo da dostavi pametnu priču umesto ove gluparije, možda bi mi ova neozbiljnost smetala. Ovako je fino osvežila mrsomuđenje.

Eto braćo i sestre. Neočekivana poseta bioskopu je potvrdila moje sumnje da ovo neće biti ništa posebno. Čak mi i ne bi toliko smetalo da su "ništa posebno" iskoristili samo da se reše starih likova i nastave sa novim. First Class je dao odličan temelj. Ova smejurijica je postavila zidove od slame. Mislim ima vazda tu kvalitetnih stvari i dobrih odluka. Problem je što je sama priča tako šuplja, tako umobolna da je ovo za svaku osudu. Da je samo to problem, možda i ne bih prozivao scenariste. Katastrofa je čime je sve to rezultiralo. Ne smatram prethodne filmove za nešto epohalno ali svakako nisu takvi da se treba popišati po njima i obesmisliti ih. Ovaj film je to i učinio. Dani buduće prošlosti odlaze u prošlost. Ne kontam zašto nisu zadržali režisera i ekipu scenarista iz First Class. Singer i ovi diletanti su nam dali ono što su nam davali i ranije. Praznu zabavu. Samo su je začinili idiotarijama. Ko voli nek izvoli.

Zanimljivosti:
Sedmo tumačenje Vulverina od strane Hju Džekmena. Singer je izjavio da nije hteo da počne da snima film dok ne bude siguran da će se Stjuart, MekKelan i Džekmen pojaviti u njemu. Model Sentinela iz 1973 je napravljen u prirodnoj veličini. Iako se Ana Paquin pojavljuje na samo nekoliko sekundi, ona je imala jednu od najvećih plata među glumcima. Uloga Hale Beri je morala biti dozirana zbog njene trudnoće. Iako su njihovi likovi otac i sin, razlika u godinama između Fasbendera i Evana Pitersa je samo 10 godina. Trask je anagram od Stark (Iron Man).

Naj scena:

Verbalni duel Magneta i Čarlsa.

Moja ocena: 6/10

Frozen (2013)

Kod nas nazvan: Zaleđeno Kraljevstvo
Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Porodični | Fantastika | Muzički
Režija: Chris Buck, Jennifer Lee
Glumci:  Kristen Bell, Idina Menzel, Jonathan Groff ...

Priča:
Neustrašivi optimista Ana udružuje se sa Kristofom i otkačenim sneškom Olafom na epskom putovanju u ledenim uslovima, kako bi stigla do svoje sestre Else koja je čije su moći zaledile celo kraljevstvo.

Moj osvrt:
Bokte čoveče, kad sam video najave za Frozen očekivao sam ko zna šta. To je pucalo od naslova: "Dizni se vraća u punom sjaju", "Magično" i šta već. Guess what, Dizni već dugo vremena nije napravio nešto epohalno. Omakne im se nešto dobro, pa čak i solidno ali njihovi crtaći su uglavnom mlaki do ok a filmovi smejurije. Zbog toga ove najve su mogle značiti "evo, posle godina hvatanja na smrdljivu patetiku, posle godin silovanja vaših mozgova praznim pričama prepunih efekata, konačno smo se setili da smo jebeni Dizni koji je napravio takve majstorije poput The Lion King, The Little Mermaid, Beauty and the Beast itd.". E pa nije im uspelo. Napravili su nešto drugačije ali ovo je toliko sklepano da je teško opisati. Osim jedne scene koja je čista perfekcija, kojoj bih dao jedanaesticu, ostalo je potpuno mlako. 

Priča je zasnovana na bajci o Ledenoj Kraljici. Želeli su izmeniti priču kako bi joj doneli nešto novo. Sve što su uradili je to da su pokupili par elemenata te bajke i nabacali gomilu nečega u nju. Imamo dve sestre, Anu i Elsu. Elsa je ta koja ima problem sa tim ledenim moćima. Cela priča se vrti oko toga da je ona izolovana kako ne bi nikoga povredila. To može da pije vodu kao unutrašnja drama ove devojke ali problem je što nije ona sama sebe izolovala. Zašto na neverovatnu sposobnost gledati kao na kletvu? Recimo imate u košarkaškoj ekipi igrača koji skače duplo više od ostalih, međutim trapav je na doskoku pa može nagaziti nekog. Vi ćete ga naravno sprečiti da skače i da iskoristi tu sposobnost u korist ekipe zar ne? Vidite li gde idem. Umesto da tog košarkaša naučiš da pazi na doskok tj. da ovu klinku naučiš da koristi svoje sposobnosti na pravi način, ti praviš izolaciju. To je to neshvatanje kojem su ljudi skloni, neprihvatanje nečega što im je strano, nečega što sami ne poseduju i ne znaju. 

To je otprilike sve što valja sa ovim prvim delom filma. Napravljeni su likovi donekle ljupko i šarmantno ali su uspešno osakaćeni. Ova ledena Elsa je osakaćena time što nisu ništa znali da napišu vezano za nju. Ovo što postoji je ili genijalno ili dobro ili se ponavlja gazilion puta. Ana je trebala biti cvet ovog filma. Imala je sjajan potencijal. Sušta suprotnost je svojoj sestri. Slobodna je, vesela, dopadljiva. Gde je tu onda problem? Problem je u tome što je ovo tinejdžerka koja piše W umesto V, živi od "fejsa", i ako izuzmemo svu njenu veselost, plitka je kao daska. Ok, ljubav i treba da bude jedna od centralnih stvari u ovakvim filmovima ali ovde je to banalizovano i smešno. Sve ovo zvuči prežvakano i šablonski "ah ko li je ta prava ljubav, lepi princ ili potpuni autsajder", "samo će poljubac iskrene ljubavi doneti pravi ukus pasulju sa slaninom". Trulo, smešno i nezanimljivo. Dizni se vraća čemu - prežvakanim temama. 

I sad pazi, imaš strašan potencijal u sudbini devojke koja mora da kontroliše svoju neverovatnu moć, koja zbog toga ne može da ostvari kontakt sa rođenom sestrom, koja je zapravo brilijant sakriven od očiju drugih. Sa druge strane imaš veselu devojku koja deluje kao neko ko treba da spasi celu ovu situaciju. I na čemu baziraš priču? Na tome da ova zatvorena govori jednu te istu stvar milion puta "beži da te ne povredim". Lik ti bukvalno stoji u mestu. Ne razvijaš ga, ne objašnjavaš ga, ne daješ mu ništa osim kukanja. Drugi lik je kao taj koji treba da izvuče sve ovo a ako mi život bude nekada zavisio od "fejs swatkih tinejdžerki", smrt mi sigurno neće teško pasti. Ne mogu vam opisati koliko je ovo promašeno. Jasno je i koliko donosi onoj pomenutoj sklepanosti celog filma. 

A ko su zapravo negativci. Hajde, neću da oktkrivam obrt koji nećete skontati samo ako imate manje od 10 godina, ali imamo lika koji se bavi trgovinom sa kraljevstvom i on... evo, sam sam sebe izgubio. Ovaj negativac je relevantan kao i ja za basket ako sada izazovem u ovom tekstu Brajanta na jedan na jedan a on se za deset minuta ne pojavi ovde u Novom Sadu. Čemu služi takav lik? Zbog čega je bitan? Ok, treba ubaciti što više simpatičnih likova ali likova koji su umešani u celu priču, koji imaju veze sa njenim tokom. Recimo simpatični jelen je najbolji pokazatelj ovde. Vi koji ste gledali, mislili ste da ću pomenuti sneška. Takvi likovi su uvek dobrodošli. Setimo se Sida iz Ledenog Doba. Majtorski napravljen lik koji nas zasmeje u svakoj sceni. Međutim, imamo ovde jedan kolosalan problem. Ovaj sneško može da se ubaci u bilo koji drugi film na ovaj način. Napravljen je eto tako, stvorio se tu eto tako i pomaže svima eto tako. Sa samom pričom ima veze koliko i ovaj blog sa kukičanjem. Eto još jednog pokazatelja sklepanosti. Na silu je uguran lik koji donosi odličan humor zato što sa onim jadnim likovima koje imaju, jedva i mogu da nasmeju. Šta da rade jadni kad su swatki. 

Ovakvi filmovi donose uvek dosta muzike. Osim u sceni o kojoj ću u narednom pasusu, ovo je totalno mlako. Prvo, pesme govore nešto što likovi kažu u jednoj rečenici. Samimim tim dođe do usporavanja. Kad krene pesma u potpunosti opadne tempo filma. Događanja za vreme pesme nisu naročito maštovita. Same pesme su lepo otpevanje ali su generalno Kristina Agilera od 15 godina stajl. Pesma nikada ne treba da uspori film, nikada ne treba da kaže malo. Setimo se u Maloj Sireni. Part of your world je nosila genijalnu emociju. Under the Sea ili u našem prevodu Andada Si je užasno zabavna, lako se pamti i govori o zabavi pod morem. Sve te pesme su pamtljive, nose emociju, nose priču. Ovo ovde je plitko i nezanimljivo. 

E sada dolazimo do totalne perfekcije. Tu imamo jedinu pamtljivu pesmu i imamo neverovatno odrađenu scenu. Imali smo osobu koja se plašila svoje moći, koja je krila sve to, kojoj je postojanje obesmišljeno time što je sputana da pokaže ono što može. Posle toga je došlo fantastično oslobođenje. Prikazana je sva lepota moći koju ova devojka poseduje, prikazano je savršenstvo te osobe kroz ono što stvara. Ne možete zadržati preveliku silu, ne možete sakriti nepobedivu lepotu, ne možete sprečiti moć koja je nešto što ne možete pojmiti, ne možete uprosečiti genijalno, ne možete obezvrediti bezvremeno. Ne vidimo rađanje labuda iz ružnog pačeta, vidimo nešto mnogo epohalnije. Vidimo kako moć zauzima svoje pravo mesto. Sve je prokleto zaleđeno ali to nije zlo, to nije pogrešno, zaleđeno je jer tako i treba da bude. Toliko to moćno izgleda. Transformacije ove devojke je ispraćena savršenom animacijom. Animacija je kroz ceo film maestralna ali ovde naprosto oduzima dah. Bez ove scene, ocena bi bila znatno manja i ništa ne bi bilo vredno pamćenja. Ova scena je dijamant bačen među klikere. 

Braćo i sestre, Dizni se nije vratio korenima. Koreni su duboko, mnogo duboko. Tamo negde gde su se filmovi pravili da oduševe a ne da zarade, gde su se pravili da vam oduzmu dah a ne novac, gde su vam davane pesme da ih ćukorite ili pevate godinama, gde su vam prikazivane scene koje ćete prepričavati, gde su vam pričane šale kojima ćete se uvek nasmejati. To uvek reprizirajte. Ovo novo gledajte samo jednom. A nekad i to jednom može biti previše. Ceo taj njihov patetično, šareno, nabacani koncept nije vredan ni Miki Mausovog zvižduka na parobrodu.

Zanimljivosti:
Originalno, Kraljica Elsa je trebala biti negativac. Likovi Hansa, Ane i Svena su dobili imena po Hansu Kristijanu Andersenu. Kada se Elsa pridruži svim Diznijevim princezama, biće jedina koja nije tinejdžerka. Većina Olafovih dijaloga su improvizacija. 50 animatora je pravilo Elsin ledeni zamak. Ukupno trajanje muzičkih sekvenci je preko 24 minuta. Renderovanje najkompleksnijeg frejma u filmu je trajalo 132 sata.

Naj scena:

Oslobođenje

Moja ocena: 6/10

Ink (2009)

Žanr: Fantastika | Akcija | Naučna Fantastika
Režija: Jamin Winans
Glumci: Christopher Soren Kelly, Quinn Hunchar, Jessica Duffy...

Priča:
Misteriozno stvorenje, poznato kao Ink, krade dušu deteta kao deo uslova kako bi se pridružio Incubi, grupi bića koja su zadužena da kreiraju noćne more.

Moj osvrt:
Poslednji put sam se ovako iznenadio filmom kada sam gledao End of the Line. Tu mislim na niskobudžetni film sa nepoznatom glumačkom postavom koji je uspeo nešto da mi kaže i pokaže. Tamo smo imali simbolično prikazanu apokalipsu koja je zapravo rezultat ljudskog ludila i sužene percepcije. Ink je filmić sa ludom idejom, neviđenom izvedbom i odlično preslikanom simbolikom borbe u čoveku. Možda bi jedina zamerka bila na masku Inka i osrednju glumu par likova ali to je ipak nebitno za celokupan utisak. 

Film na samom početku, prelepom scenom pokazuje oko čega će se cela priča vrteti. U centru svega, koliko god to kroz film ne delovalo možda tako, je priča o odnosu roditelja i deteta, tačnije priča o vrednosti porodice. I sama prva scena pokazuje umornog oca kome nije do igre ali jednostavno nije mogao da ne udovolji svom detetu. Jednostavna, lepa i snažna scena. Kakav god dan imao, koliko god bio umoran, možda i poražen, čovek nikada ne sme da prenosi takvo osećanje na sopstveno dete. Zapravo, klinci i treba da budu izlazak iz takvog neraspoloženja. Oni su ono najbolje što smo stvorili. Želimo li ih udaljiti od sebe kada smo u problemu? O ne, to je najveća glupost koju možemo uraditi. Radujmo se njihovoj sreći, to će nam dati motiv da preguramo svaki problem. 

Posle toga kreće konfuzija. Pojavljuju se likovi koji upravljaju našim snovima, tj stvaraju one lepe a pojavljuju se likovi koji nam kreiraju košmare. Koliko god to možda sada zvučalo neozbiljno, ta ideja je brutalno dobra. Ako pogledamo snove, oni lepi su ostvarenje naših želja. Košmari predstavljaju naše poraze i ostvarenje naših strahova. Nipošto ne potcenjujte san. San može da nam definiše dan, može da nam drži osmeh na licu kada god ga se setimo a može da nam donese i takvo neraspoloženje da ćemo mrzeti svakog ceo dan. Ali nisu snovi samo tako jednostavni. Koliko dobrih ideja za priču, film, za bilo kakvo stvaralaštvo može doći iz sna? E sad da se vratim na početak pasusa. Mislite li onda da su ti likovi tek tako neke zamlate koje imaju mali posao? Još jedna stvar koja mi pada na pamet, da imate šansu da nekom pravite snove, šta biste odabrali? Da li biste pravili one lepe, srećne ili biste stvarali košmare. Poražavajuće je da ova druga opcija daje mnogo veći spektar mogućnosti. 

Međutim ti likovi su prisutni non stop, iako ih običan čovek ne vidi. Oni su onaj glas podsvesti. Gledali ste sigurno neki crtani film ili film gde se čovi na ramenu pojavljuju anđeo i đavo i trabunjaju šta da radi. E ovo je na neki način to, samo što je ovo u potpunosti otkačenije od tog pomenutog koncepta. Ceo fazon je u tome da čovek nije 100% dobar niti 100% zao. On sam donosi odluke koje ga definišu. Proces razmišljanja je takav da čovek razmišlja o posledicama svog izbora mereći šta dobija a šta gubi, mereći šta ta njegova odluka doprinosi drugima a šta njemu. Razmislite o nečemu bitnom, možda i velikom što biste uradili i razmislite o svim subjektima vezanim za tu odluku. Napravite sebi u glavi obe slike u zavisnosti od toga da li ste doneli ovu ili onu odluku. Složićete se da su te slike prilično suprotne. E sada, ono što zapravo vidimo, te likove koji nam kao donose lepe snove ili košmare, koji nam šapuću dobre ili loše stvari, sve je to prezentacija naše unutrašnje borbe između korektne i pogrešne odluke. To je sukob slika naših suprotnih odluka. Nemojte mi reći da to nije blesava ideja. 

Ako pogledamo ovaj "košmarni" tim koji mene malo podseća na Barkerove Cenobite, njihov koncept je jednostavan. Da bi čovek otišao na tamnu stranu treba da čini stvari koje će samo njemu donositi dobro bez obzira na to kako njegovi postupci bili loši po druge. Taj put je jednostavniji i svi ti tamni likovi su jednolični. Ako odemo na svetlu stranu, videćemo nešto drugačije. Videćemo da svi ti dobri potenciraju na saradnji. E u tome je velika razlika. Čovek kada čini dobro, to je obavezno usmereno ka još nekom. Nikada samo jedna osoba nema koristi od dobrog dela. Takođe, druga stvar koju ovi likovi promovišu je žrtvovanje. Ne mislim na ono patetično davanje života već mislim da to da lik dovode sebe u istu poziciju u kojoj je drugi čovek, tačnije dete. E to je zapravo nešto što se podrazumeva u dobroti. Dobrotu karakterišu veliki gestovi i postupci ali tu mora da postoji razumevanje za situaciju drugih, mora da postoji empatija i svest da i sam možeš biti u takvom položaju. 

A šta ćemo sa Inkom? Ink je neko ko želi dušu deteta predati onoj "košmarnoj" ekipi. U onoj dobroj ekipi smo imali sopstveno žrtvovanje za dobro. Ovde imamo žrtvovanje drugih za sopstveno dobro. Ink time želi biti jedan od tih mračnih. On ne vidi ništa sem svojih problema i ovo mu je put da ih se reši. E to je generalno problem čoveka. Ne razmišlja o eliminaciji uzroka već traži brzo i najlakše rešenje. Ink je samim tim slep za sve ostale. Ako čovek ne razmišlja o drugima i ne ostvaruje kontakt sa njima, kako onda može poznavati sebe? Kako možeš poznavati svoje vrline ako ih drugi ne vide? Kako da znaš šta su ti mane ako drugi ne mogu da ti ukažu na njih i pomognu ti da ih se rešiš. Ako dozvoliš drugima da te upoznaju, da pohvale tvoje vrline, da ti pomognu da uvidiš mane, da sarađuješ sa njima, velike su šanse da ćeš upoznati nečiju dobrotu.

Zašto baš dete? Zato što je dete budućnost čovečanstva. Klinci su naš najveći uspeh. Ako od njih stvorimo velike i dobre ljude, stvorili smo nešto dobro. Ostavili smo ovom svetu bogatstvo. A ovde vidimo spodobu koja će prodati dete samo zbog sopstvenog zadovoljstva. E to su ti slepi ljudi koji ne kontaju šta se dešava oko njih. Budućnost ih ne zanima već su slepi od svoje samoživosti. Ako si spreman prodati svoju budućnost, žrtvovati nešto najlepše što možeš ostvariti, nisi samo  sebe lišio toga. Ako si bio spreman to učiniti, nisi ni zasluživao takvo bogatstvo. Problem je što si i druge lišio nečeg prelepog. 

Kao što rekoh, da bi znao šta ti je činiti, da bi doneo pravu odluku, moraš da izvagaš mnoge stvari. Problem je što ljudi jure za trenutnim, kratkim zadovoljenjima ne shvatajući da su te stvari prolazne. Problem je i što ljude zaslepi sopstveni uspeh pa dobiju lažnu sliku o sopstvenoj veličini. Samim tim misle da su toliko veliki da ne moraju da ništa pružaju drugima već da su drugi ti koji su dužni pružati njemu. I na taj način čovek može da izgubi neke velike vrednosti, nešto što uzima zdravo za gotovo. Čovek mora da sve vreme bude svestan šta je najveće bogatstvo u nejgovom životu, šta je to najbolje što ima. Jasno je da je to njegova porodica. Ceo film je zapravo pronalaženje tog odgovora. Samo što je ovo prikazano ta prilično jedinstven i otkačen način u jednoj smesi žanrova, bez trunke patetike ali sa gomilom ludih ideja koje mogu izroditi još nekoliko filmova. Bravo

Zanimljivosti:
Džejkob je izbrojao do 4 devedeset puta.

Naj scena:

Ink upoznaje sebe

Moja ocena: 7/10