Bedevilled / Kim Bok-nam salinsageonui jeonmal (2010)

Alternativni naziv: Bedevilled
Žanr: Drama | Horor | Kriminalistički | Triler
Režija: Chul-soo Jang
Glumci: Yeong-hie Seo, Seong-won Ji, Min-ho Hwang...

Priča:
Žena koja je žrtva mentalnog, psihičkog i seksualnog zlostavljanja pokušava da pobegne sa izolovanog ostrva.

Moj osvrt:
Dobio sam nekoliko zahteva da prokomentarišem dodelu Oskara. Znate već moj stav o tome. Ako prosečni Gravity može da bude kandidat za oskara, onda je tu svaka priča suvišna. U svakom slučaju, u narednim danima možete očekivati tekst za 12 Years a Slave. Oskari za MekKonahija i Letoa su sasvim ok. Kad dođem do boljeg snimka Vuka sa Vol Strita biće tekst i za to pa ću komentarisati da li je možda Leo zaslužio oskara više od Metjua ali otom potom. Samo bih poručio Leovim fanovima da ne brinu, pre ili kasnije i on će dobiti oskara. Mislim, Džejmi Foks ima oskara. Zašto bi ta nagrada onda trebala da me fascinira. Možda me čudi zašto The Hunt nije dobio oskara za najbolji strani film ali nisam gledao The Great Beauty tako da ne mogu da kažem da su tu Mikelsen i drugari oštećeni. Elem, da se bacimo na Bedevilled. 

U centru priče su dve žene, dve prijateljice iz mladosti. Kada je prva žena u pitanju, ona živi u gradu, nezadovoljna je svim i svačim, živi sama, puna je sebe itd. Sve te stvari i nisu nešto bitne ako nju samu posmatramo. Tek kada pogledamo drugu ženu tu vidimo odličan kontrast. Jedna živi u velikom gradu, ima sve žive mogućnosti, samostalna je, živi lagodno. Druga živi na izolovanom ostrvu u užasnim uslovima i trpi neverovatna iživljavanja. Vidi se sa kakvim divljenjem se postavlja prema prijateljici iz grada. Jasno je izraženo divljenje ove jadne žene prema svemu što ona ne može imati. Tu se baš čovek može zamisliti. Kada vidimo da smo nekad nezadovoljni zbog najobičnijih gluposti a zapravo imamo gomilu stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, gomilu stvari koje su drugima san. To je neka mala društvena kritika. Ono što nikako ne treba glubiti iz vida je da je ova žena iz grada zapravo ideal ovoj jadnici. Čak je tako i treba posmatrati kroz ceo film. Prema svom idealu se uvek postavljamo blagonaklono, uvek ga štitimo od svega lošeg, lako se odričemo od raznih stvari kako bi ostvarili taj svoj ideal. Ideal ove jadnice su svakako bezbrižnost, mir i čistoća. 

Vidimo na početku filma da je ova žena koja živi u gradu svedočila napadu na neku devojku i da nije želela da potvrdi u svedočenju da su nasilnici zapravo krivi. E to je jadna i gadna osobina. Lako nam je svima osuditi tako nešto ali u većini slučajeva se i sami postavljamo tako. To radimo zbog svoje sigurnosti i bezbednosti. Uvek postoji taj strah za sopstvene vrednosti i taj strah neretko pređe u kukavičluk i egoizam. Ljudi skoro uvek osuđuju ali su u principu nedovoljno uključeni u sve jer se to dešava tamo nekom koga ne poznaju. Zbog svega toga, lako se to prepusti zaboravu. Ne osuđujem nikog ko je takav ali se postavlja pitanje šta ako se to desi nekom njegovom. Ako je neko njegov u gadnom problemu i niko mu ne pruži ruku niti pomoć. Ovde to jeste snažna crta žene iz grada ali mislim da su malo preterali sa tim. Ovoliko puta ne hteti pomoći, previše je. Previše je čak i takvih situacija u koje ona dolazi. 

Sama ova postavka je bila odlična podloga za kreiranje priče oko veze između ove dve žene. Najbolje drugarice iz mladosti, potpuno različite situacije, potpuno različiti karakteri, užasavajuće okolnosti itd. Očekivao sam mnogo više od ovoga. Hemija između ove dve žene ni ne postoji. Građanka je tu kao neki ideal ove jadnice. Ne samo da predstavlja ideal, ona može biti spasenje. Tu su morali mnogo bolje da se potrude. Finale filma bi onda imalo potpun efekat. Zamislite onda naboj između dve žene gde jedna prestavlja ideal ili spas ovoj drugoj. Mogućnosti su ogromne. Na žalost, iskorišćene su užasno loše. 

Kada je zlostavljanje u pitanju, nepažljiv gledalac bi rekao da je ovo preseravanje i preterivanje. Ooo ne braćo i sestre. Ovo je genijalna kritika društva. Verujem da svako od vas poznaje situaciju gde porodica juri muško dete. Sećam se razočaranja jednog od mojih rođaka kada je dobio treću devojčicu. Jednom prilikom sam razgovarao sa prijateljicom. U jendom momentu je prekinula razgovor da namesti jastuk bratu koji je ležao i gledao neku od onih sranjpunica, Esmeraldu ili neko slično govno. U tom momentu sam osetio veliki bes. Užasno me iritira taj pojam gazdinog sina. Takvu situaciju imamo ovde. Babe, tetke, majke i njihove idiote od ljubimaca. Ovde vidimo neverovatna mentalna i fizička iživljavanja nad jadnom ženom. Sve tetke i babe njenog supruga to podržavaju nazivajući je smećem i raznim pogrdnim imenima. E tu me je film kupio. 

Ova društvena kritika je užasno upečatljiva. Nije to planski pravljeno da vas nervira ali ovakvi idioti će vas nervirati zato što poznajete slične, zato što su naša svakodnevica. Ako uzmemo Blic kao naše najčitanije novine. Njihovi "novinari" obožavaju kada dođe do takvih društvenih užasa. Odmah krenu bombastični naslovi zakićeni tragičnim detaljima. Malo malo pa nam dođe takva vest i onda se snebivamo kada čujemo da su žene silovane i prebijane, da su mala deca seksualno zlostavljana, da je čovek pobio gomilu ljudi itd. Kad neko tako pukne pa uradi nešto užasno, obično bude da niko nije očekivao. Bio je dobar čova koga su poštovali. Ne liči li vam to na priču iz ovog filma koju vam opisujem. Retko koji film ima onu stvar da nam dostavi kritiku tako nečega. Srpski Film jednim delom to radi maestralno. Obično od tih tragedija dobijemo patetične bljuzgice od filmova. Retko koji film je dovoljno društveno kritičan i pametno napravljen. Lakše je opredeliti se za bajčicu od Blind Side "jao jadan momak nikada nije imao svoj krevet pa mu sad ovi dobri ljudi pomažu. Hajde da se sada isplačemo jedno pola sata" nego naći poentu u svemu tome i uraditi nešto što kritikuje prokleti sistem koji dovodi dotle da ljudi nemaju osnovne uslove za život. Ako već kao novinar dostavljaš neke brutalne detalje, prenesi kako je bilo, ne trudi se da kitiš tekst tako da me šokiraš. Zato u odsustvu ovakvih šokova i dolazimo do naslova tipa "Otišao je u klonju i nećete verovati - video je nešto neverovatno". Zbog tih gluposti i nepostojanja novinara, Blic je na mojim računarima zauvek blokiran. 

Generalni problem je što su sve ove stvari vidljive, svi svedočimo njima ali se ne čini mnogo da se one isprave. To nam je ušlo u kulturu. Katastrofalno je što se to prenosi na decu. Deca nisu svesna šta je sve ispred njih ako im mi to ne predočimo, ako im ne dozvolimo da istraže svoje granice. Ovde vidimo užas gde devojčici sva ta zlostavljanja i sva mučenja njene majke deluju uobičajeno. Klinka ne zna za bolje i ona voli takvog oca zato što njoj otac nije učinio ništa nažao. Tu se film malo pogubio. Prvo, igrali su se sa opasnom temom a to je zapravo način na koji taj otac nju voli. Kao da tu nisu imali dovoljno hrabrosti da kažu ono što su hteli pa su ostavili mogućnost. Drugo,ako devojčica ne zna za drugačiju situaciju, nekako naprasno u jendom momentu shvata kroz kakvu patnju njena majka prolazi. E taj moralni obrt i to shvatanje kod klinke mi je došlo ni iz čega. U svakom slučaju ovakvi užasi od dece prave neostvarene i tragične ličnosti. 

Kako je ovo kritika dekadentnog društva, jasno se vidi netrpeljivost prema svemu što je drugačije. Jasna je odbojnost koju pokazuju prema ženi koja dolazi iz grada. Mada moram da priznam, ni meni nije bila naročito simpatičnija od ovih monstruma. No, da se vratim temi. Ljudi mrze sve ono što su drugi postigli a oni nisu mogli. Ljudi mrze tuđi uspeh. Užasnuo sam se kada sam čuo da je devojčici zabranjeno da uči. Ako uči, saznaće više, želeće da ode i izrašće iz ovog trenutnog sranja. E tu smo. Svako od nas se nalazio nekada u lošoj poziciji. Nebitno šta je ta pozicija bila i da li smo sami činili loše stvari ili su se one dešavale nama. U svakom slučaju smo svesni lošeg stanja u kom smo bili. Ako smo se izvukli iz njega, gajimo netrpeljivost prema njemu. E sada, zamislite ženu koja je uspela da se izvuče iz ove propasti. Neće li ona gajiti mržnju prema takvoj situaciji. Ne da će gajiti mržnju, preziraće i pomisao na probleme u kojim je bila. E tu se vidi da li je čovek dobročinitelj ili ne. Ako je bio svestan svog užasa a pomogne drugima da izađu iz njega, onda je svakako reč o jakoj i velikoj ličnosti. Ako je neko ko pak ne želi da pokaže put kako pobeći odatle, onda on zapravo nikada nije u potpunosti ni pobegao. Onda mržnju pokazuje prema nečemu što je bio, što delom jeste i što ga je obeležilo. Da se sada vratimo na one tetke i babe koje pokazuju mržnju prema ženi svog ljubimca i koje opravdavaju iživljavanje na jadnoj ženi. Velika je verovatnoća da su bile i same na toj strani. Sada je došlo vreme da one drže bič. Problem je što njihov udarac neće biti osvetnički, neće pomoći nekom da izađe iz tog problema i neće peći one koji nanose nepravdu. One će želeti da neko pati više od njih. To je onda dovoljan pokazatelj njihove ličnosti. 

Sve ovo što opisah su nekih prve dve trećine filma. Sve to deluje možda usporeno ali je i te kako efektno i efikasno. Problem nastaje kasnije u scenama na koje će mlađa horor publika prilično balaviti. Možda se neka osveta i očekivala ali ovo ludilo je za mene previše. Prvo, došlo je ni iz čega. Kontao sam da će jedna tragedija ranije pokrenuti nešto u ovoj jadnoj ženi međutim film se lagano nastavlja i tek kasnije njoj nadolazi neko osvetničko ludilo. I tu vidimo strašne gomile preseravanja. Ok, nije to loše počelo ali ono što je usledilo je teška besmislica. Ako se već preterivanje servira bolje je da su ga usmerili prema najvećim zlotvorima. Ovde imamo onda antiklimaks a to svakako nismo želeli. U finalu dominira baš jadna egzekucija i tu me je ovaj film ohladio. Kao da su ceo film čekali da naprave gomilu preterivanja i besmislica i to ludilo oslobodili na kraju. 

Bez obzira na ova preterivanja, Bedevilled je dobar film. Sadrži opaku društvenu kritiku, dostavlja mučne scene koje predstavljaju baš niske udarce, dostavlja odličnu glumu i nešto o čemu može da se razmišlja. Da je film finiširao onako kako je izgledao većim delom, bi bi ovo masterpis.

Zanimljivosti:
Film je sniman na Geumodo Ostrvu.

Naj scena:

Početak ludila. Na žalost posle toga neke stvari kreću nizbrdo.

Moja ocena: 7/10

The Pianist (2002)

Kod nas nazvan: Pijanista
Žanr: Biografski | Drama | Ratni
Režija: Roman Polanski
Glumci: Adrien Brody, Thomas Kretschmann, Frank Finlay...

Priča:
Poljski Jevrej, muzičar, bori se da preživi u varšavskom getu u toku Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Polanski nije slučajno izabrao Brodija za ovu ulogu. Zašto baš Brodi? Zašto ne neki lepotan, neko prepoznatljivo holivudsko lice, zašto ovaj mršavi sa svojom izmučenom facom? Zato što je kroz ceo film Špilman (Brodi) sinonim za umetnost i umetnika. Kada pogledate Brodija, nećete videti neku neverovatnu lepotu. Kontam da će neveliki broj ljudi leći da je on lep čova. To je namerno urađeno baš zato da bi bilo paralela umetnošću koju treba otkriti. Kad pogledam Mona Lizu, ja kao duduk za slikarstvo tu ne vidim ništa posebno lepo. Još kad postoji mogućnost da je Mona Liza zapravo Da Vinčijev auto-portret, kako da se divim tako nečemu. Ja priznajem da ne razumem slikarstvo jer za mene je Mona Liza samo lepo naslikana ne naročito lepa žena. Ali pogledajmo istoriju te slike, pogledajmo vrednost, pogledajmo dela i priče koje su joj posvećene - mislite li da ta slika ne vredi sve te fame ako je prate takve grandiozne stvari. Na prvi pogled Brodi je izmučeni lik koji će doživeti tragedije u nadolazećem ratu. Na drugi pogled, ovaj čovek je genije koji proizvodi besmrtnu muziku. U tome je caka - u veličini koju treba otkriti, a to je zapravo umetnost. Genijalci čekaju da budu otkriveni s vaše strane. Pomoć je uvek dobrodošla. Bez vas verovatno ne bih skontao ovoliko velikih filmova, ovoliko sjajnih režisera. 

Na samom početku je stavljeno do znanja da rat ne daje prostora umetnošću. Umetnost je žestoko motivisana ratom ali ona dobija svoj prostor tek nakon njega. Koliko god se Špilman trudio da završi svoju melodiju, granate su TRENUTNO glasnije i ubedljivije od njega. Da se ne lažemo, rat je beskonačni izvor inspiracije za knjige, pesme, priče, muziku, slike, vajarska dela itd. Iako užasavajuća stvar, zbog istog tog rata imamo naše epske pesme, imamo recimo Kovačićevu Jamu, imamo Na Drini Ćuprija, imamo Marš na Drinu itd. Ali isto tako rat uništavanjem umetnosti jednog naroda uništava i njegov identitet. Ako nam oduzmu ove stvari koje sam naveo, ako oduzmu sve ono što je plod kreacije ne samo umetnika već svih nas, oduzeli su nam ono što jesmo. Zbog toga Špilman svira uprkos granatama. Umetnost se na taj način bori protiv rata. Kada gledate Šindlerovu Listu nećete reći "jao kako je rat cool". Kada slušate malog debelog da u svojoj kampanji pokazuje jačinu Srbije time što kaže da smo spremni ići u rat ako nas isprovociraju, onda skontate kakva budala može neko da bude. Ljudi koji su doživeli rat, imaju direktno iskustvo i to im je inspiracija. Ne trebaju nam novi ratovi da bi nas inspirisali. Dela koja su već napisana mogu da nam budu inspiracija. 

Uprkos tome što je film prepun tih scena, neću pisati o izgnanstvu Jevreja. Jedini razlog zbog čega to ne radim je taj što sam pisao o tome u Šindlerovoj Listi. Ovde to nije toliko upečatljivo kao u Listi ali da se ne lažemo, ni jedno jedino zlo nije upečatljivo kao zlo prikazano tamo. Naravno to poređenje ne umanjuje sve užase koje Pijanista prikazuje. I ovde je to čista desetka. Ono što mi je bilo upečatljivo ovde je odluka šta poneti iz kuće kada moraš da bežiš. Ne želim da razmišljam o tome i iskreno mi je žao svakog ko je došao u takvu situaciju. Ovde mi je to upečatljivo iz prostog razloga što mi se čini da ljudi pokušavaju da ponesu sećanja. Ok, novac se podrazumeva ali mislim da je duboku u duši ljudima bitnije ono što nose u sebi, bitniji im je identitet i istorija. Sećanja i istorija nas određuju sada, postupcima se određujemo u budućnosti. -

Kao što rekoh, Rat ne daje prostor umetnosti. Tu sam se donekle prevario, ali samo donekle. U ratu se umentost koristi u neke druge svrhe. Rat ovde možemo uzeti uslovno i možemo ga zameniti za vlast jačega. E tu imamo skrnavljenje umetnosti. Umetnost treba da bude motivisana nečim a ne da se umetnošću nasilno sprovodi nešto. Ne možeš da ukrotiš umetnost, ne možeš da je osakatiš jer ona prestaje da bude ono što jeste. Svedoci smo da se to i dan danas radi. Recimo pisao sam o filmu Nightbreed. Taj film je toliko isečen i oskrnavljen da je izgubio neverovatno na kvalitetu. To je samo mali primer. Druga stvar je kada platiš umetnika da nešto promoviše. U umetnost kreator ne unosi samo kreativnost već i emocije. Ako on ne gaji emocije prema onom što radi, to delo neće ličiti ni na šta što je karakteristično za tog umetnika. Takođe, ono što nije pogodno kao umetnost za tog jačeg, biće proterano. Ovde vidimo kako je Špilman proteran i sprečen da prikaže svoje umeće. Ako mislite da je to karakteristično za ratove, varate se. Pogledajte muziku koja nam se servira na TV-u. Ima li tu prave umetnosti? Tek ponegde i tek mrvicu. Recite mi, kada ste poslednji put videli na TV-u Čaplina a kada Stilera? Kada ste čuli Mocarta, Vivaldija pa i Deep Purple, Smak na TV a kada "srpsku majku" i generičke smejurije od dada, vlada, sergeja, saša i ostalih? Kada ste videli Polanskog, Linča, Tarkovskog, Kurosavu a kada standardne kenjarije? O tome vam pričam. Umetnost je nepoželjna i dan danas. Imamo suludu situaciju da i bez rata neko progoni umetnike. Zašto? Zato što je grupa ljudi koji razumeju umetnost mala. Zašto onda ne dati šansu i drugima da razumeju umetnost? Zato što je mnogo lakše servirati šarene laže.

Ono što bi trebalo da se podrazumeva je da svako od nas ima dom i osnovne uslove za život. Da ne mora da se brine da li će sutra imati hranu za sebe i svoju porodicu. Pošto naš svet ne funkcioniše tako i ima debilne principe, dolazimo u situacije gde je borba za preživljavanje ispred svega. Dolazimo dotle da je u odsustvu hleba na stolu Mocart cirkusant i da ne nebitan, da nas ne zanimaju filmovi, da je muzika čist luksuz itd. Zašto posedovanje umetnosti mora da bude privilegija uslovno rečeno bogatih? Da biste došli u posed knjige, morate da date novac. Da biste pogledali neku predstavu, takođe. Što je najgore, te stvari bi trebale biti definicija kulture a zbog situacije i borbe za preživljavanje, umetnost nam je ko zna koja rupa na svirali. Postala je teško dostupna. Zašto ovo pričam? U jednoj kratkoj ali užasno upečatljivoj sceni Špilman se odriče klavira zbog gladi. To možemo gledati dvojako. Prvo, čovek se odriče onog što ga definiše. Špilman je muzika koju stvara. On postaje tragična ličnost. A sada posmatrajmo to sa druge strane. Zamislite da Mocartu niko nije dao šansu da napravi nešto. Njegov Rekvijem je možda nešto najbolje što je muzika dala. Zamislite koliko je svet siromašan time što se umetnicima ne pruža šansa, što se ljudima ne dozvoljava da ispolje kreativnost već im je glavni zadatak ono što se podrazumeva - preživljavanje. 

Imamo i scenu gde Špilman mora da zaustavi sviranje da bi čovek proverio validnost novca tako što ga baca na sto i sluša mu zvuk. Nije to tek tako ubačeno. Novac je taj koji određuje, zarada je uvek ispred umetnosti, to je jasno kao dan. Da se gleda umetnost a ne zarada, mislite li da bi se knjige naših vajnih spisateljica prodavale. Ulazim u knjižaru i vidim na istoj polici stoje Pekić i Saramago sa našim "spisateljicama". Ova dva velikana i genija se okreću u grobu. Iskreno, mene bi bilo sramota. Ja bih te knjige držao u nekoj zabačenoj sekciji i napisao iznad "za one koji ne čitaju". Bolje ne čitati ništa nego čitati takve kenjarije. A zašto se izdaju Grabljivice, zašto se daje šansa tim "spisateljicama"? Zato što će doneti novac izdavaču. Zašto naše eminentne knjižare neće da (re)izdaju Kiša, Pavića, Crnjanskog itd. a ova sranja možete naći uvek na policama? Ne isplati im se. Pogledajmo i filmove. Mislite da bi neko sad finansirao nešto poput Stalkera, nešto što samo određena grupa može da razume? Ma kakvi. Samo neka nam pakuju Igre Gladi, neka seru da je Argo strašan film, neka kažu da je Gravitacija kandidat za oskara i svi ćemo biti srećni. 

Možda i najjezivije od svega su scene u kojima prolaznici pa i naš pijanista preskaču preko leševa. Što je najgore, tu ima i žena i dece. Nema pravila. Možda je njihovo opravdanje to što ne mogu da pokažu sažaljenje jer će i oni izgubiti život. Koje je naše opravdanje? Ček, jer ja vama to upravo rekoh da mi prelazimo preko leševa? Oooo da. Nepoštovanjem prema svojim precima i prelazimo preko njih. Odbijanjem pomoći ljudima kojima je ona potrebna i prelazimo preko njih. Sećam se kada sam bio na Zlatiboru pored čuvenog spomenika, do mene je stajao deset godina mlađi momak koji je čitao kome je spomenik posvećen i rekao "za koga ste se vi borili pizda vam materina majmunska". Tačno se čovek zapita, za koga? Zato mi nemojte govoriti da nismo takvi. Redovno gazimo i preko umetnosti, samim tim što dozvoljavamo onakvim sranjima da stignu do izražaja. Nisu ovde te scene slučajne. Proglašavanjem Arga za oskarovca stavljamo ga u isti koš sa Pijanistom. To je klasično ubistvo oskara kao sistema vrednosti i to pokreće sumnju u vrednost nekih filmova u koje ne treba ni sumnjati. Braćo i sestre, jasno je kao dan da nikada više se nije prelazilo preko leševa nego danas. Dozvoljavamo da prava umetnost umire. Sve sam vam rekao. 

U jednoj sceni kada je moguće razdvajanje u porodici, Špilman svojoj sestri kaže da bi voleo da je zna bolje. Možda to malo čudno zvuči ali je prokleta istina. Koliko stvari uzimamo zdravo za gotovo, nismo toga ni svesni. Koliko samo malo vremena posvećujemo najbližim, koliko se malo interesujemo za njih, koliko zapravo malo i znamo o njima. A kada se desi nešto tragično, onda krenemo da žalimo što nismo više vremena proveli sa njima, što nismo dovoljno pričali sa njima, što im nismo samo još nešto rekli, što ih nismo dovoljno slušali jer bi im tako pomogli itd. Zbog toga ova rečenica je maestralna. Koliko god znao nekog, ne možeš ga znati do kraja. Ako je taj neko zapravo bliska osoba, potrudi se da ga upoznaš što više možeš. 

Zašto ovaj pijanista nije napravljen kao neki sposobniji batica. Vidimo da on moli, moli za život, moli za hranu itd. Zato što i umetnost moli - moli da bude saslušana, moli da je ne zaboravimo, moli da joj posvetimo pažnju, moli da je širimo među nama, moli da je prepoznamo među škartom. Prava umetnost će nam dati snagu, dati kreativnost, podstaći će nas na velike stvari. Problem je što dozvoljavamo da ona bude zaboravljena. Umetnost je gladna, treba joj pažnja, treba joj prostor, treba joj novac u današnje vreme da bi se čula, da bi živela. Umetnost je krhka jer odlukom pojedinca velika dela mogu da budu zbrisana. Nisu li knjige spaljivane, nisu li umetnička dela omalovažavana zbog razlika u stavovima, nisu li knjige i pesme zabranjivane, ne radi li se to i dan danas. Zbog toga mi gledamo pijanistu ovakvog kakav je. Ne zaboravite ono što sam rekao na početku, Špilman je umetnost. 

Svesni smo da se umetnost zloupotrebljuje. Umetnička dela se izvrnu ruglu da bi se promovisalo nešto. Hendriks je zapravo miran lik koji je iskorišćen na ludačke načine. Njegov Purple Haze je iskorišćen da se promoviše rat u Vijetnamu. Malo ko zna da je to samom Hendriksu teško palo. Mnoge pesme postanu omražene jer su promovisane od strane zla. Što je najgore, umetnik, koji nije ni imao nameru napraviti nešto da služi u takve svrhe, bude omalovažavan. Takođe, mnogi se kite tuđim perijem. Danas gledamo gomile bendova, dženana i ostalih pacera kako stiču slavu pesmama koje su drugi pravili. Ne znam kakav je vaš stav, ali meni je tragično kada ljudi ne znaju od koga originalno nešto potiče. Hajde da se držimo filma. Koliko ljudi zapravo zna da postoje originali današnjih smeća od rimejka i koliko će od njih zapravo pogledati orignal? O tome pričam. Ono što je nekad bilo umetničko delo, danas će da se pretvori u generički prozivod za koji vam ne treba mozak jer ako ga uključite, napući će. Zašto se to radi? Da bi se na ime nečega što je valjalo zaradilo na nečemu što je produkt kenjanja. Jednostavno. Zašto to uspeva? Zato što preovlađuju ljudi koje umetnost ne zanima niti znaju šta je ona.

Braćo i sestre, bio sam u Areni na koncertu Deep Purple-a. Možda o tome jednom napišem neki tekstić ali ne bih sad detaljisao. To pominjem zbog jednog detalja sa koncerta i zbog nabolje scene u filmu. U jednom momentu, neko iz publike je velikom Stivu Morsu dao zastavu Bosne i Hercegovine. Čovek ju je ogrnuo. To je na forumima izazvalo neverovatno negativne kritike. E pa evo mog stava i poruke moronima koji kritikuju tako nešto: Mislite li da je vrhunska muzika stvarana samo za jednu naciju? U Fan Pitu oko mene je bilo barem 5 razčilitih nacionalnosti. Muzika je starija od svih nacija. Morsova gitara proizvodi zvuke u kojim može da uživa svako, bez obzira pod kojom zastavom stajao. Meni je to bilo sasvim ok, čovek je ispoštovao fana koji mu je dao zastavu. Isto tako bi uradio sa bilo kojom drugom zastavom. Elem, muzika nema zastavu, muzika nema granice. Deep Purple nije britanski, srpski, Deep Purple je svetski i pripada svima koji umeju da ga čuju. Ti ljudi su pevali kada trenutne zastave nisu ni bile obeležje države u kojoj smo živeli. Njihova muzika će živeti duže od svih jebenih zastava na ovom svetu. Simboli se menjaju, umetnost je večna. Scena u kojoj Špilman svira nemačkom oficiru je prokleti masterpis. Muzika pripada svima koji žele da je čuju, koji je razumeju. Brodi i Krečman uz pomoć genija Polanskog ovde dotiču savršenstvo. 

A gde je umetnik u svemu tome? Zašto on nije romantičar, lepotan, neko ko se snalazi ili ko već? Zar je to bitno? On može biti neviđeno đubre, može biti sadista, može biti dobar čovek, može biti sportista, može da čisti ulice, može biti doktor, može biti atleta, može biti bogalj, može biti pijanica, može biti natprosečno inteligentan, može biti crn, žut ili beo, može biti najveći šljam koji je hodao ovom planetom itd. Bez obzira ko ili šta bio i uprkos tome, on može dostaviti umetničko savršenstvo. Baš me briga da li su Gillan, Plant i Merkjuri sadisti u dubini duše, oni za mene predstavljaju sveto trojstvo vokala. To Polanski pokušava da vam pokaže. Nikada ne znate u kome leži umetnost, u kome i čemu čuči genije. 

Na kraju, iako rat uništava umetnost, koliko god se ljudi trudili da je pogaze, koliko god je spaljivali, zanemarivali, koliko god je nipodaštavali, bacali u blato, sprečavalli, kasapili, zloupotrebljavali, koliko god je krali, menjali, pljuvali, koliko god je gazili, bacali u zapećak, ubijali - umetnost i dalje opstaje, umetnost živi, umetnost je jača i nadglasaće svaku granatu. Umetnost je vreme, vreme je kvalitet a kvalitet je beskonačnost. A ko bolje o tome zna od beskonačnog Polanskog.

Zanimljivosti:
Dok je istraživao lokacije u Krakovu, Polanski je pronašao čoveka koji je pomogao njegovoj porodici da preživi rat. Da bi se uživeo bolje u ulogu, Brodi je prodao svoj stan, svoj automobil i nije gledao TV. Kada je osvojio oskara, on je postao najmlađi dobitnik te nagrade u istoriji. Sam Polanski je doživeo Holokaust. Brodi je izgubio 14kg za potrebe uloge. Špilman na nemačkom znači "član benda". Zbog toga nemački oficir kaže Špilmanu da ima prikladno prezime. 1400 glumaca je prošlo audiciju za ulogu Vladislava Špilmana. Scena u kojoj Špilman beži prilikom ukrcavanja u voz gde mu poznanik kaže da ne trči je inspirisana životom Romana Polanskog. Polanski pozajmljuje glas Jureku.

Naj scena:

Pijanista i oficir.

Moja ocena: 10/10

The Others (2001)

Kod nas nazvan: Duhovi u Nama
Žanr: Drama | Misterija | Horor | Triler
Režija: Alejandro Amenábar
Glumci: Nicole Kidman, Christopher Eccleston, Fionnula Flanagan...

Priča:
Žena koja sa svoje dvoje dece živi u staroj, mračnoj kući, postaje ubeđena da je njihov dom posednut.

Moj osvrt:
Što se Amenabara tiče, pogledao sam samo jedan film do ovog a to je sjajni Open Your Eyes. The Others je pravio odmah nakon tog filma tako da je neke standarde koje je postavio tamo morao zadovoljiti i ovde. Što se mene tiče, napravio je još jedan maestralan film i te kako vredan pažnje. Iz ovog što sam pročitao o filmu delovalo mi je da će to biti jedno atmosferično delce, možda malo na fazon filma Mama, samo naravno pametnije od toga. Fazon je što ovo nema veze sa tim preseravanjima žene koja izrasta u majku i majke koja se bori za svoju decu. Ovo je pre svega vazda pametno napravljeni, atmosferični, psihološki horor. 

Da odmah pređem na stvari koje su genijalne. Majka tvrdi da su njena deca osetljiva na svetlost, da im ona smeta i može da ih ubije. Ne, braćo i sestre, nije ovo vampirski film. Kad živimo u neznanju, kad nismo sigurni šta treba da uradimo, koji izraz koristimo? Kažemo da smo u mraku, zar ne. Kada želimo da pronađemo rešenje, kažemo da tražimo izlaz iz mraka. Ako tražimo izlaz iz mraka to znači da tražimo svetlost. Kad mislimo da je sve izgubljeno a pojavi se tračak nade, kažemo da vidimo svetlost na kraju tunela. Skrivanje od svetlosti je zapravo skrivanje od saznanja. Ako želite zaštiti decu od strašnih stvari, srivaćete ih od njih. Stavićete im ruku preko očiju kada je neka strašna scena na TV-u, nećete pred njima pričati o jezivim, užasnim i tužnim stvarima. Nekada i neznanje može biti blaženstvo.

Ali šta ako taj koga želite zaštiti od jezivog saznanja izrasta u celoj toj situaciji, ako sve više i više uči, saznaje i upoznaje svet oko sebe? On će svakako pobeći od vaše kontrole. E tu dolazimo i do kazne. Grejs (Nikol Kidmen) vaspitava svoju decu Biblijom i to je njihova glavna smernica. Svako pitanje koje bi značilo više od toga nailazi na zid. Svako pitanje koje traži odgovor na nešto iz knjige nailazi na zid. Ako nešto ne može da vam da odgovor, ako nešto ne može da vam dokaže svoju tvrdnju, logično je da ćete sumnjati u nju. Tako je i sa ovim klincima. Deca su takva da ih sve zanima. Pre ili kasnije, doći će i do mnogih bolnih saznanja. Pitanje je samo koliko ih možemo držati skrivene od toga. Veliki Entoni Hopkins je u ok filmiću Fracture rekao jednu veliku istinu: "Knowledge is Pain". Grejsin način da spreči mogućnost tragičnog saznanja je i pomoću kazne. Ali opet, i ta kazna je vezana za Bibliju. To nikako nije slučajno. Ono saznanje do kog klinci mogu doći se zapravo kosi sa stavovima ove knjige. Ako ovu knjigu uzmu kao zakon, kao aksiom i nešto što jeste, to potencijalno saznanje postaje laž. Ne shvatite pogrešno, ovo nije film koji se kosi sa biblijskim pričama da bi ih kritikovao. Biblija je iskorišćena u jednu od svrha u koje se i koristi. A to što se kosi sa saznanjem, to je realna stvar. Mnoga od tih čuda se kose sa realnim životom. Fazon je u tome što kefanjem tražiš dokaz za ta čuda a verom ih prihvataš. 

U jednom momentu Grejs pominje da dete treba da nauči da živi samo. Naravno, i to dolazi kao jedan vid skrivanja od saznanja. Čovek koji je sam sebi dovoljan ne dolazi puno u interakciju sa drugima. Verovatno je tačno da time Grejs može zaštiti svoje dete ali rezultat svega toga je da će takvo dete odrasti u osobu koja će biti mimo svih drugih. Takve osobe ne urade ništa dobro ni za sebe ni za društvo. Užasno je što njih pre ili kasnije svi prestanu da primećuju i ispada kao da ti ljudi i ne postoje, kao da su duhovi. 

Vidimo da se Grejs striktno drži mnogih pravila. Zašto? Zato što joj uprkos kukanju, odgovaraju stvari kakve jesu. Sve funkcioniše kako treba sve dok su pravila kojih se drži nisu narušena. Ako neko dođe i razbije vam pravilo, razbije nešto što ste formirali, svakako može sve da vam naruši. Ali šta ako vam taj neko drugi pokaže nešto novo, nešto drugačije gde možete saznati mnogo koristnih stvari? To može da znači da ćete nešto morati i da žrtvujete, samo je pitanje da li ste spremni na tako nešto. Tu dominira ono o čemu sam pisao u postu o filmu Mist, a to je strah od nepoznatog. Grejs se nalazi u situaciji kojom nije presrećna ali uprkos tome, stvari ne idu na gore. Kako tako, ona sve drži pod kontrolom. Dozvoli li promenu pravila, dozvoli li drugačije mišljenje, možda će morati sebi da prizna da greši. Da li je neko spreman da prizna da je napravio veliku životnu grešku i da mora da se prilagodi tome, da mora da menja život, da mora da se odrekne nečega? Ili je lakše živeti u neznanju u zaboravu, u magli i ne micati se iz onog što je poznato. To je zapravo glavno pitanje ovog filma. 

Sad sam shvatio da sam možda otišao u pogrešnu stranu kada sam govorio o sprečavanju saznanja. Da ne shvatite pogrešno, više razmišljajte o tome kao o strahu od nepoznatog, od nečega što može da vam donese bolno saznanje. Sve dok ste u sistemu koji u potpunosti poznajete, vladaćete njim. Možete ga oblikovati kako želite. Ako uspevate ljude da držite u tom vašem sistemu, on se neće ni menjati. Biće onakav kakvim ga i želite. Ali šta ako neko želi da izmeni vaš sistem? Šta ako dođe do nepredviđenih okolnosti koje menjaju vaš sistem? Vi onda ne možete u potpunosti da vladate njime jer ne znate dovoljno. Ovde vidimo kako Grejs panično traži rešenja problema koji joj menjaju i sistem i pravila. Ona udarac na svoj sistem doživljava kao životnu opasnost. U svojoj histeriji ona je u potrazi za odgovorima jer njeno znanje joj ne dozvoljava da sagleda sve. Nadam se da vam je sada jasnije ono na šta mislim. 

Kod saznanja postoji mnogo i dobrih i loših stvari. Saznanjem proširujete sebe kao osobu, obogaćujete svoje vrednosti, pojačavate svoje sposobnosti itd. Međutim, saznanjem možete doći i do odgovora koji mogu da promene vaš život iz korena. Možda ćete morati odbaciti sve ono u šta ste verovali, možda ćete biti povređeni od strane drage osobe, možda ste neko ko će saznanje upotrebiti u najgore moguće svrhe itd. Nema crnog i belog, svi smo u nekim nijansama sive. Znanje nam omogućava da vladamo situacijom. Saznanjem povećavamo znanje ali i sve više pitanja otvaramo. Zamislite znanje kao krug. Sve što je u krugu je znanje, sve što je van kruga je neznanje. Ako uzmemo mali krug, videćemo da on nema veliku površinu ali isto tako ćemo videti da je u dodiru sa malom površinom neznanja. Pogledajte onda veliki krug. Svakako je njegova površina veća ali isto tako u većem je dodiru sa neznanjem. Što više zna, čovek je sve više svestan koliko ne zna. I zato jedna rečenica ovde odlično opisuje čovekovu nemogućnost da u potpunosti upozna svet: "There isn't always answer for everything". 

The Others je atmosferično i pametno remek delo. Ako nameravate da ga gledate da biste bili preplašeni, teško da će vam ovo izazvati mnogo momenata straha. Ako pak želite dobar šok, e to je već druga priča. Više ovo vuče na one stare, atmosferične horore samo što je ovo i vrhunska drama. Vi je možda nećete pogledati zato što spada i u ne baš tako omiljeni žanr, ali to je već vaš problem, vaš strah od nepoznatog, vaš strah od saznanja, vaš sistem i pravilo u sistemu koje kaže da ne gledate horor filmove. Ne želim da vas ubeđujem da promenite to pravilo. Samo mogu da vas posavetujem da to uradite jer će i te kako vredeti.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni vidimo fotografije mrtvih ljudi. U 19 veku, ljudi su zaista fotografisali preminule. Oboljenje koje Grejs tvrdi da deca imaju zapravo postoji i naziva se xeroderma pigmentosum. Veoma je retko i oko hiljadu ljudi na svetu ga ima. Poslednja saradnja Toma Kruza (ovde producent) i Nikol Kidman pre njihovog razvoda. Kako se ovaj film vodi kao Španski, ovo je onda Španski film sa najvećom zaradom. Amenabarov prvi film na engleskom jeziku.

Naj scena:

Saznanje...

Moja ocena: 9/10