Upoznajte Djuku

Braćo i sestre, nemam običaj da vam često izdajem saopštenja i obaveštenja. Iskreno, nisam ni smatrao da će mi to biti potrebno ali kako se sve više vas uključivalo u ovaj blog, kako sam ostvarivao sve bolju komunikaciju sa svima vama, blog je zahtevao izmene pa su mi ova obaveštenja postala bitan faktor. Naravno, neću vas često zatrpavati sa njima, ali ovo je poseban slučaj. Ovo je do sada svakako najvažnije saopštenje koje imam. 

Još dok je ovaj blog bio u pelenama, javio se neko kome se dopalo ovo što radim, i u prvom razgovoru koji je trajao satima, ostvarena je sjajna komunikacija. Ako sa nekim od prve možete lako i slobodno pričati, ako bez problema možete suprotstavljati mišljenja, to vam dovoljno govori o osobi koja je vaš sagovornik. Blog Filmski Hitovi je dobio prvog čitaoca koji se obratio njegovom kreatoru a sam kreator je dobio čitaoca, kritičara a pre svega prijatelja sa kojim je uživanje razmenjivati mišljenje, i to ne samo o filmu. 

Braćo i sestre, ja sam presrećan sa svima vama. Pre svega, svako od vas ima kulturu da prihvati tuđe mišljenje, kao i inteligenciju da obrazloži svoje. U kulturnoj razmeni mišljenja, koliko god ona bila različita, svako je u pravu. Kao što je već poštovani čitalac Zeljo rekao "Ako je lako naći nelogičnosti u filmu isto tako je lako naći i logičnosti, sve zavisi šta tražiš." Ovaj blog raste i ja sam napredujem zahvaljujući vašim komentarima, kritkama i savetima. U razmeni mišljenja sa Djukom, bio sam oduševljen detaljima koje je ona primećivala i načinom na koji je shvatala neke stvari. Bez njenog odobrenja, odlučio sam da njeno mišljenje pridružim prikazu filma Franklyn (2008) izbacivši delove sa spoilerima. Bacite pogled na taj post, čak iako ste već to učinili jer su unete male izmene.

Braćo i sestre, predstavljam vam Djuku, prelepu pozitivnu osobu, sjajnog sagovornika, fana velikog Džonija Štulića, koja od ovog momenta uz ulogu prijatelja i čitaoca, dobija i ulogu mog saborca i saradnika. Imaću to zadovoljstvo i čast da svojim prikazima dodam i njeno mišljenje a vi zadovoljstvo da pročitate nešto što ja nisam zapazio, nešto gledano iz sasvim drugog ugla, analizu potpuno drugačiju od moje, i verujem da ćete poput mene uživati u onom što ćete pročitati. Trenutni koncept objavljivanja postova izgledaće ovako. Post u koji dodajem Djukin osvrt automatski dolazi u vrh bloga. Ukoliko vidite da se moj stariji tekst pojavio kao prvi, može biti iz dva razloga: ili sam napisao nov, ili je dodat Djukin osvrt. Ukoliko je ovo drugo u pitanju, ispod naslova ćete videti ovakav potpis (možete to videti na pomenutom postu za film Franklyn):

Djuka & Outsider

Za nekoliko dana dobićete objašnjenje Djukinih ocena, kako ne bi bilo zabune zbog potpuno drugačijeg sistema ocenjivanja od ovog koji ja koristim. Tu mislim da ono šta određena ocena predstavlja. Posle toga uslediće i njeni osvrti. Nekoliko tekstova je već u mom posedu i ako kažem da sam oduševljen, ne shvatajte ovo kao preterivanje i komplimente, već moje najiskrenije mišljenje. Braćo i sestre poželite joj toplu dobrodošlicu jer ona će vaš i sada mogu da kažem naš blog učiniti znatno kvalitetnijim. Djuka, dobrodošla i hvala što si pristala da ovaj blog obogatiš svojim mišljenjem i doneseš nešto novo.

End of Watch (2012)

Kod nas nazvan: Poslednja Straža
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: David Ayer
Glumci:  Jake Gyllenhaal, Michael Peña, Anna Kendrick...

Priča:
Film prati živote dvojice policajaca, velikih prijatelja i partnera, i njihovu svakodnevnu borbu protiv kriminala. Kada se oni umešaju u borbu protiv krupnih zverki, dolazi do velikih nevolja.

Moj osvrt:
U razgovoru sa mnogim prijateljima i sa čitaocima, ovo mi je preporučeno kao ultra realni policijski film, možda nešto i najbolje u svom žanru. Shodno tome, očekivanja su mi porasla, ali ne toliko ipak da očekujem neku bombu. Da li sam dobio vrhunski film ili još jedan pokušaj da se napravi nešto originalno... hajde da vidimo. Prvi utisak je da se sve snimano u stilu rialiti emisija. S obzirom da me ta hrana za retarde iritira, morao sam malo da budem tolerantniji ovde. Time su svakako želeli da doprinesu realnosti filma ali osim u nekolicini scena, mislim da je ovo otišlo krivim putem. Ceo prokleti film je poput izrežirane rialiti emisije, red vožnje i priče, red akcije, red drame privatnog života policajaca i sve u krug. 

Ima tu par dobrih scena, kada kamera stoji iza nišana pištolja, ali ne vidi se bukvalno ni jedan ceo pucanj ni ubistvo iz tog ugla. Postavlja se još jedno pitanje, zašto ovi pajkani snimaju baš sve a što je najblentavije, zašto banda snima baš sve. To baš potvrđuje ovo što sam rekao, da je ovo izrežirana rialiti emisija. Evo još dokaza. Razgovori između ova dva ortaka dok se voze. Ok, ima tu nekih uobičajenih stvari, nekih šala, ali opet, neke stvari su mi baš bile reality style. Pre svega to da su ova dvojica opake dobričine. Jedan čeka bebicu, drugi pronalazi ženu svog života... i film se uporno trudi da prikaže policajce kao fine, porodične ljude... Ne smrdi li ovo već na to da kada neko doživi tragediju kako će iza njega ostati žena i ucveljeno dete... Zar ovo automatski ne povlači da je ovo film o velikim herojima, jadnim malim policajcima koji daju život za zajednicu a njihov visi o koncu... Ne kažem da situacija nije takva, ali ovo je suviše plastično za mene. 

Hajde malo o herojizmu i akciji. Ima tu dosta dobrih stvari, recimo kada ova dvojica pronalaze kuću u kojoj se desio pokolj, pa par ludih slučajeva, ali posle nekog vremena postaje simptomatično da ova dvojica lagano pronalaze sva najveća sranja u gradu. Posle nekoliko uspešnih akcija i medalje časti, zar nije bilo logično da dobiju unapređenje ili tako nešto. Ma joook, ovo su maheri koji se ne osećaju kao heroji. Uz nekoliko dobrih stvari imamo i vrhunac baljezganja u kom ova dvojica spašavaju bebe iz požara... Zaista? Kako originalno... Jednostavno, previše je slučajeva koje ova dvojica reše i u koje umešaju prste i kada dodamo spašavanje dece iz vatre, opet imamo dokaz da je ovo izrežirani rialiti šou. Imamo tu glavnu priču u kojima se ova dvojica bananamena zamere nekom velikom. Nikada ne saznamo do kraja ko je taj veliki ni šta zapravo radi. To je po meni dobro, jer ako se film već vrti oko ove dvojice i njihovih teških života superheroja, kada im već nabace dva ziliona problema za rešavanje, zašto bi morali da znamo sve o tom glavnom negativcu. 

U svakom slučaju, on odlučuje da se sukobi sa ovom dvojicom  i to deluje kao pretnja. Možda bi sve to bilo upečatljivije da banda koja treba ovoj dvojici da dođe glave nije najbednija karikatura od bande koju sam video u životu. Kada već dođe to finale i okršaj, vidi se opasna nepažnja scenarista. Kroz ceo film, u kom god da su slučaju ova dvojica, kada god pozovu pojačanje, ono je tu za par minuta. Bukvalno jedva stignemo da vidimo šta je problem, pojačanje stiže. Bravo za sistem kojim funkcioniše policija, veliko poštovanje i što imaju ovakve heroje, ali kako baš da u finalu zakažu, da nikako da stignu. Kako baš da sve polazi kako ne treba u tom finalu a kroz ceo film ova dva bananamena sve rešavaju savršenom preciznošću. Ima to finale nekog šmeka, ali opet, sve to ide u onaj isti koš, da treba da nam pokažu kakvi su policajci heroji i kako stavljaju svoju zadnjicu na rešeto zbog nas. 

Ono što mi se baš dopalo je sledeće. Film prati njih dvojicu pri čemu je veći akcenat na lika koji tumači Džilenhol. Majkl Penjin lik je uvek uz njega, uvek kao veliki prijatelj i to prijateljstvo je predstavljeno odlično. Ono što je ispalo savršeno, bacajući veći akcenat na Džilenholov lik, uspeli su u tome da ovaj drugi bata izgleda deset puta upečatljivije i bolje. Čak i glumački, ovaj čova mi je bolji ovde od Džilehola i bolje mi leži kao lik. Prizemniji je, razmišlja bistrije, ali problem je što ima bananamena za prijatelja pa sve to već ide krivim putem. Takođe, nekoliko pucnjava izgleda odlično ali nema toga previše. To je to braćo i sestre. Ipak je rezultat svega jedan prosečan, nakićen filmić. Ok je za jednom pogledati, ali ne mogu da budem zadovoljan emisijom u kojoj sestre Kardašijan glume policajce i gde se lomljenje noktiju menja lomljenjem kičme a šmikanje policijskim akcijama. U nameri da napravite realniji policijski film, više sreće drugi put.

Zanimljivosti:
Glavni likovi su blago zasnovani na Čarlsu Vunderu i Džejmiju MekBrajdu koji su bili partneri kasnih devedestih. Džilenhol i Penja su pet meseci provodili svaki dan po 12 sati sa policijom Los Anđelesa. Reč "fuck" je izgovorena 326 puta.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 5/10

Inception (2010)

Kod nas nazvan: Početak
Žanr: Akcija | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Christopher Nolan
Glumci: Leonardo DiCaprio, Joseph Gordon-Levitt, Ellen Page, Ken Watanabe

Priča:

U svetu gde postoji tehnologija kojom se kroz snove može dopreti do ljudskog uma, veoma obučenom lopovu je data poslednja prilika za iskupljenje koja podrazumeva sprovođenje do sada njegovog najtežeg posla.

Moj osvrt:

U akciji "popravimo jadne tekstove" na red je došao i Inception. Daću sve od sebe da ljudima koji ne vide u čemu je snaga ovog filma pokažem šta su možda propustili. Inception je film sa verovatno najviše ludačkih ideja koje su detaljno razrađene. Recimo povezivanje ljudi u isti san smo imali i u drugom delu Exorcist-a koji je baš zbog toga ismejan. Valjda je ljudima bilo teško da prihvate nešto takvo. Priznajem da je to bilo bez ikakve pozadinske priče i izgledalo je kao najnormalnija stvar koristiti tu spravu, ali opet, meni to nije delovalo tako strašno. 

Nolan nije otišao korak dalje, otišao je mnogo više od toga. Pre svega se nije bavio tom mašinerijom koja omogućava ulaženje u snove tako da nemamo skoro ništa specijalno da vidimo vezano za tu spravicu već se odmah bazirao na sam san. Ideja da čovek ima svest u snu je zaista dobra jer bukvalno možeš da uradiš šta god poželiš. Neograničen broj ideja može da se slije u taj san a kada malo bolje razmislimo, zašto čovek nešto ne bi mogao u njemu da nauči. Zašto da ne? Svestan si u snu i dovoljno hrabar da probaš neke stvari. I sami znate da kada sanjate nešto upečatljivo, kakav utisak može da ostavi na vas. 

Znate i sami da kada sanjate nešto jako emotivno vezano za neku osobu, pogotovu ako su pozitivne stvari u pitanju, to vas natera da na ovaj ili onaj način razmišljate o njoj. Nije bitno u kom pravcu razmišljate, naravno da ovde ne tvrdim da ćete imati ovakve ili onakve namere ka toj osobi, ali ono što je glavno, vi posle buđenja razmišljate o njoj. Svim ovim što napisah u prethodnih nekoliko rečenica želim da pokažem kako san zaista može da utiče na čoveka, samim tim ideja vodilja ovde i te kako pije vodu. Sada se tu postavlja pitanje da li baš san može da vas natera da uradite nešto određeno. Zavisi... Ako ne znate šta da radite, ako se dvoumite, ako ste trenutno u nekom rastrzanom stanju, možete li tvrditi da san koji definitivno može da utiče na emociju, ne može da podstakne određenu odluku? Nolan je to ovde genijalno iskoristio. Sama priča oko koje on gradi ideje nije vredna neke naročite pažnje. Treba ubediti čoveka da podeli očevu zaostavštinu u zamenu za novac ali i mogućnost da čovek može videti ponovo svoju decu. Ništa epohalno, ali kada se na to nabaci ideja i činjenica da je taj čovek zbog trenutnog stanja savršena žrtva, film postaje remek delo. 

Pokrili smo sledeće stvari, svesnost u snu, mogućnost kreacije i učenja, uticaj koji može da se ostavi na nekog. Kako se dolazi dotle da ljudi sanjaju zajedno, nije nam objašnjeno. Ako ne možete prihvatiti tako nešto, onda ovaj film jednostavno nije za vas. Znate kako umem da budem zakeralo. Da se cela ideja sastojala samo iz ovoga što sam napisao, verovatno bih joj našao mnogo zamerki. Ovde su mislili na mnogo stvari: kako se probuditi, kako spavati duže, šta ako se umre u snu, san u snu... i sve je rezultiralo gomilom bolesno dobrih stvari. Najbolesnija među tim idejama, uz samu ideju Inception-a je taj limbo u koji likovi odlaze kada umre njihova projekcija u snu a ne probude se. Zamislite da spavate nekoliko sati i a u snu proživite nekoliko dekada. Kakav šok izaziva buđenje... Jezivo a to je samo još jedna ideja. 

Da ne ide sve glatko, moramo imati i gomile prepreka. Umesto da se čika Nolan uhvati za standardne gluposti i prikaže gomilu slučajnosti, on se odlučio za još jednu ideju. Kroz snove, likovi su u konstantnoj borbi sa svojom i tuđom podsvešću. Za mene to je genijalno jer podsvesno, čovek je praktično nepogrešiv. Njegov operativni ali i odbrambeni mehanizam podsvesno savršeno reaguje. Evo primera: Recimo treba da ponavljate jedan isti postupak nekoliko stotina puta. Recimo da na tastaturi ponovite jednu sekvencu tastera. U jednom momentu vaše misli će odlutati, ali će ruke nastaviti da rade veoma brzo i savršeno precizno. Onog momenta kada počnete da mislite o tome da li dobro pratite redosled i da li je to taj taster koji ste trebali da pritisnete i koji taster sada treba pritisnuti, doćiće do usporenja i verovatne greške. U Inception-u čovekova podsvest reaguje odbrambeno na iznenadni događaj, pokušava da eliminiše stres. E sada, imamo likove koji dolaze drugim u san. Kakvu reakciju očekujete od podsvesti čoveka čiji san postaje stanište nepozvanih likova? A ono što je lepota svega... tu je podsvest i nepozvanih likova. Genijalno... 

Da se vratimo na samu ideju Inception-a a to je posaditi ideju u nečiju svest. U ovoj glavnoj priči ideja je ta da čovek treba da podeli zaostavštinu svog oca. To nije epohalno. Iskreno, začudilo me je što ništa složenije nije smišljeno. Ne mislim na kompleksnost ideje, već na posledice iste. Tako sam mislio sve do momenta kada mi je Nolan pokazao šta zapravo Inception može da napravi. To je bilo bolje od bilo čega što bi mi palo na pamet. Opasna ideja koju je iznedrio na fantastičan način je uspela da stvori priču i odradi karakterizaciju glavnog lika tako da nisu morali da se trude da smišljaju išta dodatno. Ideja koja pomera granice u službi karakterizacije lika koji se upušta u nešto što je prepuno dodatnih bolesnih ideja. Velemajstorski... 

Što se tiče likova, dopada mi se podela uloga. Svako ima neku ulogu koja mora da bude ispunjena do savršenstva kako bi ceo sistem funkcionisao. Arhitekta je tu da kreira okolinu sna, Falsifikator da glumi gomilu likova, potom imamo osobu koja je tu da smisli serum kako se ljudi koji sanjaju ne bi probudili pre vremena... Svi oni čine sistem koji funkcioniše savšreno. U principu volim te specifične uloge. Recimo imamo u Matrisku Ključara. Iako je u pitanju Naučna Fantastika, nekako mi sve to vuče na bajke. Film Push je imao taj potencijal jer imao je ludačku podelu uloga. Šteta što ništa drugo osim toga nije imao, pa čak ni funkciju tih likova. Inception je pravi pokazatelj kako se to radi. 

Na kraju o samom kraju. Mnogi smatraju da je kraj remek delo jer ostavlja otvorena pitanja. Tu se 100% ne slažem. U svakom filmu možeš da ostaviš otvoreno pitanje na kraju i to naravno ne garantuje da je film uspešan. Kada nam ostave otvoreno pitanje na kraju, alternative su obično krajnosti, ne samo po utisku već neretko po kvalitetu. Ovde imamo nešto sasvim neočekivano. Kakav god da je kraj, genijalan je, pije vodu i ostavlja odličan utisak. Da se Nolan jasno opredelio za samo jednu varijantu, film bi svakako izgubio efektno finale i još nešto bitno ali o tome u poslednjoj rečenici. 

Postoje priče da Warner Bros ubeđuje Nolana da snimi nastavak jer ne žele da ga snimaju bez njega, ali nadajmo se da se to neće dogoditi. Prihvatam savršenu a možda nedovršenu priču pre izvrgavanja ruglu iste nepotrebnim detaljima i razjašnjavanjem. Ko možda ovde traži odgovor, promašio je poentu filma jer sa definitivnim krajem, sukob sna i jave bi se izgubio a samim tim vrednost njegove teme i simbolika koju film nosi.

Zanimljivosti:
Prvi originalni Nolanov film posle Following-a. Svi između su ili obrade ili su zasnovani na stripovima, knjigama ili kratkim pričama. Warner je želeo da Nolan radi ovaj film u 3D, što je ovaj odbio jer je smatrao da će to skretati pažnju sa same priče. Džozef Gordon-Levit je sam izvodio svoje scene u bezgravitacionom prostoru.  

"Non, je ne regrette rien" je pesma Edit Pjaf koja je korišćena u filmu. Takođe, preteća muzika koja se čuje u pozadini nekih scena je veoma usporen početak ove pesme. Inače film taje 2 sata i 28 minuta a pesma traje 2 minutai 28 sekundi. Uprkos ogromnj plati, Majkl Kejn se pojavljuje samo na tri minuta. Kobova opsesija je povratak kući. Njegovo ime, Dom je namerno smišljeno takvo jer je to na mnogim jezicima (uključujići i naš) znači upravo to (dom = home). Arijadna u jednoj sceni mora da stvori lavirint. Arijadna je lik iz grčkog mita koji pomaže Tezeju da se izbavi iz lavirinta u kom je Minotaur. Kada se uzmu prva imena slova svih glavnih likova (Dom, Robert, Eames, Arthur, Mal, Saito) dobije se reč DREAMS (snovi).

Naj scena:

Inception...

Moja ocena: 10/10