Carnival of Souls (1962)

 

Žanr: Horor | Misterija
Režija: Herk Harvey
Glumci: Candace Hilligoss, Frances Fiest, Sidney Berger...

Priča:
Posle traumatične nesreće, žena biva privučena tajanstvenom napuštenom karnevalu.

Moj osvrt:
Carnival of Souls neretko izgleda prilično jeftino i amaterski a opet, donosi nešto drugačije, pogotovu za filmove tog vremena. Nije ovo tipična priča o duhovima i zombijima. Ovo je film o izolaciji, o otuđenju i o tome koliko je tanka granica između života i smrti. 

 

Radnja filma je jednostavna, pa možemo reći skoro i banalna. No, film nosi atmosfera i definitivno ideje koje su mnogo bolje nego što se i da videti. Kamera se neretko zadržava na prazninama, mostovima, ulicama, pustim mestima. I onda svet u kom se kreće naša glavna junakinja deluje pomalo nestvarno. Kao da stvarnost povremeno malo skrene sa šina. 

 

Glavna junakinja uvek deluje kao da ne pripada svetu u kom se nalazi. Njene interakcije sa ljudima su prilično ukočene, razgoviri deluju neprirodno a pogled stalno luta van prostora gde se ona nalazi. Kao da joj je glava sasvim negde drugde. 

 

Jedni od najboljih momenata filma su upravo ti prelazi gde više nismo sigurni šta je stvarno a šta nestvarno. Zbog ograničenog budžeta vizuelni trikovi su prilično skromni ali efektni a muzička podloga su orgulje i to dodatno doprinosi atmosferi filma. I same orgulje koje ovde prvo vezujemo za crkvu, ne vuku na utehu u veri već više podsećaju na smrt. 

 

Pojavljivanje misterioznog čoveka bi trebalo da predstavlja najjezivije momente u filmu. Sa jedne strane, efekti nisu brilijantni što oduzima ovim scenama na jezivosti. Sa druge strane, film na odličan način stvara tu atmosferu koja dovodi do osećaja paranoje. 

 

Film kao da povremeno odluta u noćnu moru. Izgleda kao oni snovi gde hodaš kroz poznata mesta ali sve izgleda prazno, neprirodno, kao scenografija. I tu odajem filmu priznanje, on ostavlja utisak košmara bez da mora da objašnjava šta se dešava. 

 

E sada glavni problemi. Ideja je sjajna, atmosfera snažna ali sama izvedba često deluje klimavo. Likovi su neubedljivi, ne samo zato što su nezanimljivi već su površno napisani i još lošije odigrani. Dijalozi zvuče nategnuto, reakcije ljudi su neprirodne i to izbacuje iz ritma. Moralo je biti daleko više misterioznih nagoveštaja ako već ne i scena kako bi se atmosfera konstantno održavala i priča delovala ubedljivije. Film se, čini mi se, zadovoljava time što ponavlja isti osećaj umesto da ga produbi. Sve ovo je šteta jer je potencijal filma ogroman. 

 

Glavna junakinja ostaje intrigantna ali uopšte nije zaokružena. Njena otuđenost deluje snažno ali nekad ona izgleda kao rezultat slabe režije i slabih sporednih likova a ne kao namera filma. Tako da sam povremeno dolazio u nedoumicu, da li film ovako treba da izgleda ili je film jednostavno nedovršen. 

 

Sama priča je prilično linearna ali postoji taj utisak sna - stvari se ponavljaju, vraćaju, deluju poznato iako naizgled ne vode nigde. Sa jedne strane to stvara dobru atmosferu, sa druge je malo monotono jer očekujemo nove začkoljice. Da je ubačena još koja scena koja bi gradila misteriju ili pojačavala sumnju efekat bi bio jači. 

 

Vizuelno, postoji nekoliko jako dobrih scena. Puste hale karnevala i jezivi ples su jedna od boljih scena koje možete videti u ovakvim filmovima. To je jedna od scena koja je sigurno služila kao inspiracija kasnijim hororima. Problem je što između tih nekoliko odličnih scena imamo dosta praznog hoda. 

 

Kada je simbolika u pitanju, film govori o otuđenju i smrti ali i o nemogućnosti da pronađeš svoje mesto u društvu. Meri ne upeva nikako da se uklopi, ni sa muškarcima, ni u crkvi ni u novom gradu. Ona je strano telo i film ovo koristi kao metaforu za stanje između života i smrti. 

 

Uprkos slabostima, Carnival of Souls je film koji je definitivno ostavio trag. Neminovno je imao uticaj na filmove kasnijeg doba, ne samo horore već i psihološke trilere. Iako nije tehnički savršen, njegova ideja je dokaz da možeš da nadživiš budžetske i glumačke nedostatke. 

 

Na kraju, ovo je film koji vredi pogledati ali ne treba očekivati previše. Meni on više deluje kao eksperiment, vizija koja je malo i ispred svog vremena ali je ipak ostala donekle neostvarena. Njegova vrednost je definitivno u atmosferi i onim momentima kada nismo sigurni u kom svetu se nalazimo. 

Zanimljivosti:
Džordž Romero je izjavio kako mu je ovaj film bio inspiracija za Night of the Living Dead. Film je omanuo u bioskopima ali je posle prikazivanja na tv-u stekao kultni status. Agent Candace Hilligoss je odbio da sarađuje sa njom posle gledanja ovog filma. Ona je bila plaćena 2500 dolara da glumi u ovom filmu a 1998 je odbila da glumi u rimejku. Šteta koju su naneli mostu prilikom snimanja filma je koštala 12 dolara. 

Naj scena:

Neprikladne melodije...

Moja ocena: 6/10

The Menu (2022)

 

Žanr: Komedija | Horor | Triler
Režija: Mark Mylod
Glumci: Ralph Feinnes, Anya Taylor-Joy, Nicholas Hoult...

Priča:
Mladi par putuje na udaljeno ostrvo da bi večerao u ekskluzivnom restoranu, gde je kuvar pripremio raskošan meni sa nekoliko šokantnih iznenađenja.

Moj osvrt:
The Menu nije priča o večeri, o hrani i kritici iste. Ovaj film je ogledalo sveta u kom živimo, sveta u kom bogatstvo i privilgija postaju samodovoljni spektakl. Hrana ovde nije hrana, ona je status, ideologija pa i oružje. 

 

Od samog početka je jasno da ovo nije večera. Ovo je obred. Gosti nisu tu da bi jeli već da bi bili deo predstave. Njihovo prisustvo je samo još jedan dokaz sopstvene moći, njihove sposobnosti da plate nešto što obični ljudi ne mogu da priušte i ne mogu okusiti. Restoran tako postaje oltar a glavni kuvar sveštenik. Ali ovo nije religija vere. Ovo je religija praznine. 

 

Ono što film besprekorno radi je način na koji postepeno guli slojeve tih likova. Kada ih vidimo na početku, oni su moćni, sigurni u sebe, gordi. No šta se dešava kada se ritual otme kontroli, kada ono što bi trebalo biti kulinarska predstava pređe granicu? Tada njihove slabosti postaju očigledne toliko da bodu oči. Tada vidimo zapravo koliko su oni prazni i koliko je njihova moć krhka. I odjednom, bogati postaju samo još jedna masa preplašenih ljudi. Strah ih vraća na fabrička podešavanja. 

 

Glavni kuvar (uvek fenomenalni Fajns) nije karikatura. On je hladan i proračunat. Negde sam video da je nazvan manijakom. Braćo i sestre, ovo nije manijak. On veruje da ima pravo da sudi. On nije samo kuvar. Ono što on radi bogati smatraju ritualom. Ne čini li to ovog čoveka gospodarom rituala, vođom kulta. Zato on ima pravo da sudi. Ali isto tako, on zna da nema izlaza iz večeri koju je pripremio. Ne deluje on zastrašujuće zato što mu je hir da izvede ovo što želi. Ne ne, nije on vođen hirom. On je jeziv jer je vođen idejom. 

 

Lik Anje Tejlor-Džoj unosi balans. Ona je autsajder <3, jedina koja ne pripada tom svetu. Nije tu zbog statusa, nije tu zbog spektakla. Ona vidi celu igru i ne naseda na pravila. Ona je gledaoc iznutra. Ona je mi. 

 

Jedan od najsnažnijih aspekata filma je taj odnos umetnosti i konzumenta iste. Hrana je ovde umetnost, ali umetnost koja je izgubila smisao. Zašto? Zato što se konzumira zbog statusa a ne zbog uživanja. E sada se stavite u kožu umetnika ili ovog kuvara ovde i zapitajte se šta se desi u njemu kada shvati da njegovo delo više nikoga ne dotiče na način na koji on želi? Šta on oseća kada je njegovo delo postala puka, statusna dekoracija za dosadne, isprazne i razmažene ljude? 

 

Ako bih je smeo nazvati tako, rekao bih da je atmosfera filma hermetična. I restoran i ostrvo na kom se on nalazi su praktično zatvoren prostor, izolovan od sveta. Jasno je da odatle nema izlaza, nema bekstva. To nas i te kako vuče na horor. Znaš da si zarobljen i nije pitanje da li će se nešto loše desiti već kada će se desiti. I to stvara konstantnu nelagodu. 

 

Film nosi i snažnu dozu satire. Pogledajte likove. Oni su totalno tipizirani i opasne karikature: kritičari, investitori, slavne face... Siguran sam da će vam ti likovi jako ići na nerve. Znate li zašto? Zato što ih viđamo u stvarnom svetu. Zato što su to isti oni kreteni koji danas oblikuju umetnost, kulturu pa i mnogo više od toga. Zašto? Zato što su oni ti koji plaćaju a ne oni koji razumeju. 

 

Jedan od ključnih momenata na filmu je taj kada hrana prestaje da bude predmet uživanja i postaje instrument poniženja. Svako naredno jelo je sve manje hrana a sve više poruka, kazna, optužnica. I tako restoran postaje sudnica a kuvar sudija i dželat. Šta je sa publikom? E tu je lepota. Publika prvo misli da je ona ta koja kontroliše predstavu. Momenat kada shvataju da su žrtvena jagnjad je veliko otrežnjenje. 

 

Sam kraj filma zaokružuje priču u savršenom tonu. Nije to preokret u klasičnom smislu već finale koje savršeno logično sledi iz svega viđenog. Za većinu nema spasa jer nisu tu da se promene i ne razumeju suštinu. Oni su žrtve onog što im se servira. Šta je sa autsajderom? Ona jedina vidi tu suštinu - iza prestave, iza statusa, iza luksuza, hrana je i dalje hrana, osnovna potreba a ne ideologija. 

 

The Menu na odličan način pokazuje svet u kom živimo, svet u kom umetnost postaje luksuz, u kojem je hrana oružje, u kojem su ljudi figure na pozornici koja je napravljena da ih proguta. Nije to priča o kuvaru i njegovim gostima. Ovo je priča o tome šta se dešava kada umetnost izgubi dodir sa ljudima, kada postane samo ogledalo sujete i statusa. Tada umetnost nije više lepa. Ona je opasna. 

Zanimljivosti:
Scenarista Vil Trejsi je došao na ideju za film kada je bio u Norveškoj u jednom restoranu na ostrvu i shvatio da je tamo zarobljen dok ne završi jelo. Ejmi Karero je izjavila kako je režiser dozvolio svakom da ima jednu improvizaciju. Cela ekipa koja tumači kuvare je bila obučena da pravi hranu kako i vidimo na filmu. Izgled hrane je dizajnirala Dominik Ken, jedna žena čiji restoran u americi ima tri Mišelin zvezde. Ona je bila impresionirana sa Hong Čau i ponudila joj je posao u jednom od restorana. Džon Leguizamo je zasnovao svoj lik na Stivenu Sigalu.

Naj scena:

Burger

Moja ocena: 8/10

Insomnia (1997)

 

Žanr: Krimi | Misterija | Triler
Režija: Erik Skjoldbjærg
Glumci: Stellan Skarsgård, Sverre Anker Ousdal, Maria Bonnevie...

Priča:
U norveškom gradu u kojem vlada 24-časovni dnevni ciklus, švedski detektivi istražuju smrt tinejdžerke.

Moj osvrt:
Nisam fan detektivskih trilera osim ako nemaju primesu drugih žanrova. Recimo Se7en je fantazija od filma jer ima tu dodatnu, mračnu, bolesnu dimenziju. Memories of a Murder su takođe jedno remek delo. Potom španski La isla mínima je nešto što ima vrhunsku atmosferu. Ako gledam film samo da bih razrešio ubistvo, zaboraviću ga brže nego poslednji svrab. Gde bih onda smestio Insomniu? Da li je to veza za jednu noć ili ćemo imati lepa zajednička sećanja? 

 

Srećom, nije ovo derivat neke Law and Order / CSI / Homicide serije gde istražujemo misteriju. Nema ovde velike misterije, slučaj je ono što i u stvarnom životu bude. Ubica se uglavnom lako pronađe. Tako da Insomnia nije film o policijskoj istrazi već o čoveku zarobljenom u sopstvenoj savesti. Ubistvo je pokretač - prava drama je ona koja se odvija u čoveku, u njegovoj beskrajnoj borbi između savesti i poricanja. 

 

Norveški pejzaži nisu samo neutralna kulisa. Svetlost koja nikada ne nestaje ovde predstavlja istinu koju ne možeš ugasiti. Kao i npr. u Stalkeru kod Tarkovskog, okolina ovde nije samo priroda, on oslikava unutrašnje stanje lika. Magla koja nosi simboliku sama po sebi, voda, beskrajni dan - sve to savršeno oslikava Jonasovu nemoć da pobegne od sebe. Svetlost ne dozvoljava da se njegova krivica sakrije. 

 

Nesanica (insomnia) je ovde ključ. Nije ona posledica svetlosti kako izgleda na prvi pogled. Nesanica je posledica krivice. Jonas je budan jer nema gde da se skloni, jer mu savest ne dopušta da pronađe mir. Kao i u Machinist, čini mi se da svaki minut postaje dokaz unutrašnje kazne. Nesanica nije simptom. Ona je presuda. Tu je fascinantno pratiti Jonasovo lice (uvek sjajni Skarsgard). Kamera se neretko fokusira na njega i mi pratimo kako iz scene u scenu njegov umor raste i kako mu se oči pune nemirom. On nije heroj detektivskih romana već čovek koji kopni pred nama gubeći se u sve složenijem lavirintu problema. 

 

Insomnia ne nudi jasnu podelu između dobra i zla. Jonas, umesto da stoji iznad kriminalca, on stoji nasuprot njemu kao odraz. Ubica i detektiv su povezani istom niti - obojicu proganjaju zločin i krivica. Jedina razlika između njih nije ta u moralnoj poziciji već u načinu kako se suočavaju sa tom krivicom. 

 

Nesanicu ne leči rešenje istrage niti kazna. Istraga je zapravo iskorišćena da odloži taj unutrašnji sukob. Ta istraga drži nadu da će savest da bude umirena. Nesanica ostaje kao stanje, kao rana koja ne zarasta. I tu je suština filma. Ne postoji izlaz iz zatvora u koji te smesti sopstvena savest. Nema bežanja. Ostaje samo suočavanje. Pravi horor nije u zločinu već u unutrašnjem krahu i onom što je u glavi čoveka koji oseća krivicu. Kada predugo gledamo u Jonasovo lice, više ne vidimo policajca već čoveka koji je potpuno izgubio sebe. 

 

Insomnia sjajno odbija da se uklopi u očekivanja jednog trilera. Nema brzih rešenja niti akcionih scena, nema konačnog zatvaranja slučaja. Sve ostaje otvoreno, nepotpuno jer je i Jonas kao čovek nepotpun. Kako nepotpun? Lišen je sna, lišen osećaja mira ali i osećaja ljubavi koju neuspešno pokušava da pretvori u nagon. Tako da Insomniu ne doživljavamo kao krimi priču već kao moralnu studiju.

 

Neminovno je poređenje između ovog filma i Holivudskog rimejka koji je nesumnjivo odličan film. Ali ako biram, na strani sam ovog filma, ne zato što je cool biti na strani originala. Evo jednostavnog objašnjenja. Nolanova verzija je naravno tehnički besprekorna i ima strašnu glumačku postavu. Problem koji imam sa njom je što ublažava ono što original namerno pravi mučnim. Rimejk pokušava da stvori empatiju prema glavnom liku. Nekako mi se čini da pokušva da zaokruži priču u neku moralnu lekciju. Skjoldbjærg to odbija. Njegova priča nije priča o iskupljenju već o raspadanju. On ne daje jasnu granicu između heroja i antiheroja. Sve je prljavo i mutno. Jonas je čovek koji tone i ne postoji dramaturška konstrukcija koja će da ga izvuče. 

 

Tako da je ovo za mene velika vrednost filma. Insomnia ostaje kao hladan podsetnik da nema utehe. Nema velikog otkrića, nema oslobađanja – samo umor i pogled čoveka koji zna da više nikada neće pronaći mir. I to je ono što ovaj film čini drugačijim. To što on odbija da bude utešna priča, već ostaje baš ono što mu ime kaže – nesanica koja traje i posle odjavne špice.

Zanimljivosti:
Lik Jonasa je originalno napisan kao Norvežanin ali su promenili na Šveđanina pošto je to državljanstvo samog Skarsgarda. Kristofer Nolan je snimio rimejk ovog filma 2002 i nosi isti naziv.

Naj scena:

Finale...

Moja ocena: 8/10

The Ship Sails On / E la nave va (1983)

 

Žanr: Drama | Muzički
Režija: Federico Fellini
Glumci: Freddie Jones, Barbara Jefford, Victor Poletti...

Priča:
Godine 1914, luksuzni brod isplovljava iz Italije kako bi rasuo pepeo slavne operske pevačice. Dobrodušni, nespretni novinar beleži putovanje i susreće mnoge ekscentrične prijatelje i obožavaoce pevačice.

Moj osvrt:
Da budem iskren, nemam pojma gde sam sa Felinijem. Recimo, 8 i po mi je ostao u lepom sećanju. La Dolce Vita - nisam uspeo da se pronađem u tom filmu. Biće svakako repriziran jednom. City of Women - totalno ludilo u kom sam uživao. Armacord - imao sam strašno velika očekivanja i bio je korektan film ali siguran sam da u njemu nisam našao ono što je trebalo naći. Ni jedan od ovih filmova nije mi bio tako lak za gledanje. Još uvek se ne pronalazimu Felinijevom stilu. Ali nemam osećaj da sam potrošio vreme, već imam osećaj da sam gledao nešto dobro ali da nisam pronašao lepotu koju sam tražio. Spremam još neke njegove velike hitove za gledanje ali sam namerno gađao prvo nešto za šta do sada nisam čuo. Da li počinjem da kapiram ovog velikana ili sam još uvek izgubljen, hajde da vidimo. 

 

Felinijev brod nije samo brod. On je plutajuća pozornica. Na njemu se odvija jedna priča koja više podseća na simboličnu alegoriju nego na klasičan zaplet. And the ship sails on se ne prati zbog radnje već zbog vizija, alegorija koje nose njegovi kadrovi, zbog atmosfere koja vešto ili manje vešto krije gorčinu, ironiju, melanholiju epohe koja nestaje pred nama. Ta epoha može se videti samo kao predstava, kao film, kao umetničko delo. Felini je bukvalno pretvara u predstavu ovim filmom. 

 

Otvaranje je u maniru nemih filmova. Belle Époque, elegancija, formalni obredi i estetika koja je već na ivici izdisaja. Brod kreće iz Napulja da raspe pepeo slavne operske pevačice. To je ceremonija, ritual, predsmrtna elegija, ne za jednu opersku divu već za umetnost i lepotu koje se guše sopstvenom grandioznošću. Felini tu ne žuri: prvi kadar je sepia-ton, tišina, prašina istorije. Prelazak sa sepije u boju bi trebalo da napravi ogroman kontrast. Ali ta boja ne pršti. Ona je izbledela, nostalgična, nestajuća elegancija. Kao da je Fellini hteo da kaže: ovo je poslednja svetlost pre mraka, ovo je lepota koja se raspršava. Brod je pozornica, ali i lažni oltar vremena koje prolazi.

 

Lik novinara — očigledno Felinijev alter-ego — pripoveda direktno, sa distance, sa ironijom, ali ne mogu se oteti utisku i sveprisutne sete u toj naraciji. On nije samo posmatrač; on je neko ko zna da uživa u ceremoniji koja je pred nama. Sa druge strane, on je svestan praznine iza raskošnih salona i operskih glasova. Njegov glas nas uvlači u brod, ali nas istovremeno drži na ivici. Na neki način pokušava da nam skrene pažnju da gledamo nešto što je grandiozno a sa druge strane nas podseća da je sve to samo predstava. 

 

Felini, kao dirigent duštvom koje više ne zna da li je došlo da se zabavi ili da odigra svoju poslednju paradu, sastavlja galeriju likova: operski pevači, aristokrate, ljubavnice, deca iz visokog staleža, plemići, umetnici. Svi oni deluju kao karikature ranog dvadesetog veka, sa naletima uživanja, lažne veličine i ceremonijalnog morala. Njihova raskoš krije i grotesku — u raskošnim salonima odjekuju arije, dok na palubi ispod njih tišina gladi i bede podsećaju da to bogatstvo počiva na tankom sloju iluzije.

 

Potom dolaze scene sa izbeglicama iz Srbije koje razbijaju celu ovu iluziju. Brod koji je do ovog momenta postao simbol raskoši i umetnosti je odjednom prinuđen da se suoči sa stvarnošću koja je drastično drugačija. Odjednom su pred nama umesto tog umirućeg glamura ljudska patnja, nepravda, gubitak dostojanstva. I odjednom sva lepota postaje bezvredna jer zatvara oči pred nesrećom. Koliko umetnost, ako je zatvorena u krug privilegovanih, može da ignoriše one koji nisu deo spektakla?

 

Felini koristi zvuk kao mehanizam da razotkrije, da pokaže koliko su umetnost i lepota opasni kada se koriste da prikriju strahove – da zabave kad se plašiš, da razigravaju dok si povređen. U toj igri kontrasta, muzika nije utočište već maska, zavodljiva i varljiva. Ona može da podigne čoveka, ali i da ga uspava, da stvori iluziju da bol ne postoji. Lepota postaje anestetik: opera zaglušuje škripu stvarnosti, a orkestar skriva krik onih koje niko ne sluša. Fellini kao da nas pita – šta je opasnije, sama patnja ili lepota koja nas ubeđuje da patnja nije tu?

 

Likovi pevaju. Ne zato što su srećni, već jer to kod njih ostaje kao potreba da se izraze, da osete, da pokažu da su nekada vredeli. Njihovo pevanje nije glamur scene niti uvežbana predstava, već poslednji trag dostojanstva. Kada otpevaju stih, kao da u tom trenutku vraćaju sebi pravo da postoje, da njihova osećanja nisu potrošna. Glas postaje svedočanstvo o tome da su bili živi, da su voleli, da su patili. I zato svaki ton nosi težinu veću od same melodije: to nije pesma za aplauz, nego pesma koja prkosi zaboravu.

 

Fellini u priču uvodi i grotesku: nosorog zatvoren u utrobi broda deluje kao simbol apsurda, ali i kao ogledalo same parade na palubi. On je i smešan i tužan, istovremeno nevino stvorenje i čudovište koje deluje van svog mesta. Taj kontrast čini da ga gledaš kao alegoriju cele epohe – raskoš i egzotika koja se pretvara u teret, u nešto besmisleno i zastrašujuće. Kao da nam Felini poručuje da iza svake lepote i igre stoji nešto što je suviše veliko da bi bilo ukroćeno.

 

Felini stalno balansira između raskoši i prikrivene bede. Brod je napravljen da slavi lepotu ali u njegovoj senci kriju se oni koji nisu deo tog sjaja. Dok jedni uživaju u raskošnim salonima i ritualima, drugi šapuću o progonstvu i bore se za goli opstanak. U toj suprotnosti film pokazuje da luksuz nikada ne postoji sam za sebe – on uvek podrazumeva da negde postoji i siromaštvo koje ga drži u ravnoteži. Tako brod postaje simbol društva koje se divi sopstvenom sjaju, dok istovremeno okreće glavu od onih koji taj sjaj ne mogu da dele.

 

U malim, naizgled sporednim scenama krije se najveća snaga filma — u razgovoru novinara sa izbeglicom, u pesmi koja odjekuje ispod palube, u pogledu deteta kroz okna broda. To su trenuci u kojima se otkriva ono što ostaje kada nestanu dekoracije: empatija, gubitak, sećanje na vreme koje više ne postoji.

 

Na kraju i ovaj film nije bio lako iskustvo. Ostaje osećaj da on nije priča o jednom putovanju, već o samoj ljudskoj potrebi da putujemo — kroz umetnost, kroz sećanja, kroz iluzije koje nas drže na površini. Sve slike, muzika i simboli koje Felini nudi stapaju se u jednu veliku metaforu života kao broda, lepog i krhkog, luksuznog i ispraznog, svetlog i mračnog u isto vreme. I kada sve te maske padnu, ostaje pitanje: zašto smo plovili? Felini pokazuje da i kada znaš da se bliži kraj, i dalje vredi ploviti. Brod možda nikada neće stići do odredišta koje si zamislio, ali putovanje nosi smisao samo po sebi. Najveća tragedija možda i nije u slomu iluzija, već u tišini koja ostaje kada spektakl utihne.

Zanimljivosti:
Na Kanskom festivalu nije postojao plakat za ovaj film. Felini je onda nacrtao poster i poslao u Kan. Ovaj film je bio italijanski kandidat za oskara za najbolji strani film. Čuveni pisac, Alberto Moravia je izjavio kako je ovaj film vrhunska kritika evropskog društva iz perioda pre Prvog Svetskog Rata. Felini je tražio da hrana u filmu bude vrhunskog kvaliteta.

Naj scena: 

Suludi kraj

Moja ocena: 7/10

Tokyo Drifter / Tôkyô nagaremono (1966)

 

Žanr: Akcija | Krimi
Režija: Seijun Suzuki
Glumci: Tetsuya Watari, Cheiko Matsubara, Hideaki Nitani...

Priča:
Posle raspada njegove bande, jakuza pokušava da se snađe u životu van organizovanog kriminala ali ubrzo postaje lutalica kada njegovi stari protivnici pokušavaju da ga ubiju.

Moj osvrt:
Ako uporedim Tokyo Drifter sa Branded to Kill (podigao sam ocenu u međuvremenu ovom filmu kada su se slegli utisci), rekao bih da je nešto lakši za gledanje, bogatiji simbolikom ali siromašniji ludilom. Kao i u prethodno opisanom filmu, ni ovde samoj priči nije dat prevelik fokus. Radnja postoji naravno ali ne da bi nudila neizvesnost ili neku kompleksnu dramu. Ona je tu da posluži kao skelet na koji ćeš da kačiš ono što zapravo želiš da kažeš. Tako da nas ovaj film neće držati u nekoj napetosti zato što ne znamo šta će da se desi. On pokušava da nas baci u razmišljanje i donekle hipnotiše stilom. 

 

Na prvi pogled sve ovde deluje poznato: mafija, lojalnost, izdaja, sukob bandi, čovek koji pokušava da nađe svoje mesto u svemu tome. Ali ovo je daleko od klasičnog krimi filma. Ovde junaci ne govore već pevaju. Najveći deo snage ovog filma dolazi iz muzike, pre svega pesme koju glavni junak Tetsu peva. Ona postaje svojevrsni lajtmotiv. I onda je jasno da ovaj svet nije vođen logikom kriminala već logikom emocije ako tako mogu reći. 

 

Mislio sam da će mi mjuzikl u noar okruženju biti nešto što ću teško svariti ali zapravo je ispao prelep paradoks u filmu. Likovi pevaju ali pevanje ne deluje kao umetnuti soundtrack koji treba da nam premosti vreme do naredne scene. Pesma dolazi kao prirodni nastavak emocija likova koji je pevaju. Dok gledamo Tetsua koji luta, jasno je da su njegov glas i njegova pesma jedina konstanta u svetu koji se raspada oko njega. Njegova pesma ne samo da odlično oslikava njegove emocije već boji ceo film u potpuno isto raspoloženje. 

 

Rekoh već da je radnja sama po sebi veoma tanka i glavni je krivac što sam film ne deluje tako dopadljivo koliko bi trebalo. No Suzuki ne pokušava da sakrije tu činjenicu. Ovde je sama radnja izgovor za vizuelnu i muzičku igru. U tom smislu film ne pretenduje da bude epohalan već možemo reći da je i minimalistički. No u estetskom smislu on ide u drugu krajnost. Sa ova dva filma Suzuki kao da nam govori da su već sve ove priče ispričane, sve te mafijaške zaplete već znamo, hajde sad da vidimo šta možemo da uradimo sa bojama, svetlom, muzikom, haosom, ludilom...

 

I dolazimo do tog estetskog aspekta. Tokyo Drifter neretko izgleda kao da je naslikan a ne snimljen. Kao da je svaka scena pažljivo komponovana. Neretko boje deluju neprirodno jarke a kontrasti umeju preći u apsurd. Prazni prostori, improvizovani setovi, minimalistički enterijeri sve to daje jedinstven utisak siromaštva i šturosti samog sveta u kom se likovi nalaze. Zato se u takvom svetu Tetsu oseća kao lutalica. Ne, nije stvar u tome da on ne pripada ni jednom gospodaru. On ne pripada ovakvom svetu. 

 

Tetsu je više figura nego lik. Njegova pesma, njegova odanost, njegova lutanja čine ga nalik mitskom junaku. Ali Suzuki ga nikad ne mistifikuje previše. On je lutalica, beskućnik i u moralnom i u fizičkom smislu. Njegova sudbina nije tragična jer ga je izdala sama mafija. Njegova sudbina je tragična jer živi u svetu u kom je nemoguće naći stabilnost. Sa te strane film ima i egzistencijalnu dimenziju. Suzukijev junak se kreće kroz svet u kom nema oslonca i odnosi su jako nestabilni. Sve što mu ostaje jeste pesma koja ga drži na površini. Sa jedne strane ta pesma je ironija. Sa druge ona je i uteha. 

 

Muzika prestavlja strukturu filma. Tetsu pevanjem pokazuje da zapravo ne pripada svetu kriminala već svetu lirike, tuge i poezije. Njegov glas postaje protest protiv nasilja ali i priznanje nemoći. U jednoj ruci mu je pištolj, u drugoj pesma. Taj kontrast najbolje oslikava ono što Suzuki radi u ovom filmu. Sa jedne strane film uspeva da bude lagan - sve deluje kao igra - setovi, pesme, šarenilo. Sve skoro izgleda kao parodija na gangsterske filmove. Sa druge strane, oseća se melanholija, oseća se da iza svih tih jarkih boja stoji praznina i usamljenost. Kao da se u isto vreme ovaj film i smeje i plače. 

 

Nasilje u filmu je takođe jako stilizovano. Gotovo da izgleda kao ples. Kad se puca i ubija nema realizma. Sve je koreografija. Tu leži i ključ razumevanja Suzukija. On ne beži od klišea već taj kliše pretvara u igru, u umetniči čin. Radnja postaje sekundarna. Ono što ostaje je osećaj, atmosfera, vizuelni i muzički ritam. 

 

Na kraju, Tokyo Drifter je film koji se pamti po slikama i tonovima a ne po zapletu. To nije priča koja može da ostane u sećanju. To je niz prizora i pesama koje se urezuju u podsvest. Suzuki pravi film kao da slika. Svaki kadar je kompozicija, svaki ton je boja. Zato je radnja samo ram za silku a likovi su figure koje su tu da naglase atmosferu. To je suština ovog filma. Ne traži od tebe da veruješ u likove već da se prepustiš osećaju koji oni nose. Suzuki još jednom izvodi neverovatan trik - oduzima nam naraciju ali nam daruje osećaj. On dokazuje da film može da postoji bez te rigidne naracije, može da postoji kao čista estetika, čista emocija. Može da postoji kao pesma. 

Zanimljivosti:
Neke scene u Tarantinovom Kill Bill-u predstavljaju omaž ovom filmu. Naslovnu pesmu zaista peva glavni glumac, Tetsuya Watari. Film je snimljen i izašao je iz produkcije za 28 dana.

Naj scena:

Lutalica...

Moja ocena: 7/10