The Unbearable Lightness of Being (1988)

 

Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Philip Kaufman
Glumci: Daniel Day-Lewis, Juliette Binoche, Lena Olin...

Priča:
Doktor u Pragu 1968. godine bori se sa monogamijom, na frustraciju svoje supruge, a onda im sovjetska invazija dodatno poremeti život i brak i sve ono što su mislili da drže pod kontrolom.

Moj osvrt:
Nesanica mi dosta pomaže kada su filmovi i vreme posvećeno blogu u pitanju. Tako da se pojavilo vreme u kom mogu da se posvetim nečemu i pišem u tome. Pošto sam mozak izmorio čitanjem, pre nekoliko noći krenem da ni iz čega listam kanale na tv-u. I odjednom vidim scenu u kojoj na klupi sede Juliette Binoche i Daniel Day-Lewis. Ovaj dvojac bih gledao pa sve da sede i štrikaju tako da sam počeo gledati film kojem ne znam ni ime. No, san me je prevario pa sam sutra želeo nastaviti i tek tada sam shvatio da gledam film po Kunderinoj knjizi iako je nisam pročitao. Zato, braćo i sestre, ne mogu praviti paralele niti sam mogao imati očekivanja kada je ovaj film u pitanju. 

 

Ovo nije film o ljubavi. Ovo je film o nemogućnosti ljubavi u svetu koji se raspada. Ovo je film o čudnoj borbi između tela koje želi i duše koja se boji. U sred ove priče stoji Tomas, doktor koji veruje da je sloboda upravo odsustvo težine, i Tereza, devojka koja je celim bićem težina, koja veruje da ljubav postoji samo ako boli. 

 

Tomas je čovek koji ne zna da voli. Tomas je čovek koji zna da želi. Način na koji ga Daniel Day-Lewis igra, tiho, pomalo nervozno, kao čovek koji se plaši nečeg što je dublje - to je ono što nosi film. Tomas ne beži od žena. On beži od sopstvene svesti. On shvata da ljubav može da ga preobrazi i baš zato je izbegava kao da je ona bolest. Za njega, kojem je telo sloboda, emocija je pretnja. Kada Tereza uđe u njegov život, ne ruši se sve ispred njega, ne menja se naglo jer to bi bio jeftin holivudski trik. Braćo i sestre, on se po prvi put oseća smešno. Zašto? Zato što ga neko gleda iznutra a ne spolja. 

 

Tereza, u prelepom tumačenju isto tako veličanstvene Juliette Binoche deluje kao neko ko drhti od sebe same. Ona kao da želi tu "težinu", onu bolnu ozbiljnost postojanja zbog koje čovek ponekad ne može da diše slobodno. Prelepo je što tu težinu ona nikada ne igra kao patetiku. U njenom pogledu ima straha ali ima i nade. I čini mi se da je u potpunosti spremna izgubiti sve ako bi to značilo dobiti istinu o sebi. Sa jedne strane, u tome je njena lepota. Sa druge, u tome je i njena tragedija. 

 

Sabrina koju igra Lena Olin je treći ugao tog trougla a ne neki sporedan lik. Ona ne želi ni težinu, ni lakoću. Ona želi stalno bekstvo. Ona je umetnica koja zna da je život niz maski i da se ljudi vezuju za svoje iluzije. Za razliku od Tereze, Sabina ne želi da pripada nikome. Za razliku od Tomasa, ona se ne boji. Ona jedina deluje kao da razume pravila sveta. Baš zato, ona je najusamljenija. 

 

Kada smo kod slobode, film se neprestano vraća na to pitanje. Da li je to sposobnost da odeš kada poželiš? Da li je to sposobnost da ostaneš i trpiš? Ili je sloboda samo mit koji koristimo da opravdamo sopstveni strah od bliskosti? Kaufman nam ovde nije dao odgovor. On samo pokazuje ljude kako se bore sa vlastitim željama. U sceni kada Tomas pokušava da se nasmeje kroz suze vidimo čoveka koji ne zna da li mu je lakše kada beži ili kada ostane. 

 

Politički aspekt filma je takođe prisutan i upečatljiv. Sovjetska okupacija Čehoslovačke nije prikazana kao velika istorijska drama već kao napad na unutrašnju arhitekturu čoveka. Tereza ne fotografiše tenkove zato što je hrabra nego što konačno vidi svet bez maski. To je jedan od upečatljivijih momenata u filmu a za mene i najbolji. 

 

Erotske scene u filmu su više psihologija nego erotika. Svaki dodir, svaki pogled imaju značenje, imaju ranu. Tomas spava sa ženama da bi pobegao. Tereza želi da spava samo sa njim da bi se pronašla. Sabina opet koristi seks kao nešto čime se suprotstavljaš svakoj vrsti autoriteta. U tim scenama se ne prikazuje telo koliko čovekova unutrašnjost. Erotiku sam baš retko u svetu filma sretao kao filozofiju. 

 

Najemotivniji momenti u filmu su oni kada je Terezina nesigurnost očigledna. Ona je žena koja se konstantno oseća suvišnom, kao da njeno postojanje zavisi od toga kako će je Tomas pogledati. A ipak, ona jedina u tom odnosu zna šta je ljubav. Ljubav nije lagana, nije ni čista, ni jednostavna. Ljubav je teret koji nosiš čak i kada želiš da ga baciš. Upravo u tom teretu čovek pronalazi svoju težinu, svoju svrhu. 

 

Tomasova transformacija je tihi slom. On se ne menja dramatično, nema velike monologe, nema neke nagle obrte. On se menja sitnicama: načinom na koji dodiruje Terezinu kosu, načinom na koji je gleda kada misli da ona spava, načinom na koji počinje da se plaši za nju... To nije samo romantična transformacija. To je po malo i bolna, ljudska transformacija čoveka koji prvi put u životu oseća da bi mogao da izgubi nešto što nije ni želeo da ima, ali bez čega više ne može. 

 

Kraj filma, bez obzira na ono što se desilo, za mene je bio neizdrživ u svojoj tišini. Nema patetike, nema nekog razvlačenja melodrame. Samo dvoje ljudi koji su konačno našli mir u tom jednom jako bolnom trenutku. U tom momentu se vidi da su postali jedno. Njihova lakoća je postala težina a njihova težina je postala sloboda. Ponekad čovek mora da izgubi sve da bi pronašao sebe. 

 

Film ne kaže da je ljubav izlaz. Naprotiv. On kaže da je ljubav kavez koji biramo. Ali taj kavez postaje jedino mesto na svetu gde smo stvarno živi. Tereza i Tomas biraju jedno drugo, ne zato što su savršeni nego zato što su u tom izboru pronašli težinu koja im nedostaje. 

 

The Unbearable Lightness of Being je film o onome što ostane kada nestane sve što smo mislili da jesmo. O tragovima koje ostavljaju ljudi koji su nas voleli pogrešno, ali iskreno. O lepoti koja je uvek povezana sa bolom. O slobodi koja se plaća gubitkom iluzija. I možda najvažnije, to je film o tome kako se čovek suočava sa sopstvenom lakoćom. Sa svojom tupošću, svojom nežnošću, svojim strahovima. I kako u toj lakoći pronalazi razlog da ostane.

Zanimljivosti:
Prva verzija filma prikazana studiju trajala je ispod dva sata i bila je zbunjujuća. Philip Kaufman je dobio zahtev da vrati scene koje je isekao. Već sledećeg dana prikazana im je verzija koja je kasnije puštena u bioskope. Veruje se da je Kaufman namerno pokazao kraću i konfuznu verziju kako bi bez ikakvih pitanja dobio odobrenje za svoj finalni film od skoro tri sata. Milan Kundera nije bio naročito zadovoljan ovom filmskom adaptacijom svog romana i odbio je da učestvuje u bilo kakvoj promociji filma. 

 

Godine 1989. film je prvi put prikazan u Rusiji. Projekcije su bile nenametljive, održavane u ponoć. Ipak, svako prikazivanje je privuklo više od tri hiljade ljudi, dok je još oko hiljadu ostajalo ispred vrata jer nisu mogli da uđu. Mnogi su već ranije videli snimke sovjetske invazije na Čehoslovačku — ali iz sovjetske perspektive, montirane tako da Sovjeti izgledaju kao heroji, a Česi kao pobunjenici. Za mnoge Ruse, ovo je bio prvi put da vide događaje sa druge strane.

 

Miloš Forman je lično ponudio Philipu Kaufmanu priliku da režira film nakon što je čuo da studiji žele da snime ekranizaciju uspešnog romana Milana Kundere.Forman je morao da odbije priliku da ga sam režira jer je imao porodicu u Čehoslovačkoj i plašio se za njih u slučaju moguće negativne reakcije sovjetske vlade, koja je u to vreme okupirala zemlju. Sekvenca koja prikazuje sovjetsku invaziju na Čehoslovačku 1968. godine kombinuje autentične dokumentarne snimke tog perioda, koje su snimili studenti Praške filmske škole, sa novim scenama rekonstruisanim za potrebe filma. Jedan od tih studenata, Jan Nimec, pojavljuje se u maloj ulozi snimatelja kojeg sovjetska policija pretuče i oduzme mu filmsku traku.

Naj scena:

Početak invazije

Moja ocena: 8/10

Time Bandits (1981)

 

Žanr: Avantura | Komedija | Fantastika | Naučna fantastika
Režija: Michael Palin, Terry Gilliam
Glumci: John Cleese, Sean Connery, Shelley Duvall...

Priča:
Mali dečak se sasvim slučajno pridružuje grupi patuljaka koji putuju kroz vreme, skačući iz jedne epohe u drugu u potrazi za blagom koje bi mogli da ukradu.

Moj osvrt:
Time Bandits nije samo film o putovanju kroz vreme. To je film o bekstvu. Od čega? Od roditelja, od dosade, od stvarnosti koja ne nudi ništa smisleno. Terry Gilliam je ovde napravio filmić koji izgleda kao dečja avantura, ali ispod površine skriva tamni, gotovo kafkijanski svemir apsurda, pohlepe i banalnosti sveta odraslih. Gledajući ga, stičemo utisak sličan onom kao u Brazil. Mislimo da smo u snu za koji nismo sigurni da li je smešan ili užasan.

 

Glavni junak, mali Kevin, nije klasičan heroj. On je svedok haosa. Dečak koji slučajno upada u rupu između epoha ali i moralnih sistema. Njegovi saveznici, grupa patuljaka koji su ti "vremenski banditi", nisu plemeniti pustolovi nego sitni prevaranti. Oni kradu iz same tkanine stvarnosti, kao da žele da opljačkaju Boga, a ne banku. Već tu Gilliam postavlja scenu u kojoj je svet teatar apsurda u kojem se sve meri pljačkom, profitom i slučajnošću.

 

Vizuelno, film je kao san snimljen iz delova: svet Rimljana, Napoleona, Robin Huda i grčke mitologije prepliću se kao da ih povezuje ludilo, a ne istorija. Sve izgleda veličanstveno ali i groteskno u isto vreme. Kao da Gilliam govori da istorija nije linearna, nego beskrajno cirkusko ponavljanje gluposti. U svakom vremenskom sloju čovek je isti, samo nosi drugu uniformu.

 

Gilliam koristi humor kao zamku. Film je ispunjen duhovitim, gotovo Monti Pajton situacijama, ali iza njih, oseća se i deo tragedije. Kevin je okružen likovima koji ništa ne razumeju, a ponašaju se kao da sve znaju. Ljudi oko njega slave rat, bogatstvo i slavu, sve dok ih apsurd ne proguta. U tom svetu, dečja nevinost nije spas, već svedočanstvo da svet odraslih više nema dušu.

 

Time Bandits je i alegorija o Bogu kao nepažljivom tvorcu. Lik "Supreme Being" deluje kao birokrata koji gubi sopstvene planove, dok Zlo izgleda organizovanije i efikasnije od samog Stvoritelja. To je Gilliamova subverzija religije. Ako postoji Bog, on je arhitekta koji je davno zaboravio zašto gradi. Taj svet ne vodi smisao, vodi ga slučaj.

 

Posebno je zanimljivo kako film kombinuje dečju maštu sa filozofijom. Kevin vidi stvari koje odrasli ne mogu, ne zato što je pametniji, nego zato što još uvek veruje u čudo. Ali to čudo nije lepo — ono je haotično, nepredvidivo i opasno. Ne ruši li time Gilliam iluziju bezbednog detinjstva? On pokazuje da mašta nije utočište, već prostor u kom se suočavaš sa strahovima koje svet skriva iza reklama i tv programa.

 

Roditelji u filmu su oličenje moderne gluposti. Oni ne vide čudo pred sobom jer su hipnotisani stvarima. Njihov dom je pun raznoraznih aparata, ali prazan kada je ljubav u pitanju. Kevin ne beži od kuće zato što je buntovan. Beži jer je dom postao zatvor od plastike i reklama. I zato je film, iako obučen u fantaziju, duboko političan. To je Gilliamov obračun s potrošačkom civilizacijom koja pobeđuje dečiju maštu.

 

Svet kroz koji Kevin putuje pun je karikatura moći. Napoleon koji meri visinu svojih generala, Robin Hud koji deli opljačkano kao PR događaj, kraljevi i bogovi koji se ponašaju kao deca s previše igračaka. Svi su oni simboli iste ljudske bolesti - želje za kontrolom nad haosom. A u Gilliamovom svetu, svaka kontrola je iluzija. Čak i vreme koje kradu banditi, pokazuje se kao neuhvatljivo.

 

Kraj filma je šokantan i okrutan. Za mene je bio potpuno neočekivan. Pitanje koje visi u vazduhu ostaje, da li je sve to bilo stvarno? Gilliam ne daje odgovor, jer ga nema. Svet je previše besmislen da bi imao logičan kraj. Taj završetak deluje kao moralna detonacija. Dete ne dobija kraj kakav zaslužuje a Bog se smeje iz daljine. 

 

U tom trenutku, "Time Bandits" prelazi iz avanture u filozofiju. Shvataš da je ceo film bio metafora o izgubljenosti. O čoveku koji luta kroz vreme tražeći smisao, a pronalazi samo parodiju. Gilliam ne nudi utehu, nego ogledalo a to ogledalo je iskrivljeno, jer samo takvo može da odrazi svet koji je sam po sebi deformisan.

 

Mnogi su film tumačili kao bajku, ali on to nije. To je anti-bajka, parodija mita o putovanju i sazrevanju. Kevin ne postaje mudriji, ne otkriva istinu. On samo vidi koliko je svet apsurdan. Gilliam ne veruje u klasične poruke. On veruje u haos kao jedini pošteni oblik stvarnosti.

 

U Time Bandits, detinjstvo i starost su praktično isti krug. Jedni beže od smisla kroz maštu, drugi kroz posedovanje. Film time postaje komentar na čitavo čovekovo postojanje. Beskrajno lutanje kroz vreme, istoriju, ideologije, sa istom prazninom u srcu. Gilliam, sa svojim crnim humorom govori ono što većina filmova ne sme. Braćo i sestre, možda i nema nikakvog "pravog puta".

 

Svet Time Bandits-a je prepun boja, ali iza njih je sivilo. To je film o potrazi za Bogom, a pronalasku ludila. O detetu koje želi da razume svet, a dobija samo šalu bez poente. I možda je to ono što Gilliam poručuje, da smisao nije u odgovoru, nego u samom traženju. Makar ono trajalo kroz sve epohe, sve maske i sve iluzije.

Zanimljivosti:
U originalnom scenariju, kralj Agamemnon je bio predstavljen ovako: „Ratnik je skinuo šlem, otkrivajući nekoga ko izgleda tačno kao Sean Connery, ili glumca jednake, ali jeftinije reputacije.“ Na iznenađenje scenariste, producenta i reditelja Terryja Gillijama, scenario je nekako završio u Conneryjevim rukama. Connery je pokazao interesovanje za ulogu, pa je njegov agent stupio u kontakt s njima u vezi s tom ulogom. Ideja Sir Seana Conneryja je bila da Agamemnon izvodi mađioničarske trikove za Kevina. 

 

Prema rečima Terryja Gillijama, David Rappaport je verovao da je dobio svoju ulogu isključivo zahvaljujući glumačkoj sposobnosti, bez toga da je njegova visina imala ikakvog uticaja. Zbog toga se nije družio sa ostalim članovima ekipe. Tokom scene sa Nevidljivom barijerom, kada ostali banditi uzvraćaju Randallu, glumci su zapravo izražavali svoje frustracije prema Rappaportu. Godine 1996, Terry Gilliam i Charles McKeown ponovo su udružili snage na scenariju za Time Bandits 2, planirajući da vrate većinu originalne glumačke postave, osim Davida Rappaporta i Tinyja Rossa, koji su umrli nekoliko godina ranije. Jack Purvis je u međuvremenu ostao paralizovan u saobraćajnoj nesreći, pa je njegov lik u nastavku bio zamišljen u sličnom stanju. Kada je Purvis preminuo, projekat je odložen na neodređeno vreme. Kada je Zlo zarobilo Time Banditse u kavezu i krenulo uz stepenice, to zapravo nije bio David Warner, već njegov dubler, jer Warner pati od vrtoglavice.

Naj scena:

Robin Hud

Moja ocena: 7/10 

The Bank Dick (1940)

 

Žanr: Komedija
Režija: Edward F. Cline
Glumci: W.C. Fields, Cora Witherspoon, Una Merkel

Priča:
Egbert Suse doživljava komične avanture kao zamenik filmskog reditelja i neočekivani čuvar banke.

Moj osvrt:
The Bank Dick je film o totalnom promašaju koji se pretvara u trijumf, o ironiji sudbije koja se bez ikakve logike poigrava sa ljudima, o malom čoveku koji ne radeći ništa postaje heroj. W.C. Fields kao Egbert Sousé, stvara lik koji je istovremeno i karikatura ali i istina o američkom društvu tog doba. On je čovek koji ne zaslužuje sreću ali mu ona nekako padne u krilo. Ovo nije samo komedija, već mala društvena studija o gluposti koja postaje sistemska. 

 

Fieldsov Sousé je tipična američka lenština, alkoholičar i hvalisavac. Čovek koji dane provodi u baru, a noći i jutra u svađi sa porodicom. Ali ta karikatura ne deluje isključivo komično. Ona ima i nešto stvarno. Iza njegovog lica punog poricanja krije se duh jedne epohe, društva koje obožava lažne junake i sramno nagrađuje nekompetentne. Nešto kao ovo naše zlo u kom danas živimo. Fields ovde ne igra lik koji se trudi da uspe, već lik koji ne može ni da propadne kako treba.

 

Humor u filmu ne traži da se smeješ, već da prepoznaš apsurd. Egbert postaje “junak” jer slučajno spreči pljačku banke, dok je u suštini pijanac koji je jedva stajao na nogama. To je suština američkog sna. Sreća nije posledica rada, već okolnosti. Fields je to razumeo mnogo pre nego što je postalo očigledno u modernom kapitalizmu. On je video da je sistem izgrađen na srećnim slučajnostima, a ne na moralu.

 

U tom spoju površnog humora i pronicljive ironije krije se razlog zbog kog The Bank Dick nikada ne zastareva. U banalnom skeču krije se filozofija apsurda. Čovek koji ne razume svet postaje njegov centar. Fields kao Sousé ne zna šta radi, ali svi mu veruju. To je vrhunac ironije. Društvo koje se klanja neznanju, jer je lakše nego suočiti se s istinom.

 

Film ima gotovo brehtovski karakter. Gledaš lik koji ne zaslužuje tvoju pažnju, ali ga ne možeš ignorisati. Scena kada Egbert “režira” film unutar filma, jer navodno zna sve o režiji, postaje simbol američke samouverenosti bez pokrića. On ne zna ništa, ali govori s takvom sigurnošću da mu svi veruju. To je parodija holivudske fabrike iluzija, koja od improvizacije pravi dogmu.

 

U vizuelnom smislu, The Bank Dick deluje skromno, ali svaka scena donekle podseća na nemi film. Pokreti likova, pogledi, komični tajming, sve je pažljivo složeno kao da je Fields hteo da održi duh Čaplina i Kitona, ali da mu doda sarkastični otrov. Dok se Čaplin saoseća sa “malim čovekom”, Fields ga prezire. Njegov junak nije romantični autsajder, već parazit koji uspeva jer je sistem još gori od njega.

 

Porodična dinamika u filmu takođe ima posebnu težinu. Egbertova žena i tašta su oličenje licemerja. One ga preziru, ali zavise od njega. Ta porodica je mikrokosmos društva. Svi glume moral, a zapravo su deo istog haosa. Kada Egbert postane “čuvar banke”, svi ga odjednom poštuju. Komedija se pretvara u satiru. Status je sve, suština ništa.

 

Najzanimljivije je kako film preispituje koncept heroizma. Egbert, koji ne zna šta znači čast, postaje simbol časti. Ljudi ga slave, daju mu ordenje, zapošljavaju ga u banci. Sve što je pogrešno postaje ispravno. U tom obrtu leži suština Fieldsove filozofije - svet nije moralno struktuiran, već komično deformisan.

 

Možda je zato The Bank Dick film koji bolje funkcioniše danas nego 1940. godine. U eri pseudoeksperata, instant slava i slučajnih karijera, Egbert Sousé deluje kao prorok. On je prvi influenser - ništa ne zna, ali svi ga gledaju. Njegova popularnost je rezultat buke, ne istine. Fields je predvideo svet gde bi se “junak” rodio iz meme-a, a ne iz dela.

 

Na dubljem nivou, film govori o smrti odgovornosti. Niko ne želi da zna istinu, svi žele da se smeju. Egbert to instinktivno koristi. On ne menja svet — on ga reflektuje. I to čini na najpodmukliji način, kao pajac koji ne zna da je filozof. U tome je veličina Fieldsove umetnosti. Njegov lik je glup, ali njegova umetnost je lucidna.

 

Na kraju, The Bank Dick nije film o banci, ni o lopovima, ni o piću — to je film o moralnom bankrotu, prikazanom kroz smeh. To je ogledalo društva koje ne zna razliku između vrednosti i slučajnosti. I ako se na trenutak nasmejemo, Fields nas je već pobedio. Smejemo se propasti koja je oko nas.

Zanimljivosti:
Universal se bunio i hteli su da cenzurišu mnoge scene. Fields je odlučio da snimi film kako je on želeo uveren da cenzori neće ni skapirati razliku. I na kraju je nisu ni uvideli. Prvog dana snimanja Fields je tražio da se svi okupe u 9 ujutru. On je stigao tek u 11 smrdeći na alkohol. Prvo su snimali poslednju scenu u filmu. Un Merkel koja igra njegovu ćerku je u toj sceni morala da ga poljubi posle čega joj se on izvinjavao jer se oseća na alkohol. Ona mu je odgovorila da na njemu to miriše kao Chanel No 5, posle čega mu je devojčica postala jako draga i provodio je dosta vremena sa njom.

Naj scena:

Završnica

Moja ocena: 7/10

Peeping Tom (1960)

Kod nas nazvan: Smrt u Očima
Žanr: Drama | Triler | Horor
Režija: Michael Powell
Glumci: Karlheinz Böhm, Anna Massey, Moira Shearer ...

Priča:

Mladić ubija žene koristeći kameru kako bi snimio njihove preplašene umiruće izraze lica.

 

Nov osvrt:

Peeping Tom nije samo film koji priča o zlu. On priča i o načinu na koji to zlo posmatramo. Ovo je film u kom gledalac i vidi sebe ali se pravi da ne gleda. U trenutku kada je snimljen, ovaj film je bio osuđen, prezren i uništen od kitike. Danas, braćo i sestre, on predstavlja proročanstvo. Ovo je film koji je razumeo ljudsku opsesiju da vidi sve pre nego što je to postala norma.

 

Mark Lewis, tihi ubica sa kamerom nije samo ubica. On je umetnik patnje. On ne ubija iz mržnje već iz potrebe da zabeleži trenutak straha, da ga razume, da mu se približi. Powel ga ni jednog momenta ne prikazuje kao čudovište iz senke već kao čoveka koji ne zna kako da prestane da posmatra. Koliko god to čudno zvučalo, ovo je film o zavisnosti od pogleda. 

 

Mark svet oko njega ne vidi kao prostor za život. On vidi kadar. Sve što postoji za njega, postoji kroz objektiv. Kamera je njegov produžetak, njegovo oružje ali i njegov štit. Ona mu daje onaj vid kontrole koju u stvarnost on sam nema. Samim tim film nam govori da je pogled moć. Ali ne samo moć. Pogled je i bolest. 

 

Powel ne koristi kameru da bi nam prikazao nasilje. On je koristi da bi nas, gledaoce suočio sa svojom željom da to nasilje vidimo. Genijalnost prve vrste. Film ne traži da uživamo u smrti. On traži da se zapitamo zašto ne možemo da skrenemo pogled. Samim tim, gledanje postaje čin učestvovanja. I u tom trenutku ubica i gledalac postaju jedno. 

 

Atmosfera filma je gotovo klaustrofobična. Markovo lice, njegovi pokreti, njegovi rituali - sve to deluje savršeno mirno ali jasno je da ispod te smirenosti kipi nervoza. Powel gradi napetost ne kroz muziku i šok već upravo kroz tišinu. Kamera posmatra duže nego što bismo želeli, zadržava se previše, ne dopušta beg. Kao da nas pita, koliko dugo možemo da gledamo a da ne postanemo ono što vidimo. 

 

Markov stan je u isto vreme i laboratorija straha ali i umetnosti. Zidovi prekriveni filmskim trakama, police pune opreme, ogledala, svetla. To sve nije prostor zločina već prostor stvaranja. Mark svoje zločine režira. I tu je još jedna perverzna genijalština ovog filma. Ono što mi zovemo umetnošću, možda je samo sublimirana verzija tog istog impulsa - potrebe da ovladamo slikom, da zamrznemo bol. 

 

Powel ne pokušava da opravda Marka ali ga i ne osuđuje. Njegov pogled je kliničan ali i saosećajan. Zašto? Zato što on u Marku vidi sve ono što se krije u svima nama - tu neizdrživu radoznalost, taj poriv da zavirimo iza zavese, makar na trenutak. Mark ne može da se zaustavi jer ne zna kako da živi bez posmatranja. 

 

Najdirljiviji trenutak filma nije ubistvo već razgovor sa Helen, ženom koja mu veruje. U njenom prisustvu Mark postaje ranjiv ali ne zna kako da se izrazi osim kroz kameru. Njegov pokušaj da objasni svoj svet kroz snimke svog detinjstva otkriva suštinu filma: strah od pogleda počinje u trenutku kada postanemo svesni da nas neko posmatra. 

 

Mark je bio posmatran od rođenja. Njegov otac, naučnik opsednut proučavanjem straha, koristio ga je kao eksperiment. Snimao ga je dok plače, dok se plaši, dok spava. Gledanje je postalo trauma. I baš zato Mark ne zna kako da prestane da gleda. Kamera je nasldstvo njegovog detinjstva, način da zadrži kontrolu nad svetom koji ga je nekad ogolio. 

 

Film se ne boji da poveže nasilje i empatiju. Powel shvata da su obe emocije bliske. Gledanje bola postaje način da se bol razume ali i da se od njega pobegne. Mark snima svoje žrtve jer želi da pronađe smisao u trenutku njihove smrti. Zašto? Zato što mu je potrebna suština osećaja koji je sam izgubio. No, umesto razumevanja, on pronalazi prazninu. 

 

Možemo reći da je Peeping Tom i film o nemogućnosti dodira. Mark ne može da voli jer jednostavno ne zna kako da postoji bez distance. Kamera mu daje sigurnost ali i zatvor. Ona mu dozvoljava da bude dovoljno blizu a da ne bude u opasnosti. Njegov pogled je istovremeno i intiman i hladan. Jasno je da spoj ranjivosti i kontrole vremenom postaje nepodnošljiv.

 

Powel se igra sa idejom pogleda i moći, sa preciznošću koja je ispred svog vremena. U trenutku kada film prikazuje ubistva, kamera prvo postaje Markova a zatim pogledom iz prvog lica postaje naša. Granica između posmatranja i saučesništva nestaje. Možda je baš zato ovaj film bio previše za publiku 1960. Možda ih je naterao da se prepoznaju u onome što osuđuju. 

 

Estetika filma je svedena. Svetlo i boje deluju pomalo veštački, ali to nije greška - to je estetika opsesije. Kako to? Tako što sve ovo izgleda kao scena, kao studio, kao već viđeni kadrovi. U tom lažnom realizmu krije se najstrašnija istina - svi smo naučeni da gledamo kroz kadar, ne kroz stvarnost. 

 

Kraj filma nije šok. On je oslobođenje. Mark ne radi ono što radi iz krivice već iz potrebe da dovrši kadar. On želi da konačno vidi ono što do sada nije mogao - sopstveni strah. I upravo u tom trenutku kamera postaje ogledalo. 

 

Peeping Tom je film o gledanju ali i o stidu. O granici između radoznalosti i voajerizma, između umetnosti i bolesti. Powel nije snimio film koji optužuje već razotkriva. Razotkriva svet u kojem svi gledamo a niko ne vidi. Na kraju, on nas pita, jesmo li samo gledaoci ili učesnici koji glume distancu?

Moj osvrt:
Koliko ste samo filmova gledali sa serijskim ubicom? U svima njima priča se trudi da vam predstavi glavne likove za koje ćete strahovati i/ili koji treba da reše misteriju ko stoji iza ubistava. Ovde ćete znati ubicu od prvog momenta i što je najbolje, film prati njega. Verujem da ste u previše filmova gledali sličan šablon na koji ubica operiše kod svakog od ubistava. Ubeđen sam da ovako nešto niste videli. 

Takođe, u mnogo filmova vidimo motive koji su prilično plitki. Svuda imamo neku traumu iz detinjstva koja natera tog ubicu da zbog eto tamo nekog, neretko blentavog razloga, kreće u svoj ubilački pohod. Ovde je to toliko temeljno, toliko dobro i sjajno predstavljeno da se ne sećam da sam gledao ovako sjajan psihološki profil nekog ubice. Sve ćete videti, sve razloge, sve motive, sve što pokreće ovog čoveka da čini ono što čini. Ako vam kažem da u filmu imamo jak odnos glavnog lika i njegove kamere, verovatno će vam to zvučati smešno. To samo zvuči smešno ali pogledajte ovaj film i recite mi da ovo nije genijalno. 

Obično u filmovima ovakve ubice budu očigledno poremećene, neretko zaostale i iritantne. Ovde imamo veoma inteligentnog i na prvi pogled sasvim običnog čoveka koji zaista lako može bilo koga privoleti. Takvog lika je zaista trebalo odglumiti i taj posao je sigurno bio užasno zahtevan. Zbog svega toga, kapa dole maestralnom Karlhajc Bomu. 

Ovo je jedna od najboljih gluma ako i ne najbolja gluma ovakvog lika koju sam ikada video. Dopadljivost, genijalnost, inteligenciju, strah, nestabilnu psihu, sve to je ovaj glumac uspešno udahnuo svom liku. Prava je šteta što je danas sve manje ovakvih glumaca i što se danas retko ko ovoliko trudi kada pravi film. Peeping Tom i maestralni Karlhajnc Bom svakako treba da budu na listi vaših odgledanih filmova.

Zanimljivosti:
Skandal koji je film izazvao je potpuno uništio karijeru režisera Majkla Pauela.

Naj scena:

Finale

Moja ocena: 7/10

Nova ocena: 9/10